Претражи Живе Речи Утехе

Поред заузимања цркава, претреса, претњи и разних санкција, верници – и свештенство и мирјани – бивају подвргнути софистицираним понижењима и увредама. Како треба да се осећамо у вези овога? Ако говоримо о увреди за нас лично, морамо то прихватити са смирењем и кротошћу. Иако се у наше време то не сматра нормалним. Напротив, сада је широм света уобичајено да се људи из било ког разлога вређају извлачећи максималну корист из онога што се догодило. Наравно, ово није хришћанска реакција. Како да правилно реагујемо, служи нам пример самог Господа, када су Га првосвештеници и фарисеји клеветали пред Пилатом: "И тужаху га првосвештеници много. Али он не одговараше ништа. А Пилат га поново упита говорећи: Зар ништа не одговараш? Види колико те оптужују! Али Исус више ништа не одговори тако да се Пилат дивљаше."(Мк. 15:3-5). Наравно, ни једна људска душа не може а да не буде у себи бар мало огорчена када се на њу изливају сумануте и апсурдне измишљотине. Само срце протестује против неправде. Али каква год да је неправда, она се мора истрпети, као и сваки други тест који нам је послат одозго. „Када наиђете на клевете, увреде и нападе, не обраћајте пажњу на то колико су у криву они који су вам их нанели, већ се усредсредите на једно: Бог је дао да на ово наиђете за ваше добро и да ћете се лишити овога добра ако овом приликом дозволите нестрпљење, раздраженост и гнев“, каже св. Никодим Свјатогорац. Или, како је писао св. Теодор Студит, који је и сам претрпео многа прогонства од јеретика: „Руж и срамота падају на онога који их избацује, а ко их непристрасно прихвата, његова је победа." Али сасвим је другачија ситуација када се увреда и клевета изливају на саму Цркву Христову и Самог Тројичног Бога. И овде више не можемо да ћутимо. Морамо, колико је то могуће, заштитити Цркву – тело Христово од скрнављења клеветника. А за то, у било којој правној држави, ако себе сматра таквом, постоје сва правна средства која имамо право да користимо. Нарочито када злоба и непријатељство клеветника крше законодавство ове државе. Међутим, ни у овом случају наше потпуно оправдано и праведно огорчење не треба да буде оскрнављено злобом. Погледајмо изблиза личности оних који сада хуле на Цркву и њене служитеље. Они заиста заслужују сажаљење. Штавише, многи од њих, вежбајући своју луду „духовност“, заправо не говоре из свог срца, већ само извршавају наређења. Нажалост, данас многи људи не говоре оно што мисле, већ оно за шта их плаћају. И тужнији је њихов пут. И зато је веома важно не бити вођен осећањима, чак и праведним, и, колико је то могуће, уз Божију помоћ, молити се за ове несрећне људе, за њихово покајање. Ово је добро рекао св. Јован Златоусти, који је такође претрпео клевету и прогонство: „Када те неко увреди, не гледај на преступника, него на демона који га гони, и излиј на овог потоњег сав свој гнев, па чак и сажаљевај онога који се њиме узбуђује. ” митрополит Антоније (Паканич) https://pravlife.org/ru

Улогу родитеља добијамо оног момента када се роди дете. И уопштено гледано, то је улога коју бирамо у свом животу (не бих много улазила у детаљисање ове реченице, јер није тема овог текста). Та улога нас прати, од момента рођења детета, па све до наше смрти. Али, сама улога родитеља се мења како беба одраста у дете, а потом у одраслог човека. Улогу бебе ми добијамо по рођењу, која се једнако одрастањем мења, па постајемо дете, ћерка или син, да би уласком у одрасло доба постали одрасли синови или ћерке. Дакле, када дете одрасте, он постаје одрастао човек. И то за родитеља значи да сада има одраслог сина или ћерку. Не значи да има одрасло дете. Без обзира на то, чујемо од неких родитеља како говоре свом одраслом сину или ћерки: „Ти ћеш за мене увек бити дете, ма колико година имао/ла.