Претражи Живе Речи Утехе

У недељи Сајма књига, а у ишчекивању зборника радова „Како предавати књижевност у условима четврте технолошке револуције“, одлучиле смо се да мало похвалимо наше ђаке-читаоце, односно да обавестимо ширу јавност да они заиста постоје. То чинимо као професорке које тврдоглаво одгајају читаоце у доба евидентне кризе читања, али и као менторке најуспешнијих тимова Србије на такмичењима из књижевности који су за девет година учествовања на Књижевној олимпијади освојили више стотина окружних и републичких награда. Друштво за српски језик и књижевност Србије је и званично избројало да су наши ученици освајачи 112 државних награда. Са тог становишта и са тим искуством, посвећујемо овај текст ђацима који, упркос изузетним успесима, никада нису постали медијска тема – доброј, непроблематичној деци која не праве скандале него читају књиге и у њима траже заклон и путоказ. И овог октобра у халама Београдског сајма слиле су се колоне школараца из престонице и унутрашњости. Већина их је дошла организовано, са својим наставницима, поневши са собом списак жеља и већи део џепарца, а однела кесе пуне књига, ишчекујући тренутак када ће у миру своје собе или већ у аутобусу, омирисати корице нове књиге и заронити у њене таласе. Међу сајамским ходочасницима и ове године су се нашли наши бројни ученици – и они који тек откривају разлоге због којих је књига незаменљиви животни сапутник, и они који су својим искуством већ спознали да се чак и у овом модерном, друштвеним мрежама уловљеном свету, ипак, од лијепе књижевности живи. За такве ставове младости која је нама поверена умногоме смо и саме заслужне. Неко би уместо заслужне написао криве. Међутим, ми верујемо да је прва реч тачна. Мора бити да је преостало нешто успеха и зрнце радости и за духове опрљене љубављу према хуманистици, према живој и писаној речи. У том смислу, без икакве гриже савести, одвраћамо младост од илузије да технологија одагнава усамљеност и да може заменити пољубац, загрљај, држање за руке, разговор. Не верујемо у љубав на дугме, у поузданост клик-пријатељстава, у став који се формира према очекиваној кликтабилности (каква нова омиљена српска реч која би требало да нам образује јавно мнење!). Трудимо се да, осим у ретким тренуцима, технолошка помагала остану изван наших прича и причања. И то чинимо захваљујући књигама, на том путу ослањамо се на велике писце, поуздане сапутнике сваке младости и човечности, достојне учитеље људскости, честитости и вере. Уз њих и са њима учимо децу да говоре, разумеју и чују, да зарањају у човека, а не у екран. Заједно васпитавамо људе који ће бити чувари смисла, а не конзументи глупости и гутачи пласираних неподопштина. Наши ученици нису штребери и бубалице, нити су годинама најбољи тимови на републичком такмичењу из књижевности зато што јуре поене и награде. Напротив, њихови домети су огледало дуготрајног труда, последица су свега што су та деца прочитала и научила, али и онога што су књиге у њих уградиле. Њихова лица су мека. Њихове речи су разборите и чврсте. Њихове су кичме наслоњене на гомилу прочитаних књига, дакле прилично усправне. Та деца устају да поздраве професора. Често о нама говоре с уважавањем, још чешће нама говоре, не устежући се. Они пишу песме и приче. Освајају за јавност невидљиве награде и објављују невидљиве књиге. Нису ни насилни, ни неваспитани, једноставно су чаробни, а то би у преводу значило – медијски неатрактивни. И нису једини. Исту такву децу и професоре сусрећемо на такмичењима у Тршићу и Сремским Карловцима – на оним за јавност незнаним догађајима када се у два посебна пролећна дана друже и надмећу чувари нашег језика и читалачка младост ове земље. Рад са ученицима показује да младост наша и даље у извесном броју својевољно чита (истина, све мањем) и да би свакако много више читала и напајала се на тим изворима када би друштвени амбијент указао да је то потребно, вредно и корисно. Међутим, рад са децом потврђује и да прави путокази и убедљива аргументација о разлозима због којих човек чита, итекако успевају да преокрену нечитаче у читаоце. А то се у доброј учионици ради. И то ради умешан наставник књижевности – отима младост од општег тренда излизаног убеђењем да образовање није важно, од линија мањег отпора, од банализације, естрадизације и релативизације идеја о добром, племенитом и прикладном. У амбијенту медијског декора исцртаног сажетошћу, сензационалношћу и подилажењем пројектованим кликовима, посвећеност књижевности и успеси на том пољу остају неприметни и непризнати у ширем контексту, као и све друге тековине и домети уметничког и хуманистичког настројења. Али ваља запазити да у свету ријалити програма и масовне забаве у којем живимо нису све дисциплине и области образовног система третиране на исти начин. У том и таквом свету приметно је да се корпоративне