Зашто хришћани губе љубав?

Хришћанство је религија љубави. Бог се открива свету као Љубав. Хришћанство је пожртвована љубав. Овде Бог успоставља принцип вечног постојања као љубав, приносећи Себе на жртву. Апостол Јован Богослов у свом Јеванђељу открива свету ново име Божије – Љубав. У својој последњој беседи Господ је заповедио ученицима да воле једни друге. Становати у љубави значи пребивати у Богу. Љубав је тај тајанствени мач који раздваја ученике Христове од ученика ђавола. Љубав је небески огањ, који је Христос донео на земљу; та ватра мора да преобрази човека. Без ватре љубави људска душа остаје хладна као леш. На крају свог земаљског живота, апостол Јован Богослов је непрестано понављао речи: Децо, волите једни друге – то је све.

Хришћанство је освојило свет љубављу: ако се тако може рећи, срце паганског света је заробљено и освојено лепотом љубави. Пагански свет је кроз додир са хришћанством осетио да је љубав светлост и живот. Док су срца хришћана горела од љубави, Црква је побеђивала. У време најжешћих прогона, она је љубављу победила своје прогонитеље, откривајући тиме величину и тајну хришћанства.

Љубав се јавља као критеријум наше вере. Истинска вера се пројављује кроз љубав и милосрђе, које се никако не могу одвојити од ње, јер су топлота и светлост неодвојиви од ватре. Када вера ослаби, онда нада бледи, а љубав нестаје. Према томе, варају се они који немају љубави и мисле да су хришћани. Њихова вера је илузорна. Они се сматрају Христовим следбеницима, којима недостаје оно најважније – Дух Христов.

Пагански свет није могао да издржи пред силом Христове љубави. Али када је љубав почела да осиромашује у срцима људи, тада је пагански свет поново оживео. И не само да се са Црквом дешава прогон, као што је то било у првим вековима, него паганство продире у свест самих хришћана, искривљује учење Христово, своди хришћанство на обичан облик – дрво, које све мање рађа плодове.

Зашто је љубав хришћана постала сиромашна?

Почетак духовног пада и његов крај је гордост. Али понос је веома различит и има много облика. Гордост се приближава самом добру – као разорни трновити жбун, који се обавија око стабла дрвета, хранећи се његовим соком и сушећи му корење. Гордост рађа егоизам и саможивост, што је заправо човекова неприродна љубав према себи. Понос у религији поприма облик рационализма и екстазе. Гордост рађа веру у сопствени разум, као у неки универзални инструмент знања, који се манифестује као трајна реформација. Губитак љубави манифестује се у виду духовне хладноће и равнодушности према људима, као и охолости и насиља према другима.

Поносна особа види људе као оружје којим постиже сопствене циљеве – пре свега, остварење својих страсти; за њу човек сам по себи губи вредност. Понос рађа тиранине и робове. Понос раздваја и отуђује људе једне од других. Поносном се чини да је свет створен само за њега, да је он центар око кога сви људи морају да се окрећу, као планете око звезда.

Хришћанска породица је активна љубав која расте кроз служење једних другима. У наше време сваки члан породице жели само да буде услужен, па породица прераста у невидљиво поље сталне борбе за моћ и превласт. Поносни жели да добије и више од онога што му је дато, и вређа се када други не схвате његову замишљену супериорност. Зато се породице тако трагично распадају, као што се стаклена посуда од ударца чекића разбије у ситне комадиће, остављајући за собом само остатке.

Човек се не радује човеку. Рођаци не налазе времена да се виде. Хришћанин дочекује хришћански празник без духовне радости, као да испуњава какав дуг. Чини се као да је цела земља прекривена сивом непролазном маглом.

Шта је разлог губитка љубави? То је глобални процес; то је пут у духовну смрт, то је највећа катастрофа новијег времена, посебно у наше време, страшнија од најкрвавијих ратова и временских непогода. То је дехуманизација човека; он престаје да буде личност и постаје само суштина. Губитком љубави стекао је себичност и равнодушност у низу разлога. Хајде да се задржимо на једном од њих. Само лепо се може волети. Грубо и ружно се може само толерисати, али је немогуће волети. Љубав и лепота су међусобно повезане. Образовање народа и традиција народа, ма колико они били несавршени, имају за темељ настојање да се очува лепота и племенитост људске душе. Традиција, обичаји, опште мишљење, уздизање чедности, спремност на жртву - били су облици којима се љубав чувала. Сада се савремени човек руга и уништава ове традиције; морална начела схватају се као окови, у које је човек био затворен кроз историју. У свим историјским епохама постојало је схватање греха и порока, али су они оцењени као зла и болести, које изједају људско друштво. Сада су грех и порок престали да муче људе: нешто друго их, у ствари, мучи, а то је осуда греха. О људима који су живели пре потопа, у Светом писму се каже да су били тело, тј. са њима су нестале потребе духа, изопачила се осећања душе, и почела је владавина тела: човек се изједначио са својим телом, па је стога пао ниже од свега што живи на земљи. Када човек изгуби лепоту своје душе, он не може да воли, а не може у другима побудити љубав. У телу се гнезде само инстинкти и мрачне страсти. Страсти су одвратне; човек им се може предати, али не може да их воли. Зато људи, губећи лепоту, губе љубав. Лажи, клевете, демонски свет дроге и алкохола, блуд и разврат у најбесрамнијим облицима чине људе бестиднима. Зато се дистанца међу људима повећава, зато емоционална хладноћа претвара земљу у гробницу у којој живе лешеви. Духовна светлост и радост крију се у чистоти, а у греху и пороку је духовна тама. Савремени свет жели да одузме човекову чистоту, да јој се руга, да је уништи. Стога је свет људима постао туђ и празан. Човек не осећа бол другог, не жели и не може да га загреје топлином своје душе. Човек се плаши света и штити се од људи. Та усамљеност, свесна или несвесна, пустињска самоћа – то је најстрашније проклетство нашег доба.

архимандрит Рафаил Карелин