Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak

[JESSY]

Pismo Halila Džubrana - Mej Zijadi

Kažeš mi da se bojiš ljubavi. Zašto se bojiš, malena moja? Bojiš li se sunčeve svetlosti? Bojiš li se plime? Bojiš li se zore!? Bojiš li se dolaska proleća? Zašto se bojiš ljubavi? Znam da Te malo ljubavi neće zadovoljiti? Isto tako znam da malo ljubavi neće zadovoljiti ni mene. Ti i ja se ne zadovoljavamo, niti ćemo se zadovoljiti malim. Mi želimo mnogo. Mi želimo sve. Mi želimo potpuno. Kažem, Mari, da je u želji ispunjenje, i ako je naša želja jedna od božijih senki, doseći ćemo sigurno nešto od Božje svetlosti.

Ne boj se ljubavi, Mari. Ne boj se ljubavi, saputnice moga srca. treba da joj se predamo, i pored bola, žudnje i potištenosti koje nosi. Slušaj Mari: Danas sam ja u zatvoru želja. to su želje rođene sa mnom. Danas sam ja vezan starom idejom, starom koliko i godišnja doba. Možeš li biti sa mnom u mom zatvoru, dok ne izađemo na svetlo dana. Hoćeš li biti pored mene, dok se ne raskinu ovi okovi pa ćemo slobodno ići do vrha. Sada približi čelo. Približi svoje ljupko čelo, tako, tako bog Te blagoslovio. Bog Te sačuvao, voljena saputnice moga srca.
Njujork 26.februar 1924. godine.

[JESSY]

Johan Volfgang Gete – Šarloti Fon Štajn Vajmar

Evo, ipak se približava vreme, draga Lota, kad ću opet biti kraj tebe, jer moje biće ne može više izdržati, jasno osećam da bez tebe ne mogu postojati. Odluka o završetku zasedanja odbora je potpisana, sad više ne može dugo trajati, po mom računu još jednu nedelju, i tada sam slobodan. Vreme je odvratno, nosa ne možeš pomoliti, a ono malo lepog i prijatnog što se može doživeti među zidovima za mene ima samo trenutnu draž, a nek moli za tako bolan nedostatk koji ja osećam od jutra do večeri.

Da, draga Lota, sad mi je tek jasno da ti jesi i ostaješ deo mene. Ja nisam zasebno, samostalno biće. Sve svoje slabosti na tebe sam naslonio, svoje slabe strane tobom zaštitio, svoje praznine tobom ispunio. Kad sam ovako od tebe odvojen, stanje moga duha je veoma čudno. Na jednoj strani sam naoružan i očeličen, a na drugoj sam kao rovito jaje, jer sam ostao nezaštićen tamo gde si mi ti štit i zaklon. Koliko se radujem što ti potpuno pripadam. I što ću te uskoro opet videti. Sve na tebi volim i sve to čini da si mi još draža. Revnost s kojom ti svoje domačinstvo u Kohbergu vodiš, o čemu mi Štajn sa zadovoljstvom priča, pojačava moju naklonost ka tebi, daje mi mogućnost da vidim tvoj živi delatni duh, tvoju divnu dušu. Ostani moja, Lota, i ma koliko te nešto drugo privlačilo, voli me iznad svega…

Gete.

[JESSY]

