Претражи Живе Речи Утехе

Ми деци на основу успеха који су имали у школи говоримо “ти си за ово, ти си за оно”. Док заправо немамо појма шта дете ЖЕЛИ. Рећи за некога да ће бити одличан у овоме или ономе зато што сад има добре оцене, то је исто као да му кажемо да смо то видели код неке бабе врачаре. Школа о тим проблемима не размишља. Она размишља о томе како ће да прави програме. А до 15. године уопште није битно ШТА дете зна и колико, већ како ће се развити. Није битно зна ли математику, него да ли је та математика коју је учио подстицала његов развој или је била прејака па је тај развој чак заустављала. Прејака надражљивост за неку ситуацију коју неурони не могу да савладају је опасна. А ми то не схватамо озбиљно. Школе имају педагоге, имају психологе, али треба да имају и дефектологе и да се озбиљније баве менталним здрављем на истраживачком плану. Да ми видимо шта ми то радимо са својом децом. „Али ако се детету мотив не отвори путем његове примарне радозналости и задовољства које ту радозналост прати, бичем нећемо моћи да створимо разлог за одлагање задовољења ради пуког рада, учења, а то је оно што смо навикли да зовемо РАДНОМ НАВИКОМ. Бичем се не ствара ни љубав за откривањем живота, ни мудрост. Бичем се буди гнев, мржња, жеља за осветом. Бичем се дете изгони из сваке потребе за мисаоним односом према животу“ – из књиге „Школа као болест“ Ми смо навикли да говоримо о радној навици и како је то све лепо. Али то је углавном некакав калуп који се намеће силом. Дете, дакле, има проблем и радије би да се игра него да седне да учи. Оно не уме да одгоди то задовољство игре данас, да би био сутра мудрији и бољи у нечему. Проблем је у томе што детету треба омогућити да оно РАЗУМЕ зашто то нешто треба да уради. А то можемо да постигнемо само ако се трудимо да децу разумемо, а не да их васпитавамо. Васпитавање иде из нашег пројекта. Један тата инжењер ме је питао: „Шта ви ту сад мени причате о мом детету? Ваљда ја као родитељ знам шта је најбоље за моје дете?! А ви мени причате да треба ја да идем за дететом?“ Ја сам му рекао да он треба да иде за дететом, а не испред њега и да смета дететовим видицима. Он се на мене наљутио. Јер он зна да родитељи васпитавају децу, да су власници деце и да су одговорни за њих. А код мене је заправо дошао да реши проблем детета које има дискалкулију. То значи да је паметан и бистар, а не уме да рачуна. Дискалкулија је заправо проблем оријентације у простору. Имао је тај дечак тад осам или девет година и није знао шта је у соби лево, а шта десно и то му је сметало да развија математичку логику. Ту је био потребан рад са дефектологом, не са психијатром. Читав је спектар болести које настају у школи – дискалкулија, дислексија, дисграфија… Све то треба да се реши у школи, а не да деца долазе код психијатра. Др Светомир Бојанин https://zelenaucionica.com/dr-bojanin-do-15-godine-uopste-nije-bitno-sta-ucenik-zna-i-koliko-nije-bitno-zna-li-matematiku-vec-da-li-ta-matematika-podstice-njegov-razvoj/?fbclid=IwY2xjawIYs65leHRuA2FlbQIxMQABHbapNb9kUANeeF5qrTD5JE1dA6p3ofGNhS4oftV8oJGBPNhSrHSsjz5a9A_aem_imWFCQzNSQhoBSPoLiY95w

Благодарећи Острог ТВ студију доносимо омилију на празник светих цара Константина и Јелене, протопрезвитера Николе Пејовића, пароха подгоричког, коју је изговорио на светој Литургији у Светотројичном храму у Доњем манастиру Острогу.

Разабирајући време за житејске ствари и одређујући време свему што се дешава, мудри Соломон је рекао: Свему има време и свакој ствари има време. Има време кад се рађа и време кад се умире (Проп 3, 12). Оглашавајући вам спасоносну проповед, ја бих донекле изменио изреку мудрога и рекао: „Има време кад се умире и време кад се рађа“. Који је узрок овакве измене? Расуђујући о ономе што је подложно рађању и пропадљивости и пратећи поредак вештаствене природе, Соломон је рођење поставио пре смрти. И заиста, смрт не може да окуси онај ко није најпре окусио рођење. Намеравајући да поведем реч о духовном препороду, ја постављам смрт пре живота. Јер, ми се само умирући телесно рађамо духом, као што говори и Господ: Ја умртвљујем и оживотворавам (Пон. 32,39). Умримо, дакле, да бисмо живели. Умртвимо телесно мудровање, које се не покорава закону Божијем, да би се у нама родило крепко духовно мудровање, које по природи одржава живот и мир (уп. Рим. 8,67). Погребимо се са Христом који је због нас умро, да бисмо и устали са Виновником васкрсења. Сваки подухват, дакле, има своје време. Постоји време за сан и време за бдење. Постоји време за рат и време за мир. Међутим, време за крштење јесте читав човеков живот. Тело не може да живи без дисања, док душа не може да постоји уколико не зна Творца. Јер, непознавање Бога јесте смрт душе. Међутим, онај ко није крштен није ни просвећен. Очи без светлости не могу да виде, а ни душа [без просвећења] не може да сагледава Бога. Према томе, за спасење посредством крштења погодно је свако време: и ноћ, и дан, и час, и тренутак или још краћи део времена. Извор: Српска Православна Црква