Претражи Живе Речи Утехе

Извор: Jutarnji list vrijeđa papu Franju te izmišlja o Stepincu | autograf.hr WWW.AUTOGRAF.HR Ponekad se osjećam poraženo, a ponekad iz toga povremenog i privremenog osjećaja izlazim jači nego što sam bio prije negativnog iskustva. Tekst koji su novinari Vlado Vurušić i Robert... У колумни објављеној на порталу Аутограф, коју преносимо у целости, Драго Пилсел, између осталог, осуђује тешке увреде према Светој столици и СПЦ, као и вређање владике Јована Ћулибрка и митрополита Порфирија Перића, а наводи и да је злочеста и наопака конструкција то да би папа Фрања „куповао“ наклоност Српске православне цркве. Посебно указује на измишљотине изнете у тексту Јутарњег који је узбуркао регион, а који су пренели бројни портали. Текст преносимо у целости: „Понекад се осећам поражено, а понекад из тога повременог и привременог осећаја излазим јачи него што сам био пре негативног искуства. Текст који су новинари Владо Вурушић и Роберт Бајруши објавили у суботњем броју загребачког дневног листа Јутарњи лист таква је прилика да новинара који држи до стручности и до проверавања чињеница, пак, до компетенције да се нечим бави, а такав сам ја, пренерази али одмах иза тога покрене како би се ствари разбистриле и појасниле. Свестан сам да не могу неутралисати врло негативан учинак несавесног рада споменутих новинара, али штета би била још већа ако бих остао суздржан, ако бих прећутао евидентно кршење основних новинарских принципа од стране споменутих новинара, посебно јер њихов рад (нажалост и уређивачка политика Јутарњег листа) представља озбиљан и тежак ударац на настојања Свете Столице и мудрих особа и у Католичкој цркви на овим просторима и у Српској православној цркви да спласну негативне страсти, ниски ударци и други облици нехршћанског понашања, пак да се догоде они плодови мира и сарадње за којим су тежили поглавари Католичке цркве, посебно Јован Павле Други и, како можемо сведочити, папа Фрања. Изузетно ми је непријатно да о овоме пишем јер сам Јутарњем листу донео ону врсту сазнања (писма патријарха Иринеја папи Фрањи након чега папа Фрања обуставља канонизацију Алојзија Степинца или важне интервјуе с патријархом Иринејем и владиком Јованом Ћулибрком) која би уредништву тога листа требало да буду обвезујућа у смислу уважавања чињеница и достојанства цркава. Чланак који је добио наднаслов „Позадина догађаја“, те наслов „Папа иде у Београд да би Степинац био проглашен светим? Откривамо што се збива иза кулиса“, с поднасловом „Нунциј Лингуа у Јасеновцу, Фрањин интервју Политици: Што се догађа у троуглу Ватикан-Београд-Загреб?“, ауторско дело Владе Вурушића и Роберта Бајрушија (објављен на порталу Јутарњег листа 14. новембра 2020. у 9:45 сати) представља негацију новинарских принципа и скуп је полуинформација, дезинформација и манипулација с чиме се срамоти и наша новинарска струка. Наравно да би требало поставити питање зашто главни уредник Јутарњег листа допушта да о тако осетљивим питањима (канонизација Алојзија Степинца, односи Католичке цркве и Српске православне цркве, те Хрвата и Срба…) пишу особе које немају ама баш никакве компетенције. Али одговор се назире: Јутарњи лист, осим у особи колеге Инослава Бешкера, је кадровски потпуно неспособан да се бави религиозним темама. Тиме не аболирам одговорност главног уредника за испаде Вурушића и Бајрушија. Пођимо, ипак, редом. Новинари „откривају шта се догађа“? Не! Они, пошто немају знања о ономе што пишу, само „интерпретирају“, а како су им информације никакве а компетенције још никаквије, нуде прегршт будалаштина, па и увреда. Почнимо са увредама на рачун папе Фрање. Има их одмах у наслову. Он гласи, поновимо „Папа иде у Београд да би Степинац био проглашен светим?