Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak

[Нифада]

Kad bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo marioneta,

i podario mi komadić života,

moguće je da ne bih kazao sve što mislim,

ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.

Stvari bih cijenio, ne po onome što vrijede,

već po onome što znače.

Spavao bih manje, sanjao više,

shvatio sam da da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju

gubimo šezdeset sekundi svjetlosti.

Hodao bih kad drugi zastanu,

budio se dok ostali spavaju.

Slušao bih kada drugi govore, i kako bih uživao usladoledu od čokolade.

Kada bi mi Bog podario komadić života, oblačio bih se jednostavno,

izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otkrivenim ne samo tijelo već i dušu.

Bože moj, kada bih imao srce ispisivao bih svoju mržnju na ledu,

i čekao da ugrije sunce.

Slikao bih Van Gogovim snom, na zvijezdama jednu benedetijevu poemu,

a Seratovu pjesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja.

Zalivao bih ruže suzama, da bih osjetio bol njihovih bodlji i

strastveni poljubac njihovih latica…

Bože moj, kada bih imao jedan komadić života…

Ne bih pustio da prođe ni jedan dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim.

Uvjeravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živio zaljubljen u ljubav.

Dokazivao bih ljudima koliko griješe kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare,

a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.

Djeci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete.

Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom.

Toliko sam stvari naučio od vas ljudi…

Naučio sam da čitav svijet želi da živi na vrhu planine,

a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica.

Gabrijel Garsija Markes

[Имена Ми Мога Јована]

"Они које ме срећу, мисле да ја то путујем. А не путујем ја. То бескрај по мени хода." - Мирослав Антић

[Данче*]

Muškarac nije ono što dokaže, nego ono što je uspeo da sakrije od drugih žena - za tebe. Ako nešto čovek u ovom životu i može da dokaže, to znači da mu je bilo isuviše lako ili da mu je bilo moguće dokazati. A znamo mi tebe dobro, zar ne? Neka pokuša da te uveri u nešto što nikako ne može da ti dokaže... I ako uspe tebe tako tvrdoglavu da ubedi, e to je onda čovek za tebe! Dokazan u neverovatnom - za divno nedokazanu...

 

Ratko Petrovic

[Нифада]

"U svojoj sam sobi našao odgovor na pitanje: koji je ključ uspjeha? Plafon mi kaže da je ambicija visoka, prozor mi reče pogledaj svijet, sat reče da je vrijeme zlato, ogledalo mi reče: ne sudi nikoga po vanjštini, vrata mi rekoše: gurni jako da bi dostigao svoj cilj, i na kraju, pod mi reče: ostani skroman, ti si samo stvorenje."

M.Selimović

[Нифада]

Вислава Шимборска: ТРИ НАЈНЕОБИЧНИЈЕ РЕЧИ

Када изговарам реч Будућност,

први слог већ одлази у прошлост.

Када изговарам реч Тишина,

нарушавам је.

Када изговарам реч Ништа,

стварам нешто што се не смешта

у било какво непостојање.

[JESSY]

Ljiljana Habjanović Đurović

Zameni očaj verom.Kletvu nadom.Gorčinu ljubavlju.

Samo se u ogledalu možeš sa nekim potpuno pogledati.Levim u levo, desnim u desno oko.Kroz svet idemo gledajući se obrnutim očima. Zato ne vidimo suštinu.

Istina je jedna. Različiti su načini gledanja na nju.

[Жедни]

Ако

Р. Киплинг

 

Ако можеш да сачуваш присебност,

кад сви око тебе изгубе главу и кажу да си за све крив.

Ако можеш да верујеш у себе,

кад сви у тебе сумњају,

чак и да узмеш у обзир ту њихову сумњу.

Ако можеш да чекаш а да ти не досади чекање,

или када видиш како те лажу,

а да сеи сам да се не послужиш лажима,

или када видиш како те мрзе,

да не даш маха сопственој мржњи,

и да при том не изгледаш предобар или премудар.

Ако можеш да сањариш, а

да снови не загосподаре тобом.

Ако можеш да машташ, а да ти маштање не буде циљ.

Ако можеш да се суочиш са успехом и неуспехом,

и да се на исти начин односиш према овим обмањивачима.

Ако можеш да поднесеш да истину коју си рекао изврну ниткови,

како би од ње направили клопку за будале,

или да посматраш пропаст оног,

чему си сав свој живот посветио И да погрбљен,

са дотрајалим алатом опет ново ствараш.

