Претражи Живе Речи Утехе

Хришћанство је религија љубави. Бог се открива свету као Љубав. Хришћанство је пожртвована љубав. Овде Бог успоставља принцип вечног постојања као љубав, приносећи Себе на жртву. Апостол Јован Богослов у свом Јеванђељу открива свету ново име Божије – Љубав. У својој последњој беседи Господ је заповедио ученицима да воле једни друге. Становати у љубави значи пребивати у Богу. Љубав је тај тајанствени мач који раздваја ученике Христове од ученика ђавола. Љубав је небески огањ, који је Христос донео на земљу; та ватра мора да преобрази човека. Без ватре љубави људска душа остаје хладна као леш. На крају свог земаљског живота, апостол Јован Богослов је непрестано понављао речи: Децо, волите једни друге – то је све. Хришћанство је освојило свет љубављу: ако се тако може рећи, срце паганског света је заробљено и освојено лепотом љубави. Пагански свет је кроз додир са хришћанством осетио да је љубав светлост и живот. Док су срца хришћана горела од љубави, Црква је побеђивала. У време најжешћих прогона, она је љубављу победила своје прогонитеље, откривајући тиме величину и тајну хришћанства. Љубав се јавља као критеријум наше вере. Истинска вера се пројављује кроз љубав и милосрђе, које се никако не могу одвојити од ње, јер су топлота и светлост неодвојиви од ватре. Када вера ослаби, онда нада бледи, а љубав нестаје. Према томе, варају се они који немају љубави и мисле да су хришћани. Њихова вера је илузорна. Они се сматрају Христовим следбеницима, којима недостаје оно најважније – Дух Христов. Пагански свет није могао да издржи пред силом Христове љубави. Али када је љубав почела да осиромашује у срцима људи, тада је пагански свет поново оживео. И не само да се са Црквом дешава прогон, као што је то било у првим вековима, него паганство продире у свест самих хришћана, искривљује учење Христово, своди хришћанство на обичан облик – дрво, које све мање рађа плодове. Зашто је љубав хришћана постала сиромашна? Почетак духовног пада и његов крај је гордост. Али понос је веома различит и има много облика. Гордост се приближава самом добру – као разорни трновити жбун, који се обавија око стабла дрвета, хранећи се његовим соком и сушећи му корење. Гордост рађа егоизам и саможивост, што је заправо човекова неприродна љубав према себи. Понос у религији поприма облик рационализма и екстазе. Гордост рађа веру у сопствени разум, као у неки универзални инструмент знања, који се манифестује као трајна реформација. Губитак љубави манифестује се у виду духовне хладноће и равнодушности према људима, као и охолости и насиља према другима. Поносна особа види људе као оружје којим постиже сопствене циљеве – пре свега, остварење својих страсти; за њу човек сам по себи губи вредност. Понос рађа тиранине и робове. Понос раздваја и отуђује људе једне од других. Поносном се чини да је свет створен само за њега, да је он центар око кога сви људи морају да се окрећу, као планете око звезда. Хришћанска породица је активна љубав која расте кроз служење једних другима. У наше време сваки члан породице жели само да буде услужен, па породица прераста у невидљиво поље сталне борбе за моћ и превласт. Поносни жели да добије и више од онога што му је дато, и вређа се када други не схвате његову замишљену супериорност. Зато се породице тако трагично распадају, као што се стаклена посуда од ударца чекића разбије у ситне комадиће, остављајући за собом само остатке. Човек се не радује човеку. Рођаци не налазе времена да се виде. Хришћанин дочекује хришћански празник без духовне радости, као да испуњава какав дуг. Чини се као да је цела земља прекривена сивом непролазном маглом. Шта је разлог губитка љубави? То је глобални процес; то је пут у духовну смрт, то је највећа катастрофа новијег времена, посебно у наше време, страшнија од најкрвавијих ратова и временских непогода. То је дехуманизација човека; он престаје да буде личност и постаје само суштина. Губитком љубави стекао је себичност и