Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak

[JESSY]

Zoran Milivojević - "Treba li biti iskren"

Etika ljubavi nalaže da saopštimo neprijatnu stvar onda kada je ona zaista važna. Tada partner ima pravo da zna a mi dužnost da kažemo. Tada je iskrenost važnija od sažaljenja.

Ljudsko nesvesno ume da iznenadi, pogotovu onda kada režira naše snove. Recimo da ste imali toliko živopisan erotski san da ste doživeli orgazam. Ali u tom snu ste, sasvim neočekivano, sa osobom koja se nedavno doselila u vašu zgradu. Verovatno ćete se zamisliti nad ovim snom, ali nas sada interesuje da li ćete ga, uz jutarnju kaficu, ispričati svom bračnom drugu, odnosno partneru. U kojoj meri ćete biti iskreni prema voljenoj osobi? Ako ovaj san skrijete od nje, da li je ne volite? Da li skrivate san upravo zato što je volite? A šta je ona sanjala i šta je ona prikrila od vas?

Iskrenost jeste jedan od veoma važnih principa ljubavi, ali i svih bliskih odnosa. Ljudi nisu iskreni tek tako, već u onom odnosu u kojem znaju da ih drugi prihvata, da ih drugi neće odbaciti, da je dobronameran, da to što sazna od osobe neće ispričati nekom drugom. I upravo zbog toga je odnos ljubavi okvir međusobne otvorenosti i iskrenosti. U takvom odnosu možemo biti onakvi kakvi jesmo, možemo skinuti masku koju nosimo u javnosti, bez straha da će nas voljena osoba odbaciti ili pogrešno razumeti.

Ali u odnosima ljubavi postoji još jedan princip, a to je princip saosećajnosti. Saosećajnost ili simpatija jednostavno znači da su nam važna osećanja druge osobe. Što nam je druga osoba važnija, to nam je važnije kako se ona oseća. Kada volimo mi želimo da se voljena osoba oseća prijatno, ne želimo da se oseća neprijatno, da pati. Kada je ona zadovoljna zbog nekog svog uspeha nama je prijatno, a kada se ona zbog nečega oseća neprijatno, i nama je neprijatno. Saosećanje u neprijatnom zovemo sažaljenje ili samilost.

Ne samo da na ovaj način reagujemo na osećanja voljene osobe, već se trudimo da ih izazovemo. U ljubavi činimo ono što će kod voljene osobe izazvati prijatnost, što će joj goditi ili što će joj ugoditi, a izbegavamo da činimo ono što kod nje izaziva neprijatnost, patnju, bol. Naravno, sve to do određene mere, nikako ne po svaku cenu.

Postoje situacije kada su iskrenost i saosećajnost, dva principa ljubavi, u sukobu. Ako pretpostavimo da će se voljena osoba osetiti veoma neprijatno dok sluša prepričavanje erotskog sna u kojem ona nije akter, onda je onaj koji priča san iskren, ali ne i saosećajan. I obrnuto. U opisanoj situaciji je verovatno da će većina dati prednost saosećajnosti, ne želeći da bezvezni san izazove patnju voljene osobe.

A kada treba reći? Etika ljubavi nalaže da saopštimo neprijatnu stvar onda kada je ona zaista važna. Tada partner ima pravo da zna a mi dužnost da kažemo. Tada je iskrenost važnija od sažaljenja.

[Teofanija]

"Pitao sam oca Ilariona o snu.On je rekao "Spavaj koliko znas.Ali,kada se probudis,ustani i ne lezi vise"

I tacno je tako:u prvom snu covek ne vidi nikakve mastarije.Tek se u drugom radjaju razna snovidjenja."

 

 

"Molite se od sveg srca i sa suzama da Gospod put vaseg zivota postavi po svojoj volji i da svemu uvek daruje dobar kraj.

Iznad svih vrlina je kada se savrseno prepustite Bozijoj volji.Zavist je gora od svih zala :ona je glavno zlo.Onaj ko se nada na

Gospoda nikada ne pada i ne plasi se.Zavidljivac i zlotvor ,pak cesto pada.Bog moze da rasprsi sve njihove zamisli.Ponekad se,

uprkos  nasim dobrim delima,desi i ponesto neprijatno.Treba da shvatimo da se radi o volji Bozijoj,s obzirom da je nuzno da 

poznamo svoje duse.Za nas je tada dovoljno da ne cinimo zlo onima koji su nam ucinili neprijatnosti recju ili delom.