..Zensko srce se ne mijenja tijekom vremena, niti se preobrazava s godisnjim dobima,
zensko srce dugo krvolipti, ali ne umire. Zensko srce je nalik na stepu koju covjek uzima kao prostor za svoje ratovanje i klanje, po njoj cupa drvece i spaljuje travu, stijenje joj boji krvlju, zemlju ispunjava kostima i lubanjama, ali ona ostaje mirna i spokojna, ostaje sigurna, proljece u njoj ostaje proljece, a jesen je i dalje jesen, sve do kraja vremena.
Dakle, sudbina je donijela odluku sto da cinimo? Reci sto da radimo? Kako cemo se rastati i kada cemo se sresti? Mozemo li svoju ljubav smatrati gostom iz tudjine koga nam vecer dovede, a jutro odvede? Mozemo li ove osjecaje smatrati snom koji nam je blago snivanje donijelo, a java skrila?
Mozemo li ovaj tjedan smatrati opijenoscu koja se brzo zavrsila otreznjenjem i budnoscu? Podigni glavu da ti oci vidim ljubavi! Otvori usne da ti glas cujem.
Progovori i kazi mi nesto...
Hoces li me pamtiti i kad oluja potopi moju ladju? Hoces li cuti leprsanje krila u nocnome miru?
Hoces li cuti kako se moje disanje talasa oko tvoga lica i vrata? Hoces li osluskivati moje uzdahe sto mi se bolno otimaju, priguseni jecajima?
Hoces li vidjeti moju himeru kako te pohodi s nocnim himerama, a iscezava s jutarnjim izmaglicama?
reci mi, ljubavi. Kao i sto cu za te predstavljati posto si ti meni bio svjetlost za oci, pjesma za usi i krila mojoj dusi.
Kakav ces biti?

Kahlil Gibran,Slomljena Krila

[JESSY]

Nemoguće je u životu ne biti slab. Nemoguće se uvijek održati na nogama, ne proplakati, ne osjetiti samosažaljenje i muku, ne upasti u depresiju, nemoguće je ne naljutiti se, ponekad ne baciti koplje u trnje, ne doživjeti mračne trenutke, kad ti se čini da su ti svi ljudi neprijatelji i da život nema smisla.

No, ne samo da dođu takvi trenuci, nego ti smiješ biti slab. Slabost je trenutak kad te Bog zove da podigneš ruke k Njemu i vikneš: Oče bez tebe dalje ne mogu. Pad je trenutak milosti. Pokleknuo si možda ne samo na poslu, ne samo u svađi s bračnim drugom, ne samo da si izgubio najboljeg prijatelja, nego si možda pokleknuo i u teškom grijehu protiv kojega se već dugo boriš, opet si napravio grešku za koju si rekao da je nikad više nećeš učiniti.

Da, na tebi je da odlučiš ne pasti, ali nije uvijek u tvojoj moći, da zaista ne padneš. Ako je Bog dopustio da padneš, On ima neki veći cilj, veći razlog zbog kojeg je to dopustio. Na tebi je da ga upitaš zašto i kreneš u ono novo prema kojemu ti je otvorio vrata.

Padovi dokazuju da si samo čovjek. A čovjek je ograničeno biće, ovisno o Bogu. Padovi ti dokazuju da je realnost života da možeš pasti. Važno je, međutim, ne ostati ležati nego se dignuti i ići naprijed. Padovi se tako popravljaju da im se nasmiješiš, oprostiš sebi i drugima i kreneš još odlučnije naprijed.

T.Ivančić, Povratak nade

[JESSY]

Svi mi imamo s Bogom jedan ugovor.
Polovina svega što imamo, ili činimo,
polovina vremena, snage ili lepote,
naših poslova i putovanja ostaje nama
na raspolaganju, a druga polovina ide Bogu.
Tako je i sa ljubavlju. Pola naše ljubavi ostaje nama,
a druga polovina ide Bogu na istinu i ostaje tamo na
lepšem mestu i traje zauvek, ma šta se s našom
polovinom naše ljubavi ovde desilo…

Milorad Pavić

[JESSY]

Kad duša zamre (L. Zilahi)

Ima u životu časova koji se nikada ne mogu zaboraviti. Ima časova koji se kao sićušne igle zabadaju u meso i živce čoveka, koji se usećanju zariju toliko oštro i duboko da ih iz nas vreme nikad ne može izbrisati.
Bučne velike trenutke života čovek češće obnavlja, svakom zgodom ih oboji,preslika-zanimljivi veliki trenuci polako blede, izumiru za vinskim stolom u dimu cigara.
Samo su oni trenuci večni,o kojima se ne može pričati. Ovi sitni, goli trenuci, skrivaju se stidljivo u srcu i tako provode svoj samotni život.....

[Снежана]

Немати прошлост је остати без будућности. Али ако тамо останемо, ако се тамо заглибимо, будућност због које смо се у њу вратили постаће недостижна. Проћи ће пре него што схватимо да је све садашњост. Да је све увек у истој равни. Да је неразумевање онога што је било јуче јемство да ћемо још мање разумети оно што нас чека, а најмање ово што данас радимо.