“ Ова реченица се може читати само на два начина: или да постоји могућност/интенција да папа Фрања походи Београд како би канонизирао Алојзија Степинца или да Папа тргује са Степинцем на начин да је спреман да пође у Београд како би искамчио „добровољност“ или некакво „попуштање“ од стране Српске православне цркве. Да главни уредник Јутарњег листа води рачуна о објављеним материјалима о овој теми, а који имају као извориште патријаршију и Свети Синод, не би никада смео да одобри овакав наслов. Али, пустимо то. Вероватно главни уредник Јутарњег листа не води рачуна о томе шта објављује или што је објавио у свом листу. Да папа Фрања жели да походи Србију, у првом реду, тамошњу заједницу католика, јавна је ствар. Али да би папа Фрања „куповао“ наклоност Српске православне цркве је толико наопака и злочеста конструкција, толико она говори о неозбиљности новинара и уредника, толико је поразна за нашу професију, да је то неописиво мучно. Вурушић и Бајруши не познају литературу (о Мајклу Фајеру да им и не говоримо), понашају се као да се СПЦ само „шалила“ својим приговорима на (ранију) Степинчеву беатификацију (која се, нота бене, не би догодила да је о њој одлучивао папа Фрања и према критеријумима који су постављени прошлонедељним извештајем Државног секретара Свете Столице о вашингтонском надбискупу и кардиналу Теодору Меккарику, осврнућу се на ово мало касније), као и на планирану канонизацију након што је 2014. признато чудо по заговору Алојзија Степинца. Вурушић и Бајруши, срамотећи себе и властиту редакцију понашају се и као да се није догодила Мешовита католичко-православна комисија о Степинцу! Ту им нема помоћи. Можемо их само жалити и чудом им се чудити. Бајруши и Вурушић лупетају о некаквој „Цркви у Хрвата“. Упућујем их на радове највећег хрватског постконцилског теолога, др. фра Јанка Томислава Шаги-Бунића Капуцинера: такво нешто, тај националистички конструкт, не постоји! Црква је Христова, то јест, Божја. Није ни хрватска, ни боливијска, ни аустријска. Као знакови времена аутори памфлета истичу ватиканску дипломатску активност и, наравно, греше. Па кажу да је „апостолски нунциј у Хрватској, монсињор Ђорђо Лингва изненада посетио Јасеновац“. То могу написати само они који не прате најаве католичких медија и објаве оних православних. Ништа није било „изненада“”. Све је било на време најављено и медијски добро пропраћено. Никакве мистерије нема ни око доласка апостолског нунција у Србији Луцијана Суријана у Загреб и у загребачку катедралу као и у земљотресу уништен надбискупски двор. То је знак црквеног јединства. Зар је тако тешко замислити да су се апостолски нунциј Суријани и домаћин, монс. Лингва, конзултовали око неких кадровских питања (не само у вези са чињеницом да је београдски надбискуп Станислав Хочевар прошле недеље навршио канонску доб за пензију)? Интервју који је недавно папа Фрања дао београдском дневнику Политика је прича за себе и није показатељ ничега другог до воље Папе да се његова пастирска реч чује и преко тог београдског листа (ништа у одговорима који је в.д. главног уредника Политике на одласку (већ је у пензији) добио из Ватикана не представљају сензацију). Одговори су стандардни, али је то знак пријатељства као што је био интервју који је добила Политика од државног секретара кардинала Пјетра Паролина у мају 2019. године. Света Столица жели, како је нагласио Паролин, да „све верске заједнице овог региона буду у стању да заједнички закораче на пут истинског помирења и да могу постати модел превладавања конфликата за целокупно друштво“. Ниво дилетантизма у тексту Вурушића и Бајрушија је застрашујућа: они