вештине, информатика, инжењерство, менаџмент, предузетништво и сл. на тржишту капитала добро котирају. Сходно томе, чини се да оне нису у раскораку са новом материјалистичком и потрошачком стварношћу, а понекад јој на известан начин и служе, док је хуманистика критички оспорава и пориче. Дефинитивно, под истом капом не могу живети Андрић и „Елита“, „Задруга“ и „Бановић Страхиња“. У питању су опречни универзуми и визије живота које претендују да обитавају на простору људске душе, а једна другу искључују. Стога је превредновање једне културе и навика једног колектива у неминовној вези са урушавањем статуса његове књижевности, као носиоца културног идентитета. Улога медија у режирању овакве друштвене сцене, као и у креирању слике о српској школи, одавно је очигледна. Само један пример: две године заредом у јуну месецу са својим ђацима организовале смо годишњу изложбу најзначајнијих успеха Филолошке гимназије „Штриклирање диплома“. Тада се у ходницима Филолошке на штрику завијоре наше „невидљиве“ дипломе, престижне награде и признања која остају на канапима да дочекају наредну генерацију ђака која улази у нашу школу као у храм поклоника уметности и вештине речи. Овога пута пребројале смо више од 350 награда и признања регионалног, републичког и међународног нивоа освојених у једној школској години. А медијски одзив био је раван нули. Колико медијских кућа уопште има новинара који трага за добрим школским причама? Зашто је само насиље у школи вест? Бити виђен значи бити естрада, бити виђен значи бити скандалозан. У таквом кадру нема места за пристојне људе успешне у свом послу, а разуме се, ни за пристојну децу (изузетак су донекле вести о победницима на такмичењу ученичких компанија или о медаљама са међународних олимпијада из физике и математике). На ове и многе друге теме разговарали смо крајем августа на научном скупу „Како предавати књижевност у условима четврте технолошке револуције, у организацији Одељења за књижевност Андрићевог института у Вишеграду. Дванаест професора књижевности из Србије и Републике Српске укрстило је мишљења и искуства, а понекад и методичка копља у трагању за смерницама и обрасцима предавања књижевности у измењеном и неповољном културолошком и цивилизацијском амбијенту (предавања су доступна на сајту Андрићевог института). И том приликом сложиле смо се у вези са темељним принципима на којима настава књижевности почива, упркос духу времена. Убеђене смо да се књижевност не може предавати без читања књига, да наставници нису аниматори већ да су, по обрасцу сопственог знања и интегритета, узорити мотиватори, покретачи духа својих ученика и њихова достојна инспирација. Не осећамо се ни као просветари, ни као инфлуенсери, ни као статистичари. Једноставно, а можда и врло компликовано, одлучиле смо се да останемо професори. То би, поред осталог значило, да своје наставничке успехе меримо искључиво дометима својих ученика. Уз свест о томе да добри резултати ипак настају тамо где је ученицима добро. Ауторке су професорке Филолошке гимназије у Београду https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/pod-istom-kapom-ne-mogu-ziveti-andric-i-elita/

Светом архијерејском литургијим, празничном литијом и културно-умјетничким програмом Црква Преображења на Кључком Тавору на Бјеласици прославила је своју храмовну славу. Свету службу Божију служио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са Његовим преосвештенством Епископом баришевским Виктором Коцабом, викарним епископом Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија, уз саслужење свештенства и вјерног народа који се за Преображење традиционално у великом броју окупља на Бјеласици. Звучни запис беседе Митрополит Амфилохије је око цркве, која је вјерна копија срушене ловћенске Цркве Светог Петра Цетињског, предводио Преображењску литију и након тога благосиљао славски колач и обавио преображенско освећење грожђа. У бесједи након литије владика је казао да је Кључки Тавор обасјан истом оном светлошћу којом је обасјан и први Тавор – гора Преображења у вријеме Господње: „То се догодило прије двије хиљаде година и то се догађа кроз вјекове. Свјетлост Преображења Господњег преображава горе и планине, преображава људске душе, нарочито Светим тајнама крштења и миропомазања, причешћа Тијелом и Крвљу Господњом, Божијим присуством у овоме свијету и призивом сваке људске душе да буде обасјана том вјечном непролазном Божанском свјетлошћу којом су тројица ученика обасјани и двојица пророка на Таворској гори.“ Владика је казао да је и ова Кључка гора нови Тавор који је засијао, као и Света црква Божија на њој која је долећела са Ловћена, са оне горе Преображења на којој се преображавао Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац. Подсјетио је владика да је на Ловћену он подигао црквицу коју је пројектовао стрицу Светоме Петру Првоме, заклевши Црногорце да га ту сахране, оставивши на њима проклетство ако то не учине: „Гора Преображења је Ловћен планина а сада и ова нова планина – Кључки Тавор, која призива и обасјава свјетлошћу Божије истине и лица Христовога, свјетлошћу Свете Торјице – Бога љубави, не само сабране овдје, него све земаљске људе и народе да чују глас Господњи са неба и повјерују у Сина Његовога јединороднога.