Свети Исак Сирин

[marija]

ИСАК СИРИН (грч: Ισαάκ του Σύρου) - преподобни, свети; Велики подвижик и "свети философ" (по Св. Јустину), који је у потпуности разрадио методику хришћанске гносеологије; велики мистичар Цркве, чије се животно дело добрим делом односи на икономију Светог Духа; велики писац Цркве и то углавном на бази властитог искуства у молитвеном тиховању. Црква га прославља 28. јануара.

Житије

Св. Исак Сирин рођен је у првој четвртини VII века, у месту Бет-Катарији, у Сирији (отуда Сирин), на обали Персијског залива. Као веома образован младић, заједно са старијим, такође ученим, братом отишао је у манастир Мар-Матеј (у преводу: господин Матеј - вероватно оснивач манастира), који се налазио у близини града Ниневије. Убрзо је брат Св. Исака био постављен за старешину тога манастира, док се Св. Исак подвизавао у једној келији недалеко од манастира. Због свог образовања, чудотворства и ревности у вери, Св. Исак био је изабран за Епископа града Ниневије (посвећење је било у манастиру Бет-Абе, од Патријарха Георгија, 660-680). На тој дужности остао је само пет месеци, јер је увидео да он није особа која може бити и администратор Цркве. Вратио се свом усамљеничком животу, повукавши се најпре на гору Мату (у близини Бет-Хузаја). Живећи на гори, јео је само три кришке хлеба дневно, уз понешто поврћа у пресном стању. Старост га је натерала да се пресели у пустињски манастир Рабан-Шабур. Много је писао и изучавао Свето Писмо, и на основу личног искуства описивао процес оздрављења и очишћења човековог органа сазнања и узрастање човекове личности у сазнању. Упокојио се у дубокој старости, скоро ослепео што се приписује великом времену проведеном у читању и писању, почетком VIII века.

Дела и учење Светог Исака

Св. Исак Сирин написао је много списа. Од њих је до данас сачувано око сто беседа, које се односе на духовни живот и подвижништво. На пољу гносеологије дао је запажен допринос дефинишући сазнање као "осећање бесмртног живота", а истину као "осећање Бога". Човек није творац Истине, стога је акт сазнања - акт усвајања већ објективно дате Истине. Анализирајући човека у његовој емпиријској датости, Свети Исак Сирин налази да су његови органи сазнања болесни. Зло је болест којим болује душа, а тиме и сви органи, сазнања. Зло има своја чула, а то су страсти (τα πάθη), а "страсти су болест душе". Зло и страсти не припадају природи душе; они су неприродан додатак души. Страсти су напади које врше на човека ствари овога света; благодат је једина сила која их може одбити. Када се страсти угнезде у човеку, искорењују му душу. Оне збуњују ум, испуњују га фантастичним сликама и жељама. Болесни органи сазнања могу рађати, стварати, производити само болесне мисли, болесна осећања, болесне жеље, болесно сазнање. Пошто су страсти болест душе, то се оздрављење душе постиже очишћењем од страсти, од зла. Врлине су здравље душе, као што су страсти болест душе. Врлине су лекови који постепено потискују болест из душе, из органа сазнања; тај процес је спор, захтева многа старања и трпљења. Свети Исак тврди да је свака врлина - крст, и изричито препоручује да човек најпре заволи невољу и тугу, да се ослободи ствари овога света, да се ум не занима светом. Јер се човек мора прво ослободити вештаственог, да би се могао родити од Бога. Врлине имају свој поредак, свака претходна рађа следећу, и листане су овако:

   * Вера - подвигом вере почиње лечење и оздрављење душе од страсти.

   * Молитва - подвигом молитве човек побеђује себе и улази у нову реалност.

   * Љубав - првобитно созерцање (ή θεωρία) Свете Тројице, превазилажење саможиве себичне човечности, излаз из сфере убитачног антропоцентризма и улаз у сферу Тројичног Божанства.

   * Смиреноумље (ή σωφροσύνη) - услов за исцелење и оздрављење ума, оно што приближава Бога човеку и човека Богу, украс Божанства, сила која се даје само онима који су савршени у врлини.

