Претражи Живе Речи Утехе

Са Портала „Компас‟ доносимо интервју са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г. Јованом (Вранишковским). Разговор је вођен поводом избора новог поглавара Српске Православне Цркве и заседања Светог Архијерејског Сабора СПЦ на ком се говорило о питању македонског раскола. Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован налази се на челу Православне Охридске Архиепископије, самосталне цркве која је у јединству са СПЦ и, преко ње, са целим Православљем. Године 1967. у тадашњој СР Македонији је дошло до црквеног раскола по налогу комунистичких власти. Неканонска Македонска православна црква до данас није призната од СПЦ и осталих православних цркава. Будући једина призната црква, Православна Охридска Архиепископија настоји да се избори са политичким притисцима, терором и прогоном, што је кулминирало затварањем Архиепископа охридског г. Јована 2005. године и рушењем манастира. Разлог за то је била његова одлука да се, са својим свештенством и монаштвом, врати у канонски поредак СПЦ. *Од почетка 2021. године у Српској Православној Цркви су се догодиле важне промене: изабран је нови поглавар Његова Светост Патријарх Порфирије, а на пролећном заседању Светог Архијерејског Сабора изабрани су нови епископи и попуњено неколико упражњених епархија. Да ли примећујете неке суштинске промене у нашој помесној Цркви од избора новог поглавара и како се на избор Патријарха Порфирија гледа у Северној Македонији? Црква постоји више од 2000 година и за све то време она се мења у својој непроменљивости. Непроменљиво је оно што нам је предато од самог Сина Божијег, Богочовека Христа, Који је управо ради тога дошао међу људе да нам покаже разлику између променљивог и непроменљивог, између временог и вечног. Непроменљиво је исто тако учење које је Црква примила од светих апостола као од директних ученика Христових. Исто тако, непроменљиво је учење Васељенских Сабора који су одржавани кроз горенаведени дуги период постојања Цркве. Али, начин организације Цркве кроз векове је променљив и он није условљен тиме да буде непроменљив. Тако да, свако време носи своје изазове, а Црква – не мењајући своју суштину, јер управо је она „со земље” – мења своје приступе међусобног општења. Патријарх српски г.г. Порфирије, наравно да је донео неке конструктивне промене које одговарају како његовом богатом духовном искуству, тако и његовом образовању, али колико се може приметити из неколико његових интервјуа које је дао за ово кратко време, од како је интронизован за српског Патријарха, нити је променио, нити има намеру да мења оно о чему смо рекли да треба да остане непроменљиво у Цркви. Е, то што Патријарх не жели да се упушта у промене непроменљивог, није добро примљено ни од расколничке јерархије, ни од власти у Републици Северној Македонији. Њима би се допао Патријарх који би био вољан да мења црквени поредак и да се сагласи са црквеним пучем који су они направили 1967. г. и који их је коштао раскола не само са Српском Православном Црквом, него и са свим православним Црквама. *У свом првом интервјуу за Радио-телевизију Србије, Свјатејши Патријарх Порфирије je, позвавши се на изреку која каже да неће бити нових ствари али ће бити нових начина, истакао важност решавања проблема раскола у СПЦ. МПЦ је у расколу од 1967. године, а Ви сте једини архијереј који се вратио у канонско јединство са својим свештенством, монаштвом и верницима након Нишког договора из 2002. године. Да ли је раскол у Северној Македонији био на дневном реду недавног заседања Светог Архијерејског Сабора и какав је то „нови начин“, односно приступ решавању овог проблема, који је споменуо Свјатејши Патријарх Порфирије? Заиста сам био једини архијереј који је из тзв. Македонске Православне Цркве приступио у канонско јединство са Српском Православном Црквом, али од тада рукоположена су још тројица канонски изабраних Епископа са којима сачињавамо Свети Архијерејски Синод аутономне Православне Охридске Архиепископије. Сви они учествују при избору Патријарха српског и он је Патријарх свих нас у аутономној Цркви у Северној Македонији. Тако да је корисно за све нас, али особито за читаву Православну Цркву да се коначно реши раскол са јерархиром тзв. МПЦ. То је показао не само Његова Светост Патријарх српски г.