равнодушност у низу разлога. Хајде да се задржимо на једном од њих. Само лепо се може волети. Грубо и ружно се може само толерисати, али је немогуће волети. Љубав и лепота су међусобно повезане. Образовање народа и традиција народа, ма колико они били несавршени, имају за темељ настојање да се очува лепота и племенитост људске душе. Традиција, обичаји, опште мишљење, уздизање чедности, спремност на жртву - били су облици којима се љубав чувала. Сада се савремени човек руга и уништава ове традиције; морална начела схватају се као окови, у које је човек био затворен кроз историју. У свим историјским епохама постојало је схватање греха и порока, али су они оцењени као зла и болести, које изједају људско друштво. Сада су грех и порок престали да муче људе: нешто друго их, у ствари, мучи, а то је осуда греха. О људима који су живели пре потопа, у Светом писму се каже да су били тело, тј. са њима су нестале потребе духа, изопачила се осећања душе, и почела је владавина тела: човек се изједначио са својим телом, па је стога пао ниже од свега што живи на земљи. Када човек изгуби лепоту своје душе, он не може да воли, а не може у другима побудити љубав. У телу се гнезде само инстинкти и мрачне страсти. Страсти су одвратне; човек им се може предати, али не може да их воли. Зато људи, губећи лепоту, губе љубав. Лажи, клевете, демонски свет дроге и алкохола, блуд и разврат у најбесрамнијим облицима чине људе бестиднима. Зато се дистанца међу људима повећава, зато емоционална хладноћа претвара земљу у гробницу у којој живе лешеви. Духовна светлост и радост крију се у чистоти, а у греху и пороку је духовна тама. Савремени свет жели да одузме човекову чистоту, да јој се руга, да је уништи. Стога је свет људима постао туђ и празан. Човек не осећа бол другог, не жели и не може да га загреје топлином своје душе. Човек се плаши света и штити се од људи. Та усамљеност, свесна или несвесна, пустињска самоћа – то је најстрашније проклетство нашег доба. архимандрит Рафаил Карелин https://bigorski.org.mk/slova/pouchni/zoshto-hristijanite-ja-gubat-ljubovta/

Мислим да око љубави постоје неки заплети и наразумевања. Особа без љубави је тема психијатријских стручних разматрања. Ишчезавање љубави се јавља као симптом који нас наводи да размишљамо о шизофреним процесима. Тамо где љубав истиче из нас, насељавају се безнађа. Љубав је суштина људског постојања, његов супстрат који то постојање омогућава. Она се буди током детињства, уснула у нашем генском модулу тако што се у стварности око нас јављају позиви људској природи. Као да је очекују увек на том неком одређеном месту света, у виду материнског зова из бића мајке, тога извора топлине и хране око нас; у виду киша и суначних дана; пространстава тако разноврсних континуитета, увек повезаних ланчано. И време које испуњава плаве мехове наших поднебља којима не можемо да се начудимо, усмеравајући сву нашу радозналост ношену љубављу свим овим светом, чије постојање њоме заокружујемо, славимо и испуњавамо. Љубављу се човек не служи, он њоме постоји, ако постоји као човек. Ако је болестан човек, он је то увек онда када доживљава усахнуће љубави у било чему вољеном, чиме живот постаје тежак и тешко подношљив људском бићу. Љубав је само то постојање. И живимо само зато што волимо да живимо. Она не може бити ни сврха, ни циљ. Она је то што постоји, што хоће да постоји, ради кога и ми сами постојимо. Пре смо, ми људи, средство којим се љубав испољава, којим она настоји да се покаже живом у животу. Човек се и убија због љубави, јер неће без ње да истрајава своје дане на земљи. Без љубави не постоји људско постојање као појава у свету. Љубављу се превазилазимо и дајемо свету, стапајући се са њим. Љубав – то је само, ако не тражи узвраћање, и ако својом појавом у људском бићу не тежи некој користи. Она је циљ сама себи. Она је безуслован захтев. Било шта да урадиш, ако кажу: Па волео је то, свет ће разумети разлог тог учињеног дела, без обзира да ли осуђује, или