не знају да је у опису посла (било којег) апостолског нунција да помогне и посредује у процесу избора кандидата за (над)бискупа у појединим (над)бискупијима. Или, пак, када пишу да се као „три незаобилазна кандидата“ за будућег патријарха спомињу епископ бачки Иринеј Буловић, владика пакрачко-славонски Јован Ћулибрк и загребачки митрополит Порфирије Перић. Ово је заиста толико смешно лицитирање да је чак и депласирано коментирати. Али оно што тражи реакцију је вређање владике мр. сц. Јована Ћулибрка (највећег стручњака за холокауст на овим просторима) и митрополита др. сц. Порфирија Перића (изузетног библичара) за које Вурушић и Бајруши истичу да нису теолошки образовани! (SIC) Посебно је смешна констатација ових антиновинара да би Папа „управо због нормализације хрватско-српских односа“, могао у склопу „београдске турнеје можда да сврати и до Загреба, док неки спомињу да би папа Фрања могао, јер толику храброст има, можда и да обиђе Јасеновац и Вуковар“. Сироти Вурушић и Бајруши су толико неупућени да не знају да не постоји позив Хрватске бискупске конференције папи Фрањи да походи Хрватску. Sapienti sat. Количина демонстрираног незнања и манипулативних реченица су довеле неке моје познанике у редовима СПЦ-а, али и шире, да ме питају знам ли шта то изводи Јутарњи лист. Знам шта изводи, премда бих, рецимо, на темељу већ дужег писања Владе Вурушића о СПЦ-у могао да закључим да има и отвореног презира према тој Православној цркви, пак када је реч о Бајрушију то је случај евидентног незнања и самоуверености да је исто писати о Милановићу, Пленковићу или Степинцу. Јутарњи лист изводи тешку диверзију на екуменска настојања папа Фрање. Желио бих да верујем да то чине несвесно. Неколико закључних мисли. Прво, написати и објавити овакву папазјанију у недељи када Света Столица подиже ниво транспарентности и аутокритичности објавом извештаја о бившем кардиналу (смењен је и из свештеничког сталежа) Меккарику, осуђеном педофилу, значи да Јутарњи лист показује потпуно неразумевање црквене политике и стања ствари. Уосталом, заступам и ја став епископа Јована да комунистичка оптужница не може бити полазна тачка разговора о кардиналу Степинцу. Ваљда би коначно требало свима да буде јасно да смо зашли у озбиљно раздобље разматрања докумената (посебно оних који нам сада нуди Света Столица након дигитализације архива понтификата Пија XII) и да ће то трајати много година! Затим, Јутарњи лист би требало да може да схвати (раније сам најавио да ћу ово споменути) да наведеним извештајем, буде ли се тако строго и академски и правно писао реферат о Степинцу како се писало о Меккарику (говорим о дубини и снази аргумената, актере не упоређујем!), прилике да се догоди његова канонизација су толико мале да постају чак и ирелевантне. Коначно, сугерисати да би Папа био склон идеји да тргује са Степинцем и да одступи од свега што је јавно рекао (па и нашем колеги Силвију Томашевићу на повратном лету из Скопља у Рим 7. маја 2019.), тешка је увреда не само речених новинара већ и Јутарњег листа према Светој Столици. Кардинал Паролин истиче да се могућа канонизација (недавно је приликом посете Сплиту и Солину три пута рекао да ће она доћи “у Божје време”) мора догодити “у клими што је више могуће без тензија и полемика”. Јутарњи лист не удара само на Папу већ и на ватиканску дипломатију. И не видим како је уопште након овога, ако се редакција не извини, без увијања, читаоцима, Светој Столици и представницима Српске православне цркве, и не исправи, могуће овај дневни лист и даље сматрати релевантним медијем“. View full Странице