“ У Сину Божијем је истина и живот вјечни, и непролазни, казао је владика Амфилохије и додао: „У Њему је преображење смртнога свијета и творевине, смртнога људског рода, преображење том свјетлошћу вјечном и задобијање вјечне и непролазне свјетлости, вјечног и непролазног људског достојанства. Зато се радујемо што смо данас овдје на овоме светоме мјесту, новој гори Таворској.“ Високопреосвећени Митрополит је благосиљао архимандрита Јоила (Булатовића), чијим трудом и љубављу је, прије двадесет година у мјесту Речине код Колашина, освећен први манастир Светих Кирила и Методија, затим 2005. Црква Преображења, а 2008. године освећен је манастир Пресвете Богородице Јерусалимске: „Сав Јерусалим се овдје преселио, дошао је овдје већ двадесет година. Ова речинска пустиња је плоднија сада него што је икада била, јер рађа и препорађа, обасјава вјечном и непролазном свјетлошћу безбројне душе и препорађаће и обасјаваће и у будућности.“ Сабрани на Кључком тавору су имали и посебну радост да добију благослов светога града Кијева а преко њега и свих други светих градова освештаних именом Божијим и обасјаних том свјетлошћу Христовог Преображења. „Нека Бог подари снаге нашем брату Онуфрију и његовим епископима који припадају Цркви Христовој православној и који чувају вјерност Светом равноапостолном Владимиру који је покрстио руски православни народ и све оне народе који су се из њега изњедрили до данашњих дана“, рекао је владика и додао да је благослов Светога Владимира и овдје код нас присутан преко личности нашега Јована Владимира који је 1016. године мученички пострадао за Христа, обасјан том Божјом свјетлошћу којом и нас обасјава кроз вјекове. У знак благодарности Преосвећеном владици г. Виктору, Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је додијелио панагију иконе Мајке Божије да се сјећа овога светога мјеста и нас у својим молитвама. „Благодат са ове горе Кључке иде даље и шири се читавим свијетом, стигла је до светога Кијева“, истакао је између осталог Архиепископ цетињски наглашавајући значај благослова великих кијевских подвижника Св. Антонија и Теодосија и лаври из ове благословене земље: „Благодаримо драги владико, и вама и нашем драгом Митрополиту Онуфрију, једном од најумнијих архијереја наше православне Цркве данас. Он није само архијереј, него и мудар човјек са дубоким смирењем који се труди да ту дубоку рану на бићу кијевске Русије замири на један изворни хришћански начин, што није лако.“ Митрополит је казао да би та украјинско-кијеворуска рана хтјела да се и овдје у Црној Гори преко овдашњих безбожника пресели и постане рана на тијелу наше Цркве и народа: „Али, јачи је Господ Бог од свих земаљских сила. Свака власт је довремена, као и ово земаљско сунце које је привремено, а Божија свјетлост, свјетлост Христова Преображења остаје вјечна. Она увијек изнова призива све људе и народе да буду обасјани том Божијом свјетлошћу, истином и правдом Божијом, Светоројичном љубављу чиј је свједок и ова светиња – Кључки Тавор.“ Благослове Украјинске православне цркве, Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија, Митрополиту, свештенству, оцу Јолили и братији, вјерном народу пренио је Његово преосвештенство Епископ баришевски Виктор Коцаба. Владика се захвалио Митрополити на прилици да на овај велики празник служи на оваком мјесту – гори Преображења, преносећи топле поздраве и благодарност Блажењејшег Митрополита Онуфрија за молитве и чврсту, недвосмислену подршку православном народу Украјине, правди Божијој и Христовој истини. На крају владика је прочитао и писмо које је Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије овом прилико упутио Митрополиту Амфилохију у којем истиче да са тугом и бригом прима вијести о угрожености и дискриминаторском односу црногорских власти према Православној цркви у Црној Гори. Тим поводом Блажењејши упућује братску молитвену подршку Митрополиту Амфилохију и његовој пастви са жељом да уз Божију помоћ остану у чврстом залагању за чистоту православне вјере и јединство Цркве Христове. Сабрање на Кључком тавору, благословом Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, представља централни преобаженски црквено-народни сабор у Црној Гори. Извор: Митрополија црногорско-приморска Црква Преображења на Кључком Тавору прославила храмовну славу | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) MITROPOLIJA.COM Светом архијерејском литургијим, празничном литијом и културно-умјетничким програмом Црква Преображења на Кључком Тавору на Бјеласици...