Претражи Живе Речи Утехе

Направимо половичан потез, а овај потез није само грешка, већ и рана. Своје тело носимо у цркву, а душу остављамо код куће. Доносимо колач да покажемо људима да славимо, али смо љубав према Христу оставили код куће. Идемо „званично“ обучени у цркву, али смо „биће“ сакрили јер изазива бол и тежину. Знамо да смо удови Тела Христовог, али смо у храму одсечени од наше браће у Христу. Осакаћен сам као члан, али није ме брига за то. Идемо да се причестимо ради „благослова“ Телом и Крвљу Христовом, али наш живот није заједница са Христом, већ употреба Христа и суманути однос према нашој себичности. Свештеницима дајемо имена само за телесно здравље или за побољшање нашег светског живота, али када нам Црква говори о Царству небеском, ми смо равнодушни. Икони Господњој прилазимо само да тражимо, а не да принесемо свој живот. Идемо у Цркву да китимо иконе, али наша душа је неукрашена љубављу и врлинама и у неким тренуцима мирише на демонски смрад. Идемо на разне прославе и весеља и скрнавимо лик Божији под изговором опуштања, али ћемо на Велики четвртак лити крокодилске сузе при погледу на Распетог, ког смо такође приковали са неколико удараца. Идемо Христу и видимо Га као судију с једне стране, и као магичног духа с друге, али одбијамо да Га видимо као правог Оца, јер такав однос захтева „срце“ и духовну одговорност коју ми не желимо да преузмемо. Идемо да крстимо дете, да му дамо име деде или баке, али Христовог имена нема у животу нашег детета. Христос ће постати само икона којој ћемо прилазити само ако се физички разболимо или желимо нешто да постигнемо у животу. Ни речи о личном истинском односу са Богом. Почињемо пост, али само у оброцима, јер усред страсти настављамо да прождрљиво слушамо. Венчамо се из хиљаду разлога, али не да бисмо се истински волели. Идемо један са другим у храм руку под руку да спојимо своје животе у један, али заправо ћемо се формално придружити својој себичности на путовању које ће се завршити бродоломом. Кренули смо са жељом да стварамо децу, али уместо да их видимо као Божје дарове и припремамо их за Његово Царство, ми их видимо као пројекцију наше себичности и желимо да кроз њихове животе живимо оно што нисмо проживели. У ствари, ми их припремамо да постану марионете света и постајемо поносни што смо их створили. А пошто створимо дете које не успева у љубави, кривимо Бога. У свету глумимо савршене родитеље, али када схватимо да смо одгојили децу ометену у духовном развоју, онда је касно за сузе. Идемо на протесте да кривимо политичара за кога смо гласали, али одбијамо да направимо праву револуцију срца и знања које ће променити свет. Стално захтевамо да се други промени, али одбијамо да променимо себе. Идемо ка понору, време је да схватимо да смо кренули погрешним путем, време је да променимо правац и живот. Дошло је време да пођемо путем Господњим који је Голгота, али се завршава Васкрсењем. Хоћемо ли коначно кренути ка правом животу или ћемо наставити да идемо ка смрти? о. Спиридон Скутис приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

У кратком интервјуу за Телевизију "Галаксија" из Чачка, протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић је говорио о хришћанском животу у 21. веку, посебно истакавши да су верујући људи они који васколики свој живот утемељују на црквеном етосу, препуштајући се вољи и бомоћи Божијој. Према речима Цетињског пароха и ректора Цетињске богословије: "Наша Црква после 800. година аутокефалности има снагу да на благодатан, благословен и пастирски начин решава савремене проблеме, због тога нам ових 800. година посебно значи". Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Уобичејено је међу људима да се хвале својим пријатељима чак и да се са другима такмиче ко их има више. Склони смо да и површне везе сматрамо пријатељским, не залазећи дубље у тему истинског и правог пријатељства. Јер шта не би учинио истински пријатељ? Које нам задовољство не би причинио? Какву корист? Какву сигурност? Иако можеш навести имена на хиљаде блага, ништа се не може упоредити са правим пријатељем. Рецимо прво, колико много задовољства доноси пријатељство. Пријатељ је светао радошћу и усхићује се када види пријатеља. Сједињен је са њим у јединству, имајући одређено, неописиво задовољство душе. Ако само размишља о њему, он се подиже и узноси се високо у свом уму. Говорим о правим, истинским пријатељима, који би изабрали, да умру за своје пријатеље, за оне које топло љубе. Не помишљај да можеш побити оно што говорим, примером оних који воле слабо, или који ручају са тобом, (букв. „који