Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'слободни'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У среду 29. јануара 2020. године, на дан када наша света Црква празнује Часне вериге Светог апостола Петра, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Буково уз саслужење братства ове свете обитељи. Узносећи молитве поводом данашњег празника владика је благословио и преломио славски колач са јеромонахом Енохом који Часне вериге Светог апостола Петра прославља као крсну славу, а потом се обратио сабраном верном народу. Говорећи о Часним веригама које су Светог Петра лишиле физичке слободе у материјалном свету али које су га истовремено утврдиле у вери, Епископ је истакао да су данас робови они који се бусају да су слободни од Христа и од Цркве, који на себи немају Печат дара Духа Светога али који носе претешке ланце материјалног ропства живећи у греху и безакоњу. Нека нас Господ охрабри у исповедању имена Христовог да бисмо били робови Христови а слободни од овога света, од лажи и обмане и сваке замке ђаволске – закључио је владика Иларион. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке
  2. Теолог Милана Ивковић била је гост емисије "Личност и заједница" на Телевизији Храм. Гошћа је на леп и садржајан начин пренела своје искуство приближавајући основе хришћанског етоса. ТОПЛО ПРЕПОРУЧУЈЕМО ОВУ ЕМИСИЈУ!
  3. Слободни суживот Панделис Калаидзидис Егон Чирх, Песма над песмама II, 1923. Нажалост, постало је уобичајено да целибатни свештеници па и епископи, који се барем званично „лишавају брачне постеље“ и живе „усамљенички и аскетски“, просто журе да са великом лежерношћу и негативном искључивости (пр)осуђују о темама које се тичу живота и личних изборâ оних који су одлучили да деле своју постељу, као што се то дешава последњих дана у вези са Уговором о слободном суживоту.[1] Заиста је тужно гледати било ког од ученикâ Оног који је био посебно човекољубив и благ према такозваним „моралним“ гресима, како заузимају мишљења и ставове у име Христа, али без Христа, или чак и против Христа, попут оних ученикâ Велике Инквизиције који почињу да изнова распирују ватру и да „преправљају“ на „моралније“ Његово дело. На тај начин, нажалост, (сами) ограничавају проповед Јеванђеља на пределе испод појаса и оправдавају, на срећу, мишљења појединаца попут А. Ватса (A. Watts) који сматрају да је у хришћанству „Логос постао тело, али само од врата навише.“ Међутим, Христос је био у друштву блудникâ и цариникâ, са грешницима и онима који су одбачени од друштва, и тиме изазивао верску елиту и естаблишмент свог доба (књижевнике и фарисеје), али и елиту нашег доба (конзервативне хришћане, и клирике, и теологе који вриште на ТВ екранима, па све до и епископâ и митрополитâ). Но, требамо да се подсетимо да, насупрот ономе што историјски неутемељено тврде громогласни „жандарми морала“, у отприлике првих десет векова историје хришћанства (који се поприлично поклапају са периодом његовог раста и јединства) сâм брак и оно што је везано за његов законски положај су били у искључивој надлежности државе (државни, тзв. грађански брак). Обавезно освештање (посвећење) брака почиње тек 893. године, од императора Лава VI Мудрог, иако оваква још увек проста законска заштита црквеног благосиљања брака (која све до 9. века није у потпуности оформљена) почиње још у доба Јустинијана и каснијих царева. У истом периоду имамо законите (према државном законодавству) облике ванбрачних заједница (конкубинат), које је Црква, иако се није слагала са њима, због увиђавности vis à vis закона (и личности које су тако живеле), те примењујући црквено начело икономије, ипак, чини се гледајући споља, прихватала. Док год је брак био у искључивој надлежности државних власти, његов црквени благослов није имао готово никакав обредни (телетургички) садржај, и супружници су се венчавали преко евхаристијског сабрања, као што видимо, примера ради, у делима Св. Игнатија Богоносца, епископа антиохијског (2. век). Но, када је Црква добила законске/овосветске надлежности везане за брак, значајно је умањен, ако не чак и у потпуности помрачен, његов еклисиолошки и светотајински карактер, и надвладао је друштвени конформизам, те схватање о верској легализацији сексуалног односа. Тада се Црква потчинила споља наметнутим друштвеним уговорима и појединачним државно културним околностима које су је навеле да усвоји и прихвати забране и ограничењâ, а која данас ми имамо тежњу да повежемо и идентификујемо са сâмом сржи и суштином хришћанске вере. Осим тога, ово одступање од почетног еклисиолошко/светотајинског поимања брака се поклопило са паралелним тежњама обезвредњавања телесности, жена и материјалног света, и лишавања сексуалности њене духовне димензије. У светлу овог горе наведеног и чињенице да циљ и првобитан задатак Цркве није породица и брак сâм по себи, него спасење света и човека (сâм брак томе тежи будући да је његов првоначелни циљ заједница и јединство личности, а не рађање деце) сматрамо да покушај државе да правно регулише слободан суживот решава одређене озбиљне проблеме и може веома лако да буде „човекољубиво“ према онима које често конзервативни хришћани сматрају „грешнима“ и „изгубљеним (овцама)“: хетеросексуалне парове који живе слободно и хомосексуалце. Постоје озбиљни законски, друштвени и уопште људски проблеми које изазивају ове заједнице, а које једно одговорно друштво које испуњава своја права у оквиру својих компентенција, и које паралелно поштује верски плурализам и слободу сваког појединца и личне изборе својих грађана не може да ингнорише. Пред овим проблемима ни једна пастирски одговорна и осетљива Црква не може лицемерно да затвара очи и да тек просто објављује осуђујуће фетве.[2] Осим тога, било би погрешно да Црква негира да чак и у тим како се сматра „грешним“ везама одсуствује потпуна љубав. С друге стране, у вези са лакоћом којом неки „благочестиви“, али чак и неки чланови Светог синода Грчке цркве (насупрот пажљивом и умереном ставу најблаженијег архиепископа атинског г. Јеронима) хитају да употребе реч „блуд“, не требамо заборавити две ствари: 1) избегавање блуда у хришћанству има у суштини еклисиолошки, а не просто морални карактер. („Зар не знате да су ваша тела, удови тела Христовог?“ – подвлачи ап. Павле у шестој глави Прве Коринћанима, да би и касније наставио: „Могу ли дакле узети удове Христове и учинити их удовима блудничним? Никада тако нешто! Или не знате да је приљубљени уз блудницу једно тело с’њом? Јер рече: Биће двоје једно тело.“); 2) чак и ако су поједини „благочестиви“, па и поједини високодостојанствени саветници јерархије заборавили црквене скандале из 2005., на срећу или на несрећу, не патимо сви од исте амнезије.[3] Због тога и не треба да позивају са испразним, излизаним фразама верни народ Божији и јавно мњење „на осуду блуда“. Нека се Црква стара да сабере своју децу и нека пусти свет да следи свој пут, уздајући се у Бога. Свет нема потребу за осудама из Цркве, него за искреним покајањем, за „топлом срчаном молитвом за свако створење“, па чак „и за демоне“, да се подсетимо речи Преп. Исаака Сиријца. Са нацртом закона који је у расправи држава долази да законски регулише једну стварност, за коју скоро сви, сем крајњих конзервативаца, знају да постоји. Свакако било би добро када би држава (друштво) паралелно ојачала везу између брака и породице, како овај предложени модел не би постао прототип и модел друштвеног саживота. Црква би, са своје стране, требала да избегне олака брбљања и јефтине (и лицемерне) осуде. Њена дужност није да се меша у питања која су у надлежности државе, нити да хита да буде замена Божијем суду, него да нас подсећа у наше „флуидно“ постмодерно доба, које као свој модел има „флуидну љубав“, на несталност, на „човека – туристу, на човека – хедонисту, на човека – сакупљача ужитака“ (З. Бауман), човека који улази- излази из везе у везу и живот, човека који је онемоћао да искрено воли, да нас подсећа на вредности верности и трајности, на духовне димензије брака и сексуалности (по моделу Христос–Црква), на распињући, жртвени и аскетски етос љубави и превазилажења ега као јединог истинитог лека за очување везâ, и несталност која плаши да ће уништити заједничку основу и свезу. Међутим, са црквене стране ово не може да се деси уколико се не испуне следеће претпоставке: а) да Црква прихвати да су законска и бирократска (матичарска) питања која се тичу брака у искључивој надлежности државе, чувајући за себе његову тајинску, мистагошку и духовну димензију, и превазилазећи дечију болест која је тера да мисли да може да буде истовремено и „Невеста Христова“, „мистагог спасења“, и државна административна канцеларија за регистрацију! б) да поново пронађе сав онај дијапазон позиција и мишљења која су означавала став древне Цркве о сличним проблемима; да призна да тајна брака почиње од самог сусрета мушкарца и жене (а не тек просто од обреда венчања), и да наново богословски постави питања сексуалности, прилазећи им поново на један позитивнији начин са изазовом једног богословља ужитка и нежности, далеко од предрасуда поимања и посматрања брака искључиво кроз призму рађања деце; в) да се крајње озбиљно позабави веронауком и да се позабави катарзом од А до Ш својих чланова, признавајући истовремено реалност отвореног друштва и превазилазећи националистичке химере и анахроне фиксације из прошлости, које су је и одвеле у лажно осећање и трагичну параноју да се границе заједнице могу поистоветити