Претражи Живе Речи Утехе

Четврто издање специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења светога Василија Острошког, посветили смо духовном и историјском значају свештене обитељи манастира Острог. Ово издање доноси историјат горњег манастира који чине два храма и један параклис, као и доњег манастира са храмом Свете Тројице и новосаграђеном храму Светог славног и добропобедног новомученика Станка Острошког. Манастир Острог чине два манастирска комплекса поникла у различитим историјским раздобљима: горњи манастир и доњи манастир. Оба манастира повезује асфалтни пут дуг три километра. Горњи манастир налази се на 902 метра надморске висине, а доњи манастир је на надморској висини од 800 метара. Смештени су на планинском масиву Острошке греде, који се простире од околине Никшића до надомак Даниловграда. Ово место одликује се пријатном климом и природним реткостима. Емисију о духовном и историјском значају острошке обитељи крунисали смо причом о острошком скиту у Јован Долу, као и подсећањем на лик и дело блажене успомене архимандрита Лазара (Аџића), знаменитог игумана острошког у чије је време је и саграђен овај скит. Освртом на лик и дело блаженопочившег игумана острошког Лазара (Аџића), указали смо на велики духовни значај острошке светиње који је, између осталог, изражен и кроз његове настојатеље. „На првом месту, отац Лазар је био велики молитвеник. Поседовао је Исусову молитву, што је реткост. Из милости, доброте и постојаности карактера, саображавао се са сваким човеком, па био он праведан или грешан. Све је говорио ћутањем, управо молитвеним ћутањем, а грлио је благодатном енергијом. Грлио је целокупну твар енергијом која је из њега исијавала. Према грешницима је био милостивији, зато је оставио толики неизбрисиви печат на људима око себе. То је био један човек, и за мене једини човек, са којим сам срцем на даљину, дубље мисаоно, унутра могао да разговарам. Као што кажемо на Литургији: Једним устима и једним срцем”, речи су сведочанства епископа Јована (Пурића), које смо предочили нашим слушаоцима у завршном делу ове емисије. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Јелена Хаџи Ристић: „Нема на свијету темеља до Пећаршијиног. Пећка Патријаршија је дио нашег генетског кода“. ЗВУЧНИ ЗАПИС ЕМИСИЈЕ У емисији о српском Јерусалиму, о српској Светој земљи и Светињама које чува Косово и Метохија, настављамо да доливамо уље у кандило мајке српских цркава- Пећке Патријаршије. О својим сјећањима на Пећ, одрастање, традицију, културу овог мјеста, посебном менталитету Пећанаца, говори нам Јелена Хаџи Ристић професор српског језика и књижевности из Пећи, која потиче из старе српске породице Хаџи Ристић, чији је прадједа Хаџи Риста, ктитор звоника на Пећкој Патријаршији и сам сахрањем у манастирској порти Пећке Патријаршије. По старом пећком обичају да се, када изађете из куће, обавезно окренете и пољубите док врата да би се, по вјеровању, вратили једног дана, Јелена је тог јутра 24. марта 1999. године, пољубила своја кућна врата, али им се никада више није вратила. „Више не вјерујем у то вјеровање. Живим без дијела себе већ двадесет година. Док год горе косметска кандила, док год се та свјетлост негдје назире а назире се колико год да је нељуди газе, чини ми се да ће и Косово и Метохија живјети и оно мало српског народа што је на њему остало. И моја Пеће ће, управо захваљујући тим кандилима, бити обасјана као што ће бити обасјани и гробови мојих најближих и свих оних које сам знала а који почивају у Пећи, граду који је поред Призрена био најљепши град Метохије. У Пећи граду у којем данас нема ни једног становника српске националности“- каже са сјетом Јелена. О историјским подацима везаним за Пећку Патријаршију, браћи Макарију и Мехмед паши Соколовићима и стању у српском народу у вријеме обнављања Пећаршије говорила нам је професор историје из Суботице Татјана Попов а стихове своје пјесме „Недостојна“, управо за ову емисију, изрецитовала нам је историчар умјетности Драгана Албијанић из Суботице. Извор: Радио Светигора

У четвртој емисији серијала о знаменитим женама Средњег века говоримо о царској кћери Евдокији Анђео и Венецијанки Ани Дандоло, унуци Енрика Дандола, једног од највећих дуждева Средњега века, инспиратора Четвртог крсташког похода и зачетника млетачке империје на Леванту. Евдокија и Ана биле су прва и трећа супруга великог жупана Стефана Немањића, Првовенчаног српског краља. Извор: Радио Беседа