Претражи Живе Речи Утехе

Култ Светога Саве у старој српској држави био је врло велики. Његов отац, Стеван, познатији по калуђерском имену, Симеон Немања био је оснивач династије Немањића и као такав предмет њеног посебног пијатета. Свети Сава је настављао његова дела у сређивању прилика у Србији; први српски архиепископ и организатор народне православне цркве; први представник књижевности у Србији, оснивач и помагач неколико најважнијих манастира, као Хиландара, Жиче, Студенице и можда Милешева, који су кроз цео средњи век главни расадници српске културе; и Савин значај, према томе, био је вишеструк И наглашаван од кругова, који су важили као највернији представници нашег духовног живота и најдоследнији у раду за неколико столећа. Већ пренос његовог тела из Трнова у Милешево, 1237., био је акт, који је давао повода посебној глорификацији, а мало после тога Сава је, као прави династијски, црквени, па најзад као народни светитељ, постао предмет посебних приказа и похвала. Већ средином ХШ века он добија једно с патосом и с много реторске хагиографске вештине писано житије, које почетком XIV века налази једног даровитог прерађивача и популаризатора. Теодосијево житије Светог Саве ушло је у све наше области, и прешло је чак и у руску књижевност; од њега је данас дознато 19 српских и пет руских преписа, и неколико прерада разнога облика. У краљевском кругу рашке државе Симеон и Сава оглашавани су као заштитници целог народа и земље и помињани су врло често у многим државним актима. Тај култ су после примили и владари из споредне немањићке линије, као босанско-српски краљ Твртко И, који се баш у Милешеву, над гробом Светог Саве,. дао крунисати за краља; и после Степан Вукчић, који се прогласио "херцегом од Светог Саве". У Милешеву је, несумњиво ради значаја Светог Саве, било једно време и седиште херцеговачког митрополита. У XVI веку култ Светога Саве чувао је и добар део муслимана, можда још од своје хришћанске старине. Више страних путника, који су тих времена свраћали у Милешево, бележе како "штују милешевске калуђере и дијеле им милостињу" (Жан Шено, 1547.); како калуђери живе од милостиње "што им понајвише пружају Турци, који свеца осовито штују и јако га се боје" (Катарин Зено, 1550.); чак се казује да Милешеву "већу милостињу дају Турци и Жидови, него ли Кршћани" (Бенедето Рамберти, 1534); у Бранковићевом летопису се прича како је неки бег јавио надлежнима у Турској, да "Турци верују Светом Сави и узимају знак крста и покрштавају се". С тога је, вели, наређено да се спали тело светитељево, цорпус продигиис цларум! И Атанасије Ђакон, у свом опису пустошења наших земаља у XVII веку, наводи, да је Свети Сава спаљен од Турака што је један Турчин био на Савином гробу излечен од беса. У једом писму из 1597. пишу српски калуђери папи у Рим: "Како су Турци отнесли Светога Саву из Милешева њима Бог не помага, убијају (и)х крстјани са сваке стране". Још и у XIX веку, саопштава А. Гиљфердинг, долазио је народ на милешевске развалине и доносио болеснике. Тај култ, као што се види из саопштења у овој збирци, траје уосталом још и данас. Има чак веровања да је Свети Сава још и сад жив "ко свети Аранђео и свети пророк Илија" и да је штавише "и сад на земљи, али га ми не видимо". Велико штовање које је Свети Сава уживао у нашем народу, није било ограничено само на православне и муслимане. Њему је обраћана пажња и од нашег католичког елемента, па, штавише, и од његових црквених лица. Савин култ добро је познат Дубровчанима; писци из других места, католички свештеници, пишу Савине биографије, као Иван Томко Мрнавић, или га славе у песмама, као фра Андрија Качић Миошић. Овај чак изрично казује: Рад чудеса калуђера Саве Словенске га све државе славе. аутор: Владимир Ћоровић https://www.rastko.rs/knjizevnost/usmena/legende_o_savi.html