 

Борислав Пекић

[Снежана]

Будућност ће, као и увек, хтети да одгаји сопствене нове заблуде; а што ће оне бити заправо, наше и старе колико и свет, неће сметати ниједном од праунука да се њоме дичи, бришући у међувремену тур нашим јермијадским опоменама и саветима

 

Борислав Пекић

[JESSY]

Kada ubijes coveka,krades zivot...rekao je Baba.
Krades pravo njegove zene na muza,otimas njegovoj deci oca.
Kada slazes krades necije pravo na istinu..
Kada varas krades pravo na pravdu..
Shvatas..
Ne postoji nista gore od kradje Amire..
Covek koji uzima ono sto nije njegovo bio to zivot ili vekna naana..
Ja pljujem na takvog coveka..
Ako nam se putevi ikada ukrste,neka mu je Bog na pomoci..

Lovac na zmajeve..H.Hoseini

[JESSY]

..molila je Boga da joj udeli makar još jedan tren, samo da ne ode ne saznavši koliko ga je volela uprkos obostranim sumnjama i osetila je neodoljivi poriv da ponovo s njim započne život iz početka da bi imali vremena da jedno drugom kažu sve ono sto je među njima ostalo neizrečeno i da urade kako treba sve ono što su u prošlosti uradili pogrešno...

 

Ljubav u doba kolere-G G Markez

[JESSY]

Čovek prelazi neprimetno iz jednog prizora, iz jednog doba, iz jednog života u drugi. iznenada, hodajući ulicom, bila ona stvarna ili u snu, čovek prvi put shvati da su godine minule, da je sve to zauvek prošlo i da će živeti još samo u pamćenju, i onda se pamćenje okreće u sebe blistajući nekako čudno, neodoljivo i čovek prebire te prizore i zgode, neprestano u snu, dok hoda ulicom, dok leži s nekom ženom, dok čita neku knjigu, dok razgovara sa strancem...iznenada, ali uvek strahovito nametljivo i strahovito tačno, ta sećanja saleću čoveka, izranjaju kao dusi i prožimaju mu svaku žilicu. od tada nam se sve okreće na razinama što se menjaju. naše misli, naši snovi, naša dela, ceo naš život. paralelogram na kom se spustamo s jedne platforme svoje skele na drugu. od tada hodamo podeljeni na bezbroj fragmenata, kao kakav kukac sa stotinu nogu, stonoga koja polagano miče nogama i koja upija atmosferu, hodamo sa osetljivim vlakancima koja pohlepno upijaju prošlost i budućnost, i sve se stapa u glazbu i tugu, hodamo kroz jedinstveni svet potvrdjujući svoju podeljenost. sve se dok hodamo raspada kod nas u bezbroj fragmenata što se prelivaju. veliko raspadanje zrelog doba. velika promena. u mladim smo danima bili čitgavi i strahota i bol sveta prožimali su nas skroz naskroz. Radost i tuga nisu bile oštro razdvojene stapale su se u jedno, kao što nam se java stapa sa snom. ustajali smo kao jedno biće ujutro, a noću smo silazili u okean grabeći zvezde i uzbudjenja toga dana.
A onda dodje vreme kada se iznenada čini da se sve okrenulo naopako. Živimo u duhu, u mislima u fragmentima. Ne upijamo više divlju glazbu sa ulica nego se samo sećamo. kao kakav monomanijak ponovo proživljavamo dramu mladosti. kao pauk koji više puta iznova uzima nit, i izbacuje je iz sebe prema nekom opsesivnom, logaritamskom uzorku. Ako nas uzbude neka debela ženska prsa, uzbudila su nas debela prsa ***** koja se jedne kišovite noći sagla i pokazala nam prvi put čudo velikih mlečnih kugli, ako nas uzbude razmišljanja o vlažnom pločniku, to je zato što nas je u našoj sedmoj godini iznenado prožela slutnja budućeg života dok smo bez misli buljili u to sjajno, tekuće, zrcalo ulice. Ako pogled na okretača vrata probudi u nama radoznalost, to je zbog sećanja na jednu letnju večer kad su se sva vrata lagano okretala, a kroz pukotine tih vrata prodirala je glazba. možda kad su se ta vrata odškrinula, i kad nam je zastao dah od pogleda na taj svet, možda smo tad prvi put naslutili veliku moć greha, prvi put naslutili da tu, za malim okruglim stolovima što se vrte na svetlosti, da tu, za tim stolovima koje ćemo kasnije gledati sa toliko čeznje i poštovanja, da ćemo tu osetiti prvi železo ljubavi, prve mrlje od rjde, prve grabljive ruke iz otvora visoke peći.
Tu za tim stolovima, na prvi poziv, na prvi dodir ruke, doći ce ljuta, oštra bol koja čoveka spopada u utrobi, vino nam se ukiseli u trbuhu i bol se diže iz tabana, i bele ploče stolova obrču se od teskobe i groznice u našim kostima na laki, žarki dodir jedne ruke. Tu su pokopane legenda za legendom jedne mladosti i sete, burnih noći i tajanstvenih grudi što plešu na vlažnom zrcalu pločnika...