   * Благодат и слобода - резултат синергизма воље човечије са вољом Божијом, постепени развитак човека у савршено биће услед уласка благодати у душу (κατά μικράν).

   * Очишћење ума - постепено потискивање греха и страсти из целог човечијег бића и свих органа сазнања, исцељење и оздрављење од убитачних болести. Ум се не може очистити, нити прославити са Христом, ако тело не пострада за Христа.

Из Охридског пролога

Преподобни Исаак Сирин. Рођен у Ниниви, и у младости подвизавао се у манастиру Мар-Матејском, у близини Ниниве. Када се прочу због светости живота и многих чудеса, он би изабран за Епископа нинивског и приморан да се прими тога чина. Но само после пет месеци он остави епископство и тајом се удаљи у пустињски манастир Раббан-Шабур. Саставио је много дела, од којих је до нас дошло око стотину беседа о духовном животу и подвижништву, писаних углавном по сопственим доживљајима. Несравњив као психолог и руководитељ у духовном животу. Чак и такви светитељи, као што је био Св. Симеон Дивногорац, тражили су од њега савет. Упокојио се у дубокој старости концем VII века.

[marija]

Переподобни Исак Сиријски

O покајању

Као благодат над благодатима (у јеврејском језику:

као највиша благодат) људима је након крштења дато покајање, јер покајање је друго рођење од Бога. Онај дар, чији смо залог примили вером, примамо покајањем. Покајање су врата милости која се отварају онима који их упорно траже: тим вратима улазимо у милост Божију;

изузев тим уласком, нећемо добити милост јер, по речима Светог писма, сви сагрешише... а оправдавају се даром, благодаћу Његовом (Рим. 3; 23  24). Покајање је друга благодат и рађа се у срцу услед вере и страха (Божијег);

страх је очинско жезло које нас управља док не достигнемо духовни рај добара; а када га достигнемо, он нас тада напушта и враћа се назад.

Рај је љубав Божија у којој је наслађивање свим блаженствима  где се блажени Павле нахранио натприродном храном и, чим је тамо окусио од дрвета живота, ускликнуо говорећи: Што око не виде и ухо не чу и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који Га љубе (1. Кор. 2; 9). Од овог дрвета Адам је био одвојен наговором ђаволским. Дрво живота је љубав Божија, од које је Адам отпао; и од тог времена њега више није сусрела радост, него је радио и трудио се на земљи трња. Лишени љубави Божије, макар и били праведни, једу тај исти хлеб зноја у делима својим какав је било заповеђено да једе првостворени након његовог отпадања (од љубави Божије). Док не задобијемо љубав, ми радимо на земљи трња и макар сејање наше и било сејање правде, ми ипак и сејемо и жањемо међу трњем и оно нас сваког часа позлеђује; ма шта ми чинили ради свог оправдања (ма колико праведних дела извршили), живимо у зноју лица. А када задобијемо љубав, тада ћемо почети да се хранимо хлебом небеским и без рада и труда јачати у снази. Небески хлеб је Христос који силази с неба и даје живот свету (Јн. 6; 33), и то је храна ангелска. Ко је задобио љубав, тај свакога дана и часа куша Христа и тиме постаје бесмртан, јер је речено: Ако ко једе од овога хлеба који ћу му Ја дати неће видети смрти вавек (Јн. 6; 51; 58). Блажен је ко окуси од хлеба љубави, који је Исус. А да они који кушају љубав кушају Христа Бога Који је изнад свих, сведочи Јован говорећи: Бог је љубав (1. Јн. 4; 8; 16). Према томе, онај ко живи у љубави убира живот од Бога још у овом свету, миришући ваздух васкрсења. Тим ваздухом наслађиваће се праведници након васкрсења. Љубав је царство; за њу је Господ тајинствено обећао апостолима да ће је окусити у царству Његовом. Речено је: Да једете и пијете за Мојом трпезом у Царству Моме (Лк. 22; 30) и шта то друго може означавати ако не љубав? Љубав је довољна да нахрани човека уместо јела и пића. Ето вина које весели срце човеку (Пс. 104; 15)! Блажен је онај ко се напије тога вина! Њега су испили неуздржани и застидели се; испили су га грешници и заборавили на путеве спотицања; испили су га пијанци и постали испосници; испили су га богати и пожелели сиромаштво; испили су га убоги и обогатили су се надом; испили су га болесни и постали снажни;

испили су га неуки и постали мудраци.

Као што се велико море не може препловити без барке и лађе, тако нико без страха не може достићи љубав. Смрадно је море међу нама и у духовни рај може се отпловити једино лађом покајања, на којој је веслач страх. Али, ако овај веслач страха не управља лађом покајања, на којој по мору овога света одлазимо Богу, утопићемо се у том смрадном мору. Покајање је  лађа, а страх његов кормилар, док је љубав  Божанско пристаниште. Стога нас страх уводи у лађу покајања, којом пливамо по смрадном житејском мору и упућује нас ка Божанском пристаништу које је љубав. У ову луку доспевају сви који се труде и који су обремењени покајањем. А када достигнемо љубав, тада смо достигли и Бога, наш пут је окончан и дошли смо на острво тамошњег мира на коме су Отац, Син и Свети Дух. Њему нека је слава и моћ! Нека и нас помоћу страха учини достојним славе и љубави његове! Амин.

  1

[marija]

ДВЕ БЕСЕДЕ СВЕТОГ ИСАКА СИРИНА

Слово 19.

Пример умозрења о недељи и о суботи и њихово притачно (параболично) значење

Недеља (Васкрсни дан) је за нас несхватљива тајна сазнања истине све док смо с телом и крвљу, тајна која превазилази ум. У овом веку нема осмога дана, нити суботе, у правом смислу. Јер онај који је рекао: и почину Бог у седми дан (Пост.2,2), тиме је означио одмор по истеку овог живота; јер је гроб тело, а оно је од света. Шест дана живот се проводи у делању и у чувању заповести; седми дан се цео проводи у гробу, а осми у изласку из гроба.

Као што достојни примају овде тајну недеље у притчи, а не сам дан по суштини, тако и подвижници примају тајну суботе у притчи, а не и саму суботу у стварности, суботу која је одмор од сваке невоље и савршено успокојење од свих немира (Јевр. 4,910). Јер Бог нам је овде дао да установљавамо тајну (тајинство), а не истинску стварност. Истинита и неупоредива субота јесте гроб који показује и означава савршено успокојење од бремена страсти и од делања супротног спокоју. Тамо суботствује сва човекова природа  и душа и тело.

Бог је за шест дана довео у ред све биће овога света, успоставио је стихије, њиховом непрестаном кретању дао је благоустројство за служење, и оне се неће зауставити у свом току све до своје пропасти. Помоћу њихове силе, то јест, силе првобитних стихија, сачинио је Он и наша тела. Али ни стихијама није дао спокоја у њиховом кретању, нити нашим телима, из њих проистеклим, није нам дао да се одморимо од делања. Крајњи циљ одмора од делања поставио је у нама, све док се наша тела не врате свом првом сродству, а то је разрешење од овог живота. Тако је и Адаму рекао: У зноју лица својега јешћеш хлеб свој. И докле ће ово трајати? Док се не вратиш у земљу од које си узет, и ко]&ће ши трње и коров рађати (Пост. 3,1819). Ето, то су тајне делања овога живота, док је човек жив! Али од оне ноћи у којој је Господ пролио зној, Он је зној који рађа трње и коров заменио знојем који се пролива у молитви и у чињењу правде.