деле трпезу са тобом“: Сирах 6:10), или са којима имаш површно познанство. Ако ико има пријатеља, каквог ја описујем, он ће схватити моје речи; а, иако ће виђати свог пријатеља сваки дан, често му то неће бити довољно. Он уздиже исте молитве за пријатеља, као и за себе. Познајем одређеног човека, који, када проси молитве светог човека, ради понашања свог пријатеља, прво га моли да се моли за пријатеља, а онда и за себе. Истински пријатељ је такав, да су време и место љубљени у његовом сусрету. Јер, као што светлећи предмети проливају светлост на околна места, баш тако и пријатељи преносе сопствену благодат на места где су били. А често смо, када смо стајали на тим местима без пријатеља, плакали и јецали, сећајући се дана када смо били заједно. Није могуће језику изразити задовољство, које изазива присуство пријатеља, јер то знају само они који су га искусили. Човек може тражити услугу, и добити је, од пријатеља без сумње. Када нешто траже од нас, ми смо им захвални; али када се двоуме да питају, онда смо тужни. Немамо ништа, што није њихово. Често, иако презиремо све земаљске ствари, поред тога, ради њих, не желимо да се одвојимо из овог живота; и више смо жељни њих, него светлости. Да, заиста, пријатељ је пожељнији од саме светлости. (Говорим о истинском пријатељу.) И не протестуј; јер би за нас било боље да сунце буде уништено, него да будемо лишени пријатеља. Било би боље живети у тами, него бити без пријатеља. А како могу то рећи? Јер, многи који виде сунце, јесу у тами. Али они који су богати у пријатељима, не могу никада бити у патњи. Говорим о духовним пријатељима, који не постављају ништа изнад пријатељства. Такав је био Павле, који би радо предао сопствену душу, без питања, и вољно би отишао у Пакао ради своје браће. (Рим. 9:3) Са таквим пламеним осећајем, умесно је волети. Узми ово као пример пријатељства. Пријатељи надмашују очеве и синове, то јест, пријатељи према Христу. Пријатељство је велика ствар, а колико велико, нико не може научити проучавањем, нити било каквим речима објашњења, већ само самим искуством. Јер је одсуство љубави донело јереси, и оно узрокује да незнабошци буду незнабошци. Онај ко воли, не жели да заповеда нити да влада, већ се осећа захвалнијим када је потчињен и када му се заповеда. Он жели пре да пружа услуге, него да их прима, јер он воли, и осећа као да није задовољио жељу пријатеља. Није толико усхићен доживљавањем доброте, као када он чини добро. Јер он жели, да држи пријатеља везаног за себе, пре него да буде дужан пријатељу: или пре, жели да му он буде дужан, а такође и да њега има као свог дужника. Он жели да пружа услуге, а да не изгледа као да их пружа, већ да буде дужник пријатељу. Када пријатељство не постоји, збуњујемо нашим службама оне којима служимо, и преувеличавамо ситне ствари. Али када пријатељство постоји, ми кријемо услуге, такође желећи да се велике ствари чине малим, да не би изгледало да нам је наш пријатељ дужан, већ да се ми покажемо као дужници њему, док је заправо он наш дужник. Знам да многи не схватају ово, али разлог тога је, што ја говорим о небеским стварима. Било би то, као да говорим о некој биљци из Индије, о којој нико нема искуства. Језик то не може представити, иако бих изговорила десет хиљада речи. Чак и сада; шта год будем говорила, говорићу узалудно. Јер нико неће бити у стању да га представи. Ова биљка је засађена на Небесима, имајући своје гране натоварене, не бисерима, већ изобилним животом, који је много пријатнији од бисера. Али о којој врсти задовољства желиш да говориш? Да ли је срамно задовољство, или врлинско? Сладост пријатељства надмашује сва друга задовољства. Можеш поменути сладост меда, сем што се медом може постати презасићен, а пријатељем никада (докле год је пријатељ); жеља се пре увећава, што је више задовољена, а то задовољство нас никада не може оставити презасићеним. Пријатељ је слађи од живота. Према томе, многи нису желели да живе више, након смрти својих пријатеља. Са пријатељем, човек може вољно поднети прогонство; али без пријатеља, нико не би изабрао да насељава, чак ни своју земљу. Са пријатељем, свако сиромаштво је подношљиво, а без њега и здравље и богатство неподношљиво. Имати пријатеља јесте имати другога себе; то је слога и склад којем ништа није једнако. У овоме, један је једнак мноштву. Јер, ако су двојица, или десеторица, уједињени, нико од њих више није само један, већ сваки од њих има способност и вредност десеторице; и наћи ћеш једног у десеторици, и десеторицу у једном. Ако имају непријатеља, кога напада не један, већ десеторица, он је