Претражи Живе Речи Утехе

Како се изборити са својим егоизмом, која је корист од комуникације, шта је боље - индивидуализам или колективизам, саветује архимандрит Маркел (Павук), исповедник кијевских богословских школа. – Оче, данас се активно гаји себичност. Многи људи мисле да у томе нема ништа лоше. Зашто је опасан? – Себичност, себичност, себичност су карактерне особине телесног човека. Свети Теофан Затворник каже да је телесни човек, пре свега, себичан. -Шта значи себичан? А како настаје самољубље? – Поносни људи верују да цео свет треба да се врти око њих, они су центар, а све остало је породица, други људи су само зупчаници у систему. Данас, с једне стране, видимо духовни препород: граде се цркве, обнављају манастири, а на другој страни видимо неограничену слободу, лакоћу задобијања сумњивих плотских задовољстава. И ова необична осовина врши притисак на човека и тера га да живи по законима света, који диктира своје услове. Отуда себичност, гордост, егоизам, индивидуализам. – Није ли индивидуализам бољи од колективизма, који је промовисан у совјетско време? - То су две крајности. Колективизам је усађен на груб вештачки начин. Свима је познато како су 20-30-их година прошлог века људи били расељени, насилно лишени имовине и отерани у колхозе, фабричке артеле... Жеља за тимским радом није долазила од појединца. И данас, када нико никога нигде не тера, људи имају налет слободе, жељу да самостално организују свој живот и унапреде животну средину. Али често, кроз ове наизглед племените жеље, особа иде у другу крајност - превише се индивидуализује, покушава да се изолује од свих и изгради свој свет, наносећи својим активностима штету другим људима. – Шта узрокује екстреме? – Зато што Христу није увек дато место у животима многих, многих људи. Према А.И. Солжењицин, ако је у совјетско време Христос био прогањан, онда је у савременом друштву Његово место још увек негде у ходнику, и Он мора да седи тихо, не усуђујући се чак ни да изговори реч. Када човек постави Христа Спаситеља у средиште свог живота, тада налази прилику како за самоћу, тако и за комуникацију и стваралачки заједнички рад са другим људима. На крају крајева, свако од нас може у потпуности да се реализује и осећа срећним само у комуникацији и сарадњи са другима. То се посебно јасно манифестује, на пример, у породичном животу или у општем манастиру. Породични живот би идеално требало градити по лику Свете Тројице: отац, мајка и дете су нека врста три ипостаси Свете Тројице. Сви су међусобно повезани и чине јединствену целину, док остају појединци. Када човек стреми ка Богу, покушава да се уподоби Њему, да испуњава заповести, тада не настају крајности индивидуализма и колективизма. Ако је Господ по страни, проблеми се не могу избећи. Екстремни степен егоизма настаје када се човек повуче у себе. Сећам се инцидента који је известио познати свештеник у Њујорк тајмсу. Пријављено је да је једна особа умрла, а нико није ни приметио. Живео је у великој кући на последњем спрату, а доње спратове издавао је станарима, који су му новац од кирије пажљиво пребацивали на картицу. Занимљиво је да овај човек ни са ким није комуницирао, нико му није требао. И нико га није интересовао, нико га није звао, па је после смрти његово тело лежало несахрањено две године и више... То је индикативан резултат највишег степена егоизма, када човек живи само за себе. – Да ли треба да имамо лични простор са становишта хришћанског морала? Ако јесте, шта би требало да буде? – Наравно, али под условом да комуникација није потпуно искључена. Није случајно што апостол позива хришћане: „Не заборавите... друштвеност“ (Јевр. 13:16). Особа може да се пензионише. Али за шта? Пре свега за молитву, да се нико не меша. У Ближим и Далеким пећинама Кијевопечерске лавре налазе се многе мошти светитеља који су у потпуној самоћи извршили молитвени подвиг – повлачењу. Такав пример нам даје Сам Господ. Често је волео да иде на гору да се сам помоли (видети Мат. 14:23). Такође, на пример, корисно је да особа која је у стању беса или неке друге страсти буде сама. Истина, по мисли светог Јована Климака, таква техника није корисна за све. За неке је сврсисходније да комуницирају са другим људима који их могу уверити и дати практичне савете. А ако се човек повуче у себе у стању беса, неће наћи излаз. Почеће још више да ескалира ситуацију у мислима, да измишља нешто што се у стварности није догодило. – Да ли је комуникација велика корист за нас? - Несумњиво. Главна ствар је да знате када да престанете. Током неактивне комуникације, на пример, на