Претражи Живе Речи Утехе

„Када се душа одвоји од тела, где ће она бити до коначног Васкрсења? Шта ће да уради; Да ли се развија, или остаје, да тако кажемо, у стању дубоког сна?' Овде је реч о једном радикално другачијем свету, о једној радикално другој димензији, која је ван наше могућности да је спознамо – не можемо je спознати нашом логиком, тј. нико не може речима описати овај свет који лежи изван простора и времена. Истовремено, у овом периоду чекања постоји, рекли бисмо, еволутивни пут душе ка Богу. То је динамичан процес, душа напредује ка величини Божијој". „Дакле, душа наставља да расте. Она није у хибернацији, у неком стању ’одржавања‘ чекајући Други долазак. „Тачно. Тако говоре свети оци. Да ствари стоје другачије, да је душа у стању неактивности или стагнације, тада би се у једном тренутку осећала уморно и досадно у созерцању Бога, ма колико Бог био добар и леп. Када смо стално фокусирани на нешто без промене, неминовно настаје умор и незаинтересованост. Човек, међутим, иде динамичним путем ка Богу који је бесконачан. Човеков живот, унутар овог бесконачног „простора“ Божијег, је непрекидно кретање које води, да тако кажем, од једног изненађења до другог, како му се открива Божија величина. Зато светитељи, као и анђели, непрестано славе Бога, јер непрестано посматрају величину Његове љубави како се одвија у њиховим срцима. Дакле, још једном имамо посла са еволутивним покретом унутар бесконачног величанства Бога. То није статичко стање које изазива досаду. Међутим, то је истовремено и став“. „Шта значи овај парадокс?“ „То је развој и заустављање у исто време. Стојећи пред Богом, идеш ка Богу“ и обрнуто. Не можемо рећи да је душа смештена на одређено место, на унапред одређен и фиксиран начин, јер би то, као што сам већ поменуо, значило ситост и досаду. Истовремено, душа је у сталном стању непрекидног напретка. Ако ово важи за свет, замислите колико више важи за тежњу за богопознањем. Зато нам је апостол Павле дао ове речи - да наш пут ка Богу напредује од славе до славе и од изненађења до изненађења, у процесу који никада не престаје. Дакле, човек после смрти наставља да задржава своју моћ свести и може да настави да комуницира са Богом. Не мислим да ће се душа молити Богу тражећи овај или онај предмет, или ову или ону милост. Када кажем молитву, мислим на енергију која спаја људе са Богом. Оваквом молитвом мртви могу да комуницирају са целим људским родом, на исти начин на који се ми комуницирамо и молимо за душе умрлих. Зато имамо парастос. То је начин на који ми, милошћу Духа Светога, комуницирамо са онима који су већ отишли на велико путовање“. Одломак из књиге Дарови пустиње - Киријакос Маркидис https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/poy-vrisketai-i-psychi-mechri-tin-koini-anastasi/#

Браћо и сестре, верни народе, поштовани грађани простора Епархије милешевске! Најважнији Дарови које нам Бог даје и за које се боримо јесу здравље и спасење. То су и добра која желимо једни другима, па је зато и у обичном говору ушла узречица: „На здравље и спасење“! Оба ова добра која су нам од Бога дата нападана су кроз историју, од разних непријатеља на разне начине. Ево и сада човечанство је нападнуто на целом земаљском простору од тајанственог, подмуклог, невидљивог и још недовољно испитаног и спознатог непријатеља нашега здравља, – вируса корона. Дакле, тај непријатељ који нас сада напада је наш заједнички непријатељ. За њега кажу и да је веома интелигентан, да је сналажљив, прилагодљив, да је способан да се и даље сам усавршава… С обзиром да је тако, треба и ми сви да се ујединимо у борби против овог непријатеља, да саберемо сва људска знања стечена кроз целу историју, сва позитивна људска искуства и да то искористимо уз садејство благодати Божије. Зато смо у координацији са свим државним министарствима која уређују све аспекте земаљског живота: Министарством здравља, Министарством просвете, Министарством Унутрашњих послова, Министарством одбране, посебно тражећи у свему помоћ Божију. Црква Христова, као сабирни организам обједињава све оно што је позитивно и спасоносно у свим временима и свим просторима. Пратећи нашу заједничку борбу против поменутог заједничког непријатеља, – вируса корона, осврћемо се на све оно што су пастири Цркве већ казали и препоручили. Тако ћемо чинити и даље. За сада ћемо преузети мудро пастирско