Претражи Живе Речи Утехе

Археолози су открили добро очуван манастир из византијског доба у Негеву, пустињском региону јужног Израела, у близини библијског града Бершебе. Откривени су и остаци сеоске куће, која је, заједно са манастиром, изгледа била напуштена крајем 6. или почетком 7. века, вероватно због опасности коју је представљао прелазак у рани исламски период, преноси Јерусалим Пост. У извештају о ископавањима Израелске управе за антиквитете цитира се археолог Нир- Шимшон Паран манастир је био добро очуван, што сведочи о свакодневном животу монаха у Негеву у византијском периоду. Био је поплочан подовима од мозаика, који су вероватно поставили сами монаси. „Већина археолошких открића о манастиру везана је за подове, што сведочи о његовом напуштању у касном византијском или на почетку периода Омајада (6.-7. век нове ере)“, приметио је Паран. Манастир је био добро утврђени објекат, обухватао је капелу, трпезу, кухињу, као и пресу за вино. У центру капеле је мозаик малтешког крста, испод којег се налази грчки натпис који помиње име манастира и имена његових житеља. У апсиди су пронађене и две гробнице. Јужно од манастира, археолози су открили сеоску кућу из византијског доба, која је укључивала правоугаони објекат са прозором. На поду је пронађен новчић из прве половине VI века нове ере. Верује се да су и манастир и сеоска кућа локалитети из истог периода. Јуче је Orthochristian известио и о траговима древног врта који је откривен испод пода храма Гроба Господњег. https://mitropolija.com/2025/03/31/vizantijski-manastir-otkriven-u-pustinji-svete-zemlje/

Његово Преосвештенство викарни Епископ хвостански г. Алексеј је данас, 27. јуна 2024. године, са благословом Свјатјејшег Патријарха српског г. Порфирија, освештао новоподигнути споменик Милунки Савић, хероини Првог светског рата и најодликованијој жени на свету. Споменик се налази на Вождовцу, на углу Мештровићеве и Улице браће Јерковић, у којој је Милунка Савић провела последње године живота. Ова скулптура у бронзи, рад аутора Зорана Ивановића и Јелене Атанасковић, откривена је управо уочи Видовдана, рођендана српске хероине. Сабранима на свечаности су се обратили и премијер Србије, министар културе и председник Удружења поштовалаца Великог рата. Подсећамо на животопис ове хероине који смо преузели са странице Народног музеја Топлице: Милунка Савић (1889-1973), хероина са 12 одликовања Рођена је 1889. године у селу Копривница код Јошаничке Бање у породици земљорадника оца Раденка и мајке Милице. Пријавила се приликом мобилизације за рат са Турцима 1912. године да би спасила свог брата јединца од одласка у рат, војној команди под именом Милун Савић. По сведочењу саме Милунке у књизи ,, Жене-Солунци говоре“ под тим именом Милун била је учесник ослободилачких ратова 1912-1918. године. Она је да би изгледала као мушкарац скратила косу, обукла мушко одело и стегла груди пртеним увијачем. Милунка је као припадник бомбашке десетине Дринске дивизије 1. позива била учесник рата са Турцима 1912. године, а са њеном јединицом крајем марта 1913. године била је у опсади Скадра. У рату са Бугарима 1913. године, у бици на Брегалници први пут је рањена и због велике исказане храбрости добила је чин каплара као и командовање бомбашким оделењем. Али због тих рана које су биле на грудима и контузовања од артиљеријске гранате, пренешена је у болницу и тада је откривена њена тајна да је Милун уствари женска особа. Команда је хтела да је демобилише али се она побунила претивши да ће отићи у хајдуке и остала је у војсци. Приликом мобилизације за Први светски рат, Милунка се пријавила у добровољце али је неколико пута одбијена па је тек на интервенцију војводе Воје Танкосића добила распоред у 2. пешадијском пуку. Одбила је предлог војводе Путника да рат проведе као болничарка. Само је накратко била пребачена на тражење команданта Сремског добровољачког одреда као бомбаш у одбрани Београда. У Колубарској бици због исказаног великог