Потоцима твојих суза, обделавао си бесплодност пустиње. Када се, чак и летимичним погледом, размотре многобројни примери који се могу наћи у хагиографској литератури о односима између свештених монаха и природне средине, схвата се да је свети монах човек који је пронашао адамско стање пре пада и живи у хармонији са целокупном творевином. Како не поменути лава светог Герасима, који је, пошто га је светитељ излечио, почео да једе само хлеб и поврће? Толико је био припитомљен да му је дужности била да магарца води до обала реке Јордан, и чак је умро од туге на гробу свог господара. Ваља поменути и другог лава који је, појавивши се из пустиње, дошао да помогне светом Зосими да сахрани свету Марију Египћанку, као и друге лавове и дивље звери које су делиле своја склоништа са светим пустињацима, као што је свети Кириак. Чак су и медведи, познати по својој крволочности, заборављали на своју дивљач када су прилазили Божијим људима. Неки су долазили да узимају храну из руку светог Сергија Радоњешког, други су дружили са светим Серафимом Саровским и многим другим пустињацима у шумама Русије, и пустињама Истока и Запада. Небројени су примери који илуструју поново пронађену блискост духовног човека са дивљим животињама. Оне учествују у његовој молитви, као што су козе светог Јована Кукузеља, које су престале да пасу, испуњене светим страхом, док је светац певао хвале Богу. Друге животиње долазе да утеше монахе у њиховим патњама, као она птица која је растерала тугу (акидију) која је мучила светог Акакија од Кавсокалије и пружила му предукус небеске радости. Још друге су доносиле храну пустињацима у пустињи: као гавран који је седамдесет година свакодневно доносио пола хлеба светом Павлу Тивејском, али је донео дуплу порцију када му је свети Антоније Велики дошао у посету. Неке звери су доносиле олакшање светитељима у њиховим аскетским подвизима, као видре које су лизале ноге светог Кутберта да га загреју после ноћи проведених у леденим водама. У знак захвалности, далеко од тираније над природом, светитељи показују бескрајно поштовање према свим створењима, као што се види код светог Макарија Александријског који се шест месеци купао у мочвари, док су га уједали комарци, због тога што је једног згазио без потребе. Осим власти над животињама, свети људи имају и моћ над природним елементима. Они окончавају суше, изводе изворе из суве земље, заустављају земљотресе и епидемије, одгоне инсекте и грабљиве животиње, и постају – како за живота тако и по смрти, преко својих светих моштију – служитељи Божије промисли за становнике своје околине, до те мере да се они боре међусобно како би задржали светог монаха међу собом. Примери се могу набрајати бесконачно. Међутим, треба напоменути да ова власт светитеља над творевином није само обнова адамског стања, већ је и, пре свега, предвиђање есхатолошког доба, који је описао пророк: „Тада ће вук боравити с јагњетом, и рис ће лежати с јаретом, теле и лавић и угојено живинче биће заједно, и мало дете водиће их. И дете које сиса играће се над рупом аспидином, и дете одбијено од сисе завлачиће руку своју у рупу змије василинске. Неће удити ни потирати на свој светој гори мојој, јер ће земља бити пуна познања Господњег као море воде што је пуно”. Свети монах који живи у пустињи подсећа на Христа, Другог Адама, који је после свог крштења боравио у пустињи у друштву дивљих звери док су му служили анђели (Мк 1,13). Међутим, ова идилична слика, ако би се узела једнозначно, само да покаже љубав и поштовање монаха према природи, могла би да доведе до озбиљног искривљавања – романтичног типа – места природе у православној духовности. Јер, у тим истим Житијима светих, види се да су ови Христови војници, ти добровољни мученици, такође били укључени у моћну борбу против природе. Постом до исцрпљења, бдењем, гвозденим оковима, добровољним излагањем хладноћи и временским непогодама, стојећи на високим стубовима, „потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским” (Јевр 11,38), шта су тражили? Како бројне студије потврђују, овде нема никакве везе са манихејским одбојношћу према телу и материји. Ова борба „против природе” заправо је средство наметања „силом”, кроз „еванђеоско насиље” (уп. Мт 11,12), закона благодати у палу људску природу, како би се стекла, једном када је слика Божија обновљена, добра која превазилазе природу. Монах је онај који непрестано ограничава природу (…) Повлачење из света је добровољно одрицање од природе ради достизања онога што је изнад природе. Природа: њен пад и обновљење Који је, онда, статус ове „природе”? Који је њен однос са духовним човеком у монашкој традицији? Да бисмо ово разумели, потребно је подсетити се духовног пута монаха, као модела за све хришћане. Модел овог пута нам је дат на почетку Великог поста, на Сиропусну недељу, која Адама представља као изгнаног из Раја како плаче пред његовим вратима: Адам је седео испред Раја и жалећи своју наготу, говорио је у сузама: Тешко мени, који сам био заведен поквареном обманом, па сам био одбачен и