Oci su bezali od zavisti.Medjutim oni su ziveli po skitovima.U manastiru se ona pak ne moze izbeci.U njima se treba povlaciti i smirivati pred

svakim.Blazena mati Sinklitikija je govorila:"Zbog cega mrzis coveka koji te je uvredio? Nije te uvredio on,nego djavo,opsti neprijatelj naseg

spasenja.On nece da mi zauzmemo njegovo mesto u Carstvu nebeskom ,mesto na kome je bio pre pada.Stoga se svim silama trudi da nas sputa i da nas zajedno sa sobom povuce u donje adske predele,kako govori jedan drevni starac koji je mnogo s njim vojevao."

 

Atonski podviznici devetnaestog veka

[Снежана]

Mali ljudi se uvek za nesto osecaju krivi. U prvom redu sto su mali a zatim i zbog svega ostalog. A veliki se nikad nizasto ne osecaju krivi. U prvom redu sto su veliki ,a zatim takodje, zbog svega ostalog. Gluposti uvek zbuce ubedljivo samo pametne stvari izgledaju neverovatno.. Bez udaljavanja od neceg, zblizavanja s necim nema. Strah je bolest od koje poticu sve druge. Ravnodusnost,mrznja, zloba, gramzivost, sujeta. Nepoverljivost i sumnja. Strah je kuga ovog sveta. Svi se boje svakog. Svi se plase svaceg. A najvise straha. Najvisa istina je da su smrt i zivot jedno,da je univerzum njihova vecna rekombinacija i da je u takvom univerzumu biti ziv ili mrtav, zapravo, jedno te isto… Zatomiti se mora instinkt, iskljucivo ljudski,da se unistava sve sto zivi a ne koristi. I jedan, covekov takodje, da se ponekad unistava i ono sto koristi ako se time pribavlja neko zadovoljstvo. U prirodi uvek ima racionalne, inteligentne,pravedne raspodele tezine izmedju “dobra” i “zla”, ako se ovi pojmovi oslobode antropocentrizma. Ugradjeni mehanizam prirodne pravde drzao je kosmicku vagu u horizontalnom polozaju. Ukoliko se, naravno, u stvar ne umesa covek. Vaga je onda pretezala na neku, najcesce neizvesnu stranu. Ponekad cak i suprotnu od pozeljne… “Besnilo”, Borislav Pekic

[JESSY]

Sokrat - "Moji sugrađani"

Moji sugrađani, vi ste mi dragi i vrijedni, ali radije ću poslušati Boga negoli vas. I sve dok dišem i imam snage, neći prestati istraživati istinu, a vas opominjati i objašnjavati vam te svakom od vas prema mom uobičajenom načinu pozivati vašu savjest: kako se, moj najbolji, ti, građanine, nejvećega i s mudrosti i moći najglasovitijeg grada, ne stidiš brinuti kako da što više napuniš svoju lisnicu novcem, i smišljati o slavi i časti, ali se ne brineš i ne mariš za moralni razbor, istinu i dobro svoje duše.

[JESSY]

Miloš Crnjanski - "Beskrajni, plavi krug. U njemu, zvezda"

Magloviti vrbaci isparavaju se još od prošlog dana, oblaci se kovitlaju sve na niže. Dubina, kroz koju protiče reka, mutna je i neprohodna. Zemlja je tamna, nevidljiva i kišovita.

Šumi i huji baruština iza mraka. Sjaj mesečine pođe sa nje, pojavi se nad pomrčinom, prođe i nestane u noći, što mokra ulazi i odlazi, ulazi i odlazi jednako, zaobilazeći ga i vlažeći mu ogromne grudi i trbuh, vruć i podbuo, uvijen ovnujskim kožama, na kojima je runo probio znoj. Kaplje kroz trsku, kaplje, i, mada je gusta tmina, vidi kako jedna žaba skače, sve bliže i bliže.

