Претражи Живе Речи Утехе

Многе религије и културе праштање промовишу дајући му велику вредност. Људски јесте грешити једнако колико и праштати. Зато су људска друштва или удружења која праштање не стимулишу и не вреднују лишена хуманог карактера, недостаје им људскости. Таква су најпре тоталитарна друштва и криминалне структуре. Праштање је увек везано за грешку. Зато ће доживљај грешке бити изузетно важан и за сам опроштај. У оној мери у којој нас нечија грешка угрожава биће нам тешко или лако да то опростимо. Уколико ми је неко нешто опсовао вероватно је да ћу му брзо опростити јер то и нема неког превеликог штетног утицаја на мој живот, с друге стране, ако је физички повредио неког мени драгог или мене самог вероватно је да ће ми теже бити да опростим. То је сасвим логично. Али постоје људи који једнако тешко опраштају ,,ситне“ и ,,крупне“ грешке. Они се једнако љуте за све што им смета без неке јасне градације важности, као да их свака, па и најмања грешка једнако угрожава. Проблематика лежи у уверењима о грешкама. Уколико човек верује да је грешка недопустива, да умањује вредност човека као бића, да је само идеално довољно добро, онда ће заиста на сваку грешку реаговати приближно истим интензитетом. Начин опхођења према туђим грешкама много говори о нама самима. Често је строгост према другоме само одраз строгости према себи. С друге стране нарцисодина особа ће видети трн у оку другог, али брвно у свом сопственом оку неће видети. Способност за праштање не настаје тек тако. Потенцијал за то свакако имамо рађањем, али једнак потенцијал имамо и да не опростимо. Зато је потребно учење, сазнавање и сазревање. Треба знати опростити. Опраштање захтева свест о себи и другоме. Најпре свест о томе да нико није савршен, а онда и свест о томе да је највећи број грешака могуће исправити. Постоје научна истраживања која су дошла до закључка да људи у 85-95% ситуација све што чине је из најбоље намере. Она попзната ,,Пут до пакла поплочан је најбољим намерама“ изгледа да овим добија и научно поткрепљење. Понекад људи мисле да опростити значи заборавити а заборављање допушта понављање ситуације, могу мислити да опраштање значи и показивање слабости што води у пропаст. Ни једно ни друго не мора бити тачно. Опростити не значи потиснути љутњу, не значи ни бити наиван, већ напротив, праштање захтева увид у све аспекте ,,проблематичног“ догађаја. Ако сам оштећен туђом грешком најпре ћу прихватити ту ситуацију, бићу свестан те оштећености, своја ћу осећања с тим у вези поделити и са особом која ме је оштетила, тражићу да штету надокнади, надомести, али ћу бити свестан и своје евентуалне одговорности, директне или индиректне, бићу свестан и тога да се лоше ствари догађају, да нисмо савршени, итд. Исто тако ћу се опходити према себи када сам сам себи нанео штету. Неко ће можда помислити да постоји универзални образац опраштања и да овај текст то хоће да предочи. Други ће можда помислити да је лако опростити када је могуће надоместити насталу штету. Али шта када је штета ненадокнадива, када нема повратка на пређашње стање, када исувише боли? Тиме долазимо до онога што је за праштање кључно. Не постоји никакав образац праштања, нека сазнања и увиди свакако ће олакшати опраштање али га неће директно изазвати. Опраштање је подвиг, захтева вољу, енергију, труд, па и одрицање. Опроштај је мој и ја га дајем, зато није једноставно дати га ономе ко ме је оштетио, ко ми можда опроштај и не тражи, па макар то био и ја сам. Практично да бих опростио морам се одрећи сопствене жеље да реалност буде другачија, од жеље да се то лоше није ни десило, и да ми тај други то надомести иако не може или неће. Шта бива ако не опростимо? Хоће ли се нова, за нас неповољна реалност променити? Хоће ли нам бити боље? Без опроштаја остајемо заробљени у тој ситуацији, у осећању губитка или бола, који ће можда временом прерасти у жељу за осветом или мржњу, а том ћемо онда бојом бојити и друге сегменте живота. Једино што ће заиста нову реалност учинити поново прихватљивом јесте опроштај. Опраштањем се отвара димензија прихватања целокупне стварности живота која подразумева непријатност и губитке, способност за грешку сваког човека укључујући и мене, али иста стварност потенцијал за грешку и губитак нуди и као праг преко ког се мора прећи уколико желимо да живимо међу људима. Осећање туге или љутње због губитка, оштећености или повређености природно нас води у осаму где ране можемо видати, али без опроштаја смо у опасности да друге, себе или свет видимо као оно што нас може угрозити и опет довести до губитка. Тада се емотивна дистанцираност од свега може чинити као сигурна зона. Опростити значи ставити тачку којом се завршава једно, а започиње ново поглавље, то је једини пут одрастања, сазревања и узрастања. Од најранијег детињства до најдубље старости једино опраштањем себи и другима можемо се изнова осећати као припадници човечанства. https://putkaautenticnosti.wordpress.com/2017/08/25/sposobnost-za-prastanje/

