Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak

[JESSY]

STRASTI NAŠE MLADOSTI (Ivo Andrić)

 

Mnoge velike i sudbonosne strasti naše mladosti počivaju na prostom nesporazumu.

Tu smo mi kao nevešt i nespretan čovek koji uđe u neku radnju, pokaže na neku stvar u izlogu i kaže tonom čoveka koji je rešen na sve: "Uzimam ovo i plaćam koliko tražite." A posle, kad je sve dockan, pokaže se da ste ušli u pogrešnu radnju i tražili nešto što vam ne treba i što stvarno niste nikad ni želeli da imate.

[Arsenija]

Иво Андрић

 

О причи и причању: Беседа Иве Андрића поводом доделе Нобелове награде за књижевност 1961. године

Кад је реч о приповедању које има за предмет прошлост, треба напоменути да има схватања према којима би писати о прошлости требало да значи пренебрегнути садашњицу и донекле окренути леђа животу. Мислим да се писци историјских приповедака и романа не би сложили са тим и да би пре били склони да признају да сами стварно и не знају како ни када се пребацују из оног што се зове садашњост, у оно што сматрамо прошлошћу, да са лакоћом као у сну, прелазе прагове столећа. Најпосле, зар се у прошлости као и у садашњости не суочавамо са сличним појавама и истим проблемима? Бити човек, рођен без свог знање и без своје воље, бачен у океан постојања. Морати пливати. Постојати. Носити идентитет. Издржати атмосферски притисак свега око себе, све сударе, непредвидљиве и непредвиђене поступке своје и туђе, који понајчешће нису по мери наших снага. А поврх свега, треба још издржати своју мисао о свему томе. Укратко: бити човек.

[JESSY]

Ivan Turgenjev: U POTRAZI ZA SMISLOM

 

U potrazi za smislom činimo, nažalost, mnogo besmislenog. 

Mi smo obmanuti vaspitanjem zbog kog stvari samo prolaze kroz naše živote, stvari koje ne možemo dodirivati ili osetiti. 

Za trenutke koje volimo i kojih se rado sećamo zahvalimo sebi i onima koji su tu zbog nas. 

Čuvajmo one koji imaju smisla za pažnju, smeh i ljubav...

[JESSY]

Klonim se ljudi koji misle da je drskost hrabrost, a nežnost kukavičluk. 
A klonim se i onih koji misle da je brbljanje mudrost, a ćutanje neznanje.

 

Kahlil Gibran

[JESSY]

Ako nešto izgubiš, vjeruj mi, to će biti zbog toga da nešto bolje dobiješ. 

Nikad nas nisu dostojni oni za koje se previše borimo, a oni sami ništa ne daju.

 

Ivo Andrić

[Рапсоди]

 Prvi od ovih puteva vodi do sveca, do mu čenika duše, do samopredaje Bogu. Drugi vodi do razvratnika, do mucenika nagona, do samopredaje truleži. Gradanin pokušava da živi u prijatno temperiranoj sredini izmedu ova dva puta. On se nikada nece predati niti podati ni zanosu ni askezi nikada nece postati mucenik, nikada pristati da bude uništen naprotiv, njegov ideal nije da se preda, vec da održava sopstveno Ja, njegova stremljenja nisu uperena ni prema svetosti ni prema njenoj suprotnosti, sve što je bezuslovno njemu je nesnosno, on hoce da služi Bogu, ali i zanosu, hoce da ima vrline, ali i da mu je dobro i udobno na zemlji. Ukratko, on pokušava da se naseli u sredini izmedu krajnosti, u umerenoj i povoljnoj zoni bez žestokih bura i oluja,u cemu i uspeva, ali na racun onog životnog i osećajnog intenziteta koji pruža život usmeren prema bezuslovnosti i prema krajnostima. Intenzivno se može živeti samo na racun sopstvenog Ja, a gradanin ništa više ne ceni nego svoje Ja (koje je, doduše,razvijeno samo rudimentarno), i prema tome postiže samoodržanje i sigurnost na racun intenziteta.Umesto da sumanuto bude opsednut Bogom stice mirnu savest, umesto naslade prijatnost, umesto slobode udobnost, a umesto smrtne vatre ugodnu temperaturu. Zbog toga je građanin, po svom bicu, stvorenje sa slabim životnim pogonom, plašljivo, te je lako upravljati njime, jer se boji svakog davanja samog sebe. Zato je on namesto moci postavio vecinu, namesto sile zakon, namesto odgovornosti postupak glasanja.

