Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'архиепископом'.
Found 14 results
-
Разговор са Архиепископом охридским Г. Јованом
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Архиепископије охридске
-
- охридским
- архиепископом
-
(и још 2 )
Таговано са:
-
Портал „Компас‟ има изузетну част да Вам представи ексклузивни интервју са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г. Јованом (Вранишковским). Разговор је вођен поводом избора новог поглавара Српске Православне Цркве и заседања Светог Архијерејског Сабора СПЦ на ком се говорило о питању македонског раскола. Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован налази се на челу Православне Охридске Архиепископије, самосталне цркве која је у јединству са СПЦ и, преко ње, са целим Православљем. Године 1967. у тадашњој СР Македонији је дошло до црквеног раскола по налогу комунистичких власти. Неканонска Македонска православна црква до данас није призната од СПЦ и осталих православних цркава. Будући једина призната црква, Православна Охридска Архиепископија настоји да се избори са политичким притисцима, терором и прогоном, што је кулминирало затварањем Архиепископа охридског г. Јована 2005. године и рушењем манастира. Разлог за то је била његова одлука да се, са својим свештенством и монаштвом, врати у канонски поредак СПЦ Интервју са Архиепископом охридским г. Јованом Од почетка 2021. године у Српској Православној Цркви су се догодиле важне промене: изабран је нови поглавар Његова Светост Патријарх Порфирије, а на пролећном заседању Светог Архијерејског Сабора изабрани су нови епископи и попуњено неколико упражњених епархија. Да ли примећујете неке суштинске промене у нашој помесној Цркви од избора новог поглавара и како се на избор Патријарха Порфирија гледа у Северној Македонији? Црква постоји више од 2000 година и за све то време она се мења у својој непроменљивости. Непроменљиво је оно што нам је предато од самог Сина Божијег, Богочовека Христа, Који је управо ради тога дошао међу људе да нам покаже разлику између променљивог и непроменљивог, између временог и вечног. Непроменљиво је исто тако учење које је Црква примила од светих апостола као од директних ученика Христових. Исто тако, непроменљиво је учење Васељенских Сабора који су одржавани кроз горенаведени дуги период постојања Цркве. Али, начин организације Цркве кроз векове је променљив и он није условљен тиме да буде непроменљив. Тако да, свако време носи своје изазове, а Црква – не мењајући своју суштину, јер управо је она „со земље” – мења своје приступе међусобног општења. Патријарх српски г. Порфирије, наравно да је донео неке конструктивне промене које одговарају како његовом богатом духовном искуству, тако и његовом образовању, али колико се може приметити из неколико његових интервјуа које је дао за ово кратко време, од како је интронизован за српског Патријарха, нити је променио, нити има намеру да мења оно о чему смо рекли да треба да остане непроменљиво у Цркви. Е, то што Патријарх не жели да се упушта у промене непроменљивог, није добро примљено ни од расколничке јерархије, ни од власти у Републици Северној Македонији. Њима би се допао Патријарх који би био вољан да мења црквени поредак и да се сагласи са црквеним пучем који су они направили 1967. г. и који их је коштао раскола не само са Српском Православном Црквом, него и са свим православним Црквама. У свом првом интервјуу за Радио-телевизију Србије, Свјатејши Патријарх Порфирије je, позвавши се на изреку која каже да неће бити нових ствари али ће бити нових начина, истакао важност решавања проблема раскола у СПЦ. МПЦ је у расколу од 1967. године, а Ви сте једини архијереј који се вратио у канонско јединство са својим свештенством, монаштвом и верницима након Нишког договора из 2002. године. Да ли је раскол у Северној Македонији био на дневном реду недавног заседања Светог Архијерејског Сабора и какав је то „нови начин“, односно приступ решавању овог проблема, који је споменуо Свјатејши Патријарх Порфирије? Заиста сам био једини архијереј који је из тзв. Македонске Православне Цркве приступио у канонско јединство са Српском Православном Црквом, али од тада рукоположена су још тројица канонски изабраних Епископа са којима сачињавамо Свети Архијерејски Синод аутономне Православне Охридске Архиепископије. Сви они учествују при избору Патријарха српског и он је Патријарх свих нас у аутономној Цркви у Северној Македонији. Тако да је корисно за све нас, али особито за читаву Православну Цркву да се коначно реши раскол са јерархиром тзв. МПЦ. То је показао не само Његава Светост Патријарх српски г.г. Порфирије у својим интервјуима, него после нашег уводног излагања и сви присутни на Сабору архијереји СПЦ. Једногласно је била донесена одлука о наставку дијалога са тзв. МПЦ који никад и није био прекинут, једино што ради измишљених и противправних судских прогона од стране МПЦ и државних власти Северне Македоније усмерених на архијереје, неколико свештеника и неколико верника Православне Охридске Архиепископије, он је био замрзнут. Сада, када су званично престали ти судски прогони, дијалог би могао да се настави и за то постоји одлука Светог Архијерејског Сабора СПЦ. Сваки дијалог подразумева нове начине и нове приступе о коме је говорио Патријарх, који је у томе врло искусан живећи дуго времена у средини у којој спремност за дијалог јесте неопходна за утврђење у хришћанским вредностима. За билатералне односе између Србије и Северне Македоније се каже да нема отворених политичких питања, али се питање расколничке МПЦ углавном сматра политичким колико и црквеним. То потврђује и политички прогон Вашег Блаженства и канонске Православне Охридске Архиепископије. Да ли раскол сматрате превасходно политичким или канонско-црквеним питањем и да ли он икада може бити превладан уколико за то не буде постојала политичка воља? Раскол је црквени зато што је направљен и постоји супротно православној еклисиологији и канонском праву. Политички је зато што је био подстакнут и тренутно још егзистира углавном из политичких разлога. Док постоје ти разлози, не очекујем да се може раскол превазићи. Још од времена комунистичких структура усвојен је став у тадашњој Социјалистичкој Републици Македонији, садашњој Републици Северној Македонији, да свака држава са доминантним православним становништвом мора имати своју аутокефалну православну Цркву. Наравно да је то погрешно, јер Црква није ограничена границама државе. На територији једне државе канонску јурисдикцију може да има више Цркава, као што је тренутно у Елади, где поред аутокефалне Православне Цркве Еладе, јурисдикцију на Криту има Архиепископија Крита која је у саставу Константинопољске Патријаршије као полуаутономна Црква. Али, тај еклисиолошки неисправан став још је заступљен од полицијских структура у Р. Северној Македонији, које не допуштају Цркви на тој територији да о питањима организације решава самостално, и чине да питање постане више политичко него црквено. Тако да не бих могао да кажем да нису у праву они који сматрају да МПЦ неће моћи сама да решава проблем раскола док се о решењу не сагласе политичари, али пре свега стара полицијска структура која, нажалост, још управља у Северној Македонији. Митрополит расколничке МПЦ Петар је једном приликом рекао да сте Ви главна препрека преговорима између МПЦ и СПЦ. Како тумачите ову изјаву: да ли МПЦ препреку види у Вама као личности, у самом постојању канонског охридског Архиепископа или у оба? Исто и ја мислим, да сам препрека у томе да МПЦ схвати реалност постојања Православне Охридске Архиепископије. Препрека им је наравно и моја личност, јер их њихова савест оптужује колико нељудски, лажући и клеветајући су ме гонили. Како да изађу пред мене и да ме погледају у лице, а да им савест остане мирна – не само због онога што су радили мени, већ и другим епископима, неким свештеницима и неким верницима ПОА? Што се тиче нас, који смо били безразложно гоњени, трудимо се да опростимо, јер је таква порука Еванђеља. Колико у томе успевамо видеће се у будућности, али од тога колико су они спремни да се покају за то што су нас неправедно гонили видеће се да ли ће прихватити пружену руку за наставак дијалога о њиховом канонском статусу. У својој књизи „Слобода у затвору“ бележите речи које сте изговорили на једном од првих саслушања. Рекли сте да ће доћи тренутак када ће помесне Цркве схватити погубност националних одредница у својим именима. Да ли би промена имена Српске Православне Цркве у древно име Пећка Патријаршија помогла да се реши проблем раскола и етнофилетизма? Српска Православна Црква носи и древно име Пећке Патријаршије. Српски Патријарх је прво архиепископ пећки. Сматрам да би било врло тешко да се неке од помесних православних Цркава одрекну националних одредница, што наравно није немогуће, поготово зато што је то еклисиолошки потпуно исправно. Ако се у будућности не буде повећавао број верника у Православној Охридској Архиепископији, а смањивао у расколничкој МПЦ, да ли би то могло да утиче на потенцијално признање расколничке МПЦ од стране Васељенске Патријаршије и других помесних Цркава? После признавања аутокефалије Православној Цркви у Украјини од стране Константинопољске Патријаршије не усуђујем се ништа више да предвиђам. Нисам претпостављао да ће то Константинопољска Патријаршија једностраним актом урадити, јер сам предвиђао колики ће то неред у православној Цркви донети, али се ипак такво признање догодило. Ако се Васељенска Патријаршија удружи са неким факторима који раде на разбијању јединства међу православнима неће бити чудно да се и признање расколника у Р. Северној Македонији догоди. Ако Васељенска Патријаршија превиди Томос који је потписан од стране Васељенског Патријарха 1922. г., а којим је територија садашње Р. Северне Македоније јурисдикционо одступљена СПЦ, ако Васељенска Патријаршија сматра да и у 21. веку треба да буде једина, која и без сагласности са другим Црквама додељује аутокефалије, онда, спремајмо се за још већи неред у Православној Цркви. Разговор водио: Милан Веселица извор
-
- непроменљивог
- промене
-
(и још 7 )
Таговано са:
-
Са Портала „Компас‟ доносимо интервју са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г. Јованом (Вранишковским). Разговор је вођен поводом избора новог поглавара Српске Православне Цркве и заседања Светог Архијерејског Сабора СПЦ на ком се говорило о питању македонског раскола. Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован налази се на челу Православне Охридске Архиепископије, самосталне цркве која је у јединству са СПЦ и, преко ње, са целим Православљем. Године 1967. у тадашњој СР Македонији је дошло до црквеног раскола по налогу комунистичких власти. Неканонска Македонска православна црква до данас није призната од СПЦ и осталих православних цркава. Будући једина призната црква, Православна Охридска Архиепископија настоји да се избори са политичким притисцима, терором и прогоном, што је кулминирало затварањем Архиепископа охридског г. Јована 2005. године и рушењем манастира. Разлог за то је била његова одлука да се, са својим свештенством и монаштвом, врати у канонски поредак СПЦ. *Од почетка 2021. године у Српској Православној Цркви су се догодиле важне промене: изабран је нови поглавар Његова Светост Патријарх Порфирије, а на пролећном заседању Светог Архијерејског Сабора изабрани су нови епископи и попуњено неколико упражњених епархија. Да ли примећујете неке суштинске промене у нашој помесној Цркви од избора новог поглавара и како се на избор Патријарха Порфирија гледа у Северној Македонији? Црква постоји више од 2000 година и за све то време она се мења у својој непроменљивости. Непроменљиво је оно што нам је предато од самог Сина Божијег, Богочовека Христа, Који је управо ради тога дошао међу људе да нам покаже разлику између променљивог и непроменљивог, између временог и вечног. Непроменљиво је исто тако учење које је Црква примила од светих апостола као од директних ученика Христових. Исто тако, непроменљиво је учење Васељенских Сабора који су одржавани кроз горенаведени дуги период постојања Цркве. Али, начин организације Цркве кроз векове је променљив и он није условљен тиме да буде непроменљив. Тако да, свако време носи своје изазове, а Црква – не мењајући своју суштину, јер управо је она „со земље” – мења своје приступе међусобног општења. Патријарх српски г.г. Порфирије, наравно да је донео неке конструктивне промене које одговарају како његовом богатом духовном искуству, тако и његовом образовању, али колико се може приметити из неколико његових интервјуа које је дао за ово кратко време, од како је интронизован за српског Патријарха, нити је променио, нити има намеру да мења оно о чему смо рекли да треба да остане непроменљиво у Цркви. Е, то што Патријарх не жели да се упушта у промене непроменљивог, није добро примљено ни од расколничке јерархије, ни од власти у Републици Северној Македонији. Њима би се допао Патријарх који би био вољан да мења црквени поредак и да се сагласи са црквеним пучем који су они направили 1967. г. и који их је коштао раскола не само са Српском Православном Црквом, него и са свим православним Црквама. *У свом првом интервјуу за Радио-телевизију Србије, Свјатејши Патријарх Порфирије je, позвавши се на изреку која каже да неће бити нових ствари али ће бити нових начина, истакао важност решавања проблема раскола у СПЦ. МПЦ је у расколу од 1967. године, а Ви сте једини архијереј који се вратио у канонско јединство са својим свештенством, монаштвом и верницима након Нишког договора из 2002. године. Да ли је раскол у Северној Македонији био на дневном реду недавног заседања Светог Архијерејског Сабора и какав је то „нови начин“, односно приступ решавању овог проблема, који је споменуо Свјатејши Патријарх Порфирије? Заиста сам био једини архијереј који је из тзв. Македонске Православне Цркве приступио у канонско јединство са Српском Православном Црквом, али од тада рукоположена су још тројица канонски изабраних Епископа са којима сачињавамо Свети Архијерејски Синод аутономне Православне Охридске Архиепископије. Сви они учествују при избору Патријарха српског и он је Патријарх свих нас у аутономној Цркви у Северној Македонији. Тако да је корисно за све нас, али особито за читаву Православну Цркву да се коначно реши раскол са јерархиром тзв. МПЦ. То је показао не само Његова Светост Патријарх српски г.