Преко пет хиљада петсто година Бог је остављао Адама да се труди на земљи, зато што се још не откри пут у Светињу, како говори божански Апостол (Еф. 3,5;

Јевр. 9,8). У последње дане дошао је и завештао слободи да један зној замени другим знојем, и дозволио не одмор од свега, већ промену свега; јер нам је због наших дуготрајних невоља на земљи, нужно ћемо пожњети трње. Јер напуштање молитве јесте чин отелесења (овештастављења) земље која природно рађа трње (то јест, престанком молитве земља нашег срца постаје тврда, прим. прир.). Заиста су страсти трње које расте у нама од сејања у тело (Гал. 6,8). Док носимо на себи лик Адамов, нужно носимо у себи и страсти Адамове. Јер немогуће је да земља не рађа плодове, својствене њеној природи. Плод њене природе је земља наших тела, како гласи Божије сведочанство: Земља од које си узет (Пост. 3,19). Она земља рађа трње, а ова разумна  страсти.

Ако је Господ у свему био узор за нас, у тајни, у свим различитим дејствима Свога домостроја, све до деветога часа петка не остављајући дела и труда (а то је тајна нашег делања за цео живот), у суботу је отпочинуо у гробу, где су онда они који тврде да у животу постоји субота, то јест, одмор од страсти? А о недељи охолост је и говорити. Наша субота је дан погребења. Тамо заиста суботствује наша природа. Све док постоји земља, сваки дан смо приморани да чупамо трње из ње. Само ако ово непрестано чинимо ово трње нестаје, али се земља не може у потпуности од њега очистити. Али ако се човек привремено олењи, или покаже ма и најмању немарност, трње се размножава и прекрива лице земље, гуши оно што је човек посејао, а његов труд претвара у ништа;

зато сваки дан треба чистити земљу, јер престанак чишћења повећава количину трња од којег да се очистимо благодаћу једносуштног и једнородног Сина Божијег! Њему слава са беспочетним Оцем и животворним Духом у векове! Амин.

Слово 20.

Свакодневно подсећање на оно што је од свега потребније и што је најкорисније за онога ко пребива у својој келији и ко је решио да пази само на себе.

Неко од братије је написао следеће речи, које је увек стављао пред себе, подсећајући се на њих и изговарајући их:

"Неразумно си проживео свој живот, посрамљен си и достојан сваког зла; одврати се од тога макар у овај дан, који је још преостао од дана твојих, који су узалуд протекли, без добрих дела и у богаћењу злим. Не питај ни за свет, ни за живот у њему, ни за монахе, ни за дела њихова, ни о томе како они живе, је ли велик подвиг њихов. Не занимај се ни за шта слично. На тајанствен начин изашао си из света и сматраш се мртвим ради Христа. Не живи више свету и ономе што је у свету, да те дочека мир и да будеш жив у Христу. Буди спреман и наоружај се трпљењем против сваког понижења, сваке увреде, подсмеха и покуда од стране свих. И све то примај с радошћу, као онај ко је то заиста заслужио. Са благодарењем подноси сваку муку и невољу, и сваку несрећу од демона чију си вољу испуњавао. Храбро подноси сваку беду, и све што се природно догоди, и сваку жалост. У ^ нади на Бога трпи лишеност онога што је неопходно за тело, а брзо се претвара у ђубре. Нека твоја жеља буде да све то примиш у нади на Бога, не очекујући ниоткуд више ни избављење, ни било какву утеху. У Господа свога се уздај (Пс. 54,23), и у сваком искушењу осуђуј самог себе као онога ко је за све крив. Ничим се не саблажњуј и не укоревај никога од оних који те љуте; јер и ти си окусио са забрањеног дрвета, и ти си стекао различите страсти. С радошћу примај тугу, нека те мало и узбуди: зато ће ти после бити слатко. Тешко теби и смрдљивој слави твојој! Јер душу која је испуњена свакојаким грехом оставио си као неосуђену, а другима си судио речју и мишљу. Доста ти је те хране за свиње којом си се до сада хранио. Шта ти имаш заједничко са људима, нечисти, и зар се не стидиш да останеш у њиховом друштву, да проводиш живот тако неразумно? Ако обратиш пажњу на ово, и ако све то сачуваш, можда ћеш се, уз помоћ Божију и спасити. У противном, отићи ћеш у мрачну земљу, у насеобину демона чију си вољу бестидно извршавао. Ето, посведочио сам ти о свему томе. Када би Бог праведно покренуо против тебе људе да ти узврате за увреде и омаловажавања која си држао у мислима или изрекао против њих" током целог свог живота, онда би цео свет морао тобом да се бави. Дакле, од сада престани, и претрпи казне за дела твоја које су те задесиле."