 

Stepski vuk  /Herman Hese /   

Moj ubedljivo najlepši odlomak

[Караконџула]

Неколико дјелова из књиге, који су на мене оставили утисак, јер су "моји":

 

"И тако бих опет седео у венцу девојака, што су се весело кикотале око мене, гасиле свећу, па ме љубиле, а да нисам знао која.
Ја бих уморно одлазио из тих кућа. "Их како је туњав", викали су за мном.
*****
Она се чудила мојој нехатости, миру и досади и једнако ми давала савете како да чешљам косу, па ми је и сама чешљала.
****
Она ми је причала, како би зидали кућу, описивала је ствари, посуђе, намештај и најмање стварчице помињала би нежно и жудно.
Она је са дирљивом радошћу описивала своје завесе, салон и постеље, па би застала и гледала ме молећиво.
***
И сваки дан сам ја све више био заљубљен."

Милош Црњански, "Дневник о Чарнојевићу"
 

[Blaža Željko]

 „Mnogi teolozi se upinju da dokažu kako je Hristova ljubav u odnosu na ljubav u ljudskom smislu reči nešto sasvim drugo, kvalitativno različito, suprotno. A zapravo je obrnuto: Između svake prave, iskrene ljudske ljubavi i Jevanđelske ljubavi postoji unutrašnja suštinska istovetnost. Jevanđelska ljubav nije ništa drugo do ljubav kojom može da voli čovek. U tome i jeste Otkrovenje, što se čoveku otkriva ne ono što on u sebi uopšte nema, već ono što ima, ali čijeg konačnog i večnog smisla možda nije bio svestan pa tu bogolikost u sebi nije umeo da razvije."

 

"O ljubavi kao merilu ortodoksije"  izdanje iz 1962. od pokojnog profesora Dimitrija Bogdanovića 

[JESSY]

"Izgledalo je kao da nas dvoje živimo u nekakvim paralelnim hodnicima ili tunelima, ne znajuci da idemo jedno pored drugog, kao dve srodne duše koje žive u slicnom vremenu, da bi smo se susreli na kraju tih hodnika, pred jednom scenom koju sam ja naslikao, kao nekakvu šifru namenjenu samo njoj, kao nekakvu tajnu objavu da sam ja vec stigao tamo, da su se hodnici konacno spojili i da je kucnuo cas susreta.
Da je kucno cas susreta!...Da li su se stvarno hodnici spojili, i da li su se naše sudbine spojile?
Kako je sve to bilo samo moja glupava vizija! Ne, hodnici su i dalje tekli paralelno, mada je zid koji ih je delio sada bio kao od stakla, i ja sam mogao da vidim Marijinu tihu i nedodirljivu figuru...Ne, cak i taj zid nije uvek bio takav: ponekad bi opet bivao od onog crnog kamena i tada ne bi znao šta se iza njega zbiva, šta se dogadja sa njom u tim bezimenim intervalima, kakvi cudni dogadjaji se dešavaju.... "

Tunel, Sabato

[JESSY]

Gomila stvari nas razdvaja,toliko zidova,jedan za drugim,životi šćućureni u snu...
...nemoj da patiš,to je život.Predivni trenuci bliskosti a zatim naleti ledenog vjetra.
A ako ti tamo patiš iza poslednjeg betonskog grebena,toliko udaljena,ja ne znam za tvoju patnju,nije mi bliska...
Noćas si sama sa svojim prtljagom ispod nadstrešice gdje prolazi voz koga si izgubila.