г. Порфирије у својим интервјуима, него после нашег уводног излагања и сви присутни на Сабору архијереји СПЦ. Једногласно је била донесена одлука о наставку дијалога са тзв. МПЦ који никад и није био прекинут, једино што ради измишљених и противправних судских прогона од стране МПЦ и државних власти Северне Македоније усмерених на архијереје, неколико свештеника и неколико верника Православне Охридске Архиепископије, он је био замрзнут. Сада, када су званично престали ти судски прогони, дијалог би могао да се настави и за то постоји одлука Светог Архијерејског Сабора СПЦ. Сваки дијалог подразумева нове начине и нове приступе о коме је говорио Патријарх, који је у томе врло искусан живећи дуго времена у средини у којој спремност за дијалог јесте неопходна за утврђење у хришћанским вредностима. *За билатералне односе између Србије и Северне Македоније се каже да нема отворених политичких питања, али се питање расколничке МПЦ углавном сматра политичким колико и црквеним. То потврђује и политички прогон Вашег Блаженства и канонске Православне Охридске Архиепископије. Да ли раскол сматрате превасходно политичким или канонско-црквеним питањем и да ли он икада може бити превладан уколико за то не буде постојала политичка воља? Раскол је црквени зато што је направљен и постоји супротно православној еклисиологији и канонском праву. Политички је зато што је био подстакнут и тренутно још егзистира углавном из политичких разлога. Док постоје ти разлози, не очекујем да се може раскол превазићи. Још од времена комунистичких структура усвојен је став у тадашњој Социјалистичкој Републици Македонији, садашњој Републици Северној Македонији, да свака држава са доминантним православним становништвом мора имати своју аутокефалну православну Цркву. Наравно да је то погрешно, јер Црква није ограничена границама државе. На територији једне државе канонску јурисдикцију може да има више Цркава, као што је тренутно у Елади, где поред аутокефалне Православне Цркве Еладе, јурисдикцију на Криту има Архиепископија Крита која је у саставу Константинопољске Патријаршије као полуаутономна Црква. Али, тај еклисиолошки неисправан став још је заступљен од полицијских структура у Р. Северној Македонији, које не допуштају Цркви на тој територији да о питањима организације решава самостално, и чине да питање постане више политичко него црквено. Тако да не бих могао да кажем да нису у праву они који сматрају да МПЦ неће моћи сама да решава проблем раскола док се о решењу не сагласе политичари, али пре свега стара полицијска структура која, нажалост, још управља у Северној Македонији. *Митрополит расколничке МПЦ Петар је једном приликом рекао да сте Ви главна препрека преговорима између МПЦ и СПЦ. Како тумачите ову изјаву: да ли МПЦ препреку види у Вама као личности, у самом постојању канонског охридског Архиепископа или у оба? Исто и ја мислим, да сам препрека у томе да МПЦ схвати реалност постојања Православне Охридске Архиепископије. Препрека им је наравно и моја личност, јер их њихова савест оптужује колико нељудски, лажући и клеветајући су ме гонили. Како да изађу пред мене и да ме погледају у лице, а да им савест остане мирна – не само због онога што су радили мени, већ и другим епископима, неким свештеницима и неким верницима ПОА? Што се тиче нас, који смо били безразложно гоњени, трудимо се да опростимо, јер је таква порука Еванђеља. Колико у томе успевамо видеће се у будућности, али од тога колико су они спремни да се покају за то што су нас неправедно гонили видеће се да ли ће прихватити пружену руку за наставак дијалога о њиховом канонском статусу. *У својој књизи „Слобода у затвору“ бележите речи које сте изговорили на једном од првих саслушања. Рекли сте да ће доћи тренутак када ће помесне Цркве схватити погубност националних одредница у својим именима. Да ли би промена имена Српске Православне Цркве у древно име Пећка Патријаршија помогла да се реши проблем раскола и етнофилетизма? Српска Православна Црква носи и древно име Пећке Патријаршије. Српски Патријарх је прво архиепископ пећки. Сматрам да би било врло тешко да се неке од помесних православних Цркава одрекну националних одредница, што наравно није немогуће, поготово зато што је то еклисиолошки потпуно исправно. *Ако се у будућности не буде повећавао број верника у Православној Охридској Архиепископији, а смањивао у расколничкој МПЦ, да ли би то могло да утиче на потенцијално признање расколничке МПЦ од стране Васељенске Патријаршије и других помесних Цркава? После признавања аутокефалије Православној Цркви у Украјини од стране Константинопољске Патријаршије не усуђујем се ништа више да предвиђам. Нисам претпостављао да ће то Константинопољска Патријаршија једностраним актом урадити, јер сам предвиђао колики ће то неред у православној Цркви донети, али се ипак такво признање догодило. Ако се Васељенска Патријаршија удружи са неким факторима који раде на разбијању јединства међу православнима неће бити чудно да се и признање расколника у Р. Северној Македонији догоди. Ако Васељенска Патријаршија превиди Томос који је потписан од стране Васељенског Патријарха 1922. г., а којим је територија садашње Р. Северне Македоније јурисдикционо одступљена СПЦ, ако Васељенска Патријаршија сматра да и у 21. веку треба да буде једина, која и без сагласности са другим Црквама додељује аутокефалије, онда, спремајмо се за још већи неред у Православној Цркви. Разговор водио: Милан Веселица
-
Са Портала „Компас‟ доносимо интервју са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г. Јованом (Вранишковским). Разговор је вођен поводом избора новог поглавара Српске Православне Цркве и заседања Светог Архијерејског Сабора СПЦ на ком се говорило о питању македонског раскола. Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован налази се на челу Православне Охридске Архиепископије, самосталне цркве која је у јединству са СПЦ и, преко ње, са целим Православљем. Године 1967. у тадашњој СР Македонији је дошло до црквеног раскола по налогу комунистичких власти. Неканонска Македонска православна црква до данас није призната од СПЦ и осталих православних цркава. Будући једина призната црква, Православна Охридска Архиепископија настоји да се избори са политичким притисцима, терором и прогоном, што је кулминирало затварањем Архиепископа охридског г. Јована 2005. године и рушењем манастира. Разлог за то је била његова одлука да се, са својим свештенством и монаштвом, врати у канонски поредак СПЦ. *Од почетка 2021. године у Српској Православној Цркви су се догодиле важне промене: изабран је нови поглавар Његова Светост Патријарх Порфирије, а на пролећном заседању Светог Архијерејског Сабора изабрани су нови епископи и попуњено неколико упражњених епархија. Да ли примећујете неке суштинске промене у нашој помесној Цркви од избора новог поглавара и како се на избор Патријарха Порфирија гледа у Северној Македонији? Црква постоји више од 2000 година и за све то време она се мења у својој непроменљивости. Непроменљиво је оно што нам је предато од самог Сина Божијег, Богочовека Христа, Који је управо ради тога дошао међу људе да нам покаже разлику између променљивог и непроменљивог, између временог и вечног. Непроменљиво је исто тако учење које је Црква примила од светих апостола као од директних ученика Христових. Исто тако, непроменљиво је учење Васељенских Сабора који су одржавани кроз горенаведени дуги период постојања Цркве. Али, начин организације Цркве кроз векове је променљив и он није условљен тиме да буде непроменљив. Тако да, свако време носи своје изазове, а Црква – не мењајући своју суштину, јер управо је она „со земље” – мења своје приступе међусобног општења. Патријарх српски г.