Претражи Живе Речи Утехе

Тема о трпљењу је увек актуелна, увек се мало тргнемо и потсетимо шта нам је чинити. Кад кажемо трпљење, увек је осећај нечега што нам није најпријатније, у овом свету хтели ми или не, мало смо навикли да нам све буде пријатно и да кажемо ово ми прија, ово не. Где год живимо да ли у манастиру или у породицама нешто морамо, а нешто треба да трпимо. Свугде, на сваком месту се очекује, или захтева трпљење. Али, морамо рећи најбитније ми нисмо од Бога створени да трпимо, то не говорим ја већ Свети оци. Први људи Адам и Ева нису створени да трпе, нити Бог нама жели да трпимо. Ово мало звучи дрско, али је истинито. Адам и Ева су створени у Рају, Бог по Светим оцима, када ствара ствара из свог савршенства и савршеним својим погледом без икаквих примеса, Он жели нама савршенство и зато је рекао: „Будите свети, јер сам ја свет“ (3 Мој. 19,2). Адам и Ева су живели у Рају. Да ли је у Рају било потребно трпљење? Није. Живели су у благодати Божијој и усавршавали се. После пада Адама и Еве као природна последица греха настаје трпљење. После тога долази благослов Божији да ће жена у мукама рађати децу, а Адам (човек) у зноју лица свога јести хлеб свој. Синоним за ове речи јесте трпљење. Као да је Бог рекао сада ћете трпети, зато што сте преступили. Ми људи треба да знамо да Господ хоће од нас да имамо у срцу радост, милостивост, да наше срце буде пуно елана за Христа, за духовни живот. Такође да сами не тражимо од Господа нешто што би требали да трпимо. То је добро, али није за свакога већ само за велике подвижнике и старце. Ми као почетници не можемо тражити од Господа да ли ћемо да трпимо или нећемо. Него ћемо, по Светим оцима, да имамо потпуно поверење у Господа, што више да се трудимо да будемо пуни љубави, да имамо поверење не какво би ми хтели него предање и поверење заједно. Предати са поверењем себе, ето то треба, а да ли ће Господ од нас тражити да будемо трпељиви или не то је друго. Монах када дође у манастир већ је одлучио да себе преда трпљењу, али није оно трпљење које свако од нас може да замисли у свом уму него као што рекосмо предајемо себе Господу па како Господ благослови. У Светој Гори након монашења, монаху прилази братија и пита га: Како ти је име? И кажу му: Брате спасавај се монашким чином и већина му говори и имај доста трпљења. То су поздрави на самом почетку монашког живота. То су жеље и честитке. Е сад, неко би се наљутио да му желиш да трпи, а монаси се радују, јер наша психологија је другачија од мирске психологије. Када кажем психологије мислим на став, мишљење, однос, мисли... Зато није за све исти пут. Господ је за нас претрпео смрт (за све нас, све људе). Његовом раном ми се исцелисмо, каже црквена песма. То је наша радост, то нам је подстрек за живот. Са једне стране ми нисмо ти који одлучујемо да ли ћемо трпети или не, али смо потпуно предати Христу Богу. Ту је наше поверење према Господу и како Он благослови тако ће бити. Као и када одемо код духовног оца и кажемо своје немоћи, своје слабости, дужни смо да послушамо а кроз то и отрпимо оно што нам је благословио. Ми бирамо духовног оца, онога у којег имамо поверења, а сам Господ кроз своју Цркву нас учи и кроз искуство Светих отаца и Светих мученика, да је њему мило када неко трпи њега ради. То је јако утешно. Упознајући се кроз житија, чини ми се највише су трпели мученици, па подвижници у пустињама, затим остали. И сви са истим циљем – Христа ради. Сећате се када је било најтеже мученицима у трпљењу јављао им се сам Господ или им је слао утеху преко анђела и Светитеља. То су чињенице. Зашто? Зато што је у трпљењу потребна утеха. Са једне стране видимо да Господ шаље утеху, јер не жели да човек страда а са друге стране Он је отворио тај пут, који ће човека одвести до спасења. Такво трпљење је богоугодно дело. Сећате се, када је Господ дао, рекао бих, благослов Адаму и Еви да ће трпети и они и сви њихови потомци, а са друге стране даје утеху у трпљењу. Трпљење са Божијим благословом је уписано кроз Христа у нама. Сам Христос страдајући на крсту, трпећи ране, најтеже патње и страдања је поднео за нас. И то је заиста тако, да нико више никада није пострадао ни најмање, довољно је Христово страдање да нас спасе, ако ми желимо са својом љубави да се сјединимо са Христом. Међутим, тај његов благослов и љубав имају снагу и силу да спасе цео свет. Али, Господ нас је даровао слободом и Господ нам тиме даје могућност да сами одлучимо по својој љубави да ли хоћемо и желимо да састрадавамо са њим. Није то Богу потребно, али ако хоћемо саобраз са њим у трпљењу. Наравно као Христове иконе задато нам је да будемо као Христос, колико год можемо. У Јеванђељу Господ каже: „Трпљењем својим спасавајте душе своје“ (Лука 21,19). У Јеванђељу имамо од Господа заповести, поука, похвала, критика, а ове наведене речи су пророчке. Господ нам указује да ћемо имати трпљење кроз живот и тако ћемо спасавати душе своје. Ми као људи нисмо сви спремни да имамо исто трпљење па Господ као Створитељ наших душа, нâс и нашег срца, који нас сваког појединачно познаје, зна колико ће ко моћи да претрпи и како ће кога да спасе. Ми као људи, сви имамо по неку слабост а те слабости не могу другачије да се исправе до саобразним леком. Да би се човек излечио потребно је трпљење. Свети