јунаштва као командир јуришног бомбашког оделења 3. чете 2. пешадијског пука била је похваљена. На Солунском фронту унапређена је у чин пешадијског наредника и постављена је за командира јуришног вода у 1. чети 3. батаљона. У борбама је била рањена шест пута (два пута од артиљеријске гранате, три пута од пушчаног метка и једном од бајонета) па је два пута била на лечењу у Бизерти, Тунис (болница ,,Фаре“) и у француској војној болници 101 у Алжиру. У Кајмакчаланској бици 1916. године у окуци Црне реке када је њен Гвоздени пук био деташиран код 122. француске колонијалне дивизије, Милунка је засипала непријатељске ровове бомбама и притом је заробила 23 бугарска војника. Један од тих заробљених бугарских војника, студент, после рата је по препоруци свог оца извесног бугарског генерала дошао код ње и оженио се Милункином сестром од ујака Радмилом-Вишњом. Милунка је одликована поред ратних споменица орденом ЗВКЗм који јој је лично уручио регент Александар (наредба Ађ. бр. 37.377 од 18. 4. 1917. године начелника штаба Врховне команде генерала Петра Бојовића), Златном (1915) и Сребрном медаљом за храброст „Милош Обилић“, са два француска ордена (Легије части и Ратним крстом са златном палмом), енглеским орденом светог Џорџа и руским крстом светог Ђорђа Победоносца. Милунки је уручен марта 1917. године у Солуну орден Легије части 5. реда који је установио Наполеон Бонапарта 19. 5. 1804. године о чему је писао лист „Напред“ од 7. 1918. године. Официрски орден Легије части 4. степена добила је после рата. Милунка је једина жена на свету која је била одликована француским орденом Ратни крст са златном палмом. По наводима у листу „Напред“ од 6. 7. 1918. године Милунки је ово одликовање уручено 4. 7. 1917. године у Бизерти, а француски пукови спустили су пред њом заставе. Одликовање јој је лично уручио вицеадмирал гувернер Емил Гепрат. Врховна команда савезничких армија издала је тада наређење да се писмена похвала јунаштву Милунке Савић прочита пред свим јединицама савезничке војске у ставу мирно. Оваква почаст није указана ниједном учеснику Првог светског рата. После демобилизације 19. 8. 1920. године, прво радно место било јој је у Општој државној болници у Београду (1. 2. 1921-1. 8. 1922) као спољна болничарка. На летовању у Дубровнику упознаје и удаје се 1922. године за нижег поштанског службеника Вељка Глигоревића из Мостара (пет година је био млађи од ње). Са њим је живела и радила у Сарајеву у Заводу за израду војне одеће као прегледачица (6. 11. 1922-16. 4. 1924). Из Сарајева преселила се у Београд где је са Вељком који је добио посао у пошти, добила кћерку Милену. Али, брак се убрзо распао. До новембра 1927. године живела је као самохрана мајка у Степановићеву у Бачкој, данас у општини Нови Сад где је на основу „Добровољачког уверења“ добила 5 ха земље на добровољачкој колонији Маријин мајур (Степановићево). У колонији живело је 226 породице ратних добровољаца, а уз помоћ ратних другова саградила је кућу. Кућу и земљу ће врло брзо препустити најмлађој сестри Славки са сином Рељом и Топлицом када се вратила у Београд. Улица у Степановићеву где је њена кућа носи њено име. Имала је касније још три кћерке али усвојене: Милку, Радмилу–Вишњу и Зорку. Поред ћерки, ишколовала је још 32 деце. По доласку у Београд живела је једно време у Скадарској улици бр. 33, а после се преселила у једну кућу на Вождовцу. Обављала је више послова. Радила је као пара кројачица у фабрици војних униформи, потом је била пара куварица у Општој државној болници (16. 4. 1927-3. 5. 1928). Милунка је поред скромне плате од 900 динара месечно (420 је плаћала стан) примала и нешто инвалиднине, као и нека средства од француске владе. Од 3. 12. 