обраћање наших суседа Архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског Господина Амфилохија и Епископа будимљанско-никшићког Господина Јоаникија објављеног на сајту Митрополије црногорско-приморске, за које сматрамо да садржи потребни одговор на многа важна питања која нам се сада, у овим тешким приликама, непосредно постављају. Преосвећена Господа Архијереји поручују: „У молитвеним данима Васкршњег поста и припреме за прослављање празника Христовог Васкрсења 2020. г. Господње, када нас је, по Божијем допуштењу, задесила невоља епидемије вируса COVID 19, обраћамо се свештенству и вјерном народу Митрополије Црногорско-приморске и Епархије Будимљанско-никшићке, и свим људима добре воље, сљедећим пастирским упутством: 1. Ми вјерујући хришћани живимо у друштву које поред нас чине припадници других вјера, па и нецрквени и невјерујући људи, а све нас заједно, као Божија створења погађа ова стихија и опасност могуће заразе. Зато смо дужни да се у свему владамо по прописима и савјетима здравствене струке, објављених ових дана са званичних државних адреса. Невоља је иста за све, а вјеровање и начин уздања у Божију силу, нијесу исти код нас хришћана и код других људи. Отуда се, у ове дане, од нас тражи савјесно, разумно и солидарно понашање – које неће помутити ред и поредак у држави и друштву. Наша Црква је код вас, заједно са свима вама. Све људе воли и за све се Богу моли. Наш узвик: ”не дамо светиње” важи и овдје јер сваки човјек је светиња коју треба штитити и бранити од било какве заразе и гријеха. 2. Свим вјерујућим људима, нарочито оним старијим од 65 година, очински савјетујемо да не напуштају своје домове, чак ни онда када је у питању потреба за богослужењем и причешћем Светим Тајнама. Сваког од њих, причестиће надлежни свештеник, у њиховом дому, и по њиховој израженој вољи и захтјеву. Можемо и треба да сви вјерни претворимо своје домове у храмове, по ријечи атинског Архиепископа Јеронима, да у њима ујединимо своја срца, тражећи здравља и милост Божију за све људе. Да се увијек сјећамо да је хришћанска љубав покретач за заштиту све браће наше. Боравим у дому, зато што волим свог ближњег. Бог је свуда присутан кроз нашу молитву и љубав. 3. Хигијену у храмовима треба држати, као и до сада, у беспрекорном реду, како налаже црквена традиција и однос поштовања према светињама (иконе, крста, богослужбених књига и осталих предмета и црквених сасуда). Храмови треба да су отворени и провјетрени од јутра до вечери, како би вјерници могли ступити у њих и обавити своју молитвену потребу. 4. У дане служења Свете Литургије, током седмице и у недјељени дан – вјерници ће бити обавјештени о распореду служби у свим градским и приградским храмовима, како би се обезбједило у њима учешће вјерника, а опет – у складу са прописаним здравственим мјерама (растојање међу људима – било да се ради о затвореним или отвореним просторима). 5. Вјернима посебно наглашавамо да је Свето Причешће остварење исте оне заједнице са Господом која нас у пуноћи чека у Царству небеском и да је Христос заиста истински и коначни Љекар душа и тела наших, те да Тијело и Kрв Господња, које се примају за здравље душе и тијела, никако не могу бити узрок било какве болести нити преносилац заразе. Међутим, исто тако Свето Причешће, не представља магијску заштиту од вирусâ и заразних болести које нам пријете са других страна ─ изван светог Путира ─ приликом доласка у цркву, или повратка својим домовима, или боравка у зараженим срединама. Зато је неопходно да практикујемо све мјере заштите које је држава прописала. Kо год се неодговорно понаша у датим околностима заправо куша Господа Бога свога, а неријетко и саблажњава браћу и сестре своје (Епископ бачки Иринеј). 6. За све друге духовне богослужбене потребе (исповијест, крштење, опијело, парастос и сл) препоручујемо вјерницима да у договору са парохијским свештеником, предузму све – како би се поменуте свештенорадње обавиле у складу са свим прописаним здравственим мјерама. Колико нам треба духовна помоћ и заштита – призивањем Благодати Божије, кроз црквене молитве, у истој мјери се од нас тражи крајња одговорност у погледу спровођења оних мјера које штите и нас саме и друге људе око нас, од опасности епидемије која убија људе широм свијета. 