Isprekidan lavež pasa i isprekidan poj petlova, još od ponoći, ali dalek. Tup udar kopita, međutim, kao pod zemljom, čuje se jednako, u blizini, pod snom. Često buđenje što ga obuhvata, prolazi kao neko ljuljanje u toj pomrčini, koja mu prodire pod pleća i rebra naježena od hladnoće. Ne razlikuje tamu oko sebe i tamu u sebi, i širom otvorenim očima, u mraku, ne vidi ništa. Skakanje žabe, čelo glave, izvesno je da je oslušnuo, ali odmah zatim zaguši ga san, tako da opet sve tone u težak zadah ovnujske kože, na kojoj mu leži gornji deo tela, kraj ženine glave.

Udaren od konja više kolena, pre neki dan, kad je počeo da skuplja delove puka, još se budi noću od bola, ali taj bol umine brzo, kao i strašna malaksalost i i znurenost u kostima, od umora. Tako da, budeći se svaki čas, zastenje i odmah zatim opet zaspi, škrgućući zubima.

Pritom, za taj tili čas, dok opet ne usni, šta sve ne ugleda u polusnu! Reku što pod bregom šumi, ispunivši svu noć. Po razlivenim vodama, u rupama i jarugama, mesečine. Trsku prozora i krova, sa koje kaplje nebrojeno kapljica, kap po kap. Oblake, što se kovitlaju sve na niže. Nepregledne vrhove vrbaka, pune šiblja.

A kad se zaljulja, opet, u san, zapaljen i pun nekih plamenova, tumba se u nekom šarenilu u nepreglednu daljinu, u nedoglednu visinu i bezdanu dubinu, dok ga kiša, što kroz trsku prokišnjava, ne probudi. Tada, pomućenom svešću, prvo začuje lavež pasa i poj petlova, da odmah zatim širom, u mraku, otvori oči i ne vidi ništa, ali da mu se učini kao da vidi, u visini, beskrajan, plavi krug. I, u njemu, zvezdu.

[JESSY]

Momo Kapor - "Nema"

Postoji jedna reč u koju staje pola veka našeg života. To je reč - najmanji zajednički sadržatelj. Reč fantom - NEMA. Slušamo je od najmanjih nogu. Čujemo je u isto vreme kad i svetu reč: mama! Nema. Ta četiri slova sadrže čitavu istoriju naše bede. Kada ulazimo u trgovinu, mi ne tražimo ono što nam treba, već pitamo: ima li? U pekari: ima li hleba? U mlekari: ima li mleka? Na benzinskoj pumpi: ima li goriva? Nema.

Verovao sam da sam do kraja istražio pustoš ta četiri slova i da me više ništa ne može iznenaditi, ali, evo, stigli smo do samog kraja - ulazimo u banke i pitamo: ima li para? Nema.

Pokušavam da zamislim Švajcarca kojem u Nacionalnoj banci u Ženevi kažu da nema para! Voleo bih da mu vidim izraz lica u času kada mu se ruši čitav svet...

A nama, ništa! Oguglali smo na reč nema.

"Kada ćete dobiti pare?"

"Ne dosađujte, čoveče! Vidite li da radimo? Otkud znamo kada ćemo dobiti? Možda sutra popodne, možda u ponedeljak..."

Hvalimo se jedni drugima kako smo bili srećne ruke, kada u nekoj banci slučajno dobijemo svoj novac i u tome ne vidimo ništa čudno.

Nema se roji i razmnožava.

Nema - ta strašna, deficitarna reč, čija praznina zlokobno odjekuje.

Da li smo svi poludeli?