удаљен од славе! Тешко мени, који сам, некада наг у својој простоти, сада у оскудици. О, Рају, више нећу уживати у твојим сластима, нећу више видети свог Господа, Бога свога и Творца свога… Сваки хришћанин је на тај начин позван сваке године да постане свестан, са Адамом, да је сам одговоран за свој пад и за губитак блискости са Богом, што је довело до смрти и пропадања у целој осетљивој природи. И он с правом може рећи: „Постао сам нечистота за ваздух, за земљу и за воде.” Према томе, мој духовни живот почиње онда када постанем свестан да сам ја, а не неко други, узрок пропадања природе. Грех има космичке последице управо зато што је човек био позван да буде цар и свештеник творевине. „Ово богатство које си нам дао, потрошили смо у раскалашности”. Ту је главни допринос монашке традиције: позив на свест о нашој личној одговорности у процесу смрти који тиранише творевину и одбијање да се сакрије иза општих оптужби против грешног човечанства, неправедног друштва, деструктивне економије… Не, него сам ја онај који овековечуује Адамов прекршај и уништава хармонију творевине, напуштајући Творца како бих се предао противприродним страстима; и за узврат, рањена природа, осуђена да од сада носи трње и чичкове (Пост 3,18), побуњује се против мене. Када је Адам изашао из Раја, сва творевина коју је Бог извео из ништавила одбила је да се потчини преступнику: сунце није више хтело да сија, нити су месец и остале звезде желеле да се покажу пред њим; извори више нису хтели да теку, нити су реке желеле да се плове; ваздух је размишљао да се сам у себе увије и више не даје дах побуњенику; дивље звери и све животиње на земљи, видећи га лишеног његове првобитне славе, почеле су да га презриру и сви су одмах постали спремни да крену на њега… Монах одбија да пренебрегне прави проблем; одбацује да се бави технолошком контролом ове побуњене природе, која би имала једини циљ да га наведе да заборави на неизбежност смрти. Он одлучује да се суочи најдубљим узроцима пропадљивости и да обнови у себи искривљену царску слику, како би творевина, изгубљена у Адаму, била обновљена у Христу. Обраћење и покајање Образац овог обновљења изнова нам је дат на почетку Великог поста, у Недељу о блудном сину. Пошто је напустио очев дом да би се предао раскалашности страсти, гладан и очајан, грешник постаје свестан да је постао потпуно „туђ самом себи”, да је проћердао своје благо, Божији лик, и да више „нема суштину” у себи. Сећајући се добара у којима је уживао, он тада одлучује да започне свој пут повратка Богу. Покајање, „преумљење”, није ништа друго до та промена перспективе, „промена ума” (грч. νοῦς), која нас тера да схватимо своје стање изгнанства и подстиче нас на обраћење. Покајање је повратак из стања противприродног (παρὰ φύσιν) у стање које је у складу са природом (κατὰφύσιν), и од ђавола ка Богу посредством аскезе и страдања.Узимајући свој крст да се, кроз Христа, врати Оцу и пређе „из смрти у живот и са земље на небо”, монах у том пасхалном покрету повлачи са собом целокупну творевину, жртву његовог пада. Чуј, небо, и говорићу, и хвалићу Христа, који је узео тело од Дјеве и са нама пребива. Монах је пре свега „практичан” човек. Искуство пропадљивости за њега је свакодневно искуство, при чему покајање наглашава болну природу тог искуства. Променом „ума” (νοῦς), монах стиче осетљивост према патњи сваког створења, за које се осећа одговорним, и борба за обнову коју сада води са оружјем које му је дао Христос, „Господар борбе” (уп. Еф 6,14-20), представља блиску борбу „руку под руку” са законом греха који наставља да делује у њему (уп. Рм 7,14-25). Покајање и подвижништво Ова промена погледа на свет, коју доноси покајање, изражава се кроз преображај начина живота. Прекидајући зачарани круг жеље за егоистичним поседовањем (самољубље) ствари, у потрази за задовољством које ће неизбежно довести до бола и нових жеља, монах преображава добровољну патњу, прихваћену с радошћу, у извор жеље за божанским стварима, жеља која је трајна и бесконачно растућа. Аскеза, „уздржање” — које можемо превести као „умереност” или „самоконтролу” — мање се односи на врлинска и заслужна дела сама по себи, а више је израз новог „начина постојања” (τρόπος ὑπάρξεως) који се одвратио од привлачности идолâ да би се усмерио ка Богу. Да је Адам задржао ову умереност, не би био изгнан из Раја и смрт не би ушла у свет; стога, усвајањем поста и добровољним одрицањем од