Henri Miler -Crno proleće

[JESSY]

Ukoliko mnogo ne očekuješ od života bićeš srećnija. Svaka sitnica će ti biti dar.
Ako očekuješ previše od prijateljstva, ljubavi, karijere, ništa te neće zadovoljiti.
I još nešto (saveta nikad dosta,premda od njih malo vajde: onima kojima su dati
retko ih poslušaju; shvate ih tek kad sami udare glavom o zid) od svoje naravi ne
možeš pobeći. Živi u skladu sa njom i ne pravi iskorake prema nekoj drugačijoj,
željenoj, jer nema dugoročne glume, a kratkoročna donosi samo patnju.
Kušaj život, greši, ispravljaj se,istražuj, putuj, ali zapamti, ma gde da si, umrećeš
na planeti

 

Gordanа Kuic Balada o Bohoreti

[Rassoban]

Prijateljstvo

Sad sam shvatio: to je prijateljstvo,ljubav prema drugome. Sve drugo može da prevari to ne može. Sve drugo može da izmakne i ostavi nas puste,to ne može,jer zavisi od nas Ne mogu da mu kažem : budi mi prijatelj. Ali mogu da kažem, bicu ti prijatelj.

Ali, bilo ovako ili onako,u njegovo prijateljstvo nisam mogao sumnjati. Zavolio sam ga, znam po tome što mi je postao potreban,što nisam zamjerio nicemu ma šta da je rekao ili ucinio, i što mi je sve njegovo postalo važno.

Ljubav je valjda jedina stvar na svijetu koju ne treba objašnjavati ni tražiti joj razloge.

Pa ipak to cinim, makar samo zato da još jednom pomenem covjeka koji je unio toliko radosti u moj život. Pitao sam ga jednom,kako to da je baš meni poklonio svoje prijateljstvo. Prijateljstvo se ne bira,ono biva ko zna zbog cega kao ljubav… A ništa ja nisam poklonio tebi vec sebi…

Mehmed Mesa Selimovic

[JESSY]

''Događa se to u jesenjoj noći,kada pada kestenje po asfaltu i kada se čuju psi u daljini i kada se tako neopisivo javlja čežnja za nekim,tko bi bio dobar,naš,bliz, intiman,drug,i kome bi mogli da pišemo pismo.Ispovjedili bismo mu sve što leži na nama. Pismo bi mu pisali,a njega nema.'

'-Miroslav Krleža-

[JESSY]

​Možda čovek ponekad izgubi sve što mu je drago i oseti se napušten. Sam, sasvim sam.
Možda se ponekad razočaraš u ljude i sve oko sebe (čak i u sebe) i kao ptica bez gnezda tražiš utočište pod tuđim krovom.
Možda ponekad, ali jednom sigurno, isprečiće se neko pred tobom, neko preko koga ne možeš tako preći, pogledati ga preko ramena.
Jednom, sigurno, shvatićeš da nekog duboko voliš.

Hemingvej