“ Шта је проблематика? Не само што тако говоре, него што се заиста тако и понашају. Одрасле људе третирају као децу, кроз неприхватање да се њихова улога мора мењати. Страх да им више неће или нису потребни, кочи их у сагледавању своје родитељске улоге, на другачији, развојно адаптивнији начин. Мешају им се у доношење одлука, у везе, бракове, сталним саветовањима, захтевима да буду присутни у њиховим животима више него што је потребно. Не схватају да се њихова улога родитеља мора променити. Наравно да и даље требају својим одраслим синовима и ћеркама, али на другачији, одрастао начин. Понекад, то оде у екстреме где траже посебну пажњу, посебно опхођење, разне посебности јер су они родитељи и као такви незамењиви. Ово су родитељи који су допустили себи да не одрасту, не само кроз своју улогу родитеља, већ и као засебне индивидуе… Неприхватање родитеља да одрасте у својој улози може да има високу цену по сам однос, али и живот њиховог одраслог сина или ћерке. Прво, сигурно да су конфликти чести, јер сви ми мање више желимо своју самосталност, желимо да наш живот буде само наш. Ако немају капацитет да се изборе са својим родитељима, дешава се да просто одустану и допуштају да родитељи „вршљају“ по њиховим животима, што може скупо да их кошта на професионалном, друштвеном, партнерском пољу. Или, друга ситуација је да из немогућности да се поставе здраве границе, одрастао син или ћерка ограничава комуникацију и виђање, а понекад је и у потпуности прекида. Човек о себи учи док је жив, јер као што рекох све се мења, па и наше улоге унутар својих постојања. Kао што би потпуно бесмислено било да свом тинејџеру дајемо флашицу са млеком да једе, када је одавно научио да влада собом по питању исхране, једнако је бесмислено и нездраво третирати свог одраслог сина или ћерку као тинејџера и својим понашањем га позивати налаз у раздобље које је савладао, само зато што не знамо како сада треба да изгледа наша родитељска улога. Овде је важан рад на себи и схватање да без обзира што су одрасли не значи да вас више не требају, ви сте старији и ваша мудрост може да им буде од велике помоћи, ви сте прешли пут који они нису. Али, сада комуникација треба да иде из позиције одраслих и границе морају да постоје. Имати само родитељску улогу у животу није добро. Ту су и друге улоге, улога партнера, пријатеља, можда сте и ви још увек син или ћерка, професионална улога… Постоје разна животна поља која једнако траже вашу пажњу. Kомуницирајте са њима, поштујте границе, чујте их шта вам говоре, како желе да им помогнете, не помажите онако како ви мислите да треба, усклађујте се, тако ћете позиционирати себе у њиховим животима. На нов и другачији начин, и пре свега, на обострано задовољство. А тамо где се све пробало и не иде комуникација и не иде успостављање граница, ок је и прекид односа. Свако има право на свој живот. На нашим просторима, родитељи предуго држе децу везану уз себе, праве од њих смисао свог живота и не дозвољавају им да буду јединке за себе. До 18. године родитељи су и у законској обавези да воде рачуна о детету, до 21. шта сте га научили, научили сте га, остало треба да је искључиво његов живот, али оно што је научен, надаље се пресликава. Многи родитељи се и увреде када кажем да није добро да им дете буде смисао живота, јер код нас се такво мишљење предуго преноси без промишљања. Сваки родитељ, након што се дете осамостали, има још много свог животног пута и својих личних спознаја кроз које треба да прође као индивидуа. Што доводи до поновног преиспитивања приоритета. Ако кочи свог одраслог потомка да живи свој живот, кочи уједно и себе. Родитељ је психолошки, емоционални, духовни, телесни учитељ свом детету, али дете не може довека бити ученик. Аутор: Вања Орловић https://www.detinjarije.com/mnogi-roditelji-se-uvrede-kada-kazem-da-nije-dobro-da-im-dete-bude-smisao-zivota/