[JESSY]

Mihail Bulgakov - "Majstor i Margarita"

Tama, koja je nadolazila sa Sredozemnog mora, prekrila je grad koji je prokurator mrzeo. Iščezli su viseći mostovi koji su spajali hram i strašnu Antonijevu kulu... Nestao je Jerušalem, veliki grad, kao da ga nikad nije ni bilo na svetu... Pa, idite bestraga i vi i vaša nagorela sveska i sasušena ruža! Sedite ovde na klupi sami i preklinjete ga da vas oslobodi, da vam dopusti da udišete vazduh, da nestane iz vašeg sećanja!
Prebledelog lica, Margarita se vrati na klupu. riđi ju je gledao žmirkajući.
- Ništa ne razumem - tiho reče Margarita Nikolajevna. - .......
- Kakva gnjavaža... - progunđa riđi i progovori glasnije: - Oprostite, ali rekao sam vam da nisam ni iz kakve ustanove. Sedite, molim vas.
Margarita se bez reči povinovala, ali ipak, sedajući, upita još jednom:
- Ko ste vi?
- Pa dobro, zovem se Azazelo, ali to vam svejedno ništa ne govori.
- A da li biste mi rekli kako ste saznali za listove i moje misli?
- Neću da kažem - hladno odgovori Azazelo.
- Ali vi nešto znate o njemu? - molećivo šapnu Margarita.
- No, recimo da znam.
- Preklinjem, recite samo jedno.... da li je živ? ... Ne mučite me!
- No, živ je, živ - nerado se odazva Azazelo.
- Bože! ...
- Molim vas, bez uzbuđenja i uzvikivanja - namršteno reče Azazelo.
- Oprostite, oprostite - mrmljala je sada pokorno Margarita - naravno, naljutila sam se na vas. Ali, složićete se, kad neko na ulivi poziva ženu nekud u goste...Nemam predrasuda, uveravam vas - Margarita se nesvesno nasmešila - ali nikada ne srećem nikakve strance, uopšte nemam volje da se sa njima upoznajem... a osim toga, moj muž... Moja tragedija je u tome što živim sa nekim koga ne volim... ali smatram nedostojnim da mu kvarim život... Od njega ništa osim dobra nisam videla...
Azazelo sasluša ovaj nepovezani govor s očiglednom dosadom i reče grubo:
- Zamolio bih vas da za trenutak ućutite.
Margarita poslušno zaćuta.
- Pozivam vas kod stranca koji je potpuno bezopasan. I neće ni živa duša znati za tu posetu. Eto, za to vam ja jamčim.
- A šta ću ja njemu? - ulagivački upita Margarita.
- To ćete saznati kasnije.
- Razumem... Treba da mu se podam - reče Margarita zamišljeno.
Ovo Azazelo nekako nadmeno proprati sa i odgovori ovako:
- Uveravam vas da nema žene na svetu koja to ne bi poželela - smešak iskrivi Azazelovu njušku - ali, razočaraću vas, toga neće biti.
- Kakav je to stranac!? - smete se Margarita i uzviknu tako glasno da se prolaznici okrenuše prema njoj. - Kakvog ja interesa imam da idem kod njega?
Azazelo se naže prema njoj i značajno šapnu:
- No, interes je veoma veliki... iskoristićete priliku...
- Šta!? - uzviknu Margarita i razrogači oči. - Ako vas dobro razumem, vi aludirate na to da tamo mogu saznati nešto o Njemu?
Azazelo ćutke potvrdi glavom.
- Idem! - silovito uzviknu Margarita i uhvali Azazela za ruku.
....
- ...znam na šta pristajem. Ali pristajem na sve zbog Njega, zato što se ničemu više na ovome svetu i ne nadam....
...

[JESSY]

Jeanette Winterson - "Strast"

Kad strast prvi put dođe u poznijim godinama, odricanje od nje je teže. I onima koji u poznijim godinama tu zver sretnu, nude se samo đavolski izbori. Da li će reći zbogom svemu što poznaju i zaploviti nepoznatim morem bez izvesnosti da će ponovo videti kopno? Hoće li odbaciti svakodnevne stvari koje su činile život podnošljivim i zanemariti osećanja starih prijatelja, možda pokojeg ljubavnika? Ukratko, hoće li se poneti kao da su dvadesetak godina mlađi, iako je zemlja hanaanska iza prvog grebena?

Obično neće.

A ako to i učine, moraćeš da ih svežeš za katarku dok lađa isplovljava, jer je zov sirena jezivo slušati i mogli bi poludeti kad pomisle šta su izgubili.

To je jedan izbor.

Drugi je da naučiš da žongliraš; da činis ono što smo mi činili devet noći.