1929. године запослила се на препоруку пуковника Сибина В. Тодоровића шефа кабинета Министарства Војске и Моранарице, на радном месту чистачице у Хипотекарној банци са платом од 1200 динара месечно. „Унапређена је“ од 1935. године у чистачицу канцеларије директора банке. Између два светска рата, Милунку су поштовали на прославама јубилеја, приликом обиласка ратишта, при полагању венаца на гробовима палих јунака. На поменутим церемонијама увек је долазила у шумадијској народној ношњи. Говорила је и писала енглески и француски иако није завршила школу. Пет пута је била са делегацијом у Француској а два пута у Солуну. Милунка је одбила понуду француске владе да се пресели у Француску и да добије француску војну пензију као носилац њихових највећих одликовања. За време Другог светског рата, Милунка је држала малу болницу на Вождовцу у којој је лечила партизанске и четничке рањенике па је била ухапшена и заточена у логору на Бањици шест или десет месеци. Када је један немачки официр вршио преглед спискова предвиђених за стрељање наишао је и на име Милунке Савић. Питао је да ли је то чувена јунакиња и када је добио потврдни одговор наредио да је пусте. Међутим, њен унук Дејан тврди да ове речи нису тачне, већ тврди да је Милунку, Влада Милана Недића запослила као државног службеника. Милунка је 30. 6. 1941. године пензионисана са месечном пензијом од 1.232 динара али је на њену жалбу враћена па поново пензионисана 20. 6. 1945. године али сада на њену молбу. Радила је и поред пензије као чистачица у кафани у Поп Лукиној улици број 6 у Београду све до њеног затварања 1954. године. Старост је провела у својој кући на Вождовцу, у друштву унука, ћерке Зорке и у редовним сусретима са војним ветеранима, на која је одлазила у српској униформи и са ордењем. Она је имала после рата пензију од 34.710 динара са инвалиднином од 17.000 динара и 1.000 динара као носилац КЗм. По причи унука, није била сиромашна, а њега је водила у Нишку Бању. После чланка у листу „Политика“ априла 1970. године о њеном јунаштву и тешким условима живота у њеној кући у Осмој новој 25 на Вождовцу, где је живела тада са пензијом од 1160 динара, добила је одлуком Скупштине Града Београда, највише заслугом градоначелника Бранка Пешића, једнособан стан у насељу Браће Јерковић бр. 61, на 4. спрату али у згради без лифта. Предузеће „Наш дом“ је опремило стан намештајем а друга предузећа дала су шпорет, бојлер, фрижидер, постељину, обућу и одећу, посуђе, слике и друге намернице на скромној градској свечаности дана 3. 5. 1970. године. После три шлога која је доживела, умрла је у свом стану 5. 10. 1973. године. Сахрањена на ратничкој парцели бр. 101, поред ограде на крају Новог гробља а говорили су официри ЈНА. Дана 10. 11. 2013. године поново је сахрањена у Алеји великана на Новом гробљу у Београду уз највише државне и војне почасти. Поворку је предводио председник Републике Србије Томислав Николић и начелник Генералштаба Љубиша Диковић који су говорили пред скупом. На њеној бившој кући на Вождовцу, данас у Улици Милунке Савић, постављена је 14. 4 .1991. године спомен-плоча. Председник владе Србије Мирко Марјановић открио је 27. 11. 1995. године у Јошаничкој Бањи споменик висок 2,20 метара а тежак 400 кг рад вајара Љубише Манчића из Београда. Француска је 2011. године у Паризу отворила музеј посвећен херојима из Првог светског рата у коме су постављени и биста, ордење и фотографије Милунке Савић. Извор: Радио "Слово љубве"

У уторак, 6. јуна, навршило се 35 година од канонизације Блажене Ксеније Петроградске од стране Московске Патријаршије. У част годишњице, откривен је споменик вољеној светитељки у близини капеле у којој се налазе њене мошти на Смоленском гробљу у Санкт Петербургу. Света Ксенија је канонизована од стране Руске Православне Цркве 6. јуна 1988. Претходно ју је канонизовала Руска Православна Загранична Црква 11/24. септембра 1978. године. Празник Свете Ксеније почео је служењем Божанствене Литургије у храму Смоленске иконе Богородице на Васиљевском острву у Санкт Петербургу. Службом је началствовао Његово Високопреосвештенство митрополит петербуршки Варсануфије уз саслужење низа архијереја и клирика, саопштавају из Митрополије петербуршке. Његово Преосвештенство