У уторак сирне недеље, 25. фебруара 2020. године, када се молитвено сећамо светог Мелетија Антиохијског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејеску Лутургију у Светониколајевској обитељи манастира Драче поводом двогодишњице од упокојења монахиње Магдалине (Божовић). Звучни запис беседе Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, протојереј-ставрофор Милан Борота, протојереј-ставрофор Милован Антонијевић, протојереј-ставрофор Зарије Божовић, протојереј-ставрофор Живота Марковић, протојереј Срђан Тешић, игуман Доситеј Хиландарац, протођакон Небојша Јаковљевић и протођакон Иван Гашић. Својим певањем ово богослужење улепшали су ученици крагујевачке Богословије. После прочитаног Јеванђеља Епископ је поучио своју паству протумачивши данашње јевањђелско зачало. На самом почетку Епископ је истакао Господње речи: “Молите се да не паднете у искушење”, зато што је њима Христос хтео да охрабри своје ученике да верују и да се не уплаше смрти. “Господ се у својој молитви молио да га мимоиђе чаша страдања, али опет изнад свега је желео да буде испуњена воља Оца Небеског. Управо у овим речима видимо да је Господ имао и божанску и људску природу. Овде видимо како људска огреховљена природа вапи за помоћи Божијом. С друге стране, из ових речи јасно видимо да смрт није лака и пријатна, да је уљез у људском животу, јер је човек створен за вечност. Али, такође, сећање на смрт може имати и позитивну страну, јер ко се сећа смрти неће грешити. Ове Господње речи говоре нам о моћи, о сили и снази молитве, јер када се човек моли он неће доћи до искушења да учини зло зато што је молитва разговор са Богом. Због тога треба се молити Богу непрестано. Ако се правилно и разумно молимо ми се уздржавамо од празних разговора који кваре понашање. Зато је молитва најмоћнији покретач духовног живота. Ми духовно живимо у оној мери колико се молимо, зато треба да знамо како да се молимо. Није свака молитва исправна. Пример тога су митар и фарисеј. Митар је невидљиво ушао у храм, јер је осетио да му треба Бог, док је фарисеј осуђивао. Оправдан је отишао митар управо јер је имао смирења. Зато молитва најбоље од било чега решава све задатке које пред нас поставља живот. У молитви човек налази решење свих својих проблема, како духовних тако и оних који су део свакодневног живота. Молитва нам помаже да се штитимо и од видљивих и невидљивих непријатеља. Она обнавља људско срце и чини га осетљивим и прозорљивим, јер онај који се моли има чист ум и срце и као такав препознаје шта је истина. Зато молитва мења цело биће човеково и приводи га Богу. Она је та која помаже да у срцу човековом пребива љубав, да пребива Бог. Молитва даје уму духовну способност да осећа Бога, а ко осећа Бога препознаће и човека као икону и слику Божију. Она је наше највеће благо које нам не може нико украсти осим нас самих, односно наша немарност и наше слабљење према молитви. Ако наше тело разједа и највећа болест, молитва ће нам дати снагу да не паднемо у очај, помоћи ће нам да издржимо, да претрпимо, јер ко претрпи до краја тај ће се спасити. Молитва је уздизање нашег срца Богу које треба очистити, јер само у чистом срцу пребива Бог. Молитва је мати свих добрих дела, чувар чистоте тела и печат девствености која је чистота, а супротно томе је нечистота. Зато свети оци саветују да за време молитве свако треба да има смирење, јер ако га нема ту, нема ни праве молитве. Оно је темељ сваке врлине, зато нам треба смирење. И апостол Павле поручује: “Молите се непрестано”. То значи да стално треба да осећамо пред собом Бога. Зато се стално молимо и имамо богослужења која су и за мртве, а не само за живе, јер пред Богом су сви живи. Управо том и таквом молитвом живела је и наша мати Магдалина о чијој двогодишњици се сећамо њеног лика и њеног живота. Она је живела молитвом. Зато се молимо и ми да Господ прими њене молитве и уздисаје. Тако и ми кад се сећамо својих упокојених милих и драгих, када се молимо за њих, ми уствари разговарамо са њима и тако их чувамо у сећању”, закључио је Владика Јован. На крају свете Литургије Епископ је одслужио парастос мати Магдалини ком су присуствовали отац Доситеј из манастира Гргетег, заједно са својим сестрама, као и велики број монаштва Епархије шумадијске. Након свете Литургије уследила је Трпеза љубави коју је уготовила високо-преподобна игуманија Јелена и игуман Онуфрије са својим у Христу сестрама. Извор: Епархија шумадијска