To brzo izmori ruke, ako ne i srce.

Dva izbora.

Treći je da odbiješ strast. Onako kako bi razuman čovek odbio leoparda u kući, koliko god mu isprva pitomo izgledao. Mogao bi računati da ćes lako prehraniti leoparda i da je vrt dovoljno prostran, ali znaćeš makar u snovima da se nijedan leopard ne zadovoljava onim što mu se daje.

Posle devet noći mora stići deseta i nakon svakog očajničkog sastanka, očajavaćeš za još jednim. Nikad dosta hrane, nikad dosta vrta za tvoju ljubav.

I tako odbiješ, a onda otkriješ da ti kuću pohodi duh nekog leoparda.

Kad strast dođe u poznijim godinama, teško se podnosi.

[JESSY]

John Steinbeck - "Gdje počinje nezadovoljstvo? "

 

Gdje počinje nezadovoljstvo? Čovjeku je toplo, ali dršće. Nahranio se, a ipak ga muči glad. Vole ga, ali njegove čežnje odlaze na nova područja. I da jos više podbode nezadovoljstvo, tu je vrijeme, prokleto Vrijeme. Konac života nije sada tako strašno daleko - čovjek ga može vidjeti, kao što vidi more kad se popne na brijeg - i njegov duh kaže:

"Da li sam dosta radio? Da li sam dosta jeo? Da li sam dosta volio?"

Sve ovo je, naravno, osnova čovjekova najvećeg prokletstva i možda njegove najveće slave.

"Što je značio moj život do sada i što može značiti u vremenu koje mi je ostalo?"

I tako dolazimo do opake otrovne strijele.

"Kakav je bio moj udio u velikoj trci? Koliko ja vrijedim?"

I to nije taština ili ambicija. Izgleda da se ljudi rode s dugom koji ne mogu platiti, ma koliko nastojali. On se nagomilava pred njima. Čovjek nešto duguje čovjeku. Ako ne obraća pažnju na taj dug, on ga truje, a ako pokušava da ga otplaćuje, dug samo raste i ono što čovjek daje, njegovo je mjerilo.

[JESSY]

Tamara Kučan - "Peščani sat - Tu sam ja"

Ovo jeste moj kraj, ali ne odlazim ja nikuda. Ne nestajem. Između puta sa ciljem, biram cilj bez puta. Nije ovo nikakvo opraštanje. Tu sam ja. Videćete me večeras. Sedeću u separeu nekog kluba i nazdravljati. Zavodiću vaše momke ili muževe. Krašću vam velike životne ljubavi, obasipati ih lažima. Videćete me kako dobijam diplomu đaka generacije ili kako znam više nego profesor. Videćete me u liftu svoje zgrade. Videćete me na poslu i zapitati se zašto sam toliko srećna. Odgovor je jednostavan ‒ zato što sam duboko nesrećna. Prepoznaćete me u svitanje, kada izađem iz taksija razmazane šminke, stežući torbicu. Prepoznaćete me na jahti i pitaćete se kako sam tu dospela. Poletela sam i preletela. Može se dogoditi da me vidite u crkvi, ili sa krstom koji upada u prorez između grudi. Ne, nije to zbog vere. To je zato što su na njemu skupi brilijanti. Možete da me ugledate kako bacam tanjire po restoranima i jedem samo kavijar. Prepoznaćete me lako. Smejaću se toliko glasno da zamrzite zvuk smeha. Volela bih da vam kažem da ćete me prepoznati i po suzama... Ali... Ne. Nećete. Kurve plaču glasnije. Kurve plaču nasmejane. Zaboravih da vam kažem da ćete me videti na raznim takmičenjima, na fotografijama mladih nada. Na slikama sa mature, možda. Mislim da ipak nećete.Videćete me u biblioteci, u bioskopu, u pozorištu. Videćete me na televiziji, uglavnom. Prosipaću vam neke priče uz kikot i osmeh. Videćete me na naslovnim stranama. Videćete me u fantazijama vaših životnih ljubavi, u fantazijama devojčica koje sanjaju snove o velikim grudima i dugim nogama. Videćete me kako pretrčavam ulicu. Pomislićete da nekud žurim, ali ne idem ja nikuda...