Ако можеш да све своје добитке скупиш на гомилу

И ризикујеш да их изгубиш једним јединим бацањем новчића у ваздух,

да све изгубиш,

па почнеш опет из почетка и никад ни реч да не изустиш о свом губитку.

Ако своје срце,

живце и жиле присилиш да те служе дуго,

мада су већ давно одслужили своје,

и да издржиш кад нема више ничег у теби осим воље која ти довикује: „Истрај“

Ако можеш да разговараш са нижима од себе и не истакнеш своју супериорност,

Или да шеташ са краљевима, а да не изгубиш своје достојанство.

Ако ни пријатељ ни непријатељ не могу да те увреде.

Ако сви пријатељи могу да рачунају на тебе али ни један превише.

Ако сваки минут неумитног времена можеш да испуниш са 60 секунди за које знаш да нису протекле узалуд,

Твоја је земљ и све што на њој постоји. И што је најважније, бићеш човек, сине мој!

 

(Има пуно превода овде песме. По мени је овај најбољи)!

[JESSY]

Ljudi teže zemaljskim stvarima, a ja oduvek čeznem za zagrljajem tvrđave ljubavi koja će me pročistiti svojom vatrom i odagnati nečovečnost iz mojega srca.”
K.Gibran

[JESSY]

Jednog dana ili jedne noći – kakva je razlika između mojih dana i noći? Sanjao sam da se na podu ćelije nalazi zrno peska. Ponovo sam zaspao ravnodušno; sanjao sam da sam se probudio i da su sada bila dva zrna peska. Ponovo sam zaspao; sanjao sam da su zatim bila tri zrna peska. Zrna su se tako množila dok nisu preplavila ćeliju, a ja sam umirao pod tom peščanom poluloptom. Ali shvatih da je to samo san; probudio sam se s ogromnim naporom. Međutim, buđenje je bilo uzaludno; davio sam se u moru peska. Čuh neki glas: „Nisi se probudio u javu, već u prošli san. Taj san nalazi se u drugom snu kojih ima onoliko koliko ima zrna peska.
Put koji ćeš morati proći je beskrajan, tako da ćeš umreti pre no što se probudiš.“
Osetih da sam izgubljen. Usta su mi bila puna peska, ali sam uspeo uzviknuti: „Pesak iz sna me ne može ubiti, niti ima snova koji izviru iz drugih snova“. Probudi me bljesak svetlosti..
U tmini iznad mene lebdio je svetlosni krug. Videh lice i ruke stražara, uže, meso, ćup..
Čovek se postepeno poistovjećuje s oblikom svoje sudbine..
Tada se dogodi nešto što niti mogu zaboraviti, nit mogu ispričati: spajanje s bogom, svemirom ( ne znam ima li razlike između ove dve reči). Zanos ne ponavlja svoje simbole; neki su videli boga u jednom blesku svetlosti, drugi u maču, treći u laticama ruže..
H.L.Borhes

[JESSY]

Prelazim u pameti svu svoju prošlost i nehotice se pitam: Zašto sam živeo? U kakvom sam se cilju rodio? A cilj je taj zacelo postojao, i zacelo mi je bio odredjen neki visoki zadatak, jer osećam u svojoj duši neizmernu snagu...
Ali ja nisam pogodio taj zadatak, mene su zaveli mamci praznih i niskih strasti; iz ognja tih strasti iskovao sam se tvrd i hladan kao čelik, ali sam zauvek izgubio žar plemenitih težnji - najbolji cvet života.
I od tada koliko sam puta već igrao ulogu sekire u rukama sudbine! Kao orudje smrtne kazne padao sam na glave nesrećnih žrtava, često bez mržnje, uvek bez sažaljenja...
Moja ljubav nije donela nikom sreće, zato što nisam ništa žrtvovao za one koje sam voleo. Ja sam voleo sebe radi, za svoje zadovoljstvo; zadovoljavao sam čudnovatu potrebu svog srca, žudno gutajući njihova osećanja, njihovu nežnost, njihove radosti i patnje, i nikad se nisam mogao zasititi.
Kao kad čovek mučen gladju, iznemogao zaspi i vidi u snu divna jela i penušava vina: on guta s oduševljenjem vazdušaste darove uobrazilje i čini mu se da mu je lakše; ali čim se probudi, prividjenja nestaje...
Ostaju udvojena glad i očajanje.
A možda ću sutra umreti!... I neće ostati na zemlji nijedno stvorenje koje bi me potpuno razumelo.
Jedni me smatraju za goreg, drugi za boljeg nego što sam u stvari.
Jedni će reći: bio je dobar čovek, drugi - loš.
Ni jedno ni drugo neće biti istina.