задовољстава, можемо поново пронаћи рајски начин живота и, колико је то могуће, подражавати бестелесне анђеле. Време поста је дошло, мајка целомудрености, тужитељ греха и сарадник покајања, начин живота анђела и спасење људи… Током Великог поста, када сви хришћани постају, да тако кажемо, монаси и усвајају више или мање овај „начин постојања”, који је покајање, свет бива очишћен, како нас учи свети Василије, градови више нису узнемирени трговачком вревом, а ваздух више није загађен димом и мирисима кулинарских припрема намењених празним задовољствима. Подвижништво силом уводи закон природе (тј. „разум”) у тело подложно законом смрти и тиме му омогућава да поново открије осећај за ред и лепоту творевине. Далеко од тога да буде морбидно самоумртвљење, овладавањем телом, подвиг олакшава душу, ослобађа је њених окова и даје јој крила да се молитвом уздигне на небо. Потпуно окренут Богу, монах успоставља нови однос са својом природном околином: престаје је не експлоатише ради задовољавања својих пожуда, него је усклађено користи у сразмери са потребама његовог опстанак. Свакако, дефиниција појма „потреба” свакако је веома променљива у зависности од личности, места и времена, али је ипак мудро разјаснио свети Василије, законодавца општежића. Најбоља дефиниција и правило умерености је гледати на тело нити ради задовољства, ни ради умртвљења. Радије, ваља избегавати обе крајности, како тело не би било оптерећено гојазношћу, али исто тако ни да се разболи и буде неспособно да извршава заповести. Умереност, а тиме монахово руковање творевином, биће заправо регулисани на динамичан и личан начин, у складу са његовим духовним напредовањем. Због тога су неки Оци, потпуно посвећени молитви, заборављали да једу и да задовоље основне физичке потребе. Ученика Аве Сисоја је често говорио: „Ава, устани па да једемо.“ А он би му одговорио: „Зар нисмо већ јели, дете моје?” Ученик би рекао: „Не, оче”. Тада би старац рекао: „Ако нисмо јели, донеси храну и јешћемо”. У општежитељним манастирима ово правило умерености се примењује с расуђивањем, како би што већи број монаха могао да води борбу за „практиковање заповести”. Природа се користи за задовољавање потреба, уз олакшице које пружа технологија; али сви монаси имају дубок и личан разлог да ограниче ову употребу на строго неопходно, а не ради добити, луксуза или задовољства. У сваком случају, ово ограничавање потреба није за њих нека идеолошка дедукција, већ природна последица покајања и окретања свих сила душе ка помирењу човека са Богом. Природно сагледавање и жудња за Богом Монах, који се постепено ослобађа кроз покајање и умереност од телесне привезаности за ствари, због које је творевину посматрао као плен за задовољавање, поново успоставља однос сарадње и дијалога са њом. Његово унутрашње преобраћење има моћ да, могло би се рећи, промени природу бића и да им врати њихову првобитну динамику. То је зато што он сада приступа створеним бићима несебично, са жељом за Богом, те она поново задобијају своју транспарентност. Јер од величине и лепоте створења долази одговарајуће сагледавање њиховог Творца. Одрекавши се своје арагонције, духовни човек је сада спреман да слуша и прима, а створена бића су му откривена као ипостасне „речи”, чији је једини субјекат Реч Божија. У тишини, монах учи да разуме тај језик, који није сачињен од артикулисаних говора (Пс 18,1-4). У мери у којој улази у себе, да би концентрисао све своје психичке силе у свом срцу, створења омекшавају своју непробојност и постају му откривена као бескрајни сјај јединства Логоса. Од рационалног знања које досеже само до љуштуре природе, монах сада продире до онтолошких корена створених бића и стиче разумевање њихових „логоса”, односно вечних Божијих намера о творевини. Учећи да дешифрује те „логосе” кроз молитву, монах поново постаје „вртлар” биљака Раја, односно „божанских мисли”. Али то знање о природи је толико тесно повезано са Логосом да за њега може бити само средство, одскочна даска (епивасис) ка сагледавању самог Творца, изнад сваког створеног облика. Када је окусио живу воду, његова жеђ је постала још већа, и сада жуди са неизрецивом страшћу да пије директно са самог Извора спреман да потпуно у њега зарони. Покрет преобраћења, који га је водио од земље страсти до манастира, не може ту да стане. Претворивши се у покрет поунутарњења, он се одмах претвара у импулс узлажења у лични сусрет са Жеником своје душе, чије