Поред заузимања цркава, претреса, претњи и разних санкција, верници – и свештенство и мирјани – бивају подвргнути софистицираним понижењима и увредама. Како треба да се осећамо у вези овога?
Ако говоримо о увреди за нас лично, морамо то прихватити са смирењем и кротошћу. Иако се у наше време то не сматра нормалним. Напротив, сада је широм света уобичајено да се људи из било ког разлога вређају извлачећи максималну корист из онога што се догодило. Наравно, ово није хришћанска реакција.
Како да правилно реагујемо, служи нам пример самог Господа, када су Га првосвештеници и фарисеји клеветали пред Пилатом: "И тужаху га првосвештеници много. Али он не одговараше ништа. А Пилат га поново упита говорећи: Зар ништа не одговараш? Види колико те оптужују! Али Исус више ништа не одговори тако да се Пилат дивљаше."(Мк. 15:3-5).
Наравно, ни једна људска душа не може а да не буде у себи бар мало огорчена када се на њу изливају сумануте и апсурдне измишљотине. Само срце протестује против неправде. Али каква год да је неправда, она се мора истрпети, као и сваки други тест који нам је послат одозго.
„Када наиђете на клевете, увреде и нападе, не обраћајте пажњу на то колико су у криву они који су вам их нанели, већ се усредсредите на једно: Бог је дао да на ово наиђете за ваше добро и да ћете се лишити овога добра ако овом приликом дозволите нестрпљење, раздраженост и гнев“, каже св. Никодим Свјатогорац.
Или, како је писао св. Теодор Студит, који је и сам претрпео многа прогонства од јеретика: „Руж и срамота падају на онога који их избацује, а ко их непристрасно прихвата, његова је победа."
Али сасвим је другачија ситуација када се увреда и клевета изливају на саму Цркву Христову и Самог Тројичног Бога. И овде више не можемо да ћутимо. Морамо, колико је то могуће, заштитити Цркву – тело Христово од скрнављења клеветника. А за то, у било којој правној држави, ако себе сматра таквом, постоје сва правна средства која имамо право да користимо. Нарочито када злоба и непријатељство клеветника крше законодавство ове државе.
Међутим, ни у овом случају наше потпуно оправдано и праведно огорчење не треба да буде оскрнављено злобом. Погледајмо изблиза личности оних који сада хуле на Цркву и њене служитеље. Они заиста заслужују сажаљење. Штавише, многи од њих, вежбајући своју луду „духовност“, заправо не говоре из свог срца, већ само извршавају наређења. Нажалост, данас многи људи не говоре оно што мисле, већ оно за шта их плаћају. И тужнији је њихов пут.
И зато је веома важно не бити вођен осећањима, чак и праведним, и, колико је то могуће, уз Божију помоћ, молити се за ове несрећне људе, за њихово покајање. Ово је добро рекао св. Јован Златоусти, који је такође претрпео клевету и прогонство: „Када те неко увреди, не гледај на преступника, него на демона који га гони, и излиј на овог потоњег сав свој гнев, па чак и сажаљевај онога који се њиме узбуђује. ”
митрополит Антоније (Паканич)
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Please sign in to comment
You will be able to leave a comment after signing in
Пријави се одмах