са границама Цркве, да су наводно сви Грци (сви који се убрајају у грчке грађане!!!) верна чеда Цркве, и да одатле произилази обавезна надлежност Цркве чак и у регулисању њихових најприватнијих питања. Можда оно јеванђељско – „Дајте Богу Божије, а цару царево“ – може да се примени и на ову тему? Извор: Παντελή Καλαϊτζίδη, „Το Σύμφωνο για την ελεύθερη συμβίωση και η Εκκλησία“, εφημερ. Η Θεσσαλία, Κυριακή 23 Μαρτίου 2008. Превод: Дејан Мачковић [1] Последњих година у многим европским државама води се жустра расправа о омогућавању изједначавања правâ вечаних и невенчаних парова. Већина држава, и поред оштрог противљења властитих државних Цркава је усвојила известан закон који грађанима омогућава да пред државним властима склопе одређен уговор, који се различито назива, мада је његова франуска скраћеница ПАКС (Pacte civil de Solidarité) најпопуларнија и најраширенија. Наша земља нема ПАКС, јер нема потребе за њим, будући да наше законодавство одавно признаје једнака правâ свим паровима, а и наша лаичка држава нема државну веру и Цркву. У Италији, Шпанији, па сада и у Грчкој, водиле су се и воде најогорченије борбе, управо због чињенице да су тамошње Цркве, заправо државне Цркве, које по питањима брака и породице чине саставни део државне администрације. Неке државне (протестантске) Цркве на северу Европе током расправа о ПАКС-у и људским правима су не желећи да кваре добре односе са државом чак промениле своје учење, те омогућиле склапање бракова и хомосексуалним паровима, док су се друге Цркве, иако је ПАКС већ легализован и живи у друштву, одлучиле на заоштравање односâ са државом и друштвом, па је тако нпр. Римокатоличка црква Шпаније одлучила од причешћа све посланике у парламенту који су гласали за тај закон. Разлози због којих се Европљани све чешће одлучују за ПАКС, уместо до сада уобичајеног брака било у Цркви, било пред матичарем се крећу у најширем дијапазону почевши од идеолошких убеђења, па до економских разлога (нпр. у Француској само такса за развод кошта више од 1000 евра, не рачунајући трошкове адвокатâ, док је раскидање уговора о заједничком суживоту ПАКС-а (од 1999), који гарантује иста права као и брак, бесплатно). Овог пролећа, 2008. године, Влада Грчке је предложила нацрт закона који би грчким грађанима омогућио склапање Уговора о слободном суживоту, и упутила га у јавну расправу. Јавно мњење се аутоматски поделило, реакције су жустре и жестоке, како код оних који се противе том грчком ПАКС-у, тако и код његових присталица. Занимљиво је да та поларност, односно подршка и противљење предлогу није искључиво везана за припадност и активан живот у Цркви, него и за друге параметре потоу политичких убеђења и слично. Овде преносимо чланак једног угледног грчког теолога, др Панделиса Калајтзидиса, који има мало другачији став него већина његових колега. Калајзидис је координатор Волоске академије за богословске студије и директор Педагошког института. – прим. прев. [2] Фетва је проклетство (анатема) муслиманских верских власти која позива све муслимане убиство отпадника од вере, или некога ко је увредио ислам. – прим. прев. [3] На пролеће 2005. Грчку цркву су потресли незапамћени сексуални скандали, у којима су учествовали архијереји, монаси итд, а које су новинари месецима пратили са фотографијама, филмовима, касетама, специјалним емисијама итд. – прим. прев. https://teologija.net/slobodni-suzivot/ Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  4. Међутим, Христос је био у друштву блудникâ и цариникâ, са грешницима и онима који су одбачени од друштва, и тиме изазивао верску елиту и естаблишмент свог доба (књижевнике и фарисеје), али и елиту нашег доба (конзервативне хришћане, и клирике, и теологе који вриште на ТВ екранима, па све до и епископâ и митрополитâ). Но, требамо да се подсетимо да, насупрот ономе што историјски неутемељено тврде громогласни „жандарми морала“, у отприлике првих десет векова историје хришћанства (који се поприлично поклапају са периодом његовог раста и јединства) сâм брак и оно што је везано за његов законски положај су били у искључивој надлежности државе (државни, тзв. грађански брак). Обавезно освештање (посвећење) брака почиње тек 893. године, од императора Лава VI Мудрог, иако оваква још увек проста законска заштита црквеног благосиљања брака (која све до 9. века није у потпуности оформљена) почиње још у доба Јустинијана и каснијих царева. Егон Чирх, Песма над песмама II, 1923. У истом периоду имамо законите (према државном законодавству) облике ванбрачних заједница (конкубинат), које је Црква, иако се није слагала са њима, због увиђавности vis à vis закона (и личности које су тако живеле), те примењујући црквено начело икономије, ипак, чини се гледајући споља, прихватала. Док год је брак био у искључивој надлежности државних власти, његов црквени благослов није имао готово никакав обредни (телетургички) садржај, и супружници су се венчавали преко евхаристијског сабрања, као што видимо, примера ради, у делима Св. Игнатија Богоносца, епископа антиохијског (2. век). Но, када је Црква добила законске/овосветске надлежности везане за брак, значајно је умањен, ако не чак и у потпуности помрачен, његов еклисиолошки и светотајински карактер, и надвладао је друштвени конформизам, те схватање о верској легализацији сексуалног односа. Тада се Црква потчинила споља наметнутим друштвеним уговорима и појединачним државно културним околностима које су је навеле да усвоји и прихвати забране и ограничењâ, а која данас ми имамо тежњу да повежемо и идентификујемо са сâмом сржи и суштином хришћанске вере. Осим тога, ово одступање од почетног еклисиолошко/светотајинског поимања брака се поклопило са паралелним тежњама обезвредњавања телесности, жена и материјалног света, и лишавања сексуалности њене духовне димензије. У светлу овог горе наведеног и чињенице да циљ и првобитан задатак Цркве није породица и брак сâм по себи, него спасење света и човека (сâм брак томе тежи будући да је његов првоначелни циљ заједница и јединство личности, а не рађање деце) сматрамо да покушај државе да правно регулише слободан суживот решава одређене озбиљне проблеме и може веома лако да буде „човекољубиво“ према онима које често конзервативни хришћани сматрају „грешнима“ и „изгубљеним (овцама)“: хетеросексуалне парове који живе слободно и хомосексуалце. Постоје озбиљни законски, друштвени и уопште људски проблеми које изазивају ове заједнице, а које једно одговорно друштво које испуњава своја права у оквиру својих компентенција, и које паралелно поштује верски плурализам и слободу сваког појединца и личне изборе својих грађана не може да ингнорише. Пред овим проблемима ни једна пастирски одговорна и осетљива Црква не може лицемерно да затвара очи и да тек просто објављује осуђујуће фетве.[2] Осим тога, било би погрешно да Црква негира да чак и у тим како се сматра „грешним“ везама одсуствује потпуна љубав. С друге стране, у вези са лакоћом којом неки „благочестиви“, али чак и неки чланови Светог синода Грчке цркве (насупрот пажљивом и умереном ставу најблаженијег архиепископа атинског г. Јеронима) хитају да употребе реч „блуд“, не требамо заборавити две ствари: 1) избегавање блуда у хришћанству има у суштини еклисиолошки, а не просто морални карактер. („Зар не знате да су ваша тела, удови тела Христовог?“ – подвлачи ап. Павле у шестој глави Прве Коринћанима, да би и касније наставио: „Могу ли дакле узети удове Христове и учинити их удовима блудничним? Никада тако нешто! Или не знате да је приљубљени уз блудницу једно тело с’њом? Јер рече: Биће двоје једно тело.“); 2) чак и ако су поједини „благочестиви“, па и поједини високодостојанствени саветници јерархије заборавили црквене скандале из 2005., на срећу или на несрећу, не патимо сви од исте амнезије.[3] Због тога и не треба да позивају са испразним, излизаним фразама верни народ Божији и јавно мњење „на осуду блуда“. Нека се Црква стара да сабере своју децу и нека пусти свет да следи свој пут, уздајући се у Бога. Свет нема потребу за осудама из Цркве, него за искреним покајањем, за „топлом срчаном молитвом за свако створење“, па чак „и за демоне“, да се подсетимо речи Преп. Исаака Сиријца. Са нацртом закона који је у расправи држава долази да законски регулише једну стварност, за коју скоро сви, сем крајњих конзервативаца, знају да постоји. Свакако било би добро када би држава (друштво) паралелно ојачала везу између брака и породице, како овај предложени модел не би постао прототип и модел друштвеног саживота. Црква би, са своје стране, требала да избегне олака брбљања и јефтине (и лицемерне) осуде. Њена дужност није да се меша у питања која су у надлежности државе, нити да хита да буде замена Божијем суду, него да нас подсећа у наше „флуидно“ постмодерно доба, које као свој модел има „флуидну љубав“, на несталност, на „човека – туристу, на човека – хедонисту, на човека – сакупљача ужитака“ (З. Бауман), човека који улази- излази из везе у везу и живот, човека који је онемоћао да искрено воли, да нас подсећа на вредности верности и трајности, на духовне димензије брака и сексуалности (по моделу Христос–Црква), на распињући, жртвени и аскетски етос љубави и превазилажења ега као јединог истинитог лека за очување везâ, и несталност која плаши да ће уништити заједничку основу и свезу. Међутим, са црквене стране ово не може да се деси уколико се не испуне следеће претпоставке: а) да Црква прихвати да су законска и бирократска (матичарска) питања која се тичу