су га „речи” очарале. За њега не постоји међустаница, нема одмора у ливадама природне контемплације бића (φυσικὴ θεωρία), већ Божија љубав захтева да он стално поставља нове узлазне степенице у свом срцу (уп. Пс 83,5), додајући, дан за даном „ватру на ватру, жар на жар, ревност на ревност и љубав на љубав”. Хоризонт атонског монаха није ни море које се стапа са плавим небом, нити планина од белог мермера која пробија облаке и уздиже се ка небу. Његов хоризонт је тама његове пећине, његове келије, и, на крају, светилиште његовог срца. Оставите ме самог, затвореног у мојој келији. Вратите ме Богу, једином Пријатељу људи. Повуците се, удаљите се, оставите ме самог, да умрем у присуству Бога, мојим створитељем (…) Не желим више да видим светлост овог света, јер гледам свог Учитеља, гледам свог Цара. Гледам Онога који је заиста светлост и Творац сваке светлости (…) гледам Начело без почетка, кроз кога је све настало, кроз кога све добија живот и бива испуњено храном. Неки монах, који је живео на југу Атоса, имао је обичај да сваке вечери накратко осматра величанствени пејзаж који се простирао пред њим, а затим би се повлачио у своју келију да у тами проводи целу ноћ у молитви, рекавши да је тако сакупио „материјал за молитву”. Из те таме ће, у своје време, изаћи права Светлост која даје живот (уп. Јн 8,12), засијаће, и у тој Светлости монах ће видети светлост света (Пс 35,10). У благословеном срцу човека, чврсто утемељеном у трезвености, или које се труди да то постигне, обликоваће се унутрашње небо са својим сунцем, месецом и звездама, јер је такво срце, као плод мистичног сазерцања и усхођења, оспособљено да обухвати Неограниченога Бога. Као што су свети Оци истакли поводом празника Преображења, виђење божанске светлости која зрачи од Господа није било резултат било какве промене у Његовом телу, које је обожено од самог зачећа, већ је оно за Апостоле представљало прелазак са телесног на духовно виђење. Слично томе, за оствареног монаха, човека преображеног благодаћу, свет се не мења тако што постаје огромни горућа купина, већ зато што је монах прешао из плотског и егоцентричног односа према творевини у духовни однос, кроз очишћење своје душе. „Измена деснице Вишњега” (Пс 76,11) у њему не делује само као преображај његових способности познања и перцепције, него и као промена његовог понашања према творевини. Сва створења сада с њим певају славу Божију, у новој песми (уп. Пс 95,1). Поштовање које свети имају према природи, које смо раније споменули, заправо је резултат читавог овог процеса очишћења и духовног уздизања. Њихов пример нам показује да је ово стање блаженства доступно већ овде и сада, али се до њега не може доћи без проливања крви и без проласка кроз Крст. Православно монаштво и еколошки покрет Суочени са хитношћу и невиђеним размерама еколошке кризе, православни монаси у томе виде само потврду учења Отаца о последицама човекове побуне против Бога. Али уместо да траже техничко решење, они више воле да реше проблем своје личне одговорности у овом преступу, стављајући га у његову сотириолошку и духовну димензију. Не остајући индиферентни према иницијативама добронамерних људи за очување творевине, њихово учешће у том покрету састојаће се, дакле, у тихом сведочењу – примером свог живота – о могућности обнове хармоничног односа са природом. Творевина, коју је Бог поставио у службу човеку, (са)учествује у нашој палости (уп. Рм 8,20-22), но са надом да ће наше срце, видећи њене ране, бити гануто, и схвативши своју одговорност, одлучити да се, плачући, вратимо Оцу. Манастири, који су одувек били за хришћане модели јеванђељског и братског живота, и предзнаци Царства Божијег, представљају привилегована места где се овај хармоничан однос са околином остварује много природније: не као нешто изоловано и одвојено од целокупног живота Цркве, већ као њен цветни изданак. Јер монаси, који су окупљени у Име Господње, имају личне разлоге да у манастирима живе следећи јеванђељске савете. https://teologija.net/monah-i-priroda-u-pravoslavnom-predanju/

Његово Преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски др Атанасије, одржао је 11. Марта 2020. Лета Госпдоњег предавање на тему: Право и правда у живом библијско-народном предању у Срба - раније и сада. Пред великим бројем сабраних, предавање је одржано у свечаној дворани Правног факултета Универзитета у Београду. Извор: Радио Светигора