Брат је себе свакога дана на све то подсећао како би, када дођу искушења или невоље био у стању да их претрпи са благодарношћу и коришћу за себе. 0, када бисмо и ми могли да са благодарењем подносимо невоље које нас задесе и да извлачимо из њих корист за себе, по благодати човекољупца Бога! Њему слава и власт у векове! Амин.

  1

[marija]

  Врлина

Човек који се, по благодати Божијој, потпуно и свагда посвећује Богу достиже највише добро. Али, на путу ка том добру потребно је практиковати многе и различите врлине. Христов ученик, апостол Павле у свом учењу набраја највише хри-шћанске врлине и назива их "плодовима Духа Светога". То су: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање (Гал. 5, 22).

Реч врлина долази од латинске речи virtus која има двоструко значење: најпре, значи "сила", а потом и оно што је њено уобичајено значење - узвишени духовни и морални квалитет личности. Ето зашто добро увек одиоси победу над злом: зато што је врлина највећа сила.

Свети монах Исак Сирин написао је о врлини следеће:

"Страх Божији је почетак врлине и речено је да је извор вере. Врлина изниче у срцу човековом када човек удаљује свој ум од немира овога света да би га усредсредио на богоугодне мисли кроз молитвено размишљање о свету који ће доћи. Врлине извиру једна из друге, тако да пут врлина никада није једноличан нити досадан. Човек се, стичући врлине, временом све више просветљује. Човек би тешкоће претрпљене ради стицања врлина требало да цени као и саму врлину. [1]

Мада има много врлина, четири су основне врлине које долазе непосредио од душе. Свети Петар Дамаскин, монах који је у XI веку живео у једној малоазијској пустињи, пише о те че-тири врлине:

"Четири су облика врлинске мудрости: Први је духовно расуђивање или знање о томе шта би требало а шта не би требало чинити; знање које је здружено са стражењем ума. Други је уздржање, којим штитимо нашу духовну целовитост, држећи је у слободи од свих дела, мисли и речи који нису угодне Богу. Трећи је - храброст, одважност и дуготрпљење страдања, неприлика и искушења са којим се човек сусреће на путу духовнога узрастања. Четврти је - праведност, која се састоји у држању претходна три облика у правилној равнотежи.

Ове врлине изничу из три вида или моћи душе на сле-дећи начин: из ума душе долазе врлине духовнога расуђивања и праведности, из душине воље долази - уздржање, а из срца душе долази храброст". [2]

Храброст срца јесте оно што је неопходно да би човек однео победу на путу стицања врлина. К. С. Луис каже да без храбрости ниједна друга врлина не може постојати осим слу-чајно. Без храбрости у стремљењу ка врлини човек може не само да лиши себе саме врлине, већ неизбежно бива приморан да чини и грех. Тешко је достићи врлину и због тога је за стицање врлине неопходна храброст.

Свети Григорије Палама, монах који је у XIV веку живео на Светој Гори, у вези са овим говори: " Да ли је толико теже досегнути добро (него зло), и врлине толико теже задобити него пороке? Не видим ствари на такав начин! Чињеница је да пијан човек, који нема власти над собом, много теже ради него онај који је себи господар". [3]

Човек који господари самим собом, задобио је највишу врлину: извор врлинске моћи, а то је љубав. Говорити о љубави  значи говорити о Богу, јер Бог јесте Љубав. Или како вели Свети Исак Сирин:

"Малопре говорисмо о духовном стремљењу и трагању, а сада је дошло време да објаснимо о чему се ту заправо ради. Ради се о необјаснивој моћи коју љубав покреће у срцу човековом. Љубав према Богу огњена је по свом карактеру, и када натприридно силази у човека, душа човекова усходи у мистичко иступљење (екстазу).

Монаху Исаку Сирину поставише следеће питање:

"Који је најсавршенији од свих дарова Духа Светога?".