брака у искључивој надлежности државе, чувајући за себе његову тајинску, мистагошку и духовну димензију, и превазилазећи дечију болест која је тера да мисли да може да буде истовремено и „Невеста Христова“, „мистагог спасења“, и државна административна канцеларија за регистрацију! б) да поново пронађе сав онај дијапазон позиција и мишљења која су означавала став древне Цркве о сличним проблемима; да призна да тајна брака почиње од самог сусрета мушкарца и жене (а не тек просто од обреда венчања), и да наново богословски постави питања сексуалности, прилазећи им поново на један позитивнији начин са изазовом једног богословља ужитка и нежности, далеко од предрасуда поимања и посматрања брака искључиво кроз призму рађања деце; в) да се крајње озбиљно позабави веронауком и да се позабави катарзом од А до Ш својих чланова, признавајући истовремено реалност отвореног друштва и превазилазећи националистичке химере и анахроне фиксације из прошлости, које су је и одвеле у лажно осећање и трагичну параноју да се границе заједнице могу поистоветити са границама Цркве, да су наводно сви Грци (сви који се убрајају у грчке грађане!!!) верна чеда Цркве, и да одатле произилази обавезна надлежност Цркве чак и у регулисању њихових најприватнијих питања. Можда оно јеванђељско – „Дајте Богу Божије, а цару царево“ – може да се примени и на ову тему? Извор: Παντελή Καλαϊτζίδη, „Το Σύμφωνο για την ελεύθερη συμβίωση και η Εκκλησία“, εφημερ. Η Θεσσαλία, Κυριακή 23 Μαρτίου 2008. Превод: Дејан Мачковић [1] Последњих година у многим европским државама води се жустра расправа о омогућавању изједначавања правâ вечаних и невенчаних парова. Већина држава, и поред оштрог противљења властитих државних Цркава је усвојила известан закон који грађанима омогућава да пред државним властима склопе одређен уговор, који се различито назива, мада је његова франуска скраћеница ПАКС (Pacte civil deSolidarité) најпопуларнија и најраширенија. Наша земља нема ПАКС, јер нема потребе за њим, будући да наше законодавство одавно признаје једнака правâ свим паровима, а и наша лаичка држава нема државну веру и Цркву. У Италији, Шпанији, па сада и у Грчкој, водиле су се и воде најогорченије борбе, управо због чињенице да су тамошње Цркве, заправо државне Цркве, које по питањима брака и породице чине саставни део државне администрације. Неке државне (протестантске) Цркве на северу Европе током расправа о ПАКС-у и људским правима су не желећи да кваре добре односе са државом чак промениле своје учење, те омогућиле склапање бракова и хомосексуалним паровима, док су се друге Цркве, иако је ПАКС већ легализован и живи у друштву, одлучиле на заоштравање односâ са државом и друштвом, па је тако нпр. Римокатоличка црква Шпаније одлучила од причешћа све посланике у парламенту који су гласали за тај закон. Разлози због којих се Европљани све чешће одлучују за ПАКС, уместо до сада уобичајеног брака било у Цркви, било пред матичарем се крећу у најширем дијапазону почевши од идеолошких убеђења, па до економских разлога (нпр. у Француској само такса за развод кошта више од 1000 евра, не рачунајући трошкове адвокатâ, док је раскидање уговора о заједничком суживоту ПАКС-а (од 1999), који гарантује иста права као и брак, бесплатно). Овог пролећа, 2008. године, Влада Грчке је предложила нацрт закона који би грчким грађанима омогућио склапање Уговора о слободном суживоту, и упутила га у јавну расправу. Јавно мњење се аутоматски поделило, реакције су жустре и жестоке, како код оних који се противе том грчком ПАКС-у, тако и код његових присталица. Занимљиво је да та поларност, односно подршка и противљење предлогу није искључиво везана за припадност и активан живот у Цркви, него и за друге параметре потоу политичких убеђења и слично. Овде преносимо чланак једног угледног грчког теолога, др Панделиса Калајтзидиса, који има мало другачији став него већина његових колега. Калајзидис је координатор Волоске академије за богословске студије и директор Педагошког института. – прим. прев. [2] Фетва је проклетство (анатема) муслиманских верских власти која позива све муслимане убиство отпадника од вере, или некога ко је увредио ислам. – прим. прев. [3] На пролеће 2005. Грчку цркву су потресли незапамћени сексуални скандали, у којима су учествовали архијереји, монаси итд, а које су новинари месецима пратили са фотографијама, филмовима, касетама, специјалним емисијама итд. – прим. прев. http://teologija.net/slobodni-suzivot/
  5. Нажалост, постало је уобичајено да целибатни свештеници па и епископи, који се барем званично „лишавају брачне постеље“ и живе „усамљенички и аскетски“, просто журе да са великом лежерношћу и негативном искључивости (пр)осуђују о темама које се тичу живота и личних изборâ оних који су одлучили да деле своју постељу, као што се то дешава последњих дана у вези са Уговором о слободном суживоту.[1]Заиста је тужно гледати било ког од ученикâ Оног који је био посебно човекољубив и благ према такозваним „моралним“ гресима, како заузимају мишљења и ставове у име Христа, али без Христа, или чак и против Христа, попут оних ученикâ Велике Инквизиције који почињу да изнова распирују ватру и да „преправљају“ на „моралније“ Његово дело. На тај начин, нажалост, (сами) ограничавају проповед Јеванђеља на пределе испод појаса и оправдавају, на срећу, мишљења појединаца попут А. Ватса (A. Watts) који сматрају да је у хришћанству „Логос постао тело, али само од врата навише.“ Међутим, Христос је био у друштву блудникâ и цариникâ, са грешницима и онима који су одбачени од друштва, и тиме изазивао верску елиту и естаблишмент свог доба (књижевнике и фарисеје), али и елиту нашег доба (конзервативне хришћане, и клирике, и теологе који вриште на ТВ екранима, па све до и епископâ и митрополитâ). Но, требамо да се подсетимо да, насупрот ономе што историјски неутемељено тврде громогласни „жандарми морала“, у отприлике првих десет векова историје хришћанства (који се поприлично поклапају са периодом његовог раста и јединства) сâм брак и оно што је везано за његов законски положај су били у искључивој надлежности државе (државни, тзв. грађански брак). Обавезно освештање (посвећење) брака почиње тек 893. године, од императора Лава VI Мудрог, иако оваква још увек проста законска заштита црквеног благосиљања брака (која све до 9. века није у потпуности оформљена) почиње још у доба Јустинијана и каснијих царева. Егон Чирх, Песма над песмама II, 1923. У истом периоду имамо законите (према државном законодавству) облике ванбрачних заједница (конкубинат), које је Црква, иако се није слагала са њима, због увиђавности vis à vis закона (и личности које су тако живеле), те примењујући црквено начело икономије, ипак, чини се гледајући споља, прихватала. Док год је брак био у искључивој надлежности државних власти, његов црквени благослов није имао готово никакав обредни (телетургички) садржај, и супружници су се венчавали преко евхаристијског сабрања, као што видимо, примера ради, у делима Св. Игнатија Богоносца, епископа антиохијског (2. век). Но, када је Црква добила законске/овосветске надлежности везане за брак, значајно је умањен, ако не чак и у потпуности помрачен, његов еклисиолошки и светотајински карактер, и надвладао је друштвени конформизам, те схватање о верској легализацији сексуалног односа. Тада се Црква потчинила споља наметнутим друштвеним уговорима и појединачним државно културним околностима које су је навеле да усвоји и прихвати забране и ограничењâ, а која данас ми имамо тежњу да повежемо и идентификујемо са сâмом сржи и суштином хришћанске вере. Осим тога, ово одступање од почетног еклисиолошко/светотајинског поимања брака се поклопило са паралелним тежњама обезвредњавања телесности, жена и материјалног света, и лишавања сексуалности њене духовне димензије. У светлу овог горе наведеног и чињенице да циљ и првобитан задатак Цркве није породица и брак сâм по себи, него спасење света и човека (сâм брак томе тежи будући да је његов првоначелни циљ заједница и јединство личности, а не рађање деце) сматрамо да покушај државе да правно регулише слободан суживот решава одређене озбиљне проблеме и може веома лако да буде „човекољубиво“ према онима које често конзервативни хришћани сматрају „грешнима“ и „изгубљеним (овцама)“: хетеросексуалне парове који живе слободно и хомосексуалце. Постоје озбиљни законски, друштвени и уопште људски проблеми које изазивају ове заједнице, а које једно одговорно друштво које испуњава своја права у оквиру својих компентенција, и које паралелно поштује верски плурализам и слободу сваког појединца и личне изборе својих грађана не може да ингнорише. Пред овим проблемима ни једна пастирски одговорна и осетљива Црква не може лицемерно да затвара очи и да тек просто објављује осуђујуће фетве.[2] Осим тога, било би погрешно да Црква негира да чак и у тим како се сматра „грешним“ везама одсуствује потпуна љубав. С друге стране, у вези са лакоћом којом неки „благочестиви“, али чак и неки чланови Светог синода Грчке цркве (насупрот пажљивом и умереном ставу најблаженијег архиепископа атинског г. Јеронима) хитају да употребе реч „блуд“, не требамо заборавити две ствари: 1) избегавање блуда у хришћанству има у суштини еклисиолошки, а не просто морални карактер. („Зар не знате да су ваша тела, удови тела Христовог?“ – подвлачи ап. Павле у шестој глави Прве Коринћанима, да би и касније наставио: „Могу ли дакле узети удове Христове и учинити их удовима блудничним? Никада тако нешто! Или не знате да је приљубљени уз блудницу једно тело с’њом? Јер рече: Биће двоје једно тело.