оправдава тај чин. Моралност усмерене љубави зависи од циља који је човек одабрао да воли. Основни проблем људског бића већ од основне школе, када открије логичке закономерности мишљења, јесте дилема око тога шта треба да воли, а шта у ствари воли, од одевања, па до одабирања врлинских вредности. У том процесу су делотворни идентификациони узори. Када дете наилази на дилему и не може да, у датом времену, разреши проблем домишљањем, оно поступи онако како у себи осећа да би учинио његов узор. Уколико су породични узори нејаки или их нема, оно их налази у култури којој породица припада: у уметности, књижевности; у суседству деце и одраслих особа; особа са којима се породица дружи. Оно када не може да домисли неко решење, оно се просто понаша према свом узору. То место одабира љубави током детињства одређено је улогом родитељског пара и културног окружења у коме се живи. Љубав не брине о нама у равни избора естетских и етичких вредности, она се једноствано појави са својом потребом да се оствари у свом модалитету. Сажимањем искустава о животу, серије разумевања другог самим собом, остваривање односа са различитим појавама света, чини да се осећајност, а са тим у вези и сама љубав, у нама усавршава диференцијацијом, а то значи зрењем, што омогућава и сигурније те прикладније љубави у човеку од оне еротске, до ове општељудске, хумане. ___ Проф. др Светомир Бојанин https://www.facebook.com/photo/?fbid=443569131207775&set=a.417771223787566

Хришћанство – то је жртвена љубав! Хришћанство – то је религија љубави. Бог Себе открива свету као Љубав. Хришћанство – то је жртвена љубав. Овде Бог утврђује принцип вечног постојања као љубави тиме што приноси Себе Самога на жртву. Та тајна – распеће Бога ради човека – доводила је у запрепашћење, страхопоштовање и трепет оне, пред којима се откривао бездан Божанске Љубави – бесконачан као само постојање. Апостол Јован Богослов у Јеванђељу открива свету ново име Бога: то име је – Љубав. Господ је у последњој беседи ученицима завештао да љубе један другога. Пребивати у љубави значи пребивати у Богу. Љубав је онај тајанствени мач, који одељује ученике Христове од ученика демона. Љубав је – небески огањ, који је Христос снео на земљу; тај огањ мора да преобрази човека. Без огња љубави, човекова душа остаје хладна као трупло. Свети апостол Јован Богослов је на крају свог земног живота понављао речи: „Децо, љубите један другога – у томе је све.“ Хришћанство је победило свет љубављу: ако је могуће тако рећи, срце незнабожачког света је било заробљено и покорено силом и лепотом љубави. Пагански свет је кроз додир са хришћанством осећао, да је љубав светлост и живот. Док су срца хришћана горела љубављу, Црква је била победница. У времена најљућих прогона, она је своје гонитеље побеђивала љубављу, откривајући им веилчину и тајну хришћанства. Критеријумом наше вере јавља се љубав. Истинска вера пројављује себе кроз љубав и милосрђе, које је тако неодељиво од ње, као топлота и светлост од – огња. Када се губи вера, онда се гаси нада и љубав ишчезава. Зато они, који немају љубави и мисле да су хришћани – обмањују себе. Њихова вера је илузорна. Они сматрају себе Христовим следбеницима, немајући главнога – Духа Христовог. Пагански свет није издржао пред силом љубави Христове. Али када је она почела да оскудева у срцима људи, онда пагански свет као да би поново оживео. И не само да се обрушава на Цркву прогонима као у првим вековима, већ прониче у свест самих хришћана, изопачава учење Христово, чини хришћанство само формом – дрветом, на коме је све мање и мање плодова. Од чега је оскудела љубав хришћана? Почетак духовног пада и његов крај јесте – гордост. Али гордост је многоразличита и многолика. Гордост се приближава самом добру – као неки погубни коров, који обавијају стабло дрвета, хранећи се његовим соком, исушујући само корење. Гордост рађа егоизам и егоцентризам –изопачену љубав човека према себи самоме. Гордост у религији добија форму рационализма и