I ono najbitnije.

Potrebno je da vam pomenem.

Može se dogoditi da se jednog jutra probudite i ugledate me...

U svom odrazu.

U ogledalu.

Nikada ne pitajte šta imam da vam kažem.

Zapitajte sebe šta ste prećutali.

[JESSY]

Ernesto Sabato - "Čak i izgubljeni uvijek idemo nekom cilju"

U životu postoji jedna vrijednost koja često drugima ostaje skrivena, ali je čovjek osjeća duboko u svojoj duši: to je vjernost ili nevjernost onome što osjećamo da je naša sudbina ili vokacija koju treba da ispunimo.

Sudbina, kao uostalom sve što je ljudsko, ne ispoljava se apstraktno već se oživotvoruje u nekoj okolnosti, na nekom malenom mjestu, na nekom voljenom licu, u rođenju nekog siromaška na periferiji neke imperije.

Ni ljubav, ni istinski susreti, pa čak ni duboka razmimoilaženja, nisu plod slučajnosti, već su nam na tajanstven način predodređeni. Koliko sam se samo puta u životu začudio što u tolikom mnoštvu ljudi na svijetu nailazimo na one koji, na izvjestan način, vuku konce naše sudbine, kao da pripadamo istovjetnoj tajnoj organizaciji, ili poglavljima jedne iste knjige!

Nikad nisam saznao da li ih prepoznajemo zato što smo već tragali za njima, ili smo tragali za njima zato što su već bili nadomak naše sudbine. Sudbina se ispoljava putem znakova i nagoveštaja, koji nam se isprva učine beznačajni, a za koje tek kasnije uvidimo da su bili od presudnog značaja.

Tako se dešava da u životu često povjerujemo da smo izgubljeni, dok u stvari uvijek idemo ka određenom cilju, ponekad vođeni našom najočiglednijom, ali u drugim prilikama, možda i bitnijim za naš život, nekom snažnom i nepokolebljivom voljom i nama samima neznanom, u susret mjestima, osobama ili stvarima koje, na ovaj ili onaj način, jesu, ili su bile, ili će da budu, od odlučujuće važnosti za našu sudbinu, voljom koja ide u prilog našim prividnim htijenjima ili ih osujećuje, pomaže ili odmaže našim težnjama i često, što nas još više začuđuje, vremenom dokazuje da je budnija od naše svjesne volje.

[JESSY]

Christian Daa Larson - "Obećaj sebi"

Da ćeš biti toliko snažan da ništa neće moći poremetiti tvoj unutrašnji mir. Da ćeš pričati o zdravlju, sreći i prosperitetu svakoj osobi koju sretneš.

Da ćeš učiniti da se svi tvoji prijatelji osjećaju kao da u njima ima nešto pozitivno čemu treba stremiti i postaraj se da se tvoj optimizam ostvari.

Da ćeš misliti samo o najboljem, da ćeš raditi samo za najbolje, da ćeš očekivati samo najbolje.

Da ćeš podjednako biti pun entuzijazma za uspjehe drugih ljudi kao da se radi o tvom uspjehu.

Da ćeš zaboraviti greške iz prošlosti i da ćeš prionuti na posao da ostvariš više u budućnosti.

Da ćeš svakodnevno širiti radost oko sebe i pokloniti svakom živom stvoru kojeg sretneš jedan osmijeh.

Da ćeš toliko vremena potrošiti na lično usavršavanje da nećeš imati vremena za kritikovanje drugih.

Da ćeš biti prevelik za brigu, preotmjen za bijes, prejak za strah i presrećan da bi dopustio nevoljama da se odomaće.

Da ćeš o sebi misliti dobro i da ćeš ovu činjenicu objaviti svijetu, ne velikim riječima već velikim djelima.

Da ćeš živjeti s vjerom da je cijeli svijet na tvojoj strani dok god si iskren prema onom najboljem u sebi.

[JESSY]

Jorge Luis Borges - "To je Ljubav"

To je ljubav. Pokušaću da se sakrijem ili pobegnem. Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu. Lepa maska se promenila, ali, kao i uvek, jednistvena je. Čemu moji talismani: bavljenje književnošću, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije Biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna? Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.

Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrkut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela spokoj. To je, već znam, LJUBAV: nemir i olakšanje kad čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti. To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama. Ima jedan ulični ugao kojim se ne usuđujem da prođem.

Vojske me već opkoljavaju, horde. (Ova soba je nestvarna; ona je nije videla.)

Ime jedne žene me odaje.

Boli me jedna žena svuda po telu.

[JESSY]

Loren Oliver - "U svijetu bez zidova"

Ja nisam posebna. Ja sam tek jedna obična djevojka, visoka metar i pedeset osam i prosječna po svemu. Ali zato imam jednu tajnu: možete izgraditi zidove sve do neba visoke, ja ću ipak pronaći načina da ih preletim; možete me sa sto hiljada ruku pokušavati prikovati za tlo, ali ja ću se ipak nekako izvući. Mnogo nas je takvih, više nego što mislite. Ljudi koji odbijaju prestati da vjeruju. Ljudi koji odbijaju da se spuste na zemlju. Ljudi koji vole u svijetu bez zidova, ljudi koji vole uprkos mržnji i odbijanju, ljudi koji se nadaju uprkos tome što nade baš i nema i koji su u tome neustrašivi. Volim te. Zapamti. Ne mogu

mi to oduzeti!

[JESSY]

Miloš Crnjanski - "Beskrajni, plavi krug. U njemu, zvezda"

Magloviti vrbaci isparavaju se još od prošlog dana, oblaci se kovitlaju sve na niže. Dubina, kroz koju protiče reka, mutna je i neprohodna. Zemlja je tamna, nevidljiva i kišovita.

Šumi i huji baruština iza mraka. Sjaj mesečine pođe sa nje, pojavi se nad pomrčinom, prođe i nestane u noći, što mokra ulazi i odlazi, ulazi i odlazi jednako, zaobilazeći ga i vlažeći mu ogromne grudi i trbuh, vruć i podbuo, uvijen ovnujskim kožama, na kojima je runo probio znoj. Kaplje kroz trsku, kaplje, i, mada je gusta tmina, vidi kako jedna žaba skače, sve bliže i bliže.

Isprekidan lavež pasa i isprekidan poj petlova, još od ponoći, ali dalek. Tup udar kopita, međutim, kao pod zemljom, čuje se jednako, u blizini, pod snom. Često buđenje što ga obuhvata, prolazi kao neko ljuljanje u toj pomrčini, koja mu prodire pod pleća i rebra naježena od hladnoće. Ne razlikuje tamu oko sebe i tamu u sebi, i širom otvorenim očima, u mraku, ne vidi ništa. Skakanje žabe, čelo glave, izvesno je da je oslušnuo, ali odmah zatim zaguši ga san, tako da opet sve tone u težak zadah ovnujske kože, na kojoj mu leži gornji deo tela, kraj ženine glave.

Udaren od konja više kolena, pre neki dan, kad je počeo da skuplja delove puka, još se budi noću od bola, ali taj bol umine brzo, kao i strašna malaksalost i i znurenost u kostima, od umora. Tako da, budeći se svaki čas, zastenje i odmah zatim opet zaspi, škrgućući zubima.

Pritom, za taj tili čas, dok opet ne usni, šta sve ne ugleda u polusnu! Reku što pod bregom šumi, ispunivši svu noć. Po razlivenim vodama, u rupama i jarugama, mesečine. Trsku prozora i krova, sa koje kaplje nebrojeno kapljica, kap po kap. Oblake, što se kovitlaju sve na niže. Nepregledne vrhove vrbaka, pune šiblja.

A kad se zaljulja, opet, u san, zapaljen i pun nekih plamenova, tumba se u nekom šarenilu u nepreglednu daljinu, u nedoglednu visinu i bezdanu dubinu, dok ga kiša, što kroz trsku prokišnjava, ne probudi. Tada, pomućenom svešću, prvo začuje lavež pasa i poj petlova, da odmah zatim širom, u mraku, otvori oči i ne vidi ništa, ali da mu se učini kao da vidi, u visini, beskrajan, plavi krug. I, u njemu, zvezdu.