"Ostani tu" M.Macantini

[АлександраВ]

U ime tvoje
Živiš tamo otkuda pisma ne dolaze. Daleko, dalje no najdalje znaćenje ljudskih reči što imenuju daljinu. Tako daleko da samo uvek i nikad mogu, pomoću misli, da približe tvoju udaljenost. Toliko si daleko da kad kažem živiš, kad mislim postojiš,  onda su te reči metafore moga,  a ne tvoga postojanja. Toliko daleko da kad kažem ti,  tebe,  tebi,  to su pisani znaci moje egzistencije, suviše bedne da bih joj davao naziv radi nje same.
Grad u kome živiš znam iz uzbuđenja: sigurno ima svoj geografski položaj, umetnička dela, administraciju,  i po tome je sličan mnogim drugim gradovima,  ima i tebe i to ga izjednačuje s mojom čežnjom i snovima,  u kojima takođe živiš. On je čvor linija sreće i sudbine do koga neće dovesti besputni život moga dlana.
Toliko si daleko da nikakva pošta ne prima moja pisma za tebe. Toliko si daleko da prostor što nas deli nestaje iscrpen vlastitom neizmernošću. Toliko daleko da premoć što se širi među nama ne može da te izgovori čak ni zaćutalim odjekom prve bombe koja je razorila naše misli.
Tako si daleko da se rat koji počne u mojoj zemlji završi dok do tvoje stigne. Tako si daleko da se Zemlja u kojoj živiš smanjuje do planetarne fikcije. Toliko daleko da osmeh koji mi šalješ samo kao suza do mene stiže. Toliko si mnogo daleko da ne znam više da li je dovoljno slagati misli na zemaljski način da bi Ih ti mogla prozreti.
Živiš tamo gde neće stići niko drugi sem tebe: u suzi mojoj. Blizu, bliže no najbliže reči koje ne umem da odgonetnem. Tako si blizu mene, kao što bih ja želeo da budem blizu tebe.
Tako si blizu mene da se sporazumevamo otkucajima srca,  tako blizu da bi,  radi opstanka, morao prestati da postoji moj život u kojem živiš,  morala bi da se ugasi moja misao u kojoj misliš,  morao bih da se probudim iz sna u kome sanjaš.
Tako si mi bliska,  da si bliža nego dan noći i senka svetlu. Tako bliska da reči koje za tebe slažem znaš pre nego što ih pomislim. Tako bliska da ne znam gde prestaješ ti,  a počinjem ja.
Cveće koje zaobilazim cveta tvojim pogledom. Ptice koje napuštam gnezde se u tvom dlanu. Vidik kojim plovim izbija iz tvojih zenica. Zvezde koje ne čujem o tvojim tajnama ćute.
Tako si blizu da ako hoću da te vidim na treba ni da otvaram ni da zatvaram kapke. Tako blizu da te čujem kao što gluhonemi čuju uzbuđenje. Tako blizu da tvoju kosu jasno osećam rukom kao što bogalj oseća prisutnost odsečene ruke. Tako si blizu mene da mi još uvek izgleda da si predaleko.
Tvoja je zemlja iz sveta u kome tamo istovremeno znači ovde. Tvoja je zemlja tako velika da je ne bi smestio život u najsitnijoj skali čoveka, i tako mala da je jedna misao obuhvata. Tvoja je zemlja tako snažna da izdržava tisuće smrti u trenutku i tako slaba da ustupa pred jednim treptajem srca. Tlo tvoje zemlje tako je plodno da svaki zrak sunca u njoj dozreva u boje Sezana. Vazduh je tako čist da predviđa ustrojstvo budućeg pogleda. Oganj tvoje zemlje spaljuje čežnju za njom, a voda gasi moju predstavu o njoj.