ДАНАС ЈЕ У ВАТИКАНУ ЗАВРШЕН РАД МЈЕШОВИТЕ КОМИСИЈЕ ХРВАТСКЕ БИСКУПСКЕ КОНФЕРЕНЦИЈЕ И СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ О ЖИВОТУ И РАДУ КАРДИНАЛА АЛОЈЗИЈА СТЕПИНЦА. ДОНОСИМО ЗАЈЕДНИЧКО САОПШТЕЊЕ: Na posljednjem zasjedanju mješovitog povjerenstva koje je imalo zadatak zajednički razmotriti život kardinala Stepinca prije, za vrijeme i nakon Drugoga svjetskog rata, članovi obiju strana dali su zajedničko priopćenje za javnost, koje iznosimo niže u cjelovitom obliku... Zajedničko priopćenje Dana 12. i 13. srpnja 2017. okupili su se u Domu Svete Marte (Domus Sanctae Marthae) u Vatikanu, na svomu šestom i posljednjem sastanku i pod predsjedanjem Oca Bernarda Ardure, predsjednika Papinskoga vijeća za povijesne znanosti, članovi Mješovite komisije hrvatskih katoličkih i srpskih pravoslavnih stručnjaka na zajedničko razmatranje lika kardinala Alojzija Stepinca, nadbiskupa zagrebačkog. U ime Hrvatske biskupske konferencije bili su prisutni: kardinal Josip Bozanić, nadbiskup zagrebački; Mons. Antun Škvorčević, biskup požeški; Mons. Ratko Perić, biskup mostarsko-duvanjski; dr. Jure Krišto i dr. Mario Jareb iz Hrvatskoga instituta za povijest. U ime Srpske Pravoslavne Crkve bili su prisutni: g. Amfilohije, mitropolit crnogorsko-primorski; g. Porfirije, mitropolit zagrebačko-ljubljanski; g. Irinej, episkop novosadski i bački; g. Jovan, episkop pakračko-slavonski; i prof. dr. Darko Tanasković, stalni predstavnik Republike Srbije pri UNESCO-u. Nazočni su prepoznali velikodušnost pape Franje koji je dobrohotno prihvatio molbu patrijarha Srpske Pravoslavne Crkve Irineja, i odlučio je ustanoviti Komisiju. Svi su članovi zahvalni na srdačnom ozračju, u kojem su, s punom slobodom izražavanja, mogli ispuniti zadaću povjerenu Komisiji, to jest pristupiti zajedničkom razmatranju života kardinala Stepinca. Od početka rada Komisije članovi su bili svjesni da je postupak kanonizacije kardinala Stepinca u isključivoj mjerodavnosti Pape. Priznaju također da svaka Crkva ima vlastite kriterije za postupak kanonizacije. Članovi Komisije složili su se također da je njihov rad omogućio bolje razumijevanje povijesti u godinama između Prvoga svjetskog rata i 1960., godine smrti kardinala Stepinca. Moglo se također osvijetliti život i službu jednog uglednoga katoličkog Pastira u osobito teškom povijesnom razdoblju. Došlo se do zaključka da su različiti događaji, nastupi, spisi, šutnja i stajališta još uvijek predmet različitih tumačenja. U slučaju kardinala Stepinca tumačenja koja su pretežito davali katolički Hrvati i pravoslavni Srbi ostaju i dalje različita. Proučavanje života kardinala Stepinca pokazalo je kako su sve Crkve bile izložene različitim okrutnim progonima i imale su svoje mučenike i ispovjedaoce vjere. U tom smislu članovi Komisije složili su se oko mogućnosti buduće suradnje, u pogledu zajedničkoga rada, kako bi podijelili sjećanje na mučenike i ispovjedaoce vjere dviju Crkava. http://hr.radiovaticana.va/news/2017/07/13/vatikan_zajedničko_priopćenje_mješovitog_povjerenstva!/1324809 View full Странице

У екслузивној краткој изјави за данашњу Политику Свјатејши патријарх господин Иринеј нагласио је (тог дела има само у штампаном издању листа) да је српска страна незадовољна што јој није омогућен, како је било обећано, увид у ватиканску грађу везану за улогу надбискупа Алојзија Степинца у Другом светском рату. Ако се опструкција настави, СПЦ ће се обратити директно папи Франциску. У даљем тексту Политика се позива на наводе познаваоца дијалога о Степинцу, католичког теолога Драга Плисела из његовог ауторског чланка на сајту аутограф.