Дана 10. марта 2019. године у Недељу сиропусну – сећање на Адамово изгнање (Недеља опраштања), Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил служио је Свету литургију после које се верницима обратио беседом. Данас је последња недеља пред Велики пост, која је испуњена веома важним смислом. Свеобухватан смисао овог дана је покајање и опраштање грехова. Заправо, цело поприште Великог поста које нам предстоји посвећено је теми превладавања греха у човеку. И ако се у току поста не мењамо набоље, узалудно смо се трудили, узалудно смо се молили, узалудно смо постили, зато што и пост, и молитва попримају смисао онда кад има резултата. То не значи да треба да престанемо да постимо и да се молимо ако не осећамо резултат. Нипошто! То значи да ако не осећамо резултат треба да будемо свесни: у нашем животу се дешава нешто неправилно, иако се молимо и ограничавамо у храни. И да бисмо истакли духовну димензију поста као најважнију, саветује нам се да последњег дана пред Велики пост замолимо једни друге за опроштај и да још једном постанемо свесни да без опроштаја нема спасења. „Јер ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш Небески“ (Мт. 6:14) – ове изванредне речи смо чули данас у одломку из Јеванђеља. Колико је важно да сачувамо ове речи у сећању и у срцу – посебно онда кад нам је тешко да некоме опростимо, кад нас је неко прејако увредио! Јер има људи које не желимо чак ни да сретнемо, које не можемо да погледамо у очи. И што је веће отуђење, што је већа унутрашња одбојност, што више негативних осећања човек изазива у нама, тим јача треба да буде наша тежња да се помиримо управо с тим човеком. Можда нам Господ намерно шаље таквог човека како би окушао нашу верност, како бисмо постали свесни своје способности или неспособности да опраштамо другима, од чега зависи и наш сопствени опроштај, који долази од Бога, на Страшном Божијем суду. Способност опраштања открива човеку перспективу вечног живота. Ако нема опраштања, као што је изванредно говорио Јефрем Сирин, не треба ни да се молимо, ни да постимо, јер ће све бити узалуд. Празнина без икаквог смисла! Молитва и пост попримају смисао тек онда кад се мења стање нашег срца, а показатељ ове промене је наша способност да праштамо и да молимо за опроштај. А зашто је тако? Па зато што је гордост највећи и најопаснији грех од којег потичу сви други грехови. И човек присуство гордости у себи препознаје управо кроз неспособност да затражи опроштај или да опрости другом човеку. То је известан индикатор, као лампица која светли на уређајима кад наступа нека опасност, на пример, кад има недовољно кисеоника или кад се појављују штетне материје у атмосфери. Има уређаја који одмах реагују на ову промену – засветли лампица или се чује гласан звук упозоравајући човека на опасност. Тако је и у духовном животу. Ако нисмо у стању да праштамо и ако нисмо у стању да молимо за опроштај, можемо сматрати да се упалила црвена лампица која нас упозорава на то да се наша душа налази у опасном стању. Велики пост је време које нам се даје за очишћење наших грехова, за приношење покајања, за пролажење кроз искушења и тешкоће, између осталог, кроз ограничења у храни, пићу и разоноди. Све су то само средства усмерена на промену стања наше душе, а сама ова промена је повезана с нашом способношћу да опраштамо људима и да молимо за опроштај за своја сагрешења. Хајде да размислимо о томе колико је важно праштање, и то управо данас, јер је у току целог нашег живота то вероватно последња ствар о којој мислимо. Имамо толико много брига, толико много послова, толико много тога да урадимо, али ко од нас свакодневно размишља о томе колико смо у стању да праштамо или да молимо за опроштај? Ово нам не пада на памет. Међутим, данас је управо такав дан кад треба да се подвргнемо извесном испиту, да се упитамо и да одговоримо на важно питање: да ли можемо да праштамо и да молимо за опроштај или је то за нас претешко бреме? И у једном, и у другом случају – ако кажемо да можемо, или ако кажемо да не можемо – предстојећи дани светог Великог поста ће нам омогућити или да оснажимо у себи ову врлину или да превладамо греховну склоност и неспособност да се миримо с људима. Нека нам помогне Господ да спасоносно проведемо дане Свете Четрдесетнице и да достојно дочекамо празник Светог Васкрсења! Амин. Извор: Православие.ру