Свети Исак Сирин одговара: "Онда када се човек удостоји савршене љубави Божије".

Светом Исаку, затим, поставише ово питање: "А када ће човек знати да је достигао то стање?".

Свети Исак одговара: " Када  у  уму  човековом пламти сећање на Бога, онда се и срце његово разбуктава огњем љубави Божије, а његове очи постају врело преобилних суза. Човек који се налази у овом стању никада није без суза, јер оно што га нагони да се непрестано сећа Бога свагда букти у њему. Такав човек разговара са Богом чак и када спава. Јер љубав захтева да све буде овако. То је савршенство које започиње још у овом животу. Онај који је задобио љубав, предокуша Христа свакога дана и свакога часа, чиме постаје бесмртан. Љубав је много слађа од живота. Онај који је задобио љубав облачи се у Самога Бога".[4]

[marija]

У људи је богатство у уважењу, а у Бога је у особитој пажњи душа смјерна. (Св. Исак Сирин).

Благо ономе који смирује себе у свему, стога ће он бити уздигнут високо. (Св. Исак Сирин).

Када смјерност подиже човјека простога и неученога, онда расуди какву ће част она доставити великима и поштованима. (Св. Исак Сирин).

[Guest Alefshin]

[Nicholas]

Kada je Pravoslavna Crkva pocela da postuje Sv. Isaaka Sirina?

Koliko znam on je bio nestorijanac....

[ходочасник]

Ako су га поштовали Св Николај Жички и Јустин Ћелијски то је доста за моју грешну маленкост.

[Nicholas]

Ako су га поштовали Св Николај Жички и Јустин Ћелијски то је доста за моју грешну маленкост.

I ja postujem Sv. Isaaka Sirina.

Postuju ga Asirska Crkva Istoka, Haldejska Crkva, Istocne Pravoslavne Crkve i Orijentalne Pravoslavne Crkve... iako je bio episkop Asirske Crkve Istoka (nestorijanac). 

Da li neko zna kada su ga ostale Crkve prihvatile, u kom veku?

[Andre Williams]

Sinergija је поставила на свом статусу ове мисли светог Исака Сириног.

"Како човек зна да је његово срце достигло чистоћу? Када све људе сматра добрима и када му ниједан човек не изгледа нечист и грешан, онда је он заиста чист срцем." (Св.Исак Сирин)

Уз жељу да сви који теже чистоћи срца достигну ово о чему свети прича, морам констатовати да се лако може закључити да је такав човек наиван? Јер иако њему, ниједан човек не изгледа нечист и грешан то ипак није тако.

Ја капирам да свети зна да су људи грешни и да нису сви добри али их тако не посматра, тј. не гледа на грех већ на човека.

Јел то? или?

[Анастасија]

Naravno da zna da su svi ljudi grešni i sigurno uočava njihove grehove,ali ih ne posmatra kroz greh,posmatra ih kao ljude koje je Bog stvorio,posmatra ih ljubavlju iz svog srca i trudi se da ne osuđuje.To je moguće samo ako voliš čoveka,ljude i imaš razumevanje za grehove koje čovek može da počini.Ne znači naivnost,ne znači opravdanje greha.Znači da ljubavlju pokriva sve.Vidi,razume,ali i dalje voli ljude i u njihovim slabostima,jer je pre svega svestan svojih.Tako sam ja razumela.

[Andre Williams]

Да. То је као оно кад дете нешто уради лоше, не треба му рећи ниси добар већ то што си урадио није добро.

[Анастасија]

Tako je Kad voliš nekoga,pre svega u toj osobi vidiš svaku dobru osobinu koju poseduje,a i ako pogreši,istinska ljubav ( pod uslovom da je to to ),nalazi uvek opravdanja i prašta.

[Дејан]

To može samo onaj ko je zaljubljen u Hrista a kroz Hrista u osale ljude ,pa u njima vidi Hrista

[Andre Williams]

To može samo onaj ko je zaljubljen u Hrista a kroz Hrista u osale ljude ,pa u njima vidi Hrista

дај нам Боже свима... који желе