г. Порфирије у својим интервјуима, него после нашег уводног излагања и сви присутни на Сабору архијереји СПЦ. Једногласно је била донесена одлука о наставку дијалога са тзв. МПЦ који никад и није био прекинут, једино што ради измишљених и противправних судских прогона од стране МПЦ и државних власти Северне Македоније усмерених на архијереје, неколико свештеника и неколико верника Православне Охридске Архиепископије, он је био замрзнут. Сада, када су званично престали ти судски прогони, дијалог би могао да се настави и за то постоји одлука Светог Архијерејског Сабора СПЦ. Сваки дијалог подразумева нове начине и нове приступе о коме је говорио Патријарх, који је у томе врло искусан живећи дуго времена у средини у којој спремност за дијалог јесте неопходна за утврђење у хришћанским вредностима. *За билатералне односе између Србије и Северне Македоније се каже да нема отворених политичких питања, али се питање расколничке МПЦ углавном сматра политичким колико и црквеним. То потврђује и политички прогон Вашег Блаженства и канонске Православне Охридске Архиепископије. Да ли раскол сматрате превасходно политичким или канонско-црквеним питањем и да ли он икада може бити превладан уколико за то не буде постојала политичка воља? Раскол је црквени зато што је направљен и постоји супротно православној еклисиологији и канонском праву. Политички је зато што је био подстакнут и тренутно још егзистира углавном из политичких разлога. Док постоје ти разлози, не очекујем да се може раскол превазићи. Још од времена комунистичких структура усвојен је став у тадашњој Социјалистичкој Републици Македонији, садашњој Републици Северној Македонији, да свака држава са доминантним православним становништвом мора имати своју аутокефалну православну Цркву. Наравно да је то погрешно, јер Црква није ограничена границама државе. На територији једне државе канонску јурисдикцију може да има више Цркава, као што је тренутно у Елади, где поред аутокефалне Православне Цркве Еладе, јурисдикцију на Криту има Архиепископија Крита која је у саставу Константинопољске Патријаршије као полуаутономна Црква. Али, тај еклисиолошки неисправан став још је заступљен од полицијских структура у Р. Северној Македонији, које не допуштају Цркви на тој територији да о питањима организације решава самостално, и чине да питање постане више политичко него црквено. Тако да не бих могао да кажем да нису у праву они који сматрају да МПЦ неће моћи сама да решава проблем раскола док се о решењу не сагласе политичари, али пре свега стара полицијска структура која, нажалост, још управља у Северној Македонији. *Митрополит расколничке МПЦ Петар је једном приликом рекао да сте Ви главна препрека преговорима између МПЦ и СПЦ. Како тумачите ову изјаву: да ли МПЦ препреку види у Вама као личности, у самом постојању канонског охридског Архиепископа или у оба? Исто и ја мислим, да сам препрека у томе да МПЦ схвати реалност постојања Православне Охридске Архиепископије. Препрека им је наравно и моја личност, јер их њихова савест оптужује колико нељудски, лажући и клеветајући су ме гонили. Како да изађу пред мене и да ме погледају у лице, а да им савест остане мирна – не само због онога што су радили мени, већ и другим епископима, неким свештеницима и неким верницима ПОА? Што се тиче нас, који смо били безразложно гоњени, трудимо се да опростимо, јер је таква порука Еванђеља. Колико у томе успевамо видеће се у будућности, али од тога колико су они спремни да се покају за то што су нас неправедно гонили видеће се да ли ће прихватити пружену руку за наставак дијалога о њиховом канонском статусу. *У својој књизи „Слобода у затвору“ бележите речи које сте изговорили на једном од првих саслушања. Рекли сте да ће доћи тренутак када ће помесне Цркве схватити погубност националних одредница у својим именима. Да ли би промена имена Српске Православне Цркве у древно име Пећка Патријаршија помогла да се реши проблем раскола и етнофилетизма? Српска Православна Црква носи и древно име Пећке Патријаршије. Српски Патријарх је прво архиепископ пећки. Сматрам да би било врло тешко да се неке од помесних православних Цркава одрекну националних одредница, што наравно није немогуће, поготово зато што је то еклисиолошки потпуно исправно. *Ако се у будућности не буде повећавао број верника у Православној Охридској Архиепископији, а смањивао у расколничкој МПЦ, да ли би то могло да утиче на потенцијално признање расколничке МПЦ од стране Васељенске Патријаршије и других помесних Цркава? После признавања аутокефалије Православној Цркви у Украјини од стране Константинопољске Патријаршије не усуђујем се ништа више да предвиђам. Нисам претпостављао да ће то Константинопољска Патријаршија једностраним актом урадити, јер сам предвиђао колики ће то неред у православној Цркви донети, али се ипак такво признање догодило. Ако се Васељенска Патријаршија удружи са неким факторима који раде на разбијању јединства међу православнима неће бити чудно да се и признање расколника у Р. Северној Македонији догоди. Ако Васељенска Патријаршија превиди Томос који је потписан од стране Васељенског Патријарха 1922. г., а којим је територија садашње Р. Северне Македоније јурисдикционо одступљена СПЦ, ако Васељенска Патријаршија сматра да и у 21. веку треба да буде једина, која и без сагласности са другим Црквама додељује аутокефалије, онда, спремајмо се за још већи неред у Православној Цркви. Разговор водио: Милан Веселица View full Странице