7. Црква Христова своја богослужења није обустављала ни у далеко тежим условима средњовјековне куге, разних колера и грозница, па ни скорашњих епидемија с краја 20. и почетка 21. вијека. И никада, у тим околностима, није се десило, да се кроз црквене скупове или у вези са њима, преноси ни једна од заразних болести. Таква је наша вјера и такав је наш однос према духовним светињама. Међутим, да бисмо помогли цијелом нашем душтву, у погледу свеопштег, пријеко потребног, дисциплиновања и међусобног угледања, позивамо све, још једном, да се све горе наведено, поштује, као највећи и најјаснији Божији благослов. 8. По дивној ријечи Светог Григорија Богослова и ова епидемија је ”облачак који ће брзо проћи”. Зато не плашимо се, страх и паника је најопаснији вирус, али по оној народној ”чувајмо се да нас и Бог сачува”. Показујемо одговорност зато што волимо Бога и ближње а не зато што страх куца на наша врата. Ја бих овде још додао, мудру пастирску поуку Свјатјејшег Патријарха Павла, често од њега изговарану: „Учинимо ми све што до нас стоји, а Бог ће учинити своје“! Наставићемо сви заједно да и даље пратимо развој и деловање подмуклог невидљивог непријатеља, да се држимо у слози и љубави, да обједињујемо сва наша знања и напоре у борби против тог општег зла, које нас је све напало и пријети да нас уништи! Позивамо све Божије угоднике и светитеље са нашег милешевског простора, који су укључени у овој борби заједно на нашој страни да наставе у заступничким молитвама за све нас пред Творцем, Главним Менаџером Живота на земљи. Епископ милешевски Атанасије Извор: Митрополија црногорско-приморска

Na posljednjem zasjedanju mješovitog povjerenstva koje je imalo zadatak zajednički razmotriti život kardinala Stepinca prije, za vrijeme i nakon Drugoga svjetskog rata, članovi obiju strana dali su zajedničko priopćenje za javnost, koje iznosimo niže u cjelovitom obliku... Zajedničko priopćenje Dana 12. i 13. srpnja 2017. okupili su se u Domu Svete Marte (Domus Sanctae Marthae) u Vatikanu, na svomu šestom i posljednjem sastanku i pod predsjedanjem Oca Bernarda Ardure, predsjednika Papinskoga vijeća za povijesne znanosti, članovi Mješovite komisije hrvatskih katoličkih i srpskih pravoslavnih stručnjaka na zajedničko razmatranje lika kardinala Alojzija Stepinca, nadbiskupa zagrebačkog. U ime Hrvatske biskupske konferencije bili su prisutni: kardinal Josip Bozanić, nadbiskup zagrebački; Mons. Antun Škvorčević, biskup požeški; Mons. Ratko Perić, biskup mostarsko-duvanjski; dr. Jure Krišto i dr. Mario Jareb iz Hrvatskoga instituta za povijest. U ime Srpske Pravoslavne Crkve bili su prisutni: g. Amfilohije, mitropolit crnogorsko-primorski; g. Porfirije, mitropolit zagrebačko-ljubljanski; g. Irinej, episkop novosadski i bački; g. Jovan, episkop pakračko-slavonski; i prof. dr. Darko Tanasković, stalni predstavnik Republike Srbije pri UNESCO-u. Nazočni su prepoznali velikodušnost pape Franje koji je dobrohotno prihvatio molbu patrijarha Srpske Pravoslavne Crkve Irineja, i odlučio je ustanoviti Komisiju. Svi su članovi zahvalni na srdačnom ozračju, u kojem su, s punom slobodom izražavanja, mogli ispuniti zadaću povjerenu Komisiji, to jest pristupiti zajedničkom razmatranju života kardinala Stepinca. Od početka rada Komisije članovi su bili svjesni da je postupak kanonizacije kardinala Stepinca u isključivoj mjerodavnosti Pape. Priznaju također da svaka Crkva ima vlastite kriterije za postupak kanonizacije. Članovi Komisije složili su se također da je njihov rad omogućio bolje razumijevanje povijesti u godinama između Prvoga svjetskog rata i 1960., godine smrti kardinala Stepinca. Moglo se također osvijetliti život i službu jednog uglednoga katoličkog Pastira u osobito teškom povijesnom razdoblju. Došlo se do zaključka da su različiti događaji, nastupi, spisi, šutnja i stajališta još uvijek predmet različitih tumačenja. U slučaju kardinala Stepinca tumačenja koja su pretežito davali katolički Hrvati i pravoslavni Srbi ostaju i dalje različita. Proučavanje života kardinala Stepinca pokazalo je kako su sve Crkve bile izložene različitim okrutnim progonima i imale su svoje mučenike i ispovjedaoce vjere. U tom smislu članovi Komisije složili su se oko mogućnosti buduće suradnje, u pogledu zajedničkoga rada, kako bi podijelili sjećanje na mučenike i ispovjedaoce vjere dviju Crkava. http://hr.radiovaticana.va/news/2017/07/13/vatikan_zajedničko_priopćenje_mješovitog_povjerenstva!/1324809