упутио је пастирску реч о најомиљенијој светитељки Санкт Петербурга: Блажена Ксенија се одрекла свега и отишла да проповеда покајање, помагала људима, молила се за град Светог Петра, помагала у изградњи цркве. Радила је само оно што је сматрала потребним Христа ради. Она је сав свој живот посветила Њему, и ништа је није могло одвратити од Њега — ни прогон ни прекор. Света Ксенија је увек била са Христом, стога је прослављена као првобитна светитељка Санкт Петербурга… Град не може без праведника, и хвала Богу, Господ га благослови. Потребна нам је помоћ светаца и поверење у њихову помоћ. Само онај ко је са Богом може победити. Дакле, наш народ треба да се уједини, да долази у цркву, да се моли и окрепљује. Потом су Митрополит и његови пратиоци отишли у капелу Блажене Ксеније на Смоленском гробљу да благослове нови споменик светитељки и помоле се на њеном гробу. Скулптура је плаћена донацијама верних православних хришћана. https://mitropolija.com/2023/06/09/otkriven-spomenik-svetoj-kseniji-petrogradskoj-na-35-godisnjicu-njene-kanonizacije/

У центру Београда, код некадашње Железничке станице, свечано је откривен споменик Стефану Немањи (Преподобни Симеон Мироточиви), великом жупану и једном од највећих српских владара. Председник Александар Вучић је поручио да је од Стефана Немање до данас српски народ државотворни народ. "Без свести да је постојао неко пре нас, ко је имао снове које ми данас живимо, ниједан сан о будућности није могућ", истакао је Председник. Свечаности су присуствовали Преосвећена господа Епископи шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке Јован, бачки Иринеј, крушевачки Давид, ремезијански Стефан и мохачки Исихије. Споменик Стефану Немањи доминира тргом и гледа ка храму Светог Саве Споменик Стефану Немањи који је откривен на Савском тргу, дело је руског вајара Александра Рукавишњикова. Стефан Немања стоји на византијском шлему. У једној руци држи мач, а у другој Хиландарску повељу. Споменик је висок 23 метра и тежак 68 тона. Председник Вучић: Споменик је прича о нама "Стајати овде значи покајање за све године током којих смо га заборавили, али и свест да смо коначно открили корен из кога је настало најлепше дрво које се зове Србија. Имали су Срби Властимировиће. Имали су Срби Војислављевиће. Имали су Срби и Вукановиће. Имали су и Вишеслава и Михаила и Светог краља Јована Владимира. Имали су Срби и архонте и кнежеве и жупане и краљеве и свеце - пре Немање. Да је Србији подарио само Светог Саву, много би јој подарио. Да је Србији подарио само Стефана Првовенчаног, много би јој подарио. Подаривши нам обојицу, подарио нам је Србију, јаку, први пут истински централизовану Државу, која је умела да нађе свој суверени простор између Истока и Запада, између Првог и Другог Рима", истакао је председник Вучић и додао да је споменик Стефану Немањи - споменик великом жупану, али и Србији. "На Хиландару, и дан данас, ниче лоза, чудотворна, са места на којем је Стефан Немања првобитно био сахрањен. У Београду, из овог споменика, та лоза, тај пут, та свест о Србији, треба да настави да расте, да се развија и да нам стално говори колико је важно имати корен, име и идентитет. И овај споменик је велики, зато што је прича о нама велика. И овај споменик је тежак, зато што је прича о нама често била тешка. И леп је, колико је и прича о нама лепа. Овај споменик је, дакле, и пре свега, прича о нама. О томе ко смо били, о томе где смо били, шта смо радили, и највише о томе шта смо данас и шта хоћемо да будемо", рекао је председник Вучић. Он је навео да смо се у претходном периоду трудили да Србију подигнемо из пепела, да обновимо и изградимо пруге, путеве, болнице, школе, али и да покушамо да вратимо веру у себе, у могућности и снагу српске државе. Председник Вучић је истакао да смо успели да објединимо оно што је најважније, да земљу економски усправимо, национално одбранимо и духовно повратимо и уздигнемо. "Вечерас сам посебно срећан, јер овде, где