друштвеним мрежама, само губимо време. У данашње време, нажалост, беспослена комуникација се претвара у епидемију. – Која је сврха хришћанског заједништва? - Љубав. Сва наша комуникација је израз поштовања и поштовања према другој особи. А поштовање и част су први корак љубави. Ако она није тамо, онда нико неће ни поздравити. – Како се носити са окорелим егоизмом? – Пре свега, треба да превазиђете свој его, „ја“. - Којим путем? – Борба против страсти (гордост, завист, прождрљивост, блуд, итд.) истовремено сече корен себичности. Поуздана средства за овај подвиг су молитва, пост, покајање и причешће Светим Христовим Тајнама. Морате се чешће стављати у туђе ципеле и више помоћи. Поред тога, важно је научити да сада нехотице усађену виртуелну комуникацију замените стварном. Упркос нашем заузетом распореду, увек морамо да нађемо времена да се нађемо са пријатељима, попијемо чај и разговарамо. – „Носите бремена један другога“, како рече Спаситељ. А то је могуће само у живој комуникацији. – Током живе комуникације душе се додирују. - Како лепо! – Ако у виртуелној комуникацији можете мислити једно, а рећи друго, онда је при сусрету са особом лицем у лице тешко преварити душу. Саговорник одмах осети где је само игра речи, позориште, а где је истина. Комуникација треба да буде стална жеља да помогнемо и подржимо једни друге. Архимандрит Маркел (Павук) https://pravoslavie.ru/96592.html

“Митрополија црногорско-приморска у последње три године на годишњем нивоу за социјална давања издвоји од 500 000 до 700 000 евра”, казао је за Радио Светигору и званичну интернет страницу “Не дамо светиње” протојереј Бранко Вујачић, предсједник Управног одбора Добротворног фонда Митрополије црногорско–приморске „Човјекољубље“. Православна црква се стара о духовној добробити и вјечном спасењу вјерних, али не заборавља ни дјелатну љубав и овоземљске потребе човјека. Нарочиту улогу на овом пољу има Добротворни фонд „Човјекољубље“ под чијим окриљем функционишу народне кухиње, пројекти за изградњу кућа, његу старих и обољелих лица и многе друге потребе. Говорећи о активностима „Човјекољубља“ протојереј Бранко Вујачић је истакао да од свих хуманираних активности овог удружења, отварање народних кухиња највише даје плода и најконкретнија је помоћ потребитима и социјално угроженима. “У оквиру Фонда функционишу четири народне кухиње, двије у Митрополији (Подгорици и Цетињу) и двије у Епархији будимљанско-никшићкој (Беранама и Бијелом Пољу) у којима је у току 2019. године подијељено 205 000 оброка, а према процјенама цијена једног оброка је 1 евро.” Отац Бранко је синоћ гостујући у емисији “Интернет литија” казао да поред народних кухиња, „Човјекољубље“ преко своје Канцеларије при Сабоном храму Христовог Васкрсења у Подгорици опредјељује и помоћ за социјално угрожене категорије, која се додјељује у новцу, намирницама, одећи, љековима… По његовим ријечима ту врсту помоћи у прошлој години остварило је око 300 породица. Како истиче свештеник Вујачић, корисници народних кухиња и Канцеларије највише су самохране мајке и њихова дјеца, болесници и примаоци социјалне помоћи, као и они који нијесу успјели да остваре никакву социјалну помоћ од државе јер за то немају потребну документацију. “Издвојио бих и пројекат, који води госпођа Драгана Јовановић, за његу лица у потреби. У пројекту учествује тридесетак волонтера у три општине у Црној Гори. Они обилазе старе и изнемогле особе и инвалиде једном, али по потреби и више пута недјељно, и пружају помоћ при куповини, одласку код љекара и слично.” Као вид помоћи оним родитељима који не могу својој дјеци да плате додатне часове за поједине наставне предмете, Канцеларија је опремила учионицу и обезбједила похађање часова које држи једна самохрана мајка. Овај вид помоћи намијењен основцима, до даљњег је стопиран због актуелне епидемиолошке ситуације у земљи. Протојереј Бранко Вујачић, предсједник Управног одбора „Човјекољубља“, захвалио се свим добротворима који на различите начине помажу њихов рад, а кроз то и све оне којима је та помоћ неопходна, и позвао све људе добре воље да у складу са могућностима дају свој допринос. Помоћ народним кухињама може уплатити и сваки појединац путем СМС-а посредством М-тел мреже. Цијена поруке је 1 евро а њеним слањем обезбјеђујете један оброк за потребите. На број 14502 пошаљите празну поруку или поруку “прилог”. Добротворни фонд „Човјекољубље“ је основан на нивоу СПЦ 1992. године у Бањалуци на иницијативу Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско–приморског г. Извор: Митрополија црногорско-приморска