хр: Могу ли кардинал Бозанић и епископ Ћулибрк заједно плакати? који преносимо у целини. Патријарх Иринеј за „Политику” Ватикан крије документе о Степинцу Аутор: Јелена Попадићсреда, 26.04.2017. (Фо­то Жељко Јовановић) Комисија ради свој посао и он још није завршен. Надамо се да ћемо успети да кажемо не само своју већ реалну истину о деловању надбискупа Степинца током Другог светског рата. Наше је да прикупимо доказе, а не знамо како ће друга страна на то реаговати, изјавио је за „Политику” патријарх српски господин Иринеј, поводом окончања четврте седнице комисије коју чине представници Хрватске бискупске конференције и Српске православне цркве. Ова комисија формирана је у јулу прошле године, са задатком да расветли улогу кардинала Алојзија Степинца током и након Другог светског рата. Папа Фрања је процес проглашења Степинца за свеца зауставио до окончања рада комисије. Mogu li kardinal Bozanić i episkop Ćulibrk zajedno plakati? Autor: Drago Pilsel / 24.04.2017. Komemoracija u povodu proboja logoraša u Jasenovcu, mislim ona istinska, koju su održali Savez antifašista, Antifašistička liga i Srpsko narodno vijeće u subotu 22. travnja (Židovi na nju nisu mogli doći na šabat, pa je održavaju u ponedjeljak 24. travnja, a Romi se pak drže uz vlast, onu istu Plenovićevu vlast kojoj treba godinu dana rada ”eksperata” da joj se pojasni što znači i što predstavlja ustaški pozdrav ”Za dom – spremni!”) meni je, a toga istoga dana sam pustio suzu i na pravoslavnoj liturgiji u Mlaki, rasparala srce. Bio je to pretežak dan koji je završio još teže, gledanjem izuzetno bolnog, ali važnog filma ”Zaveštanje” o sudbini djece s Kozare, premijerno prikazanog u amfiteatru pravoslavne gimnazije na Svetome Duhu u Zagrebu. Ova kolumna ima samo jedan cilj: potaknuti vas da razmislite jesmo li sposobni vrednovati, osjetiti ili ćutjeti ogromnu bol koja živi u drugim ljudima, u onima koji su na bilo koji način povezani s tragedijama koje su se dogodile na južnoslavenskim prostorima. Veliko pitanje i nakon 4. susreta mješovite Komisije o Stepincu, održanog 20. i 21. travnja u Slavonskoj Požegi, ostaje da li se uzdizanjem Stepinčeva antikomunizma i položaja komunističke žrtve pokušava prikriti, odnosno skrenuti pažnja sa stvarne priče iz Drugog svjetskog rata? Jer vam kao teolog moram kazati: tko ne zna pojmiti bol drugoga, tko ne zna pokazati suosjećanje i solidarnost, taj se sasvim sigurno ne zna moliti Bogu i u potpunosti tu molitvu promašuje. Ne znam da li Bog može čuti takvu molitvu. Dira li ga. Hajde da vam ovo pitanje pojasnim kroz aktualnu temu. U Požegi se u četvrtak 20. i u petak 21. travnja održala četvrta po redu sjednica mješovite katoličko-pravoslavne Komisije koja ima zadatak donijeti pred Papu zaključke o djelovanju zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca prije, za trajanja i nakon Drugog svjetskog rata. Tema te sjednice koju je kao ekumenski i inače dijaloški raspoloženi biskup, domaćin mons. Antun Škvorčević trebao učiniti što manje napetom, je Stepinčev odnos prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi i Srbima za vrijeme trajanja tzv. Nezavisne Države Hrvatske. Kako sam saznao, izuzetnu je pažnju izazvalo predavanje (za ovu priliku dopunjeno) dr. Radmile Radić s Instituta za noviju istoriju Srbije u Beogradu (doktorirala je 1992. disertacijom ”Država i vjerske zajednice u NR Srbiji 1945. – 1953.)” kojeg je već izlagala pred katoličkim biskupima, teolozima i povjesničarima na temu Stepinca. Kako postoji dogovor članova Komisije i gostiju da se ne komentiraju istupi sa sjednica Komisije, moram se referirati na zaključke predavanja dr. Radmile Radić sa znanstvenog skupa ”Nadbiskup Stepinac i Srbi u Hrvatskoj u kontekstu Drugog svjetskog rata i poraća”, koji je održan u Zagrebu 23. i 24. studenog 2015., i uzimam u obzir njene zaključke da je ”Alojzije Stepinac bio antikomunist, protivnik Jugoslavije, te bilo kog oblika zajedničkog života sa Srbima i pravoslavlja!”