“); 2) чак и ако су поједини „благочестиви“, па и поједини високодостојанствени саветници јерархије заборавили црквене скандале из 2005., на срећу или на несрећу, не патимо сви од исте амнезије.[3] Због тога и не треба да позивају са испразним, излизаним фразама верни народ Божији и јавно мњење „на осуду блуда“. Нека се Црква стара да сабере своју децу и нека пусти свет да следи свој пут, уздајући се у Бога. Свет нема потребу за осудама из Цркве, него за искреним покајањем, за „топлом срчаном молитвом за свако створење“, па чак „и за демоне“, да се подсетимо речи Преп. Исаака Сиријца. Са нацртом закона који је у расправи држава долази да законски регулише једну стварност, за коју скоро сви, сем крајњих конзервативаца, знају да постоји. Свакако било би добро када би држава (друштво) паралелно ојачала везу између брака и породице, како овај предложени модел не би постао прототип и модел друштвеног саживота. Црква би, са своје стране, требала да избегне олака брбљања и јефтине (и лицемерне) осуде. Њена дужност није да се меша у питања која су у надлежности државе, нити да хита да буде замена Божијем суду, него да нас подсећа у наше „флуидно“ постмодерно доба, које као свој модел има „флуидну љубав“, на несталност, на „човека – туристу, на човека – хедонисту, на човека – сакупљача ужитака“ (З. Бауман), човека који улази- излази из везе у везу и живот, човека који је онемоћао да искрено воли, да нас подсећа на вредности верности и трајности, на духовне димензије брака и сексуалности (по моделу Христос–Црква), на распињући, жртвени и аскетски етос љубави и превазилажења ега као јединог истинитог лека за очување везâ, и несталност која плаши да ће уништити заједничку основу и свезу. Међутим, са црквене стране ово не може да се деси уколико се не испуне следеће претпоставке: а) да Црква прихвати да су законска и бирократска (матичарска) питања која се тичу брака у искључивој надлежности државе, чувајући за себе његову тајинску, мистагошку и духовну димензију, и превазилазећи дечију болест која је тера да мисли да може да буде истовремено и „Невеста Христова“, „мистагог спасења“, и државна административна канцеларија за регистрацију! б) да поново пронађе сав онај дијапазон позиција и мишљења која су означавала став древне Цркве о сличним проблемима; да призна да тајна брака почиње од самог сусрета мушкарца и жене (а не тек просто од обреда венчања), и да наново богословски постави питања сексуалности, прилазећи им поново на један позитивнији начин са изазовом једног богословља ужитка и нежности, далеко од предрасуда поимања и посматрања брака искључиво кроз призму рађања деце; в) да се крајње озбиљно позабави веронауком и да се позабави катарзом од А до Ш својих чланова, признавајући истовремено реалност отвореног друштва и превазилазећи националистичке химере и анахроне фиксације из прошлости, које су је и одвеле у лажно осећање и трагичну параноју да се границе заједнице могу поистоветити са границама Цркве, да су наводно сви Грци (сви који се убрајају у грчке грађане!!!) верна чеда Цркве, и да одатле произилази обавезна надлежност Цркве чак и у регулисању њихових најприватнијих питања. Можда оно јеванђељско – „Дајте Богу Божије, а цару царево“ – може да се примени и на ову тему? Извор: Παντελή Καλαϊτζίδη, „Το Σύμφωνο για την ελεύθερη συμβίωση και η Εκκλησία“, εφημερ. Η Θεσσαλία, Κυριακή 23 Μαρτίου 2008. Превод: Дејан Мачковић [1] Последњих година у многим европским државама води се жустра расправа о омогућавању изједначавања правâ вечаних и невенчаних парова. Већина држава, и поред оштрог противљења властитих државних Цркава је усвојила известан закон који грађанима омогућава да пред државним властима склопе одређен уговор, који се различито назива, мада је његова франуска скраћеница ПАКС (Pacte civil deSolidarité) најпопуларнија и најраширенија. Наша земља нема ПАКС, јер нема потребе за њим, будући да наше законодавство одавно признаје једнака правâ свим паровима, а и наша лаичка држава нема државну веру и Цркву. У Италији, Шпанији, па сада и у Грчкој, водиле су се и воде најогорченије борбе, управо због чињенице да су тамошње Цркве, заправо државне Цркве, које по питањима брака и породице чине саставни део државне администрације. Неке државне (протестантске) Цркве на северу Европе током расправа о ПАКС-у и људским правима су не желећи да кваре добре односе са државом чак промениле своје учење, те омогућиле склапање бракова и хомосексуалним паровима, док су се друге Цркве, иако је ПАКС већ легализован и живи у друштву, одлучиле на заоштравање односâ са државом и друштвом, па је тако нпр. Римокатоличка црква Шпаније одлучила од причешћа све посланике у парламенту који су гласали за тај закон. Разлози због којих се Европљани све чешће одлучују за ПАКС, уместо до сада уобичајеног брака било у Цркви, било пред матичарем се крећу у најширем дијапазону почевши од идеолошких убеђења, па до економских разлога (нпр. у Француској само такса за развод кошта више од 1000 евра, не рачунајући трошкове адвокатâ, док је раскидање уговора о заједничком суживоту ПАКС-а (од 1999), који гарантује иста права као и брак, бесплатно). Овог пролећа, 2008. године, Влада Грчке је предложила нацрт закона који би грчким грађанима омогућио склапање Уговора о слободном суживоту, и упутила га у јавну расправу. Јавно мњење се аутоматски поделило, реакције су жустре и жестоке, како код оних који се противе том грчком ПАКС-у, тако и код његових присталица. Занимљиво је да та поларност, односно подршка и противљење предлогу није искључиво везана за припадност и активан живот у Цркви, него и за друге параметре потоу политичких убеђења и слично. Овде преносимо чланак једног угледног грчког теолога, др Панделиса Калајтзидиса, који има мало другачији став него већина његових колега. Калајзидис је координатор Волоске академије за богословске студије и директор Педагошког института. – прим. прев. [2] Фетва је проклетство (анатема) муслиманских верских власти која позива све муслимане убиство отпадника од вере, или некога ко је увредио ислам. – прим. прев. [3] На пролеће 2005. Грчку цркву су потресли незапамћени сексуални скандали, у којима су учествовали архијереји, монаси итд, а које су новинари месецима пратили са фотографијама, филмовима, касетама, специјалним емисијама итд. – прим. прев. http://teologija.net/slobodni-suzivot/ View full Странице
  6. Само две речи: слободан и храбар, или: слобода и храброст! Једна без друге, или друга без прве, не иде, не стоји. Нису ове речи и ова синтагма од јуче. Читамо их на страницама Светог Писма Старог Завета, тачније у књигама великог пророка и боговидца Мојсеја (13. век пре Христа) као и у Књизи Исуса Навина, Мојсејевог наследника и једног од највећих предводника изабраног народа Божијег у Старом Завету, Израиља. Ове две речи су, уствари, тврда заповест Божија коју народу, у одсудним тренуцима, када је било питање бити или не бити, сам Господ упућује преко ове двојице великих пророка. Ове речи нису, с друге стране, само плод људске маште и домишљања. Ако посматрамо контекст, односно околности и прилике када су изговорене и написане, оне ће нам бити много јасније и смисленије. По надахнућу Божијем пророк Мојсеј их је изговорио при крају свог живота, а живео је 120 година (Понз 31:2) и плод су, између осталог и његовог великог и дугог животног искуства. Рођен у Мисиру (Египат), уз Божију помоћ је извео свој јеврејски народ из мисирског ропства испод сурове и окрутне политичке власти египатских владара - фараона (остаци њихове моћи су и данас видљиви, раскошне и огромне гробнице у облику пирамида могу се видети у Египту, у “долини краљева”) и довео до Обећане земље, али га није увео у Обећану земљу. Опет, по вољи Божијој, Мојсеј није ушао у Обећану земљу као што то није, након лутања по пустињи око четрдесет година, учинила ни читава генерација народа. Из тог нараштаја у Обећану земљу ушла су само два човека, Исус Навин и Халев, како ћемо видети касније. Своје старање о народу који му је Бог поверио пророк Мојсеј обавља до самог краја свог живота. Наслућује крај земаљског живота, и оставља своје последње савете и упутства. Себи за наследника, по вољи Божијој, одређује Исуса Навина и њему као свом одговорном наследнику такође даје упутства како да се опходи, пре свега према Богу – највећем Дародавцу, а и према свом народу, над којим му поверава старање и бригу. Без много речи и премишљања, једноставно и просто, и свима разумљиво и јасно, Мојсеј каже свом народу: Будите слободни и храбри, и не бојте се и не плашите се од њих (односно од ратоборних и сурових народа који их окружују и који насељавају Обећану земљу коју им сам Господ даје и додељује), јер Господ Бог твој иде с тобом …”(Исто, 31:6). Овде Мојсеј има у виду народе који су до тада живели на територији Обећане земље коју Израиљци, свакако нису освојили и заузели без напора и борбе. Да би то учинили, потребна им је Божија помоћ, али и “слобода и храброст” са њихове стране. И овај пример показује да је све уствари дело Божије, али је, што се тиче човека и људи, и дело човечије и дело људско. Човек јесте са-радник (Латини кажу, -cooperatio,+ кооперант Божији), онај ко с Богом сарађује, заједно чини и ради као слободно и храбро, и надасве достојанствено биће, биће усправног хода, са очима које гледају напред и навише. Када би било другачије, човек не би био слободан, чак