г. Порфирије, наравно да је донео неке конструктивне промене које одговарају како његовом богатом духовном искуству, тако и његовом образовању, али колико се може приметити из неколико његових интервјуа које је дао за ово кратко време, од како је интронизован за српског Патријарха, нити је променио, нити има намеру да мења оно о чему смо рекли да треба да остане непроменљиво у Цркви. Е, то што Патријарх не жели да се упушта у промене непроменљивог, није добро примљено ни од расколничке јерархије, ни од власти у Републици Северној Македонији. Њима би се допао Патријарх који би био вољан да мења црквени поредак и да се сагласи са црквеним пучем који су они направили 1967. г. и који их је коштао раскола не само са Српском Православном Црквом, него и са свим православним Црквама. *У свом првом интервјуу за Радио-телевизију Србије, Свјатејши Патријарх Порфирије je, позвавши се на изреку која каже да неће бити нових ствари али ће бити нових начина, истакао важност решавања проблема раскола у СПЦ. МПЦ је у расколу од 1967. године, а Ви сте једини архијереј који се вратио у канонско јединство са својим свештенством, монаштвом и верницима након Нишког договора из 2002. године. Да ли је раскол у Северној Македонији био на дневном реду недавног заседања Светог Архијерејског Сабора и какав је то „нови начин“, односно приступ решавању овог проблема, који је споменуо Свјатејши Патријарх Порфирије? Заиста сам био једини архијереј који је из тзв. Македонске Православне Цркве приступио у канонско јединство са Српском Православном Црквом, али од тада рукоположена су још тројица канонски изабраних Епископа са којима сачињавамо Свети Архијерејски Синод аутономне Православне Охридске Архиепископије. Сви они учествују при избору Патријарха српског и он је Патријарх свих нас у аутономној Цркви у Северној Македонији. Тако да је корисно за све нас, али особито за читаву Православну Цркву да се коначно реши раскол са јерархиром тзв. МПЦ. То је показао не само Његова Светост Патријарх српски г.г. Порфирије у својим интервјуима, него после нашег уводног излагања и сви присутни на Сабору архијереји СПЦ. Једногласно је била донесена одлука о наставку дијалога са тзв. МПЦ који никад и није био прекинут, једино што ради измишљених и противправних судских прогона од стране МПЦ и државних власти Северне Македоније усмерених на архијереје, неколико свештеника и неколико верника Православне Охридске Архиепископије, он је био замрзнут. Сада, када су званично престали ти судски прогони, дијалог би могао да се настави и за то постоји одлука Светог Архијерејског Сабора СПЦ. Сваки дијалог подразумева нове начине и нове приступе о коме је говорио Патријарх, који је у томе врло искусан живећи дуго времена у средини у којој спремност за дијалог јесте неопходна за утврђење у хришћанским вредностима. *За билатералне односе између Србије и Северне Македоније се каже да нема отворених политичких питања, али се питање расколничке МПЦ углавном сматра политичким колико и црквеним. То потврђује и политички прогон Вашег Блаженства и канонске Православне Охридске Архиепископије. Да ли раскол сматрате превасходно политичким или канонско-црквеним питањем и да ли он икада може бити превладан уколико за то не буде постојала политичка воља? Раскол је црквени зато што је направљен и постоји супротно православној еклисиологији и канонском праву. Политички је зато што је био подстакнут и тренутно још егзистира углавном из политичких разлога. Док постоје ти разлози, не очекујем да се може раскол превазићи. Још од времена комунистичких структура усвојен је став у тадашњој Социјалистичкој Републици Македонији, садашњој Републици Северној Македонији, да свака држава са доминантним православним становништвом мора имати своју аутокефалну православну Цркву. Наравно да је то погрешно, јер Црква није ограничена границама државе. На територији једне државе канонску јурисдикцију може да има више Цркава, као што је тренутно у Елади, где поред аутокефалне Православне Цркве Еладе, јурисдикцију на Криту има Архиепископија Крита која је у саставу Константинопољске Патријаршије као полуаутономна Црква. Али, тај еклисиолошки неисправан став још је заступљен од полицијских структура у Р. Северној Македонији, које не допуштају Цркви на тој територији да о питањима организације решава самостално, и чине да питање постане више политичко него црквено. Тако да не бих могао да кажем да нису у праву они који сматрају да МПЦ неће моћи сама да решава проблем раскола док се о решењу не сагласе политичари, али пре свега стара полицијска структура која, нажалост, још управља у Северној Македонији. *Митрополит расколничке МПЦ Петар је једном приликом рекао да сте Ви главна препрека преговорима између МПЦ и СПЦ. Како тумачите ову изјаву: да ли МПЦ препреку види у Вама као личности, у самом постојању канонског охридског Архиепископа или у оба? Исто и ја мислим, да сам препрека у томе да МПЦ схвати реалност постојања Православне Охридске Архиепископије. Препрека им је наравно и моја личност, јер их њихова савест оптужује колико нељудски, лажући и клеветајући су ме гонили. Како да изађу пред мене и да ме погледају у лице, а да им савест остане мирна – не само због онога што су радили мени, већ и другим епископима, неким свештеницима и неким верницима ПОА? Што се тиче нас, који смо били безразложно гоњени, трудимо се да опростимо, јер је таква порука Еванђеља. Колико у томе успевамо видеће се у будућности, али од тога колико су они спремни да се покају за то што су нас неправедно гонили видеће се да ли ће прихватити пружену руку за наставак дијалога о њиховом канонском статусу. *У својој књизи „Слобода у затвору“ бележите речи које сте изговорили на једном од првих саслушања. Рекли сте да ће доћи тренутак када ће помесне Цркве схватити погубност националних одредница у својим именима. Да ли би промена имена Српске Православне Цркве у древно име Пећка Патријаршија помогла да се реши проблем раскола и етнофилетизма? Српска Православна Црква носи и древно име Пећке Патријаршије. Српски Патријарх је прво архиепископ пећки. Сматрам да би било врло тешко да се неке од