Ljermontov

"Junak Našeg Doba"

[JESSY]

Suze su iste vere

...ako trazite istinu, morate je cuti, ako trazite pravdu, pre nego sto je isterate morate je naci... ako je zamlja Tvoja, i ti si kriv sto si toliko zlo medju ljudima dopustio, ne skrivaj se u ljudima, ne skrivaj se u suzama, ljudi Te razlicito zovu, ali ti isto veruju ili ne veruju. Ako ubijem Tebe u sebi, kako mogu da zivim bez Tebe, ni ja nisam ziv, nisam covek, u ime Tvoje sam rodjen, u ime Tvoje sam ziveo, sa tvojim imenom na usnama Tebi cu otici, ne moras me pratiti, ali me moras cuti ne bojim se zemaljskog suda, jer verujem u tvoj, ne bojim se pakla jer sam ga prosao... ja, rasterecen zivota imam samo Tebe, ako si ti pravda.. .

(Miodrag Popov)

[JESSY]

U zivotu postoji jedna vrednost koja cesto drugima ostaje skrivena, ali je covek oseca duboko u svojoj dusi: to je vernost ili nevernost onome sto osecamo da je nasa sudbina ili vokacija koju treba da ispunimo.
Sudbina, kao uostalom sve sto je ljudsko, ne ispoljava se apstraktno vec se ozivotvoruje u nekoj okolnosti, na nekom malenom mestu, na nekom voljenom licu, u rodjenju nekog siromaska na periferiji neke imperije.
Ni ljubav, ni istinski susreti, pa cak ni duboka razmimoilazenja, nisu plod slucajnosti, vec su nam na tajanstven nacin predodređeni. Koliko sam se samo puta u zivotu zacudio sto u tolikom mnostvu ljudi na svetu nailazimo na one koji, na izvestan nacin, vuku konce nase sudbine, kao da pripadamo istovetnoj tajnoj organizaciji, ili poglavljima jedne iste knjige! Nikad nisam saznao da li ih prepoznajemo zato sto smo vec tragali za njima, ili smo tragali za njima zato sto su vec bili nadomak nase sudbine.
Sudbina se ispoljava putem znakova i nagovestaja, koji nam se isprva ucine beznacajni, a za koje tek kasnije uvidimo da su bili od presudnog znacaja. Tako se desava da u zivotu cesto poverujemo da smo izgubljeni, dok u stvari uvek idemo ka određenom cilju, ponekad vođeni nasom najociglednijom, ali u drugim prilikama, mozda i bitnijim za nas zivot, nekom snaznom i nepokolebljivom voljom i nama samima neznanom, u susret mestima, osobama ili stvarima koje, na ovaj ili onaj nacin, jesu, ili su bile, ili ce biti, od odlucujuce vaznosti za nasu sudbinu, voljom koja ide u prilog nasim prividnim htenjima ili ih osujecuje, pomaze ili odmaze nasim teznjama i cesto, sto nas jos vise zacuđuje, vremenom dokazuje da je budnija od nase svesne volje.
...
Koliko sam puta posavetovao one koji mi se obracaju, obuzete teskobom i klonule duhom, da se posvete umetnosti i prepuste se onim nevidljivim silama koje deluju u nama. Svako dete je umetnik koji peva, igra, slika, pripoveda price i gradi kule. Veliki umetnici su osobe koje su uspels da u dnu svoje duse sacuvaju onu svetu cednost detinjstva, kao i ljudi koje nazivamo primitivnim a koji zbog toga izazivaju podsmeh budala. U razlicitom stepenu, stvaralacka sposobnost pripada svakom coveku, nije neophodno da to bude superiorna ili ekskluzivna aktivnost. Kako nam to dobro pokazuju drevni narodi ciji su se pripadnici bez razlike, uprkos nevoljama ili nesrecama, okupljali da bi zajedno igrali i pevali!
Umetnost je dar koji leci dusu od neuspeha i nedaca. Uliva nam snagu da ostvarimo utopiju kojoj smo predodređeni.
(Ernesto Sabato: Otpor)/I]

[JESSY]