Карактеристика српског поимања жртве никадa се није огледала у неком одређеном обиму и квантитету којима би се мјерила њена вриједност. Жртвом достојном поштовањa смaтрало се све, од најмањега дара до највећег. И на дар се увијек узвраћало и узвраћа захвалношћу, и то захвалношћу не за дар него за љубав дародавца. Јеванђељска ријеч: какав си у маломе, такав ћеш бити и у великоме, чини нам се, могла би послужити као добро тумачење овом етосу – начину живота нашег народа. (Као што знамо, међутим, наш народ је пролазио кроз разне „едукативне“ процесе по многим питањима, па и по овоме, које слободно можемо назвати суштинским животним питањем. Нарочито је болан траг остављала наука и поука 19. вијека, која је, чини нам се, просто гледано хтјела да у исту раван стави праведност и љубав. Читавог „рационалистичког“ и „позитивистичког“ 19. вијека у Европи упућиван је један те исти приговор да сиромашнима не требају дјела љубави него дјела праведности. Борбу за и у име љубави људи су замијенили борбом за идеју једнакости, која је или остала само идеја, или су под плаштом једнакости вршене најгоре могуће дискриминације и прогоњења у друштву (како је то нпр. било за вријеме комунизма). Приговарало се да су дјела љубави изговор за богате и да богати на тај начин желе да избјегну праведност и једнакост. Мислило се да богати тако желе сачувати свој положај и сиромашне, нарочито радничку класу, задржати у њиховом сиромаштву, не само као сиромашне, него и као обесправљене. А у нашем народу дјела милости или дјела љубави нису чинили само богати у односу на сиромашне, него и сиромашни у односу на сиромашне, и то је тако одувијек било. У Светом Писму се каже да није дар оно што се дарује од сувишка, него је дар оно што се дарује од срца. Тачно је и то да држава треба да почива на темељима праведности, што је хришћански поглед на државу, али индустријско друштво као кулминација философског става 19. вијека, позитивизма и сцијентизма, управо је дошло у кризу. Однос између рада и профита постао је главно питање. Профит, односно капитал постао је средство моћи. И опет су радници, за које се испочетка чинило да ће достићи своју правду и своја права, постали обесправљени и нашли се у рукама малог броја оних који располажу капиталом. Мислило се да ће нови одговор или прави одговор за стицање правде бити разна удружења или такозвани синдикати унутар великих компанија. Али знамо и какав је резултат тога. Римокатоличка црква на Западу је покушала наглашеном „каритативном“ дјелатношћу постићи неку равнотежу. Ништа није помогло уравнотежењу друштва, напротив – у Енглеској, Француској и водећим европским земљама јаз међу класама је већи него што је био. У нашем окружењу догодило се нешто још горе – као да су ријечи блаженог Августина биле пророчке – да ће се држава у којој се не управља праведно претворити у велику лоповску дружину. Наша Црква и наш народ увијек су знали да је у том односу државе и Цркве врло битно разликовати „оно што припада цару“, то јесте држави, и оно што припада Богу. Народ и Црква нису везали своју судбину за судбину државе, него се из Светог Писма учило шта тражи од нас наш Бог кад је у питању живљење овдје на земљи и међусобни односи међу људима.) Овај одломак Светог Писма чита се пред почетак Великог и Часног поста и, врло занимљиво, зове се Јеванђеље страшног Суда: А када дође Син Човјечији у слави својој и сви свети анђели са њим, тада ће сјести на пријесто славе своје. И сабраће се пред њим сви народи, и разлучиће их једне од других као пастир што разлучује овце од јаради. И поставиће овце са десне стране себи, а јарад са лијеве. Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; Наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми. Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе, када те видјесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо? Кад ли те видјесмо странца, и примисмо? Или нага, и одјенусмо? Кад ли те видјесмо болесна или у тамници, и дођосмо ти? И одговарајући цар рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте. Тада ће рећи и онима што му стоје с лијеве стране: Идите од мене, проклети, у огањ вјечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим. Ко је ближњи мој – питаће неко Господа Исуса Христа – а Он ће на то испричати причу о милостивом Самарјанину који је оног пребијеног од разбојника помазао уљем, напојио вином и смјестио у гостионицу. Он је био ближњи. И наш народ је за ближњега