и добро које од Бога долази било би му наметнуто, а Бог то не жели и не чини, јер изнад свега поштује највећи дар којим је људско биће обдарено, а то је богомдани дар слободе, дар на којем се све темељи: и однос човека према Богу, и однос човека према другом човеку. На основу тога како смо овај дар употребили и искористили као људи, биће нам на крају суђено и одмерена заслужена, или награда или казна, коју неће одредити Бог, већ коју ми исписујемо својим свакодневним животом и поступцима, а коју ће Господ на крају само констатовати као такву и потврдити. Исте ове речи пророк Мојсеј упућује Исусу Навину и каже му: Буди слободан храбар, јер ћеш ти ући с овим народом у земљу за коју сам се заклео Господу оцима њиховим (Исто, 31:7). Сам Господ на крају храбри новоизабраног вођу народног и понавља му исте речи: Буди слободан и храбар, јер ћеш ти увести синове Израиљеве у земљу за коју сам се им заклео, и ја ћу бити с тобом (Исто, 31:23). За Исуса Навина, на којег се највише и односе ове речи о слободи и храбрости, каже се да је био “пун духа и премудрости” (Понз 34:9), што се више пута и потврђивало у току његовог дугог и бурног живота (живео је 110 година, Инав 24:29). Када неки појам сагледавамо и вреднујемо његов смисао и дубинско значење, онда га методом упоређивања сагледавамо у односу на сличне или чак супротне појмове. Овога пута прикладно је појмове слобода и храброст, довести у везу са супротним појмовима, подаништво, ропство, неслобода и кукавичлук, неодлучност, пометеност, страх. Све су то негативне особине које се потиру и нестају ако преовлада слобода и храброст. Зато ове речи у констексту времена и прилика када су изговорене и написане у виду чврсте и одлучне заповести, заиста делују величанствено јер их сам Господ упућује, најпре Мојсеју, Мојсеј народу, а потом и Исусу Навину, и на крају сам Господ их у проширеној верзији поново напомиње Исусу Навину. Ретка су места у целом Светом Писму која су јасна и разумљива као ово место из Књиге Исуса Навина: поред слободе и храбрости на коју су сви без разлике позвани, Господ се сада лично обраћа Исусу Навину као народном предводнику и понавља: Само буди слободан и храбар да држиш и твориш све по закону који ти је заповедио Мојсеј слуга мој, не одступај од њега ни надесно ни налево, да би напредовао куда год пођеш (ИНав 1:6). У овом констексту, а видећемо и даље, слобода и храброст конкретно подразумевају и упорно истрајавање у Божијем закону, живот по Божијој вољи. То је слобода и храброст, и пред Богом и пред људима, односно пред овим светом у којем живимо. Господ је још конкретнији у свом настојању када у наставку каже Исусу Навину, и не само њему: Нека се не раставља од уста твојих књига овога закона, него размишљај о њему дан и ноћ, да држиш и твориш све како је у њему написано, јер ћеш тада бити срећан на путевима својим и тада ћеш напредовати (Исто, 1:8). За срећу и напредовање услов је остајање у вољи Божијој, и дан и ноћ, дакле непрекидно, и то су плодови слободе и храбрости. Бити слободан од греха, не робовати на личном плану ничему од овога света, бити потпуно слободан од свега, а уз то аутоматски следује и духовна смелост и храброст. Занимљиво је како и сам народ из уста Мојсеја, а сада и Исуса Навина прима заповести и наређења као саму вољу Божију којој се без поговора покорава. Даље, сам народ узвраћа Исусу Навину и храбри га, “само буди слободан и храбар” (Исто, 1:18). Даљи ток догађаја везан за Исуса Навина и Израиљски народ треба посматрати на релацији Господ – Исус Навин – народ, и обрнуто. Исус Навин је овде само добар посредник између Господа и народа, и обрнуто, народ остаје веран Богу и Његовим заветима и обећањима посредством Исуса Навина. Слобода и храброст и Исуса Навина и његовог народа били су кључ којим су ушли у Обећану земљу. Двојица ухода које Исус Навин шаље у град Јерихон, уствари испитују јавно мнење код староседелаца – како до њих допиру вести о походу Израиља на њихову земљу. Јерихонска блудница Рава каже уходама да је народ веома уплашен, пун је стрепње и страха, срце им се растопило јер чују да долази слободан и храбар народ: “… растопи се срце наше, и ни у коме више нема јунаштва од страха од вас, јер је Господ Бог ваш, Бог горе на небу и доле на земљи” (ИНав 2:11) При прелазу реке Јордан, они испред народа носе ковчег завета као највећу светињу своју, вода се раздваја и они иду по сувој земљи (Исто, 3:14 и даље): “… и кад они што ношаху ковчег дођоше до Јордана, и свештеници носећи ковчег оквасише ноге своје на крају јер је Јордан пун преко обала својих… и устави се вода што тече одозго, и стаде у једну гомилу врло далеко,… а свештеници стајаху на суху усред Јордана, и сав Израиљ иђаше по суху, док сав народ не пређе преко Јордана” У спомен на ово чудо као плод слободе и храбрости и поверења према Богу, поставили су трајно обележје – дванаест каменова на месту где су прешли реку Јордан (Исто, 4:5-6). Овде су, исто тако, први пут у Обећаној земљи прославили празник Пасху. Ово је веома важан детаљ који говори о увођењу млађих поколења, која су рођена после изласка из Египта, у тајне вере и подсећања на свеколика дела Божија учињена народу. Најзад, Исусу Навину се у визији јавља “војвода војске Господње” са голим мачем у рукама (ИНав 5:13-15) и још му заповеда да изује обућу са ногу својих “јер место где стојиш је свето”. У православном предању и традицији реч је о Светом Архангелу Михаилу предводнику бестелесних небеских сила Господњих који невидљиво води народ кроз пустињу и уводи у Обећану земљу. Сврха јављања “војводе војске Господње” у овом преломном тренутку јесте охрабривање Исуса Навина за подухвате који ће уследити, како би надвладао сва могућа искушења којима ће бити изложен. Бројни су и други примери и плодови слободе и храбрости. Када су, рецимо, освајали град Јерихон строго су поштовали упутство Исуса Навина – шест дана по један пут обилазе град носећи ковчег завета, а седмог дана обилазе га седам пута, а затим трубе у трубе и вичу, град им се предаје без борбе. Свети Оци објашњавају опис ових појединости приликом чудесног освајања Јерихона као молитвени, богослужбени чин који врше свештеници и народ са ковчегом завета. Интересатно је да град нису освојили оружјем и војном тактиком, већ молитвом и мирним путем. Овај догађај је улио велики страх у староседеоце Палестине (6:27). И овом приликом до изражаја опет долази слобода и храброст. Господ је забранио Јеврејима да не узму ништа од ратног плена у освојеном Јерихону. Међутим, догодило се да је извесни Ахан прекршио ову заповест и узео нешто од проклетих ствари (узео је “један леп вавилонски плашт и двеста сикала сребра, и једну шипку злата од педесет сикала”). Показало се да овај лични Аханов грех је постао и свенародни грех. Наиме, приликом даљег освајања Обећане земље, односно мањег града који се зове Гај, Израиљци су претрпели велики пораз. Након Исусове дуге молитве испред ковчега завета, Господ му заповеда да истреби проклетог из своје средине. Ахан и дом његов, и све богатство његово је кажњено тако што су били каменовани и спаљени огњем. После овог догађаја град Гај је веома лако освојен (8:1-29). Освајајући град Гаваон и Веторон и друга места у непосредној близини Јерусалима, Исус Навин се нашао у изузетно тешкој ситуацији. Требало је победити неколико удружених владара. И овога пута Божија помоћ Исусу Навину – слободном и храбром, није изостала. У току битке код Гаваона на противнике је с неба падало камење (10:11). Али, догодило се још једно јединствено чудо. Како би коначно извојевали започету тешку битку и однели веома важну победу, на молитву Исуса Навина дан се продужио. Наиме, Исус се молио: Стани сунце над Гаваоном, и месече над долином Елонском. И стаде сунце и устави се месец док се не освети народ непријатељима својим” (Исто, 10: 12-13). Чудесно продужење дана и дневне светлости да се оконча битка код Веторона још је један доказ да је Господ заиста са онима који га из срца љубе. Писац књиге Исуса Навина као да посебно наглашава истинитост овог необичног чуда Божијег када каже: И није било таквог дана ни пре, ни после тога, у који је Господ слушао човечији глас. Јер, Господ се борио за Израиљ (ИНав 10:14). Након успешног освајања целе Обећане земље Исус Навин је земљу по областима поделио на дванаест племена. Тако се окончало насељавање земље коју им је Господ обећао као свом, пре свега верном и оданом, а изнад свега храбром и слободном народу. Сасвим при крају свог живота, попут Мојсеја и Исус Навин оставља свом народу последња упутства за даљи живот. Најпре их подсећа шта је све Господ учинио за њих, како их је избавио из свих искушења. Али им саветују да остану непоколебиво верни Богу: Зато укрепите се добро да држите и творите све што је написано у књизи закона Мојсејева, да не одступите од њега ни надесно ни налево. Да се не помешате с тим народима што су остали међу вама, и да не помињете имена богова њихових… него се држите Господа Бога свога, као што сте чинили до данас (ИНав 23:6-8). Највећа могућа опасност по духовно стање народа је било многобоштво и паганска вера преосталог локалног становништва у Обећаној земљи: свако мешање са њима, прихватање сујеверја, паганизма, врачања и гатања, означава духовну смрт и издају заповести: будите слободни и будите храбри! Ако се буду свом душом и срцем приљубљивали ка Господу, Његова помоћ им неће и даље изостати: Један човек између вас гониће хиљаду, јер Господ Бог ваш војује за вас, као што вам