стојимо, изнад, налази се и храм посвећен Немањином трећем сину Растку Немањићу, великом и нашем Светом Сави. И баш онако како данас на дан Светог Саве откривамо овај велелепни споменик, тако смо за кратко време успели, не да завршимо, већ да суштински изградимо и осликамо најфинијим мозаиком, најлепши и највећи православни храм на свету, Храм Светог Саве, а тако ћемо обновити и Хиландар и целу нашу Србију", поручио је председник Вучић и додао да споменик представља Стефана Немању као одлучног владара који држи мач у десној руци, а Хиландарску повељу у левој. "Од њега па до данас смо државотворни народ. Тим мачем правио је и градио, затим чувао Србију. До Немање смо били култура опонашања и превођења, од њега култура креације, хранитељства и писања, а то симболизује Хиландарска повеља", рекао је председник Вучић и нагласио да и ми данас морамо да градимо, као што је Немања градио задужбине, свесни да је наша садашњост задужбина наше будућности. „Без свести да је постојао неко пре нас, неко ко је имао снове, које ми данас живимо, ни један сан о будућности није могућ. Ми имамо садашњост, због Стефана Немање, и његовог Растка, а нашег Светог Саве, и због Стефана Првовенчаног, због Милутина, Душана, Уроша, Лазара, Вука, Ђурађа, Стефана, и због Ђорђа, и Милоша, Михајла, и Милана, Петра, једног и другог Александра. Због људи који су причали ту причу, причу о нама, причу о Србији. И реч коју данас изговарамо, реч Србија, није наша. Они су је створили, стварајући и нас, и то никада не смемо да заборавимо. Они су је исковали, од Ситнице до Марице, од Косова до Куманова, од Цера до Кајмакчалана. Много крви и много олова је у тој речи. Зато је тако тешка, зато је и тако велика. Зато је толика обавеза, за свакога ко се усуди да је изговори. И није било лако доћи до овог дана, до овог чина делимичног враћања тог огромног дуга. Није могла Србија, није имала чиме, није ни знала како. Дуго се плашила, била крива и себи и другима, и стајала погнуте главе и пред својом прошлошћу и пред својом будућношћу. И нема кривца за то, осим у нама самима. Није било ни разлога, осим, опет, у нама. Требало нам је времена, требало нам је храбрости, знања, да поново поверујемо у то да нисмо никакав балкански изрод, никакво бесно племе без икаквог корена, никакав дежурни кривац, и да опет станемо на своје ноге, усправимо се и сетимо сваког трена те дуге историје и сваког човека који нас је, кроз њу, стварао. Требало нам је времена да свима кажемо да нисмо овде да било коме претимо, да нам је доста и крви и ратова, да разумемо, волимо, праштамо, кајемо се, али и да нећемо ни тек тако да не постојимо. Да имамо име, да имамо историју, нашу, да имамо очеве и да, кроз њих, имамо и понос и да, захваљујући томе, њима, имамо и слободу. Нашу, баш као што је и та историја наша и језик, наш, култура, наша, традиција и вера, опет наше. Нисмо их ни од кога отели, нико нам их није дао, и немамо коме да их враћамо. Нећемо ништа ни од кога, занима нас да, попут овог споменика, растемо у висину, али нико више, и никада више, неће Србију натерати да се одрекне ни имена, ни дела. Зато је овај споменик, што би рекли, голем. Зато што треба да га виде, и да, кроз њега, виде нас. Усправне и поносне. Људе спремне да раде и да граде. Пријатеље који никоме не желе зло, који ни од кога ништа неће да узму, али и који држе до себе и који се неће стидети, ни пред ким. Зато је овај споменик и својеврсна тачка коју стављамо на крај једне приче. Оне о лепој и тешкој прошлости, оне о ратовима, крви, робовању, ослобађању, грешкама, лошим одлукама, гробовима и поновом уздизању", поручио је председник Вучић и додао да је истина о јединству нашег народа једна од наших најважнијих прича и да данас разумемо колико је важно да будемо једно и јединствено биће, чувамо свој језик, историју, своју културу и своју будућност. Председник Вучић је захвалио свим представницима нашег народа који су вечерас били присутни: руководству Републике Српске, представницима српског народа из Црне Горе, али и многих других земаља у окружењу и истакао да, иако живимо у различитим државама, никоме нећемо дозволити да нам одузме свест да припадамо истом роду и истој породици.