Polja tvoje zemlje izlaze i zalaze u jednom dahu koji nije doba ni jedne godine. Reke se zanose livadama od radosti i neba kojim teku. Planine se pretvaraju u oblak brže nego cvet u uzbuđenja,  mada su iz materije jednako trajne kao I planine u mojoj zemlji.  Naše su zemlje tako različite da se jedino predosećaju.  Samo nizine i uzvisine uzajamno se vide iz leta ptice što odleće u bespovratno.
Tvoja je otadžbina tako velelepna da je Zemlja samo jedna njena kolonija.  Moja otadžbina je tako uboga da njena deca ne smeju o njoj ni da misle.
Tvoja je otadžbina republika,  za nju su sloboda,  jednakost, bratstvo- tiranija. U mojoj otadžbini ljudi su tako nemi da njen poredak i ne spominju. Tvoja otadžbina je tako stara da je njena prošlost u istoriji samo apstrakcija. Moja otadžbina je tako mlada da njena srca čitavim životom za jedan drhtaj plaćaju. U tvojoj otadžbini niko ne može odmeriti trenutak,  jer on nema početka ni kraja. U mojoj otadžbini večnost je tako kratka da ne preživi ni dva sunčeva zraka. U tvojoj otadžbini misli su tako jasne da ih čuju i gluhi.  U mojoj otadžbini od eksplozije bombe ogluveli su Hristosi kraj puta. U tvojoj otadžbini život traje onoliko koliko uspomene žive u mojoj zemlji. U mojoj otadžbini niko se ne rađa, a oni što žive- umiru.
Od moje zemlje ostale su još samo senke pod očima udovica i siročadi. Na usnama je zamrlo njeno ime,  u očima su izbledele njene boje. Drveće je pobeglo korenjem u dubinu.  Reke su otplovile nepovratno.  Planine su se raspale do beskraja.
Od moje zemlje ostala je još samo neposvećena gruda. Putevi su sproveli poslednje korake osuđenika. Njive su išaptale polja molitvom za umrle. Na putokazima za nikud umro je razapet vazduh. Zašli su vidici grižom ugaslog pogleda.
Prepuklo je srce moje zemlje od tolikih iscrpljenih otkucaja ljudskog srca odjednom (srčanu kišu nose oblaci nebom).  Od moje zemlje ostala je još samo čežnja za njom. Od moje zemlje ostala je tvoja ogromna ljubav prema njoj.
U ime tvoje živim bez daha na planeti viđenoj iz najveće blizine. Vid je odleteo iz mojih očiju,  a dodir je napustio moje dlanove.  Kako zaobići sopstveni korak?  Kakav put odgonetnuti? Kakvim znakom predusresti preteće strane sveta. U ime tvoje.
Ma gde bio,  ptice streljane zbog slobode padaju mi na glavu,  polja iskrvavljena u ratnim izveštajima napadaju moje srce. Ma gde bio, živim u tvoje ime. U ime tvoje živim iz pedlja zemlje pregažene do smrti.  Iz plača tužnih vrba,  iz odleta ptica. Iz ljudske krivde i jadanja. U ime tvoje nastaniću se u nemiru za večno doba života. U ime tvoje neprimetno ću otploviti iz očiju. U ime tvoje krenuću oko sveta tragovima bezdomnih mrava.