. Da je ”branio u prvom redu interese Rimokatoličke crkve i hrvatske nacije, ali i da je bio vrhovni crkveni velikodostojnik u državi u kojoj su se dogodila ubistva i progoni stotina hiljada ljudi i koji je propustio da to javno osudi i da se jasno i principijelno odredi kao protivnik ustaškog režima, onako kako će to kasnije učiniti u odnosu na komunistički režim”. Ključno se čini da je na raspravi u Požegi bilo pitanje da li je antikomunizmom i brigom za interese crkve i nacije tijekom Drugog svjetskog rata moguće umanjivati Stepinčevu odgovornost ”za ćutanje o zločinima koji su se dogodili u NDH?” Pa i ovo: da li se uzdizanjem njegovog antikomunizma i položaja komunističke žrtve ”pokušava prikriti, odnosno skrenuti pažnja sa stvarne priče iz Drugog svjetskog rata?” Dakle, pretpostavimo da se to dogodi, da jedna i druga strana ”budu zadovoljne” raspravom, postiže li se cilj? Ne. Znate li zašto ne? Jer bi cilj rada Komisije imao biti, kako je to zamislio papa Franjo i kako je državni tajnik Pietro Parolin pojasnio članovima hrvatskog episkopata u pismu predsjedniku HBK Želimiru Puljiću, da se postigne duhovno stanje koje bi omogućilo ”zajedničko čitanje povijesti”, ”čišćenje memorije” i ”pomirenje” Kako bi se na ta pitanja moglo odgovoriti, sasvim sigurno ne samo nakon susreta u Požegi nego tijekom cijelog rada Komisije, od izuzetne je važnosti da predstavnik Svete Stolice i moderator Komisije, francuski redovnik o. Bernard Ardura, ispuni zadanu riječ i omogući srpskim istražiteljima uvid u sve zatražene dokumente i arhive Svete Stolice. A riječ je o fundamentalnim stvarima jer se tiču temeljnih primjedbi koje su na račun Stepinca, najprije papi Benediktu XVI. (koji je to pismo ignorirao), a zatim papi Franji iznijeli članovi Svetog sinoda SPC-a (nakon čega je papa Franjo stopirao Stepinčevu kanonizaciju i predložio osnivanje Komisije). I tu leži problem jer, kako saznajem, izgleda da o. Ardura provodi tihi bojkot i onemogućava dobronamjernim istražiteljima i pojedinim dužnosnicima vatikanskih arhiva da se dobiju vrlo važni dokumenti (neki su kazali da se nalaze ”između čekića i nakovlja”, da su ”onemogućeni”). Takvi su dokumenti npr. pismohrana papina legata u NDH opata Ramira Marconea (koji je živio na Kaptolu zajedno sa Stepincem), osobito njegovi izvještaji državnom tajniku Svete Stolice. Na primjer, srpska je strana dobila nekim kanalima dokument iz arhive kardinala Luigija Maglionea u kojem se kaže da je iz NDH (dio Hrvatske) potjerano preko stotinu pravoslavnih svećenika te da je to donijelo ”povoljan učinak”, jer da se nakon toga pravoslavni vjernici lakše i brže odlučuju za prijelaz u Katoličku crkvu. Podrazumijeva se da takvo nešto i sve što bi bilo nepovoljno po Stepinca i po Katoličku crkvu treba provjeriti i u potpunosti razbistriti da se zna je li ustaška politika masovnog pokatoličenja imala ili nije imala podršku Svete Stolice, odnosno do koje je zaista mjere imala odobravanje, trpljenje kao nužno zlo (dok traje ludilo rata) ili osudu od strane Stepinca. Elem, u mnoge druge arhive će trebati zaviriti. U arhive poput onog kardinala Eugène Tisseranta za kojeg postoji opravdana sumnja da je bio ključni vatikanski operativac (u dogovorima s argentinskim kardinalom Antoniom Caggianom) u prebacivanju ustaša i nacista iz Europe u Južnu Ameriku nakon rata, itd. Hoće se kazati: mogu srpski historičari do savršenstva prikazati drugu stranu predmeta i pritom briljirati, ali bez dubokog uvida u vatikanske arhive sve će ostati