„Захвалан сам свима који су дали свој допринос стварању овог уметничког ремек дела, од вајара Светомира Арсића Басаре, Владимира Величковића и Емира Кустурице до Александра Рукавишњикова, заслужног уметника Руске Федерације и члана Руске академије уметности. Овде, где се симболички спајају улице Немањина и Карађорђева, ми данас славимо и раскош својих историјских домета, и обнављање државности, и просперитетну будућност коју ми и наши потомци морамо вредно да градимо. Немања је, за нас, био почетак. Овај споменик је крај, али само тог почетка. Пошто од њега почињемо ми, и сви који после нас долазе. Он је доказ и да је створила историја нас, али и да смо ми у стању да историју стварамо. И то ону добру историју, историју мира, историју знања, историју раста, каквог никада нисмо имали. У име те историје смо данас овде, у име те историје и откривамо споменик. Стефану Немањи, оцу, родоначелнику, творцу и свецу. И нека стоји овде, уздигнут, осветљен, и нека га сви виде. Нека виде Србију, какву смо ми направили. Искрено, из дубине душе обичног српског смртника, желим да ово обраћање завршим речима Светог Саве којима се у Служби Светом Симеону обраћа своме оцу: Моли Бога за нас, Симеоне блажени, да се сачува стадо твоје неповредно! Слава, и сада! Живела Србија!“, поручио је председник Вучић у свом обраћању. Како је патријарх Иринеј говорио о Стефану Немањи Пуштен је и видео-снимак са речима блажене успомене патријарха српског Иринеја. Он је сматрао да је Стефан Немања био велики државник. "Можда међу водећим државницима тог времена, Он је знао шта је значила црква за један народ". Председник Вучић је захвалио патријарху Иринеју за све "што је урадио и што нас је гурао и храбрио да радимо велике ствари". Додик: Потребно стално сећање на то како смо настали Окупљенима се обратио председавајући Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик. "Сваки дан налазим довољно разлога и поноса што припадам српском народу. Данас сам посебно поносан што са вама делим величанствени тренутак у којем Србија, Београд и сви Срби одају пошту великом ујединитељу српског народа Стефану Немањи", навео је Додик. "Срби су давно научили да без државе нема слободе", додао је. Истакао је да се споменик налази у непосредној близини модерног дела града. Како каже, потребно је стално сећање на то "како смо настали и шта смо радили". Додик је рекао да је тај део средњовековне историје био потиснут и да је време за повратак темељима. Поручује да је данашња Србија све напреднија и да је Република Српска загледана у Србију. "Нека живи Србија, Република Српска и нека живи српски народ где год се нашао", поручио је Додик. Уметнички програм истакао значај Стефана Немање На свечаности је изведен пригодни уметнички програм. Музичари обучени у средњовековну одећу извели су музику која подсећа на то време, а у улози великог жупана Стефана Немање наступио је глумац Небојша Кундачина. Бројни званичници и црквени великодостојници присуствују свечаности Свечаности на Савском тргу присуствовали су председник Александар Вучић, премијерка Ана Брнабић, председник Парламента Ивица Дачић, министри у Влади Србије, председавајући Председништва Босне и Херцеговине Милорад Додик, градоначелник Београда Зоран Радојичић, заменик градоначелника Горан Весић, великодостојници Српске Православне Цркве, амбасадор Русије у Београду Александар Боцан Харченко, представници дипломатског кора, градоначелник Бањалуке Драшко Станивуковић, лидери Демократског фронта Андрија Мандић и Милан Кнежевић и председник Демократске партије Срба у Македонији и посланик у Собрању Иван Стојиљковић. Споменик је дело руског вајара и академика Александра Рукавишњикова. Постављен је крајем прошле године на Савском тргу. Стефан Немања који стоји на византијском шлему у једној руци држи мач, а у другој Хиландарску повељу. Реконструисани Савски трг добио је полукружни облик са централном фигуром Стефана Немање и саобраћајем измештеним на ободе трга. Обновљена је и фасада зграде старе Железничке станице, која ће постати Музеј историје Србије. Извор: Инфо-служба СПЦ