је рекао: пазите дакле добро да љубите Господа Бога свога (ИНав 23:9-11). Ако буду изгубили храброст и слободу, ако их опхрва страх и трепет, убрзо ће постати лак плен чак и оних који су слабији од њих. Зашто их Господ куша и испробава сталним искушењима и изазовима пагана који су поред њих и међу њима? Једноставно речено, да се духовно не забораве, задремају и духовно не заспе сном лењивим и отежалим. Поменути народи, иако малобројни, остали су им као подсетник, стални духовни будилник, јер им Исус Навин у својој последњој опоруци каже да ће им поменути народи “постати замка и мрежа, и бич боковима вашим, и трње очима вашим, док не изгинете на овој доброј земљи коју вам је дао Господ Бог ваш (ИНав 23: 13). Замка, трње, бич и мрежа, су стална опомена, Божија педагогија и стално подсећање, васпитавање да се увек у свакој ситуацији остане свој, духовно свестан и присебан, да не останемо поводљиви, лакоуми, превртљиви, недоследни и себи и вољи Божијој. Слично Апостол Павле за себе каже да му је Господ дао “жалац у месо” да га стално опомиње, да се не заборави и да се у себи не погорди, јер чим се погорди, преузнесе, одмах је духовно пао. Тако су и Свети Оци говорили да нам се искушења у животу управо због тога и дају, она нас увек проверавају, челиче и учвршћују у вери нади, и љубави према Богу и ближњима. Још је Ориген (3. Век) говорио да је за хришћане духовно најопасније мирно време, време када нема никаквих искушења. Управо тада смо, што можда изгледа апсурдно, највише подложни лаким искушењима. Књига Исуса Навина, интересатно је, завршава се великим збором који Исус држи са народом. У својој беседи којом им се последњи пут обраћа, он их укратко подсећа на сва доброчинства која им је Господ учинио. То их још више обавезује, њих и њихове потомке, да остану верни Господу - заветима и обећањима Његовим. Тражи од њих да се јасно определе да ли остају при датом завету, или не? Народ се изјашњава да остаје веран, “Господу Богу своме служићемо и глас његов слушаћемо” (ИНав 24:24). У крајњој мери слобода и храброст имају значење сободе и неустрашивости од греха, од робовања било чему и било коме у овом свету. На много места у Новом Завету ови појмови су обучени и конкретне приче и лако разумљиве поруке које Господ Христос говори обичном народу и којима разбија њихове недоумице и неспоразуме. Шаљући Апостоле у свет као своје изабране ученике и верне сведоке, Господ их најпре наоружава храброшћу и смелошћу – у крајњој мери слободом од свега и свих: Шаљем вас као овце међу вукове, будите мудри као змије и безазлени као голубови. Овце и вукови, змије и голубови, то је ред величин и однос снага. За овај свет апсурдно и неразумљиво, чак нелогично! Али, то је стварност Јеванђеља (Благовести), али и стварност овог света, и стварност крајњег исхода којим ће се завршити светска историјска драма као позорница човечанства. И пре крајњег исхода (Грци кажу есхатон – последње ствари и догађаји у вечном Царству Божијем), више пута се показало да су овце победиле вукове, а безазлени голубови лукаве змије. Да није тако, живот не би имао много смисла, не би било наде, зло би тријумфовало и коначно надвладало. Добро, истина, правда, стрпљење, честитост, понизност, скромност су главни стубови на којима почива и овај, макар и овакав свет, и ако се ова начела понекад слабо виде и чак и не назиру. У години обележавања Миланског едикта (313-2013), између осталог, не обележавамо ништа друго, него управо то, да су наизглед прости, неугледни и скромни Галилејски рибари победили атинску мудрост и римску државну снагу и поредак. Опет су овце победиле вукове (-символ Рима је вучица, повест о Ромулу и Рему), а голубови змије. Када се васкрсли Господ Христос јавља уплашеним Апостолима, Он им више пута говори: Не бојте се, ја сам, не плашите се! Занимљиву опаску има Свети Јован Златоусти (-красила га је храброст и смелост, јер је могао отворено царици Евдокији да укаже на грехе и пропусте, због којих је, на крају протеран и умро у прогонству) када говори о узвишености свештеничке над царском службом и за то наводи пример храм Светих Апостола који је саградио цар Константин Велики у Константинграду (за Словене, Цариград) у којем је и сахрањен 337. године, да су источно-ромејски цареви сахрањивани у самој припрати- при улазу у храм, а цариградски патријарси у самом храму. То показује, наставља даље Св. Златоуст, да су ипак “цареви били вратари галилејских рибара”, када је реч о духовном достојанству и поретку. Када, рецимо, читамо јеванђелски повест о Светом Јовану пророку и претечи Господњем да је он “пород пустиње”, да је одрастао далеко од људи, у самоћи, скромности и физичком сиромаштву за овај свет, схватамо уствари да је био као Анђео Божији слободан од овога света, слободан од људи, њихове зависти, пакости, ситничавости и злобе. Био је као Анђео, изнад свега тога, и за то је могао свима слободно и без страха да говори све, да их поучава, укорева, изобличава и отвара им духовне очи којима ће бити способни да препознају јединог “ослободитеља свих” Господа и Спаса нашега Исуса Христа. Неслободни и уплашени, људи су за Св. Јована били дезоријентисани и збуњени. Сви живе у страху, лежу и устају са страхом, дишу страхом и неизвесношћу шта ће им бити следећи страх и невоља. Зато је он као слободни Анђео (-доносилац радосних вести) који ничим није био заробљен и везан за овоземаљско, уливао народу веру, поверење, храброст и духовну слободу. Говорио им је чега да се плаше: греха, робовања било чему што је од овога света и да остану у слободи Божијој. Високи су хришћански идеали које је Св. Јован, не само достигао, већ по њима и живео. И не само он, већ многи монаси и подвижници у пустињама и пештерама, далеко од вреве и житејске заглушујуће галаме. Не ретко, у опису подвига преподобних који су цео свој живот и постојање уподобили савршеном идеалу слободе и духовне смелости (- на старом српском језику, дерзновеније или дрскост, али не у пејоративном смислу речи) да су они били највећи сиромаси који су својим сиромаштвом обогаћивали друге – оне који то нису били; или они, који ништа немају, а свима дају, и друге чине духовним богаташима! Свети Владика Николај (Велимировић), величајући скромност и слободу од везаности за овај свет каже да они који су везани (робови) добре кухиње, морају да имају и добру апотеку, да се лече од тешких последица добре хране. Подвижници су за стан имали пустињу покривену небеским сводом. Они који у пустињи немају обућу, ноге саме по себи постају им обућа, а немајући капу – покривало за главу, каже да глави постане удобнија пространа круна звезданог неба него ли тесна капа од вуне. И, на крају, као и на самом почетку, остаје да у себи и око себе негујемо и ширимо идеал храбрости и слободе. Кукавичлук, страх, робовање било чему и било коме, не сме бити део нас. Додуше, безнађе и страх се брзо шире и зацаре, а да то нисмо ни приметили. Отуда је стални позив на духовну будност, стражарење над самим собом, нешто у чему увек морамо бити и остати и друге нештедимице опомиwати. “Устани ти који спаваш, васкрснуће те Господ”, упозорава Св. Апостол Павле. Духовна дремљивост и поспаност су увек потенцијалне опасности за нешто друго и супротно од слободе и храбрости. Ако лекар хоће да обави сложенији хируршки захват, он болесника успава привремено, овога пута желећи му добро оздрављење. Нас духовно успављују да би нас потпуно обесхрабрили, искористили на бруталан начин и од нас учинили оно што ми нећемо и не желимо. Не дајмо се таквом сну и таквој духовној небризи и поспаности која је за нас веома опасна. То је начин на који наши непријатељи, уствари, владају над нама, а да би то успешније чинили демонски се служе наизглед хуманим методама и средствима. Отуда бдење, будност, присебност у сваком тренутку и у свакој ситуацији мора бити наш императив и начин живота. (закључак у коментару)
  7. За илустрацију овог значајног текста нашег уваженог професора одабрали смо из опуса Biblia sacra Салвадора Далија, графику "Исус Навин, храбар у рату". Само две речи: слободан и храбар, или: слобода и храброст! Једна без друге, или друга без прве, не иде, не стоји. Нису ове речи и ова синтагма од јуче. Читамо их на страницама Светог Писма Старог Завета, тачније у књигама великог пророка и боговидца Мојсеја (13. век пре Христа) као и у Књизи Исуса Навина, Мојсејевог наследника и једног од највећих предводника изабраног народа Божијег у Старом Завету, Израиља. Ове две речи су, уствари, тврда заповест Божија коју народу, у одсудним тренуцима, када је било питање бити или не бити, сам Господ упућује преко ове двојице великих пророка. Ове речи нису, с друге стране, само плод људске маште и домишљања. Ако посматрамо контекст, односно околности и прилике када су изговорене и написане, оне ће нам бити много јасније и смисленије. По надахнућу Божијем пророк Мојсеј их је изговорио при крају свог живота, а живео је 120 година (Понз 31:2) и плод су, између осталог и његовог великог и дугог животног искуства. Рођен у Мисиру (Египат), уз Божију помоћ је извео свој јеврејски народ из мисирског ропства испод сурове и окрутне политичке власти египатских владара - фараона (остаци њихове моћи су и данас видљиви, раскошне и огромне гробнице у облику пирамида могу се видети у Египту, у “долини краљева”) и довео до Обећане земље, али га није увео у Обећану земљу. Опет, по вољи Божијој, Мојсеј није ушао у Обећану земљу као што то није, након лутања по пустињи око четрдесет