оци кажу што је рана дубља више ће болети. То је нормално. Рецимо за малу дечицу не прича се иста прича као за одрасле. Постоје ступњеви у нашем православном духовном животу. До неких граница има када треба духовни човек или верник да трпи, после му Господ даје неке друге степене, да ли трпљења или неких других искустава, и свако следеће искушење другачије. Сви имамо различите путеве задате од Господа. Сећам се, причали су ми, да је Старац Пајсије говорио да нам Господ у неком тренутку даје трпљење, а када то издржимо са љубављу после нам даје „чоколадице“. Дакле, даје нам после благослове, јер познаје нашу слабост. Такође Старац је говорио: Милије је Господу једно Господе помилуј, једно Слава Ти Боже у болу, када си болестан и немоћан у невољи, него хиљаду Господе Исусе Христе помилуј ме грешног. Зашто? Зато што човек у трпљењу учествује сав, цео, не само ум, већ срце, душа, ум, тело све. И онда, чим цео човек учествује, ако трпи Христа ради, ето и Господ да га утеши. Знате, разлика је да ли људи трпе из ко зна којих разлога или трпе Христа ради. Свети Старац Пајсије читао је само Јеванђеље и Св. Исака Сиријског. Св. Исак Сиријски је написао само једну књигу. Ту једну књигу и Јеванђеље, тако су ми пренели оци који су добро познавали Старца, Старац Пајсије је читао. Како је читао? По један пасус или поглавље и онда се трудио да у току дана изврши то што је прочитао, да живи у складу са прочитаним.

Епископ бачки Иринеј: „По трпљењу, по страдању, по мукама и невољама, апостоли су први. Суштина њиховог првенства је у томе да они служе свима другима, а њима не служи нико. Служећи другима – ближњима – служе Богу, а служећи Живоме Богу, служе, самим тим, и ближњима својим. Бити први значи: подносити највећу жртву, служити свима и, кроз то, служити Господу Христу, Који је Себе, као Господ и Господар свега и свих, учинио Слугом Господњим, Слугом нашега спасења и спасења свеколике творевине.” Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј началствовао је, на празник Светих апостола Петра и Павла, у понедељак, 29. јуна/12. јула 2021. године, на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду. Преосвећеном владици Иринеју су саслуживали свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. Беседећи после прочитане јеванђелске перикопе, Епископ бачки је поучио сабрани верни народ о празнику светих апостола Петра и Павла и о смислу њиховог првенства међу дванаесторицом апостола. „Данас је један од великих црквених празника у току године – празник двојице врховних међу дванаесторицом апостола, непосредних Христових ученика, чија служба (реч апостол ту службу изражава) значи да су они посланици, изасланици, гласници Христови; да оно што нам Он говори непосредно у Јеванђељу, говорили су и они, говоре нам и данас, кроз речи Светога Писма, и зато се, са правом, називају апостолима. Они јесу врхунски благодатни дар људима у Цркви, јер Господ Христос је њима поверио да врше Његово дело и зато су посебно поштовани већ за живота, а посебно касније – због тога свога плодотворног делања у славу Божју и на назидање Цркве Божје. Чули смо како апостол Павле описује шта значи бити апостол. Говори о свим напорима, мукама, страдањима, гоњењима, трпљењу, које су апостоли морали да поднесу ради Христа и љубави Његове и да би сведочили веру у Њега. По трпљењу, по страдању, по мукама и невољама, апостоли су први. Нису први на начин како су то први силни овога света и века – да други морају да служе њима, да они над њима господаре, да владају, угњетавају их. Суштина њиховог првенства је у томе да они служе свима другима, а њима не служи нико. Служећи другима – ближњима – служе Богу, а служећи Живоме Богу, служе, самим тим, и ближњима својим. Првенство није у томе да смо ми први по слави, по власти, по богатству, по угледу, по томе да смо неупоредиви са другима. Бити први значи: подносити највећу жртву, служити свима и, кроз то, служити Господу Христу, Који је Себе, као Господ и Господар свега и свих, учинио Слугом Господњим, Слугом нашега спасења и спасења свеколике творевине. Зато су, и у наше дане, раправе о томе ко је први и бољи не само потпуно излишне него су супротне духу Јеванђеља и духу светих апостола. Нарочито је опасно – што се, нажалост, збива у наше време – када, на нивоу епископâ и помесних Цркава, дође до расправе ко је први и ко има власт над ким. Власт у Цркви не постоји, осим служење једних другима, а бити први значи: бити први по том служењу. Зато, дакле, славимо ову двојицу великих апостола, да бисмо сутра то слављење продужили, прослављајући сву дванаесторицу првих Христових ученика. У раној Цркви је постојала посебна служба која се звала апостолска. Све службе у Цркви су апостолске: и свештеничка, и бити верник Цркве, јер исповедамо веру, трудимо се да живимо по вери и за њу и да Господ, кроз свакога од нас, посведочи Своју љубав и Своје даривање спасења свету. Зато је ово празник, браћо и сестре, не појединачни, не, назовимо га условно, приватни него празник Цркве и нас све позива да и ми живимо да бисмо се развијали, као личности, до савршенства; да будемо и ми у Цркви последњи, а онда ћемо бити, пред Господом, први”, навео је, поред осталог, Епископ бачки Иринеј у својој архипастирској беседи. Извор: Инфо-служба Епархије бачке