На Немањином граду у Подгорици јуче је игуман манастира Светог Симеона Мироточивог архимандрит Данило Трпчевски открио камени крст-розету, који датира из 6. вијека, из времена цара Јустинијана. Протојереј-ставрофор Драган Митровић, старјешина подгоричког саборног храма Васкрсења Христовог, иначе академски вајар и добар познавалац ранохришћанског наслеђа на нашем простору казао је за наш портал да и ово откриће показује да Подгорица, а нарочито њено старо језгро има више слојева. Отац Драган, чијим трудом и љубављу су у архитектуру подгоричког саборног храма уграђени елементи читавог хришћанскох наслеђа наших простора, од апостолских времена до наших дана, подсјећа да је својевремено преко пута Немањиног града, на десној обали Мораче, на мјесту гдје се сада налазе хотел „Подгорица“ и спортски центар, откривена илирска некропола, највећа на простору екс Југославије. Она свакако указује на постојање значајног насеља на овом простору у том периоду. „То потврђује и овај крст-розета, као и још неки елементи архитектонске камене пластике које је својевремено открио и изучавао чувени архитекта Василије Вајо Кнежевић и уградио их у стијене и зидове на Немањином граду и на тај начин их сачувао од даљег пропадања. Иначе, сама розета-крст по својој врло раскошној каменој пластици указује на период цара Јустинијана, тј. на 6. вијек“, категоричан је отац Драган Митровић. Отац Драган објашњава да сличне розете постоје у епископској базилици из тог времена, која се налази на римској Дукљи, гдје се јасно виде слично украшене парапетне плоче. „Руски археолог Иван Новицки, белогардејац и професор подгоричке гимназије изучавао је својевремено римске водоводе који су ишли од Цијевне. Један крај је ишао према римској Дукљи, а други уз обалу Рибнице. Осим тога, и камени мост на саставцима на Рибници је из римског периода, иако су га Турци касније преуређивали. Све то указује да је у том периоду овдје постојало значајно насеље. И ово најновије откриће потврђује тај закључак Новицког“, каже отац Драган Митровић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Црква из времена византијске епохе, посвећена непознатом светом мученику, откривена је, након трогодишњих ископавања, у близини Јерусалима, саопштили су израелски истраживачи 23. октобра 2019. године. Услед археолошких ископавања, на светлост дана изашли су подови различитих делова овога храма – украшени великим мозаицима на којима су изображене птице, воћни плодови и биљке, као и вишебојне фреске и један неуобичајен епиграф на грчком језику. У порти храма пронашли смо епиграф, који нам сведочи да је храм посвећен једном славном мученику, истакао је Венијамин Сторчен, руководилац ископавања. Он је додао да се у епиграфу не наводи име мученика. Из Израелске управе за антиквитете (IAA) процењују да овај храм, који је удаљен око 16 километара западно од Јерусалима, датира из 6. века. Приликом ископавања, испод главног дела храма пронађена је подземна крипта и истраживачи верују да су у њој биле положене мошти мученика којем је храм посвећен. Премда је поменути мученик непознат, Сторчен је истакао да раскош читавог здања може да укаже на чињеницу да је реч о једној угледној личности. Други епиграф сведочи о томе да је византијски цар Тиберије Други Константин новчано помогао радове на проширењу овога храма. Знамо за неколико стотина храмова у Светој Земљи, али ова црква надмашује већину њих по питању стања очуваности и учешћа цара у новчаној помоћи за њену изградњу, нагласио је Сторчен. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Поводом годишњице смрти патријарха Павла, откривен споменик на платоу испред цркве Светог Марка у Београду, а на иницијативу Града Београда и уз благослов српског патријарха Иринеја. Споменик је дело вајара Зорана Малеша. Испред Цркве Светог Марка црквени, али и градски званичници су подсетили на лик, дело и учење патријарха Павла. Након откривања споменика, генерални секретар председника Никола Селаковић рекао је да је партријарх Павле у тешком времену искушења био путоказ исправног живота и размишљања. Подсетио је да је патријарха Павла новинарка Студија Б једном питала „када ће нама Србима бити боље“, на шта је он одговорио „када ми будемо бољи“. „Данас је дан када покушавамо макар мало да будемо бољи, одужујући се људима који су у животу града Београда и Србије, али и у животу готово свакога од нас, учинили нешто значајно и добро са циљем да будемо макар мало бољи. Ово је споменик човеку који се у тешком времену трудио да својим чињењем све нас учини макар мало бољим“, истакао је Селаковић. Откривању споменика присуствовали су и представници црквеног кора, предвођени епископом ремезијанским Стефаном, заменик градоначелника Горан Весић, помоћник градоначелника Андреја Младеновић, главни урбаниста Милутин Фолић, вајар Зоран Малеша. На данашњи дан, пре девет година, преминуо је патријарх Павле. У Пећкој патријаршији устоличен је 1994. године. Док је био патријарх није примао патријаршијску плату, него једино пензију из периода док је био епископ рашко-призренски. На сахрани патријарха Павла било је више од 600.000људи. Поводом 100 година од рођења у Србији је 2014. године објављена поштанска марка са његовим ликом, као и изложба његове личне библиотеке. По њему је названа Гимназија „Патријарх Павле“ у Раковици. Извор: РТС извор

Веродостојници хришћанске вероисповести учествовали су на церемонији код гроба чија мермерна конструција сада поново има оригиналну окер боју, преносе новинари. „To није само поклон Светој земљи, то је поклон целом свету“, истакао је јерусалимски православни патријарх Теофил Трећи обраћајући се присутнима, међу којима је био и грчки премијер Алексис Ципрас. Грчки тим за рестаурацију, сачињен од археолога и других стручњака, успешно је окончао радове на рестаурацији едикула – реч изведена из латинског термина „aedecule“, што значи „мала кућа“. Радови су почели у мају 2016. Христова гробница На градилишту се, у октобру, догодило нешто несвакидашње, када је мермерна плоча која покрива гроб била склоњена на три дана. Последњи пут пре тога људи су дошли до срца најсветијег места хришћанства – 1810, када је, после пожара, обављена рестаурација. Током шездесетих и деведесетих година 20. века друге обнове су изведене у разним деловима цркве која се налази у старом граду Јерусалиму, код највећих светилишта јудаизма и ислама – Зида плача и Брда храма, међутим, едикула није дирана. За девет месеци и за цену од 3,4 милиона евра практично све је демонтирано, очишћено и рестаурирано, укључујући и стубове и куполе изнад и унутар зграде. Прозор је отворен да би се дозволо ходочасницима да први пут виде голи камен старе пећине. Уклоњена је ружна гвоздена конструкција коју су британске власти направиле 1947. године као потпору за зидове. Очишћена је чађ која се накупила на зидовима камене фасаде пошто су ходочасници на том месту деценијама палили свеће. Више нема страха за стабилност старог храма који је последњи пут обновљен пре више од 200 година. Светски фонд за заштиту споменика, који је прикупио четири милиона долара за обнову, саопштио је да је интервенција била неопходна јер је постојала опасност од колапса. Радове су финансирале три водеће хришћанске вере у тој цркви: грчко-православна, фрањевачка и јерменска, као и од јавних и приватних донација. Конструкција на остацима из четвртог века Конструкција од мермера и кречњака стоји у Храму Христовог васкрсења из 12. века, на остацима из четвртог века. Била је потребна хитна обнова гробнице која је годинама била изложена факторима животне средине, као што су вода, влага и дим.