година, учинила ни читава генерација народа. Из тог нараштаја у Обећану земљу ушла су само два човека, Исус Навин и Халев, како ћемо видети касније. Своје старање о народу који му је Бог поверио пророк Мојсеј обавља до самог краја свог живота. Наслућује крај земаљског живота, и оставља своје последње савете и упутства. Себи за наследника, по вољи Божијој, одређује Исуса Навина и њему као свом одговорном наследнику такође даје упутства како да се опходи, пре свега према Богу – највећем Дародавцу, а и према свом народу, над којим му поверава старање и бригу. Без много речи и премишљања, једноставно и просто, и свима разумљиво и јасно, Мојсеј каже свом народу: Будите слободни и храбри, и не бојте се и не плашите се од њих (односно од ратоборних и сурових народа који их окружују и који насељавају Обећану земљу коју им сам Господ даје и додељује), јер Господ Бог твој иде с тобом …”(Исто, 31:6). Овде Мојсеј има у виду народе који су до тада живели на територији Обећане земље коју Израиљци, свакако нису освојили и заузели без напора и борбе. Да би то учинили, потребна им је Божија помоћ, али и “слобода и храброст” са њихове стране. И овај пример показује да је све уствари дело Божије, али је, што се тиче човека и људи, и дело човечије и дело људско. Човек јесте са-радник (Латини кажу, -cooperatio,+ кооперант Божији), онај ко с Богом сарађује, заједно чини и ради као слободно и храбро, и надасве достојанствено биће, биће усправног хода, са очима које гледају напред и навише. Када би било другачије, човек не би био слободан, чак и добро које од Бога долази било би му наметнуто, а Бог то не жели и не чини, јер изнад свега поштује највећи дар којим је људско биће обдарено, а то је богомдани дар слободе, дар на којем се све темељи: и однос човека према Богу, и однос човека према другом човеку. На основу тога како смо овај дар употребили и искористили као људи, биће нам на крају суђено и одмерена заслужена, или награда или казна, коју неће одредити Бог, већ коју ми исписујемо својим свакодневним животом и поступцима, а коју ће Господ на крају само констатовати као такву и потврдити. Исте ове речи пророк Мојсеј упућује Исусу Навину и каже му: Буди слободан храбар, јер ћеш ти ући с овим народом у земљу за коју сам се заклео Господу оцима њиховим (Исто, 31:7). Сам Господ на крају храбри новоизабраног вођу народног и понавља му исте речи: Буди слободан и храбар, јер ћеш ти увести синове Израиљеве у земљу за коју сам се им заклео, и ја ћу бити с тобом (Исто, 31:23). За Исуса Навина, на којег се највише и односе ове речи о слободи и храбрости, каже се да је био “пун духа и премудрости” (Понз 34:9), што се више пута и потврђивало у току његовог дугог и бурног живота (живео је 110 година, Инав 24:29). Када неки појам сагледавамо и вреднујемо његов смисао и дубинско значење, онда га методом упоређивања сагледавамо у односу на сличне или чак супротне појмове. Овога пута прикладно је појмове слобода и храброст, довести у везу са супротним појмовима, подаништво, ропство, неслобода и кукавичлук, неодлучност, пометеност, страх. Све су то негативне особине које се потиру и нестају ако преовлада слобода и храброст. Зато ове речи у констексту времена и прилика када су изговорене и написане у виду чврсте и одлучне заповести, заиста делују величанствено јер их сам Господ упућује, најпре Мојсеју, Мојсеј народу, а потом и Исусу Навину, и на крају сам Господ их у проширеној верзији поново напомиње Исусу Навину. Ретка су места у целом Светом Писму која су јасна и разумљива као ово место из Књиге Исуса Навина: поред слободе и храбрости на коју су сви без разлике позвани, Господ се сада лично обраћа Исусу Навину као народном предводнику и понавља: Само буди слободан и храбар да држиш и твориш све по закону који ти је заповедио Мојсеј слуга мој, не одступај од њега ни надесно ни налево, да би напредовао куда год пођеш (ИНав 1:6). У овом констексту, а видећемо и даље, слобода и храброст конкретно подразумевају и упорно истрајавање у Божијем закону, живот по Божијој вољи. То је слобода и храброст, и пред Богом и пред људима, односно пред овим светом у којем живимо. Господ је још конкретнији у свом настојању када у наставку каже Исусу Навину, и не само њему: Нека се не раставља од уста твојих књига овога закона, него размишљај о њему дан и ноћ, да држиш и твориш све како је у њему написано, јер ћеш тада бити срећан на путевима својим и тада ћеш напредовати (Исто, 1:8). За срећу и напредовање услов је остајање у вољи Божијој, и дан и ноћ, дакле непрекидно, и то су плодови слободе и храбрости. Бити слободан од греха, не робовати на личном плану ничему од овога света, бити потпуно слободан од свега, а уз то аутоматски следује и духовна смелост и храброст. Занимљиво је како и сам народ из уста Мојсеја, а сада и Исуса Навина прима заповести и наређења као саму вољу Божију којој се без поговора покорава. Даље, сам народ узвраћа Исусу Навину и храбри га, “само буди слободан и храбар” (Исто, 1:18). Даљи ток догађаја везан за Исуса Навина и Израиљски народ треба посматрати на релацији Господ – Исус Навин – народ, и обрнуто. Исус Навин је овде само добар посредник између Господа и народа, и обрнуто, народ остаје веран Богу и Његовим заветима и обећањима посредством Исуса Навина. Слобода и храброст и Исуса Навина и његовог народа били су кључ којим су ушли у Обећану земљу. Двојица ухода које Исус Навин шаље у град Јерихон, уствари испитују јавно мнење код староседелаца – како до њих допиру вести о походу Израиља на њихову земљу. Јерихонска блудница Рава каже уходама да је народ веома уплашен, пун је стрепње и страха, срце им се растопило јер чују да долази слободан и храбар народ: “… растопи се срце наше, и ни у коме више нема јунаштва од страха од вас, јер је Господ Бог ваш, Бог горе на небу и доле на земљи” (ИНав 2:11) При прелазу реке Јордан, они испред народа носе ковчег завета као највећу светињу своју, вода се раздваја и они иду по сувој земљи (Исто, 3:14 и даље): “… и кад они што ношаху ковчег дођоше до Јордана, и свештеници носећи ковчег оквасише ноге своје на крају јер је Јордан пун преко обала својих… и устави се вода што тече одозго, и стаде у једну гомилу врло далеко,… а свештеници стајаху на суху усред Јордана, и сав Израиљ иђаше по суху, док сав народ не пређе преко Јордана” У спомен на ово чудо као плод слободе и храбрости и поверења према Богу, поставили су трајно обележје – дванаест каменова на месту где су прешли реку Јордан (Исто, 4:5-6). Овде су, исто тако, први пут у Обећаној земљи прославили празник Пасху. Ово је веома важан детаљ који говори о увођењу млађих поколења, која су рођена после изласка из Египта, у тајне вере и подсећања на свеколика дела Божија учињена народу. Најзад, Исусу Навину се у визији јавља “војвода војске Господње” са голим мачем у рукама (ИНав 5:13-15) и још му заповеда да изује обућу са ногу својих “јер место где стојиш је свето”. У православном предању и традицији реч је о Светом Архангелу Михаилу предводнику бестелесних небеских сила Господњих који невидљиво води народ кроз пустињу и уводи у Обећану земљу. Сврха јављања “војводе војске Господње” у овом преломном тренутку јесте охрабривање Исуса Навина за подухвате који ће уследити, како би надвладао сва могућа искушења којима ће бити изложен. Бројни су и други примери и плодови слободе и храбрости. Када су, рецимо, освајали град Јерихон строго су поштовали упутство Исуса Навина – шест дана по један пут обилазе град носећи ковчег завета, а седмог дана обилазе га седам пута, а затим трубе у трубе и вичу, град им се предаје без борбе. Свети Оци објашњавају опис ових појединости приликом чудесног освајања Јерихона као молитвени, богослужбени чин који врше свештеници и народ са ковчегом завета. Интересатно је да град нису освојили оружјем и војном тактиком, већ молитвом и мирним путем. Овај догађај је улио велики страх у староседеоце Палестине (6:27). И овом приликом до изражаја опет долази слобода и храброст. Господ је забранио Јеврејима да не узму ништа од ратног плена у освојеном Јерихону. Међутим, догодило се да је извесни Ахан прекршио ову заповест и узео нешто од проклетих ствари (узео је “један леп вавилонски плашт и двеста сикала сребра, и једну шипку злата од педесет сикала”). Показало се да овај лични Аханов грех је постао и свенародни грех. Наиме, приликом даљег освајања Обећане земље, односно мањег града који се зове Гај, Израиљци су претрпели велики пораз. Након Исусове дуге молитве испред ковчега завета, Господ му заповеда да истреби проклетог из своје средине. Ахан и дом његов, и све богатство његово је кажњено тако што су били каменовани и спаљени огњем. После овог догађаја град Гај је веома лако освојен (8:1-29). Освајајући град Гаваон и Веторон и друга места у непосредној близини Јерусалима, Исус Навин се нашао у изузетно тешкој ситуацији. Требало је победити неколико удружених владара. И овога пута Божија помоћ Исусу Навину – слободном и храбром, није изостала. У току битке код Гаваона на противнике је с неба падало камење (10:11). Али, догодило се још једно јединствено чудо. Како би коначно извојевали започету тешку битку и однели веома важну победу, на молитву Исуса Навина дан се продужио. Наиме, Исус се молио: Стани сунце над Гаваоном, и месече над долином Елонском. И стаде сунце и устави се месец док се не освети народ непријатељима својим” (Исто, 10: 12-13). Чудесно продужење дана и дневне светлости да се оконча битка код Веторона још је један доказ да је Господ заиста са онима који га из срца љубе. Писац књиге Исуса Навина као да посебно наглашава истинитост овог необичног чуда Божијег када каже: И није било таквог дана ни пре, ни после тога, у који је Господ слушао човечији глас. Јер, Господ се борио за Израиљ (ИНав 10:14). Након успешног освајања целе Обећане земље Исус Навин је земљу по областима поделио на дванаест племена. Тако се окончало насељавање земље коју им је Господ обећао као свом, пре свега верном и оданом, а изнад свега храбром и слободном народу. Сасвим при крају свог живота, попут Мојсеја и Исус Навин оставља свом народу последња упутства за даљи живот. Најпре их подсећа шта је све Господ учинио за њих, како их је избавио из свих искушења. Али им саветују да остану непоколебиво верни Богу: Зато укрепите се добро да држите и творите све што је написано у књизи закона Мојсејева, да не одступите од њега ни надесно ни налево. Да се не помешате с тим народима што су остали међу вама, и да не помињете имена богова њихових… него се држите Господа Бога свога, као што сте чинили до данас (ИНав 23:6-8). Највећа могућа опасност по духовно стање народа је било многобоштво и паганска вера преосталог локалног становништва у Обећаној земљи: свако мешање са њима, прихватање сујеверја, паганизма, врачања и гатања, означава духовну смрт и издају заповести: будите слободни и будите храбри! Ако се буду свом душом и срцем приљубљивали ка Господу, Његова помоћ им неће и даље изостати: Један човек између вас гониће хиљаду, јер Господ Бог ваш војује за вас, као што вам је рекао: пазите дакле добро да љубите Господа Бога свога (ИНав 23:9-11). Ако буду изгубили храброст и слободу, ако их опхрва страх и трепет, убрзо ће постати лак плен чак и оних који су слабији од њих. Зашто их Господ куша и испробава сталним искушењима и изазовима пагана који су поред њих и међу њима? Једноставно речено, да се духовно не забораве, задремају и духовно не заспе сном лењивим и отежалим. Поменути народи, иако малобројни, остали су им као подсетник, стални духовни будилник, јер им Исус Навин у својој последњој опоруци каже да ће им поменути народи “постати замка и мрежа, и бич боковима вашим, и трње очима вашим, док не изгинете на овој доброј земљи коју вам је дао Господ Бог ваш (ИНав 23: 13). Замка, трње, бич и мрежа, су стална опомена, Божија педагогија и стално подсећање, васпитавање да се увек у свакој ситуацији остане свој, духовно свестан и присебан, да не останемо поводљиви, лакоуми, превртљиви, недоследни и себи и вољи Божијој. Слично Апостол Павле за себе каже да му је Господ дао “жалац у месо” да га стално опомиње, да се не заборави и да се у себи не погорди, јер чим се погорди, преузнесе, одмах је духовно пао. Тако су и Свети Оци говорили да нам се искушења у животу управо због тога и дају, она нас увек проверавају, челиче и учвршћују у вери нади, и љубави према Богу и ближњима. Још је Ориген (3. Век) говорио да је за хришћане духовно најопасније мирно време, време када нема никаквих искушења. Управо тада смо, што можда изгледа апсурдно, највише подложни лаким искушењима. Књига Исуса Навина, интересатно је, завршава се великим збором који Исус држи са народом. У својој беседи којом им се последњи пут обраћа, он их укратко подсећа на сва доброчинства која им је Господ учинио. То их још више обавезује, њих и њихове потомке, да остану верни Господу - заветима и обећањима Његовим. Тражи од њих да се јасно определе да ли остају при датом завету, или не? Народ се изјашњава да остаје веран, “Господу Богу своме служићемо и глас његов слушаћемо” (ИНав 24:24). У крајњој мери слобода и храброст имају значење сободе и неустрашивости од греха, од робовања било чему и било коме у овом свету. На много места у Новом Завету ови појмови су обучени и конкретне приче и лако разумљиве поруке које Господ Христос говори обичном народу и којима разбија њихове недоумице и неспоразуме. Шаљући Апостоле у свет као своје изабране ученике и верне сведоке, Господ их најпре наоружава храброшћу и смелошћу – у крајњој мери слободом од свега и свих: Шаљем вас као овце међу вукове, будите мудри као змије и безазлени као голубови. Овце и вукови, змије и голубови, то је ред величин и однос снага. За овај свет апсурдно и неразумљиво, чак нелогично! Али, то је стварност Јеванђеља (Благовести), али и стварност овог света, и стварност крајњег исхода којим ће се завршити светска историјска драма као позорница човечанства. И пре крајњег исхода (Грци кажу есхатон – последње ствари и догађаји у вечном Царству Божијем), више пута се показало да су овце победиле вукове, а безазлени голубови лукаве змије. Да није тако, живот не би имао много смисла, не би било наде, зло би тријумфовало и коначно надвладало. Добро, истина, правда, стрпљење, честитост, понизност, скромност су главни стубови на којима почива и овај, макар и овакав свет, и ако се ова начела понекад слабо виде и чак и не назиру. У години обележавања Миланског едикта (313-2013), између осталог, не обележавамо ништа друго, него управо то, да су наизглед прости, неугледни и скромни Галилејски рибари победили атинску мудрост и римску државну снагу и поредак. Опет су овце победиле вукове (-символ Рима је вучица, повест о Ромулу и Рему), а голубови змије. Када се васкрсли Господ Христос јавља уплашеним Апостолима, Он им више пута говори: Не бојте се, ја сам, не плашите се! Занимљиву опаску има Свети Јован Златоусти (-красила га је храброст и смелост, јер је могао отворено царици Евдокији да укаже на грехе и пропусте, због којих је, на крају протеран и умро у прогонству) када говори о узвишености свештеничке над царском службом и за то наводи пример храм Светих Апостола који је саградио цар Константин Велики у Константинграду (за Словене, Цариград) у којем је и сахрањен 337. године, да су источно-ромејски цареви сахрањивани у самој припрати- при улазу у храм, а цариградски патријарси у самом храму. То показује, наставља даље Св. Златоуст, да су ипак “цареви били вратари галилејских рибара”, када је реч о духовном достојанству и поретку. Када, рецимо, читамо јеванђелски повест о Светом Јовану пророку и претечи Господњем да је он “пород пустиње”, да је одрастао далеко од људи, у самоћи, скромности и физичком сиромаштву за овај свет, схватамо уствари да је био као Анђео Божији слободан од овога света, слободан од људи, њихове зависти, пакости, ситничавости и злобе. Био је као Анђео, изнад свега тога, и за то је могао свима слободно и без страха да говори све, да их поучава, укорева, изобличава и отвара им духовне очи којима ће бити способни да препознају јединог “ослободитеља свих” Господа и Спаса нашега Исуса Христа. Неслободни и уплашени, људи су за Св. Јована били дезоријентисани и збуњени. Сви живе у страху, лежу и устају са страхом, дишу страхом и неизвесношћу шта ће им бити следећи страх и невоља. Зато је он као слободни Анђео (-доносилац радосних вести) који ничим није био заробљен и везан за овоземаљско, уливао народу веру, поверење, храброст и духовну слободу. Говорио им је чега да се плаше: греха, робовања било чему што је од овога света и да остану у слободи Божијој. Високи су хришћански идеали које је Св. Јован, не само достигао, већ по њима и живео. И не само он, већ многи монаси и подвижници у пустињама и пештерама, далеко од вреве и житејске заглушујуће галаме. Не ретко, у опису подвига преподобних који су цео свој живот и постојање уподобили савршеном идеалу слободе и духовне смелости (- на старом српском језику, дерзновеније или дрскост, али не у пејоративном смислу речи) да су они били највећи сиромаси који су својим сиромаштвом обогаћивали друге – оне који то нису били; или они, који ништа немају, а свима дају, и друге чине духовним богаташима! Свети Владика Николај (Велимировић), величајући скромност и слободу од везаности за овај свет каже да они који су везани (робови) добре кухиње, морају да имају и добру апотеку, да се лече од тешких последица добре хране. Подвижници су за стан имали пустињу покривену небеским сводом. Они који у пустињи немају обућу, ноге саме по себи постају им обућа, а немајући капу – покривало за главу, каже да глави постане удобнија пространа круна звезданог неба него ли тесна капа од вуне. И, на крају, као и на самом почетку, остаје да у себи и око себе негујемо и ширимо идеал храбрости и слободе. Кукавичлук, страх, робовање било чему и било коме, не сме бити део нас. Додуше, безнађе и страх се брзо шире и зацаре, а да то нисмо ни приметили. Отуда је стални позив на духовну будност, стражарење над самим собом, нешто у чему увек морамо бити и остати и друге нештедимице опомиwати. “Устани ти који спаваш, васкрснуће те Господ”, упозорава Св. Апостол Павле. Духовна дремљивост и поспаност су увек потенцијалне опасности за нешто друго и супротно од слободе и храбрости. Ако лекар хоће да обави сложенији хируршки захват, он болесника успава привремено, овога пута желећи му добро оздрављење. Нас духовно успављују да би нас потпуно обесхрабрили, искористили на бруталан начин и од нас учинили оно што ми нећемо и не желимо. Не дајмо се таквом сну и таквој духовној небризи и поспаности која је за нас веома опасна. То је начин на који наши непријатељи, уствари, владају над нама, а да би то успешније чинили демонски се служе наизглед хуманим методама и средствима. Отуда бдење, будност, присебност у сваком тренутку и у свакој ситуацији мора бити наш императив и начин живота. (закључак у коментару) View full Странице
×
×
  • Креирај ново...