помесних православних Цркава одрекну националних одредница, што наравно није немогуће, поготово зато што је то еклисиолошки потпуно исправно. *Ако се у будућности не буде повећавао број верника у Православној Охридској Архиепископији, а смањивао у расколничкој МПЦ, да ли би то могло да утиче на потенцијално признање расколничке МПЦ од стране Васељенске Патријаршије и других помесних Цркава? После признавања аутокефалије Православној Цркви у Украјини од стране Константинопољске Патријаршије не усуђујем се ништа више да предвиђам. Нисам претпостављао да ће то Константинопољска Патријаршија једностраним актом урадити, јер сам предвиђао колики ће то неред у православној Цркви донети, али се ипак такво признање догодило. Ако се Васељенска Патријаршија удружи са неким факторима који раде на разбијању јединства међу православнима неће бити чудно да се и признање расколника у Р. Северној Македонији догоди. Ако Васељенска Патријаршија превиди Томос који је потписан од стране Васељенског Патријарха 1922. г., а којим је територија садашње Р. Северне Македоније јурисдикционо одступљена СПЦ, ако Васељенска Патријаршија сматра да и у 21. веку треба да буде једина, која и без сагласности са другим Црквама додељује аутокефалије, онда, спремајмо се за још већи неред у Православној Цркви. Разговор водио: Милан Веселица View full Странице
-
- непроменљивог
- промене
- (и још 9 )
-
Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил разговарао је 7. априла 2021. године телефоном са Архиепископом охридским г. Јованом, који борави у посети Руској Православној Цркви са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија. Патријарх Кирил је топло поздравио архијереја Српске Православне Цркве и изразио жаљење што се њихов лични сусрет, који је требало да буде тог дана, није могао одржати због епидемије. Предстојатељ Руске Православне Цркве се распитао о здравственом стању и лечењу архиепископа Јована обављеном током посете, изразивши жељу да се уважени гост врати својој пастви са новом снагом. Архиепископ Јован је захвалио Његовој Светости Патријарху Кирилу на бризи коју је указао организовањем његовог лечења у Русији и поделио утиске о боравку у Москви и плану да посети Санкт Петербург. Архиепископ охридски Јован је предстојатељу Руске Православне Цркве изнео своје виђење тренутног стања међуправославних односа и црквене ситуације у Украјини. По мишљењу архијереја Српске Патријаршије, Православна Црква је сада у стању нарушеног јединства, што је унело напетост и разједињеност у живот свих помесних Православних Цркава. Архиепископ Јован је нагласио потребу очувања вековног канонског поретка. Православна Црква, како је истакао, „никада није имала и не може имати један центар по узору на Римокатоличку Цркву“, јер свака од помесних Православних Цркава поседује пуноћу апостолског наслеђа. Архијереј је нагласио да је Украјинска Православна Црква „савршена апостолска Црква која је добровољно одлучила да остане под јурисдикцијом Московске Патријаршије и ужива аутономију у границама Руске Православне Цркве“. Архиепископ Јован је приметио да се при одређивању редоследа поступања у вези са расколницима увек сматрало кључним мишљење киријархалне Цркве, која најбоље познаје ситуацију у оквиру своје надлежности. „Немогуће је да Синод било које географски удаљене Цркве детаљније и више зна о расколницима и самопроглашенима (самосветима, саморукоположенима) у Украјини“. „Српска Православна Црква поштује организациону структуру Московске Патријаршије, чији је саставни део самоуправна Украјинска Православна Црква, на чијем је челу Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије. Српска Православна Црква је увек била и остала чувар догмата, то јест на страни истине и канонског поретка”, рекао је архиепископ Јован. На молитвено сећање, Архиепископ охридски г. Јован је поклонио Његовој Светости Патријарху московском и све Русије г. Кирилу икону Свих охридских светитеља, од Светог Климента Охридског до последњег канонизованог који је службовао на тој древној столици, светог Николаја Велимировића. Извор: Служба за комуникацију Одељења спољних црквених послова Московске Патријаршије (https://mospat.ru/ru/news/86962/)
-
Игуман Свете царске српске лавре, високопреподобни архимандрит Методије, борави у вишедневној посети Сједињеним Америчким Државама. Први званични сусрет је уприличен у Њујорку, у седишту Грчке православне архиепископије америчке (Цариградске Патријаршије), где се игуман Методије сусрео са новоустоличеним Архиепископом америчким Елпидофором. Архиепископ се занимао за обнову манастира и поделио са гостима своје успомене из посета Хиландару у младости. Игуман га је позвао да поново посети Хиландар када буде у могућности. У пратњи игумана су били Миливој Ранђић, директор Задужбине Хиландара у Београду и Бранислав Вујиновић, архитекта из Њујорка. Извор: Телевизија Храм
-
Разговор са Архиепископом берлинским и немачким Марком
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Православних помесних Цркава
Разговор директора Радија „Радоњеж“ Јевгенија Никифорова са Архиепископом берлинским и немачким Марком. - Ваше високопреосвештенство, православни свет је узнемирен, дешава се оно што би се могло назвати временом немогућих ствари. Запањује нас свака нова вест која се објави, чини се да се тако нешто у принципу не може десити. Ово се пре свега односи на вести које нам долазе из Истамбула, из резиденције патријарха Вартоломеја. Чини се да његове одлуке кидају главне нити које су хиљаду година повезивале православље. Руска Православна Загранична Црква је такође предузела одлучне кораке како би подржала Украјинску Цркву. Прекинули сте општење с Цариградом. У православцима се рађају питања и сумње. Можда није требало предузети тако одлучне и коначне кораке. Зашто су, с Ваше тачке гледишта, предузете тако радикалне мере? - Тешко ми је да судим о томе. Тешко ми је да замислим које друге мере смо могли предузети, а да изазову известан ехо, да имају одјека. Јер ми се чини да је и пре овог корака учињено довољно за то да се он спречи. Али нам то није пошло за руком. Тако да смо морали да прибегнемо крајњој мери. Сви ми овде то изузетно снажно осећамо. Мислим да се и у Русији људи осећају слично као ми, јер је наш живот овде у иностранству врло тесно повезан са свим другим Помесним Црквама. Ми не живимо у руској провинцији, живимо у самом центру Европе где се свакодневно срећемо с Грцима, Србима, Бугарима и тако даље. Зато у великој мери зависимо од овог општења. Пре буквално сат времена назвао ме је један парохијанин, Немац, који је врло узнемирен због тога што се у његовој близини налази грчка црква у коју више не може да одлази. Шта могу да му посаветујем? Ово нас се тиче много више и теже него што се тиче људи у Русији. За нас је то нарочито тужно. Веома се надамо да ће Црква наћи пут за излазак из ове ситуације. Засад не видимо покушаје да се покренемо са мртве тачке. А мислим да то треба учинити. Нипошто не смемо да се задржимо на овом неправилном моменту. Како да га превладамо? Тешко је рећи. Али