екстатичности. Гордост рађа веру у свој разум, као у универзални инструмент познања, који себе пројављује кроз перманентно реформаторство. Гордост се може пројавити у рушењу структура – као анархизам, и супротно, у централизацији структура – као империјализам и диктатура. Губитак љубави пројављује се у душевној хладноћи и равнодушности према људима, у превазношењу и насиљу над другима. Гордељивац гледа на људе као на оруђа за достизање својих циљева – пре свега својих страсти; човек сам по себи за њега губи своју вредност. Гордост рађа тиранине и робове. Гордост раздељује и отуђује људе једне од других. Гордоме се чини, да је свет створен за њега, да је он неки цента, око кога се морају окретати остали људи, као планете око звезде. Хришћанска породица – то је активна љубав која узраста у служењу једних другима. Сада сваки члан породице жели да би служили њему, и породица постаје невидљивим пољем за постојану борбу за власт и првенство. Горди жели да добије више, од онога што пружа, и вређа се када други не схватају његово умишљено првенство. Зато се тако катастрофално распадају породице, као да се стаклена посуда под ударцима чекића разбија на мале делове, остављајући после себе само остатке. Човек се не радује човеку. Рођаци не налазе времена да би се видели једни са другима. Хришћанин сусреће хришћанске празнике без духовне радости, скоро као да испуњава дуг. Чини се да је сву земљу прекрила сива, непровидна магла. Без љубави људска душа умире, и зато су савремени људи дубоко несрећни. Сама религија без љубави постаје туђа срцу и несхватљива души. У чему је разлог губитка љубави? Тај глобални процес; то је пут духовне смрти, то је највећа катастрофа последњих времена, посебно у наше време, страшнија од крвавих ратова и временских катастрофа. То је рашчовечење човека; он престаје да буде личност и претвара се само у суштину. Губитак љубави, егоизам и равнодушност имају низ разлога. Зауставимо се на једној од њих. Љубити се може само прелепо. Безобразно и ружно је могуће само трпети, али га је немогуће љубити. Љубав и лепота су повезани једни са другим. Образовање људи и традиција народа, колико год они били несавршени, имају у својој основи да сачувају лепоту и племенитост људске душе. Традиција, обичаји, заједничко мишљење, високо цењење целомудрености, спремност на жртву –били су форме очувања љубави. Сада се тим традицијама изругују и руше се; морална схватања се посматрају као окови, у којима је човек био закључан у прошлим вековима као сужањ. У сва времена су постојали греси и пороци, али су они били оцењивани као зло и болест, који разједају људско друштво. Сада су грех и порок престали да смућују људе: смућује их друго, заиста, то је осуда греха. За људе, који су живели пред потопом, у Светом Писму је речено „да су били плот (тело)“, то јест, код њих су ишчезле потребе духа, изопачила су се осећања душе, и почела је владавина тела: човек је поистоветио себе са својим телом, и зато је пао ниже свих ствари, које живе на земљи. Човек губи лепоту своје душе, зато он није у стању да љуби, и њега не могу да љубе. У телу се гнезде само инстинкти и мрачне страсти. Страсти су одвратне; човек им се може предавати, али их не може љубити. Зато људи, губећи лепоту - губе љубав. Лаж, обмана, демонски свет наркотика и алкохола, блуд и разврат у најбестиднијим облицима чини људе без-образнима. Зато се међу људима увеличава дистанца, зато емоционална хладноћа чини земљу налик на гробље, где обитавају живи лешеви. У чистоти је духовна светлост и радост, а у греху и пороку – тежина и духовни мрак. Чистоту желе да одузму од човека, да јој се наругају, да је униште. Зато је свет за људе постао туђим и празним. Човек не осећа бол другога, не жели и не може да га загреје топлотом своје душе. Човек се боји света и унутрашње се штити од људи. Та усамљеност, свесна и несвесна, усамљеност пустиње – то је најстрашније проклетство нашег века. Архимандрит Рафаил Карелин Извор: Пријатељ Божији