свога и ближњим својим сматрао увијек онога који не говори о томе да ли нас воли или не воли, да ли нам добро жели или не жели, него који све што чини потврђује дјелима љубави. Покушаћемо на једноставан начин, можда би се то могло назвати „архитектонским“ или грађевинским поређењем, објаснити гдје је и у чему је извор оваквог погледа на стварност када је у питању схватање жртве и жртвовања у нашем народу. Слободни смо помислити да одговор на љубав коју према човјеку покаже неко, по нашем мишљењу није одмах љубав него вјера, повјерење. Јер кад неко према нама показује љубав, он не успијева да нас аутоматски учини способним да га волимо, али нас сигурно учини другачијима кад је у питању вјера и повјерење у њега, у ту конкретну личност. Вјера би у том будућем односу, а који тог часа постаје процес, значила темељ и основу. Зашто нам је потребан темељ и основа? Зато да бисмо могли на њему почети да градимо жив и динамичан однос са оним који је према нама и у односу на нас поднио жртву и показао љубав. Градња такође подразумијева жртву, али она никад и никако не може бити само индивидуално дјело. Та градња је синергија. Међутим, као што добро знамо, свако изграђивање подразумијева труд, зној, рад, трпљење. Трпљење, међутим, не може да буде без основа, али још више не може да буде без смисла. Основ трпљења је вјера, али шта је смисао? Смисао је нада. Међутим, и основ и смисао само су просте недоречености ако немају свог циља. А шта је њихов циљ? Циљ је љубав. Зато у свакој грађевини или на свакој грађевини, а нарочито на грађевини међусобних односа са људима морају бити постављени прозори који омогућавају и поглед изнутра и поглед споља, што опет значи комуникацију и никада и нипошто затвореност. На зидовима и стубовима трпљења, који не би имали никаквог ослонца, нити би могли бити носиви без вјере и наде, требало би онда као мудрост да се спусти кров који се зове љубав, без кога би свака грађевина бивала бесмислена и изложена стихијама које би је увијек лако могле разорити. (Отуда везаност нашег човјека за дом и домовину, јер тај дом није производ профита, него плод (међусобне) љубави.) Ова наизглед једноставна слика у себи крије безброј предвидивих и непредвидивих појединости. Оно што би свакако требало предвидјети јесте и могућност неуспјеха. И оно што никако не би требало да заборавимо, а што нам историја нашег народа неумољиво посвједочује, јесте немогућност сигурности, односно несигурност дома самог по себи и самог за себе. То јесте, дом може бити разорен, али оно што га је градило остаје – остају љубав и жртва. Зато када наш народ жали за њивом, за домом, он помиње сузе и зној које је ту пролио, а не колико је новца у њега уложио. Дом такође не може бити сачуван уколико није у односу, то јесте у заједници са другима који око нас граде своје домове. Зато је у нашем народу било тако својствено и тако често да једни другима помажу у изградњи својих кућа и да сви заједно граде храм и град. Било је некако опште прихваћено да помоћи другоме значи помагати себи, а нарочито помоћи сиромашном и немоћном. Жртва је тако била својственија ономе који је имао више, а благодарност свима, што опет није ништа друго него жртва. Нетрпељивост међу људима, сумњичавост, себичност, завист, завада, жртвом су тако преображавани у сигурну наду, и чак у љубав. Вјера, дакле, погођена громом божанске љубави рађа љубав. И тако се овај свијет просвјећује жртвом – оном Исусовом на крсту, када је Његово ребро прободено копљем и из њега проистекла вода и крв, милост и живот. Христос, Живот и радост, Жртва свих жртава, све што је прије крсне смрти претрпио – пљување, шамаре, ругање, неправедну осуду – учинио је да би нама показао пут којим можемо изаћи из зачараног круга егоизма, себичности и индивидуализма, у које се заплео савремени свијет, управо покушавајући да избегне трпљење. У мисли нашег народа, у његовом начину живота, Христова жртва и осјећај за другога никада није престао да живи и – по оном Јеванђељу страшног суда – никад није могао сасвим бити укинут. Али је чињеница да је тај осјећај некад био мање, некад више интензиван. И по тој мјери, по мјери тог интензитета, по мјери спремности да ономе који је наг дамо одијело, који је гладан да му дамо да једе, који је у тамници да га посјетимо, који је у болници да га обиђемо, наш народ је био у историји велики или мали, славан или неславан – по мјери своје спремности на жртву. Неко