постоје гласови бар две помесне Цркве чији су се поглавари изјаснили за сазивање Свеправославног Сабора како бисмо размотрили ова питања. Тешко могу да замислим да би то могло имати неког успеха, јер смо годинама разматрали читав низ питања која се односе управо на проблем који се сад појавио у Украјини. Покушали смо да га решимо у Шамбезију, али ништа нисмо решили. Наравно, жалосно је што је патријарх Вартоломеј предузео ову меру не поштујући међусаборну сагласност и не поштујући поредак православног црквеног живота. Зато је сад тешко и замислити како то даље може да се развија. - Владико, колико саме одлуке Фанара могу бити правоснажне? Јер канони су настајали пре 500-1000 година, закони живота Православне Цркве су се формирали вековима. Да ли је могуће заиста канонски укинути дејство одлука које су донете пре више векова и у потпуно другачијој историјској ситуацији? - Мислим да је за то потребно свеправославно разматрање. Знамо да се патријарх Вартоломеј назива васељенскимм, али нема васељене, нема Константинопоља, већ постоји Истамбул. И већ сама чињеница да нема овог града и да нема главног Византијског царства јесте главна ствар. Све на чему се сад гради невелики углед патријарха Вартоломеја су историјске чињенице којих више нема. И ако већ 500 година нема Константинопоља, о чему уопште причамо? То је велико питање. И све то треба поново осмислити. Византијско царство је нестало, зато не можемо полазити од ставова који су пре 500-600 година вили важећи, и на којима се градио читав наш православни свет. Православне помесне Цркве су се некако мириле с тим, јер нису виделе већу потребу да приступају разматрању ових питања, али сад, кад се предузимају овако оштре мере мешања једне Помесне Цркве у послове друге, потпуно је очигледно да треба темељно да размотримо питање да ли у садашњој Православној Цркви постоји неко првенство. На чему ово првенство треба да се гради уколико је то првенство части. Не постоји критеријум који би могао да нам помогне да аутоматски прибегнемо некој одлуци. Очигледно је да је за то потребна већа дискусија свих православних помесних Цркава. - Владико, канонисти тренутно активно споре покушавајући да се разаберу у насталој ситуацији. Стиче се утисак да су то неки спорови везани за јурисдикцију, да су у питању судске препирке. Међутим, људи заборављају на главни закон – закон Христове љубави. И чуди ме што се епископ чије је призвање да чува јединство духа у савезу мира понаша апсолутно неумесно, иде тамо где је у току грађански рат додатно уносећи неслогу. Американци сад злоупотребљавају појам као што је легитимитет. Овај председник је нелегитиман зато што је погубио толико људи, а овај је превише ауторитаран и тако даље. Да ли се тако може рећи да је овај или онај епископ нелегитиман, зато што не испуњава свој задатак епископа, и где је овај критеријум? - Не бих прибегавао таквим изразима, као прво, зато што их нема у нашем црквеном језику. Као друго, на чему може да се гради такав легитимитет? Ту се ради о занемаривању главних правила хришћанског живота. Чак не бих рекао црквеног, већ једноставно хришћанског. Као што знамо, патријарх Кирил је био код патријарха Вартоломеја недуго пре свих ових догађаја и ако је разговарао о овим питањима, није добио никакву позитивну одлуку. А то показује да међу Помесним Црквама нема мира који би морао да постоји. Зато би управо то требало да наведе патријарха Вартоломеја на опрез да не чини овај, по мом мишљењу преступнички корак који је заиста нарушио мир у целом православном свету. Опет, морамо имати на уму да то није ништа ново. Из Истамбула већ сто година долазе овакви покушаји да се уништи мир. Први велики покушај био је увођење римокатоличког календара. Тиме су цео православни свет већ поделили на два дела. Међутим, православне помесне Цркве, које нису прихватиле овај календар понашале су се до те мере великодушно да нису прекинуле општење с онима који су на незаконит начин прихватиле неправославни календар. И тако смо наставили да служимо с новокалендарцима и снисходљиво смо се односили према овој новини иако смо схватали да је то корак нагоре. А сад је ово други корак који прети да уништи цео православни свет. По мом мишљењу је то неодговорно понашање једне помесне Цркве, такозване Цариградске. - Чини ми се да је у опасности сав углед православног хришћанства. Док су људи на нас раније гледали као на непоколебљиву стену на пучини овоземаљског мора, сад изгледамо скоро као некакви сплеткароши, свађалице, освајачи и смутљивци. - Овој непоколебљивости је задат ударац првим поступцима који су у Истамбулу предузети после неуспешног састанка на Криту. Увели су право свештеника да се жене по други пут. Тиме је нарушен и подривен главни принцип нашег црквеног живота. То показује да ће покушавати да издејствују и више. Корак по корак се уништава православна етика која је до сада била непоколебљива, и која је за извесне слојеве западног света, наравно, представљала претњу. Монолит у виду православља је сметао онима који сад уводе истополне бракове и остале гадости. То су исти кругови који су заинтересовани за уништење православног света, православног јединства. - Да ли се може рећи да се оно што се сад десило догодило уз подстрек политичких снага, између осталог, Америке, која се бори против Русије на све начине, економске, психолошке и културне, а сад су посегнули на најсветије – на нашу религију? - Управо тако. Али то није први пут. Косово су бомбардовали баш на Васкрс. На православни Васкрс. И тако покушавају да униште спољашње снаге и унутрашње снаге. Покушавају да униште православни свет. И сад је то, наравно, изазов за нас, православце, да исправно оценимо ситуацију и да из ње извучемо правилне закључке. И да из ње не изађемо као посвађана браћа, већ као разумни хришћани који ће разматрати своје проблеме и решавати их саборно. Снага наше Цркве је управо у саборном духу. А овај саборни дух је разорен дејствима чији смо сада сведоци. - Владико, ово је време подвала и фалсификата. Нису фалсификат само вести, већ и организације и људе. Видимо лажне свештенике, људе који по спољашњем изгледу толико личе на благодатне свештенике да се наизглед не разликују (иста одећа, исти обреди). А сад кад је Патријарх васељенски примио у општење, такође на чудан начин, Филарета и друге архијереје расколничких група у Украјини, шта да радимо? Како сад да схватимо, како обичан човек да схвати куда је дошао – у канонску благодатну Цркву или у друштво са знаком минус? - Мислим да је тренутно за обичне вернике једини поуздан приступ да се придржавају своје Цркве и да нигде и нипошто не излазе ван њених оквира. Господ ће у потребно време показати где се налазимо и како ћемо се даље кретати. - Како оцењујете поступке митрополита Онуфрија? Колико поуздано он води црквени брод? - Благодарим Богу за то што је Украјинска Црква својевремено за свог поглавара изабрала управо њега као човека који је у стању да тако мирног духа подноси све ове ударце. - Да ли постоји разумевање од стране православаца у Европи? На пример, у