Нити БПЦ може да усваја ћерке, нити МПЦ-ОА може да мења мајке Немогуће је самом себи доделити нешто што никада пре ниси ни имао, а МПЦ-ОА је на пучистички начин узурпирала Автокефалију, услед чега она није ни призната. Неопходно је да пре свега прихвати автономни статус, какав има и ПОА, па потом заједно, свакако без међусобних оспоравања, да траже автокефалност Цркве на овим просторима, каже Г. Јован Једино СПЦ може бити названа ''мајком црквом'' Македонској православној цркви –Охридској архиепископији (МПЦ-ОА), и Православној охридској архиепископији (ПОА), тврди Архиепископ охридски и Митрополит скопски г.г. Јован. Захтевање МПЦ –ОА од БПЦ да јој призна автокрфалност, док би јој МПЦ-ОА из захвалности постала ''ћерка црква'', Архиепископ Јован оцењује као крајње неозбиљно и каже да такви преговори наликују обичној пијачној тезги на којој две суседне Цркве тргују ветром и маглом. Архиепископ упозорава да дугогодишњи нерешени црквени проблем, најлошије могуће утиче на православне вернике у Македонији а као што тврди, највећи разлог декаденције која је настала на верском плану код верника, јесте раскол у коме и даље пребива МПЦ-ОА, а који је подржан од власти Р. Македоније. Г.г. Јован је нагласио да се ПОАрхиепископији, која је канонски призната црква и која је део јединства православних цркава, насилно одузима свака могућност за мисију, протерана је из свих постојећих храмова, а као што каже, и поред тога што је Суд за људска права у Стразбуру недавно донео пресуду у Њену корист, држава не само што и даље не планира да је региструје онемугаћавајући је на тај начин у стицању имовине, већ напротив подноси жалбу на донету пресуду. Архиепископ Јован је искористио прилику да прокоментарише и актуелна политичка збивања на релацији Македонија – Грчка око дугогодишњег нерешеног спора око имена, па као што је истакао, за постизање одрживог и трајног решења потребан је један дужи временски период. · Небројена питања круже јавношћу откада је МПЦ-ОА, упутила писмо БПЦ у коме од бугарског Патријарха тражи признавање автокефалности и добијање статуса мајке цркве. Како оцењујете овај потез и колико је могуће да БПЦ једнострано призна автокефалност МПЦ-ОА? Maјкa-црква свих цркава после деветог века је Констатинопољска Патријаршија, зато што су све цркве које добијају автокефалност после деветог века, биле под јурисдикцијом Константинопољске Патријаршије, чак и једна велика црква каква је данас Московска Патријаршија. Мећутим, Охридска Архиепископија, заједно са Синајском Архиепископијом, једине су две цркве које нису имале мајку-цркву. Прва је установљена од цара Јустинијана који узгред речено установљава и Јустинијану Приму која убрзо губи административну самосталност а друга је Охридска Архиепископија – установљена од цара Василија II Бугароубице, који је поразио Цара Самуила. Историјски гледано оне немају мајку цркву али као што је познато, древна Охридска Архиепископија је укинута 1767. године. Канонски па чак и еклисиолошки, немогућ је континуитет оне древне Охридске Архиепископије са данашњом МПЦ-ОА која постоји од 1958. нити пак са ПОА која добија томос за автономију 2005. године. Дисконтинуитет је превелики да би и једна од две цркве могла да се назове наследницом Охридске Архиепископије, пре свега што су епархије Охридске Архиепископије биле више од 200 година под јурисдикцијом других помесних цркава. Све епархије које су данас у саставу ПОА а у саставу су и МПЦ-ОА, која је у расколу, од 1920. па све до 1958. под јурисдикцијом су СПЦ. То значи да је последња јурисдикција поменутих епархија била од стране СПЦ. Зато само она и једино она може да се назове данас мајкoм-црквом, како МПЦ-ОА тако и ПОА. Међутим, веома је интересантно што МПЦ-ОА тражи од БПЦ да јој призна автокефалност, док би МПЦ-ОА за узврат признала БПЦ као мајку-цркву. Таква размена би била на нивоу размењивања ветра и магле. Нити БПЦ има овлашћење да признаје автокефалију, нити пак МПЦ-ОА има право да мења своју мајку. Овим су архијереји МПЦ-ОА, показали и доказали целој Православној Васељени сопствену незрелост, али и поред тога, дубоко сам уверен да Архијереји БПЦ, и поред тога што трпе огромне притиске од власти Бугарске, неће одлучити да и сами заједно са МПЦ-ОА, падну у још један раскол. View full Странице