manje-više kao dobra predstava, a članovi Komisije kojima je stalo do istine tapkat će u mraku. Istina treba doći na vidjelo. Član hrvatskog dijela Komisije dr. Jure Krišto priznaje da je Stepinac o Srbima i srpskom pravoslavlju izrekao (zapisao) ”vrlo opore riječi” te da se nije sustezao državnom tajniku kardinalu Maglioneu napisati kako “Srbi neće prestati optuživati niti mrziti Katoličku Crkvu, bez obzira kakvo će držanje Crkve prema njima biti”. Napisao mu je također: “Katolička Crkva ne bi preživjela razdoblje okrutnog mučeništva, kad bi Hrvatska makar i jedan dan došla pod srpsku vlast” Iz toga je razloga, kako saznajem, srpska strana u Požegi zaoštrila diskurs i pokazala stanovito negodovanje politikom o. Ardura. Ne pomogne li to, nastavili se ili čak produbi bojkot, srpskim članovima Komisije, zaključujem, neće ostati drugi izlaz nego se izravno obratiti Papi, a to ne bi moglo proći bez međunarodnog skandala i novih rana i podjela. Istina treba doći na vidjelo. Član hrvatskog dijela Komisije dr. Jure Krišto priznaje da je Stepinac o Srbima i srpskom pravoslavlju izrekao (zapisao) ”vrlo opore riječi”, te da se nije sustezao državnom tajniku kardinalu Maglioneu napisati kako “Srbi neće prestati optuživati niti mrziti Katoličku Crkvu, bez obzira kakvo će držanje Crkve prema njima biti”. Napisao mu je također: “Katolička Crkva ne bi preživjela razdoblje okrutnog mučeništva, kad bi Hrvatska makar i jedan dan došla pod srpsku vlast”. Sve to treba ispitati, arhive otvoriti i sve raščistiti. Pitali su me više puta kolege novinari mislim li da će u Vatikanu ispuniti obavezu? Moraju, obećali su. Pretpostavimo da sve odjednom krene kako treba, da rasprave budu iskrene, da se konačno počne raditi na temelju dokumenata. Usput budi rečeno, u potpunosti sam siguran da je sve ovo što se događa u prvoj godini rada Komisije tek uvodnoga karaktera; naime, tek se ”otvaraju” teme, te sam siguran da će na jesen krenuti pravi posao, jer srpska strana neće prihvatiti da Komisija završi radom, kako priželjkuju katolici u njoj, samo komornom i neobaveznom, pa i površnom raspravom, nego će od Pape zatražiti da se istinski uđe u predmet. Dakle, pretpostavimo da se to dogodi, da jedna i druga strana ”budu zadovoljne” raspravom, postiže li se cilj? Ne. Znate zašto ne? Jer bi cilj rada Komisije, kako je to zamislio papa Franjo i kako je državni tajnik Pietro Parolin pojasnio članovima hrvatskog episkopata u pismu predsjedniku HBK Želimiru Puljiću, trebao biti da se postigne duhovno stanje koje bi omogućilo ”zajedničko čitanje povijesti”, ”čišćenje memorije” i ”pomirenje”. Siguran sam da će na jesen krenuti pravi posao, jer srpska strana neće prihvatiti da Komisija završi radom, kako priželjkuju katolici u njoj, samo komornom i neobaveznom, pa i površnom raspravom, nego će od Pape zatražiti da se istinski uđe u predmet A to se ne može dogoditi bez empatije, bez sposobnost da se zaviri u golemu tugu drugoga, da ga se zagrli, a da se pritom na umu nemaju politički, nacionalni ili bilo koji drugi interesi. Recimo i ovako: može li i je li kardinal Josip Bozanić sposoban kao brata zagrliti episkopa pakračkog gospodina Jovana Ćulibrka i kazati da mu je žao što su ustaše gotovo zaklali njegovu majku kada je bila malena? Mogu li se ta dva čovjeka zagrliti kao dva brata i zajedno zaplakati? Vraćao sam se iz Jasenovca i iz Mlake u Zagreb, gledao sam pustu zemlju oko sebe, razmišljao o preostalim Srbima u tim krajevima i imao sam knedlu u grlu sve do sada. I neću je se riješiti tako skoro. O, Bože, daj nam milost da uđemo u cipele drugoga, da gledamo njegovim očima, da govorimo njegovim jezikom. View full Странице