Фиренци је цела парохија прешла у Заграничну Цркву, и хвала Богу, веома нас је обрадовао овај храбри поступак. Да ли постоји нада да ће се такви кораци дешавати и убудуће? - Нада постоји, али још не видим да ли ће бити оправдана. Управо парохије које говоре руски у Француској увек су биле против Заграничне Цркве. Оне су биле врло снажно настројене против свега руског. И увек смо упозоравали да ће се у једном тренутку пробудити и да ће видети да се налазе на маргинама. Сад је питање ко ће имати храбрости да савлада ову баријеру. Треба рећи да је за њих Загранична Црква прихватљивија од Московске патријаршије, јер им је Московска патријаршија даља, док Загранична Црква практично дели исту судбину, осим тога, били смо незаштићени у току оних година кад је Загранична Црква морала да брани своје позиције против свих осим Срба, који су с нама увек били у пријатељским односима. Сви остали су били под притиском. И Заграничној Цркви је било тешко да се придржава јасне и одлучне линије – ми смо Руска Црква, никад никуда нисмо отишли, али док се Црква у Русији налазила под притиском безбожничке власти, нисмо јој се потчињавали. Јединство смо остварили чим је постало могуће. А за оне у Француској који нису хтели да иду овим путем, то је, разуме се, сад велики ударац. Ако томе мирније приђу мислим да ће моћи да пронађу пут, али не могу да кажем да ли ће многи кренути овим путем. Овде или онде имамо личне везе с представницима ових парохија и зато имамо извесну представу. Ипак, они су толико дуго живели одвојени од свега руског да је тешко замислити како то даље може да иде. Можемо само да се молимо Богу да им да мудрости и храбрости. - Шта треба да учинимо за то? - Пре свега да се молимо. И да покажемо да смо отворени, да никога не осуђујемо због тога што је кренуо другим путем. Многи су кренули овим путем зато што су њихови родитељи и родбина већ започели такав живот. - Владико, Украјина Крим и Донбас сматра територијом и земљом коју треба вратити, уопште не узимајући у обзир људе који не желе да живе с Украјинцима, који не желе да живе у овој националистичкој средини у Украјини која тренутно није нимало привлачна. Али слично поступа и патријарх Вартоломеј. Он говори о канонској територији као о географији без хиљадугодишње историје људи који су страдали, мучили се и рађали бисере мучеништва, подвижништва и светости. Занима га територија (нека се назива канонском), а људи који чине црквено тело га претерано не занимају. - Мени као човеку који није Рус пореклом тешко је да схватим, не могу да схватим зашто Крим не би могао да буде део Русије. Ишао сам у школу, учио сам да су били кримски ратови. А ко их је водио? У то време није било никакве Украјине. Не треба заборавити да је Украјина настала сасвим недавно. Овакве творевине није било у историји. То је потпуно нова творевина. У таквим случајевима се сматра да треба да постоји негде, да се учврсти временом, да нађе и своју територију, културу, језик и тако даље. Све то постоји у зачетку. Али се никад није огледало у формирању једне јединствене државе као што је то сад. Ја као странац и слависта добро осећам да су људи који живе у западној Украјини потпуно другачији од оних који живе у источној. Разлика је велика. Чак и у језику и у понашању. Не одлазим тамо често, али примећујем. И међу нашим парохијанима има врло много Украјинаца. Већина наших отаца је била с југа Русије, тако су говорили. Тада, 20-их година нико није говорио о некој самосталној Украјини. И жао ми је људи који су морали да учествују у овом процесу стварања самосвести, то је земља која тек настаје, у развоју, и која се мучи због тако тешких ствари. Желео бих да се то одвија мирније. Али, наравно, можемо само да се молимо да Господ свим учесницима у овом процесу дарује мир, спокој и мудрост. - Владико, сви ми, наравно, волимо владику Онуфрија, епископа који заслужује поштовање. Гледам како Украјинска Црква верних реагује на политичке изазове и ствара се неочекиван и радостан утисак о Украјинској Цркви. Сва Црква, не само епископи, већ и клирици, и мирјани, у значајној мери храбро бране своју Цркву и владику Онуфрија. Да ли мислите да су моја запажања тачна? - Мислим да јесу. - Шта бисте посаветовали украјинским верницима да преузму узму из давнашњег или скорашњег искуства наше Цркве? - Да се држе поглавара, блажењејшег митрополита Онуфрија, да се с њим суоче са свим искушењима која им предстоје, да у томе буду молитвено сложни, јер је његова снага у молитвености. И владика је човек молитве и поста и мудрих одлука којима управља Украјинском Црквом. - Владико, сад нас не слушају људи само у Русији и Украјини, већ смо као што нас је својевремено благословио да се називамо блаженопочивши свјатејши патријарх Алексије – ми смо светски православни радио, људи нас слушају свуда, у целом свету, између осталог, и парохијани Ваше епархије. Можете да им се обратите преко радио-таласа радија Радоњеж и да их благословите, а ја бих Вам био захвалан – и слушаоце наше радио-станице у Москви и Русији. - Призивам Божији благослов на све оне који толико воле Цркву да не губе време узалуд и који у слободно време слушају радио Радоњеж подржавајући тако своју Цркву и своју припадност јединој истинској Цркви. - Спаси, Господи! Извор: Православие.ру-
- разговор
- архиепископом
-
(и још 3 )
Таговано са:
-
Благодарећи Телевизији Храм доносимо интервју са Његовим Високопреосвештенством Архиепископом чикашко-средњезападноамеричким Петром из Руске Заграничне Цркве, великим пријатељем српског народа, и Његовим Преосвештенством Епископом средњезападноамеричким Лонгином. Разговор је водио протопрезвитер-ставрофор Стојадин Павловић, главни и одговорни уредник Телевизије Храм. View full Странице
-
- лонгином
- средњезападноамеричким
- (и још 7 )
-
Једино СПЦ може бити названа ''мајком црквом'' Македонској православној цркви –Охридској архиепископији (МПЦ-ОА), и Православној охридској архиепископији (ПОА), тврди Архиепископ охридски и Митрополит скопски г.г. Јован. Захтевање МПЦ –ОА од БПЦ да јој призна автокрфалност, док би јој МПЦ-ОА из захвалности постала ''ћерка црква'', Архиепископ Јован оцењује као крајње неозбиљно и каже да такви преговори наликују обичној пијачној тезги на којој две суседне Цркве тргују ветром и маглом. Архиепископ упозорава да дугогодишњи нерешени црквени проблем, најлошије могуће утиче на православне вернике у Македонији а као што тврди, највећи разлог декаденције која је настала на верском плану код верника, јесте раскол у коме и даље пребива МПЦ-ОА, а који је подржан од власти Р. Македоније. Г.