Ponekad se probudim umoran. I tužan. I ružan. Ni do čeg mi nije. Mrzi me oči da otvorim, mrzi me kroz prozor da pogledam. Onda stavim ruku na srce, oslušnem kako kuca i pomislim: kako je divno biti živ! I odjednom, sve mi nekako dođe lepše: svet oko mene se prepuni bojama,vazduh zamiriše na narandžu ili na neka daleka mora i ja osetim kako mi kosom struji neka neobjašnjiva čarolija zvana život.
Jedan moj veliki drugar, koga nikada nisam video(pričaću ti o njemu neki drugi put), jednom mi je rekao: ˝Zamisli samo koliko je onih koji se nikada nisu rodili!˝
I stvarno, kakav bi to svet, bez tebe, bio? Ja mislim, čak sam siguran, da bez mene svet ne bi ni postojao. Ni bez tebe, takođe. Ni bez bilo koga ko je ikada rođen.
Da nije tvojih očiju, sve bi bilo jedan beskrajni mrak. Sunce uopšte ne bi imalo potrebu da izlazi i zalazi, zvezdama bi dosadilo da sijaju. Da nije tvojih ušiju, sve bi se pretvorilo u gluvu, dosadnu, jezivu tišinu. Ne bi bilo ni muzike, ni automobilskih sirena, ni ljudskih glasova ni školskog zvona. Da nije tebe, neko drugi se, možda, nikada ne bi zaljubio, ni pobegao s poslednjeg časa. Ptice ne bi imale kome da pevaju, trava ne bi imala za koga da miriše. Da nema tebe, sneg ne bi škripao pod nogama, niti bi kiša udarala o oluke. Mačke se ne bi verale po krovovima, jesen ne bi bila onako budalasta. Odžačari ne bi donosili sreću, strine i tetke ne bi imale kome da dosađuju i vreme bi, bez tebe, zauvek stalo, a to je, valjda, nešto najgluplje što se može dogoditi. Kome bi neki tamo učitelj mogao da kaže da mu glava služi jedino za šišanje, da nema tebe? Ko bi imao temperaturu, ko bi se pravio da je bolestan, ko bi prljao pantalone, ko bi bio najbolji u razredu, ko bi bio najgori u razredu, ko bi izgubio svesku, ko bi zaštitio svog najboljeg druga, ko bi sanjao da leti, ko bi pravio praćke, ko bi dobijao packe, ko bi se pravio važan, ko bi imao bubuljicu navrh nosa, da tebe nema? Ne bi bilo ni suza, ni poderanih laktova, ni kašnjenja u školu, ni uporednika, ni meridijana, ni lektire, ni Pitagorine teoreme, ni podzemnih železnica, ni svemirskih brodova, ni prekookeanskih putovanja, ni slovenske antiteze, ni biologije, ni geografije, ni ringišpila, ni omiljene igračke, ni priča sa srećnim krajem, ni tablice množenja, ni pismenih zadataka, ni kaveza za ptice, ni novogodišnje jelke, ni tvog rođendana, ni bilo čijeg rođendana, i ničeg pod šarenom kapom nebeskom ne bi, bez tebe, bilo...
Zato, ako ti se nekada dogodi, a to se obično dogodi svakome od nas, da se, onako kao ja, probudiš s nekom umornom tugom na jastuku, dovoljno je da samo staviš ruku na srce, oslušneš kako kuca, i već ćeš i sam znati kako je život velika i neobjašnjiva stvar. Biti živ – to je, valjda, nešto najlepše što se čoveku može desiti. Ko to ne zna, taj još ništa nije naučio!
 

Duško Domanović

[JESSY]

Čovek voli svoju majku i ne znajući, i ne misleći, jer je to tako prirodno kao i živeti: i tek u času poslednjeg rastanka, on opaža koliko je dubok koren te ljubavi. Sa njom se ne može porediti nikakva druga ljubav, jer se ostale kasnije javljaju, dok je ova od rođenja. Sve ostale nam donose slučajnosti u životu, a ova živi od prvog dana u našoj krvi. Sem toga, mi onda ne gubimo samo majku, sa njom nestaje i polovina našeg celog detinjstva, jer je u našem dotadašnjem životu ona zauzimala isto toliko mesta koliko i mi.
Gi De Mopasan

[JESSY]

Anđeli se svakoga dana mimoilaze sa nama na ulici, rekao je otac jednom. Mora da su obični kao ptice, rekao je, i prepoznatljivi su samo u kratkim trenucima svoje veze sa nasim životima. Postoji trenutak kada, jednostavno, znaš da si imao susret sa anđelom, i kakvu god da ti je pomoć pružio, ma kako suptilnu i ma koliko neprimetnu, život ti se promenio.
(“Četiri ljubavna pisma” N. Vilijams)