би рекао да данас није тако, али најновији догађаји, на крају 20. вијека, шокирали су свијет спремношћу једног малог народа на жртву. У мојој Херцеговини, од Невесиња до Требиња, изгинуло је на стотине синова јединаца за образ и слободу, односно за ближњега свога. Таква спремност за жртву не може се објаснити ничим другим до дубоким предањским осјећањем, дубоко запретеним у идентитету нашег народа. Навешћу један примјер, који говори да спремност нашег човјека на жртву није само у односу на ближњег и на истог по вјери, по нацији, него у односу на сваког човјека. О постојању те вјере да је ближњи сваки човјек свједочи величанствени примјер младог Требињца Срђана Алексића. Он је погинуо у Требињу бранећи једног муслимана сиромаха од пијаних војника ЈНА, Срба, а сам је био српски јунак. Ако бисмо хтјели рећи једном ријечју, племенитост једног народа из хришћанске перспективе могла би се мјерити спремношћу на жртву. Узвишеност било које личности и поштовање те личности без обзира на њене успјехе, неуспјехе, резултате, побједе и поразе, мјериће се само способношћу, спремношћу на жртву. Могли бисмо дуго да набрајамо – од Св. мученика косовског Лазара, у чијем престоном граду ово данас говоримо, па до савремених мученика које смо, ево, помињали – да је мјера којом је мјерена њихова величина увијек била жртва. А жртва једина даје – и то је заиста парадоксално – побједоносну сигурност и објављује истину да је Бог љубав, и да је могућа љубав и да смо ми способни да је творимо као иконе Божије. У свијету у коме живимо тај Бог је скрајнут, заборављен и заборављан. Свијет пак није постао свјетлији, слободнији, сретнији откад је Бог остављен по страни. Видимо да свијет иде из кризе у кризу, а човјек је лишен свога достојанства и осуђен је на празну слободу, отворену за окрутне и немилосрдне изборе било које врсте. Зато апостол Павле говори да све што је створено, и људи и природа, са жарким ишчекивањем очекује да се јави Син Божији, са надом да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости. Јер се, како каже, твар покори таштини, не од своје воље, него због онога ко је покори. Наш народ је увијек имао ту отвореност да осјети да није изречена посљедња ријеч о овом свијету и да се не поистовјећује са „стањима“ и збивањима овог свијета, него да се моли уздасима неизрецивим чекајући да се јави Син Божији на дан посљедњег Суда. А та свијест производи такав етос који је прије свега другог жртвени, а то не значи само страдални него и васкрсни и побједоносни. И не само да о томе говори страдање нашег народа, које је, које је као што је познато, бивало кроз вијекове, него и наше састрадавање са свима који страдају, ма које вјере да су и ма из ког народа да су. Као што о томе говори и осуда злочина, непристрасна, поготово кад га извршава неко од наших. А више од свега свједочи то непоколебиво благонастројење народно и усмјереност једних према другима, као и спремност да се опет и изнова поднесе жртва за другога, чак и да се да живот за брата и пријатеља свога. По оној Господњој ријечи: Од ове љубави нема веће да ко живот свој положи за ближнње своје. То ко је ближњи наш нам говори Јеванђеље страшног Суда, Суда кога у жртвеном и страдалном настројењу очекујемо са страхом и љубављу, и који ће бити једини праведан и милостив у свим вијековима. И на крају: што је дубља љубав, то су дубља страдања, што је већа ширина страдања, то је ширшаја љубав, што је узвишенија димензија страдања, то је узвишенија љубав. Зато је исти симбол и страдања и љубави – а то је Крст. Овај народ је изабрао Крст као страшни и славни символ жртве за своје знамење и знак, под чијим окриљем живи и којим побјеђује. То је уједно културни образац и путоказ – символ и знак идентитета. онога који гради и онога који је жртвом и љубављу њен покретач (иницијатор). *Предавање одржано на „Књижевно-философској школи“ у Крагујевцу, јун 2006. г. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

У серијалу Архиварник емитујемо стара предавања, аудио и видео снимке са литургијских и богослужбених и духовних свечаности, као и разговоре, бесједе и тв репортаже. У седамнаестој емисији серијала Архиварник емитујемо предавање “Свети оци у предању Цркве“, које је одржао тадашњи професор Богословског Факултета у Београду јеромонах проф. др Иринеј Буловић. Уредник серијала Архиварник, Александар Вујовић, уредник Катихетског програма Радио Светигоре. Звучни запис емисије