г. Јован је нагласио да се ПОАрхиепископији, која је канонски призната црква и која је део јединства православних цркава, насилно одузима свака могућност за мисију, протерана је из свих постојећих храмова, а као што каже, и поред тога што је Суд за људска права у Стразбуру недавно донео пресуду у Њену корист, држава не само што и даље не планира да је региструје онемугаћавајући је на тај начин у стицању имовине, већ напротив подноси жалбу на донету пресуду. Архиепископ Јован је искористио прилику да прокоментарише и актуелна политичка збивања на релацији Македонија – Грчка око дугогодишњег нерешеног спора око имена, па као што је истакао, за постизање одрживог и трајног решења потребан је један дужи временски период. · Небројена питања круже јавношћу откада је МПЦ-ОА, упутила писмо БПЦ у коме од бугарског Патријарха тражи признавање автокефалности и добијање статуса мајке цркве. Како оцењујете овај потез и колико је могуће да БПЦ једнострано призна автокефалност МПЦ-ОА? Maјкa-црква свих цркава после деветог века је Констатинопољска Патријаршија, зато што су све цркве које добијају автокефалност после деветог века, биле под јурисдикцијом Константинопољске Патријаршије, чак и једна велика црква каква је данас Московска Патријаршија. Мећутим, Охридска Архиепископија, заједно са Синајском Архиепископијом, једине су две цркве које нису имале мајку-цркву. Прва је установљена од цара Јустинијана који узгред речено установљава и Јустинијану Приму која убрзо губи административну самосталност а друга је Охридска Архиепископија – установљена од цара Василија II Бугароубице, који је поразио Цара Самуила. Историјски гледано оне немају мајку цркву али као што је познато, древна Охридска Архиепископија је укинута 1767. године. Канонски па чак и еклисиолошки, немогућ је континуитет оне древне Охридске Архиепископије са данашњом МПЦ-ОА која постоји од 1958. нити пак са ПОА која добија томос за автономију 2005. године. Дисконтинуитет је превелики да би и једна од две цркве могла да се назове наследницом Охридске Архиепископије, пре свега што су епархије Охридске Архиепископије биле више од 200 година под јурисдикцијом других помесних цркава. Све епархије које су данас у саставу ПОА а у саставу су и МПЦ-ОА, која је у расколу, од 1920. па све до 1958. под јурисдикцијом су СПЦ. То значи да је последња јурисдикција поменутих епархија била од стране СПЦ. Зато само она и једино она може да се назове данас мајкoм-црквом, како МПЦ-ОА тако и ПОА. Међутим, веома је интересантно што МПЦ-ОА тражи од БПЦ да јој призна автокефалност, док би МПЦ-ОА за узврат признала БПЦ као мајку-цркву. Таква размена би била на нивоу размењивања ветра и магле. Нити БПЦ има овлашћење да признаје автокефалију, нити пак МПЦ-ОА има право да мења своју мајку. Овим су архијереји МПЦ-ОА, показали и доказали целој Православној Васељени сопствену незрелост, али и поред тога, дубоко сам уверен да Архијереји БПЦ, и поред тога што трпе огромне притиске од власти Бугарске, неће одлучити да и сами заједно са МПЦ-ОА, падну у још један раскол.
- 7 коментара
-
- господином
- охридским
-
(и још 6 )
Таговано са:
-
Нити БПЦ може да усваја ћерке, нити МПЦ-ОА може да мења мајке Немогуће је самом себи доделити нешто што никада пре ниси ни имао, а МПЦ-ОА је на пучистички начин узурпирала Автокефалију, услед чега она није ни призната. Неопходно је да пре свега прихвати автономни статус, какав има и ПОА, па потом заједно, свакако без међусобних оспоравања, да траже автокефалност Цркве на овим просторима, каже Г. Јован Једино СПЦ може бити названа ''мајком црквом'' Македонској православној цркви –Охридској архиепископији (МПЦ-ОА), и Православној охридској архиепископији (ПОА), тврди Архиепископ охридски и Митрополит скопски г.г. Јован. Захтевање МПЦ –ОА од БПЦ да јој призна автокрфалност, док би јој МПЦ-ОА из захвалности постала ''ћерка црква'', Архиепископ Јован оцењује као крајње неозбиљно и каже да такви преговори наликују обичној пијачној тезги на којој две суседне Цркве тргују ветром и маглом. Архиепископ упозорава да дугогодишњи нерешени црквени проблем, најлошије могуће утиче на православне вернике у Македонији а као што тврди, највећи разлог декаденције која је настала на верском плану код верника, јесте раскол у коме и даље пребива МПЦ-ОА, а који је подржан од власти Р. Македоније. Г.г. Јован је нагласио да се ПОАрхиепископији, која је канонски призната црква и која је део јединства православних цркава, насилно одузима свака могућност за мисију, протерана је из свих постојећих храмова, а као што каже, и поред тога што је Суд за људска права у Стразбуру недавно донео пресуду у Њену корист, држава не само што и даље не планира да је региструје онемугаћавајући је на тај начин у стицању имовине, већ напротив подноси жалбу на донету пресуду. Архиепископ Јован је искористио прилику да прокоментарише и актуелна политичка збивања на релацији Македонија – Грчка око дугогодишњег нерешеног спора око имена, па као што је истакао, за постизање одрживог и трајног решења потребан је један дужи временски период. · Небројена питања круже јавношћу откада је МПЦ-ОА, упутила писмо БПЦ у коме од бугарског Патријарха тражи признавање автокефалности и добијање статуса мајке цркве. Како оцењујете овај потез и колико је могуће да БПЦ једнострано призна автокефалност МПЦ-ОА? Maјкa-црква свих цркава после деветог века је Констатинопољска Патријаршија, зато што су све цркве које добијају автокефалност после деветог века, биле под јурисдикцијом Константинопољске Патријаршије, чак и једна велика црква каква је данас Московска Патријаршија. Мећутим, Охридска Архиепископија, заједно са Синајском Архиепископијом, једине су две цркве које нису имале мајку-цркву. Прва је установљена од цара Јустинијана који узгред речено установљава и Јустинијану Приму која убрзо губи административну самосталност а друга је Охридска Архиепископија – установљена од цара Василија II Бугароубице, који је поразио Цара Самуила. Историјски гледано оне немају мајку цркву али као што је познато, древна Охридска Архиепископија је укинута 1767. године. Канонски па чак и еклисиолошки, немогућ је континуитет оне древне Охридске Архиепископије са данашњом МПЦ-ОА која постоји од 1958. нити пак са ПОА која добија томос за автономију 2005. године. Дисконтинуитет је превелики да би и једна од две цркве могла да се назове наследницом Охридске Архиепископије, пре свега што су епархије Охридске Архиепископије биле више од 200 година под јурисдикцијом других помесних цркава. Све епархије које су данас у саставу ПОА а у саставу су и МПЦ-ОА, која је у расколу, од 1920. па све до 1958. под јурисдикцијом су СПЦ. То значи да је последња јурисдикција поменутих епархија била од стране СПЦ. Зато само она и једино она може да се назове данас мајкoм-црквом, како МПЦ-ОА тако и ПОА. Међутим, веома је интересантно што МПЦ-ОА тражи од БПЦ да јој призна автокефалност, док би МПЦ-ОА за узврат признала БПЦ као мајку-цркву. Таква размена би била на нивоу размењивања ветра и магле. Нити БПЦ има овлашћење да признаје автокефалију, нити пак МПЦ-ОА има право да мења своју мајку. Овим су архијереји МПЦ-ОА, показали и доказали целој Православној Васељени сопствену незрелост, али и поред тога, дубоко сам уверен да Архијереји БПЦ, и поред тога што трпе огромне притиске од власти Бугарске, неће одлучити да и сами заједно са МПЦ-ОА, падну у још један раскол. View full Странице
- 7 нових одговора
-
- господином
- архиепископом
-
(и још 6 )
Таговано са:
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.