поражен, јер је ударен, не једним, већ десеторицом. Ако неко падне у оскудицу? И даље није опустошен; јер он успева у свом већем делу; то јест, у деветорици, а сиромашни део је заштићен; то јест, мањи део, од оног који успева. Сваки од њих има двадесеторо руку, двадесет очију, и исто толико ногу. Јер он не гледа само сопственим очима, већ и очима других; не хода сопственим ногама, већ ногама других; он не ради сопственим рукама, већ рукама других. Он има десет душа, јер не брине само он о себи, већ такође и оних девет душа пријатеља. И ако би их било и стотину, иста ствар би се десила поново, моћ би била само увећана. Види одлику божанске љубави! Како узрокује да појединац буде непобедив и једнак мноштву. Како један човек може бити на различитим местима. Како у исто време, може бити и у Персији и у Риму, и како оно што природа не може урадити, љубав може. Јер један део човека ће бити тамо, а један део овде; или пре, биће заједно и тамо и овде. Или, ако би имао хиљаду, или две хиљаде пријатеља, размисли до које висине би његова моћ порасла. Да ли видиш како је продуктивна ствар љубав? Јер ово је чудесна ствар: умножити појединца, у хиљаду људи. Па, питање је, зашто ми не поседујемо ову снагу, и поставимо себе у безбедност? То је боље од све моћи и врлине. То је боље од здравља, боље од саме светлости дана. А то је и радост. Колико дуго ћемо ограничавати љубав на једног, или двојицу? Научи из разматрања супротног. Претпостави да је постојао неко, ко није имао пријатеље – ствар која је најлуђа. („Луди ће рећи, ‘Немам пријатеља’“ (Сирах 20:16)). Каквим начином живота живи таква особа? Јер и да је богат и по хиљаду пута; чак и да живи у изобиљу и раскошу, да поседује мноштво добрих ствари, он је потпуно сиромашан и обнажен. Али у случају пријатеља, то није тако; чак и ако су сиромашни, они су боље обезбеђени од богатих; а који се човек неће усудити да говори за себе, пријатељ ће рећи за њега. А ствари које није у стању да сам да, може дати кроз друге, и штавише, тако ће свима нама, бити узрок свих задовољстава и радости. Јер немогуће је да би он трпео бол, будући заштићен бројним телохранитељима. Чак ни цареви телохранитељи нису толико пажљиви, као прави човекови пријатељи; јер први чува кроз страх од дисциплине, а други кроз љубав. А љубав је много захтевнија од страха. Заиста, краљ може устрашити своје чуваре; али пријатељ верује више пријатељима, него самоме себи и, ради њих, не плаши се никога ко му жели зло. Преставимо дакле себи, ову ствар – сиромах, који може имати утеху у сиромаштву; богаташ, са циљем да може поседовати своја богатства у безбедности; владар који може владати безбедно; потчињени, који може имати добро расположене владаре. Пријатељство је прилика за човекољубље и извор благости. Чак и међу зверима, најсуровије и тврдоглаве јесу оне, које се не држе заједно. Према томе, ми насељавамо градове и држимо трговине, да би могли да имамо међусобне односе једни са другима. Ово је такође и Павле заповедао, када је забранио „занемаривање заједничких сусрета“ (Јев. 10:25). Јер не постоји ништа толико лоше, као усамљеност и одсуство друштва, и приступа другима. Шта онда с монасима, неко би могао упитати, а и с онима, који живе као пустињаци, на врховима планина? Они нису без пријатеља. Они су побегли од буке тргова, али постоје бројни који су у сагласју са њима, који су блиско везани један за другог у Христу. А то повлачење је било у циљу да би могли постићи оно, због чега су се повукли. Из разлога што ревност послова води у многе спорове, напустили су свет, да би неговали божанску љубав са великом строгошћу. Скептик би могао рећи: „Шта? Ако је човек сам, да ли такође може имати пријатеље?“ Ја бих заиста желела, када би било могуће, да сви буду способни да живе заједно; али у међувремену, нека пријатељство остане непокренуто. Јер није место то, које чини пријатеље. Штавише, монаси имају многе који им се диве; а нико се не би дивио неком, уколико га не воли. Такође, монаси се моле за цео свет, што је и највећи доказ пријатељства. Из истог разлога, ми грлимо једни друге на Божијој Литургији; са циљем да будући многи, постанемо једно. А узносимо молитве за непосвећене, за болесне, за плодове земаљске, за путнике по тлу и по мору. Погледај на снагу љубави у молитвама, у Светим Тајнама, у проповедању. То је узрок свих добрих ствари. Ако прилагодимо себе, са циљем старања и бриге о овим поукама, ми ћемо управљати и садашњим стварима, али и задобити Царство. Света Антуса (писмо своме сину, Светом Јовану Златоусту) Извор: Ризница литургијског богословља и живота