Zbignjev Bjenkovski, 1940.

[JESSY]

Kada Bog spoji, tu nema greške, jer on spaja duše, a ne papire. Čovek je taj koji je izmislio spajanje papira. Bog se smeje tome i nastavlja da spaja duše kako se njemu sviđa. A čovek plaća danak što je pokušao da preuzme ulogu Boga. Mislio je da se duše spajaju tako što se uzmu dva papira, zapečate se i onda je to spajanje zauvek. Mora da se celo nebo smeje tom nemoćnom pokušaju imitiranja Boga. Za to vreme, dok čovek slavi sebe i svoju izmišljenu moć, duše su još uvek slobodne i lutaju tražeći deo sebe…. Deo koji im nedostaje, da bi mogle da žive, da bi mogle da osete smisao svog postojanja… 

C.Bronte

[Pancakes]

znao sam, arhitektura je za sve kriva...

'Misliš li da je do raskida između Carigrada i Rima došlo zbog jednog tako sofisticiranog teološkog pitanja kao što je Filioque? Ne. "Mislite da sam došao da mir dam na zemlji", veli Gospod. "Ne, kažem vam, nego razdor". Shvataš li? Ne, sire. Tim bolje. Piši. Raskol među crkvama nužan je radi istorijskog napretka. Istočna crkva je smogla snage da ponese krst i da postane mučenica. Smrtni grijeh njene sestre, Rimske kurije, nije ni razbludnost, ni simonija, ni torbarenje indulgencijama, nego arhitektura. Ona će se širiti na zapad da bi podizala svoje građevine, da bi širila zemaljsko carstvo. Hoće li Maksim ispovednik pronaći Ameriku? Ne. Pronaći će je Kristofer Kolumbo. Ali ne pre renesanse...'

S.Basara - ' Fama o biciklistima'

[Данче*]

ZABRANJENO JE

Zabranjeno je plakati a da se nešto ne nauči,
probuditi se, a ne znati šta sa sobom,
plašiti se svojih sopstvenih uspomena.
Zabranjeno je ne smijati se problemima,
ne boriti se za ono što želiš,
odustati od svega zbog sopstvenog straha
da ostvariš svoje snove.
Zabranjeno je ostaviti svoje prijatelje,
ne pokušati razumjeti sve što ste zajedno proživjeli,
i zvati ih samo onda kad su neophodni.
Zabranjeno je ne biti svoj pred drugima,
pretvarati se pred ljudima do kojih ti nije stalo,
izigravati klovna da bi te pamtili,
i zaboraviti sve kojima je zaista stalo do tebe.
Zabranjeno je ne učiniti sve za sebe samog,
biti uplašen od života i od onoga čime te život obavezuje,
ne živjeti svaki dan do posljednjeg daha.
Zabranjeno je da ti nedostaje neko bez radosti,
da zaboraviš njegov osmijeh i oči,
a sve samo zato što je on izabrao drugačiji put od tvog,
zabranjeno je zaboraviti njegovu prošlost
i zamijeniti je njegovom sadašnjošću.
Zabranjeno je ne pokušavati shvatiti druge
misliti da je njihov život vrijedniji od tvog,
ne spoznati da svako ima svoj put i slavu.
Zabranjeno je ne stvarati sopstvenu priču,
ne imati trenutak za one kojima si potreban,
ne razumjeti da je život ono što daje,
a takođe i ono što uzima.
Zabranjeno je ne tražiti sreću,
ne živjeti život s pozitivnim stavom,
ne smatrati da uvijek možemo biti bolji;
Zabranjeno je zaboraviti da bez tebe
ovaj svijet ne bi bio isti.

Pablo Neruda

 

 

[АлександраВ]

Почињао сам ти, душе ми, досад, двадесет писама и сва подерао. Већ су два месеца од мога последњег писма. Ти си писао, молио, запомагао, - ја ти ипак нисам ништа одговорио. Стид ме је било напослетку, јер бих се огрешио о своју искреност кад ти не бих све причао, а причати ти, опет, све, тако ми је тешко, тако тешко!

Ја сам слабији и нижи од црва. Вечно сам те уверавао да ћу прекинути све с њоме, па ипак... Него боље с почетка.

Све ћу ти испричати. Поделићу у главе. Даћу свакој мото. Развићу сву своју музу. Тим ће бити смешније. А ти се, молим те, смеј, смеј се онако од срца, како бих се ја од срца заплакао, да ме није срамота и да не морам место плача прегнути на дело поштена човека.

Лаза Лазаревић
Швабица