Претражи Живе Речи Утехе

Сигуран сам да смо сви понекад имали утисак да нам је доста стварности, односно оног дела стварности који видимо кроз напрслу/сломљену призму свога ума. Шта предузимате у таквим ситуацијама? Ако не желите да поделите своја искуства реците бар шта мислите да би требало предузети. Како уопште схватате ову појаву? Како до ње долази? Је ли добра? Ако није како се може добро искористити? https://www.pinterest.com/pin/215609900886653137/

Сви ми тражимо љубав. Ступајући у везу са човеком и осећајући нека јака осећања према њему – ми мислимо да волимо. Ако нам ти односи често причињавају бол, ми стичемо представу да је љубав мучење, скоро као болест. Заиста је могуће је да је ваша веза за вас болна. Само, највероватније је да њено право име није „љубав“ већ „зависност“. Појава зависности у односима Зависност у вези подразумева константну усмереност мисли на „вољену“ особу и зависност од те особе. Зависан однос у значајној мери одређује емоционално и физичко стање човека, његову радну способност и односе с другим људима. То у суштини значи да се читав живот зависног човека одређује тим зависним односима који углавном негативно на његов живот и чине човека више несрећним, него срећним. А с обзиром на то да није био у потпуности срећан у самоћи, човек управо у ту везу улаже све своје наде на срећу! Надао се да ће све његове душевне патње, недостатак самопоуздања и сви његови комплекси, бити излечени љубављу. И у почетку се можда и чинило да је тако, али то није потрајало дуго. Почели су конфликти, неспоразуми, незадовољство предметом „љубави“ и собом. Не примећујући то, човек пати још више него што је патио док је био сам, а испред њега је још и неизбежан растанак и нова већа бол.

Виртуелна реалност као тродимензионални свет креиран компјутерски формираном фотореалистичном графиком и дигитализованим звуком може бити веома корисна ако се употреби у научне и едукативне сврхе: од помоћи у медицинским експериментима, преко прегледа тродимензионалних архитектонских здања за потребе студената до војних симулатора. Она се, међутим, данас далеко више користи у домену забаве. Сви ми који смо осамдесетих година двадесетог века играли видео-игре на спектрумима, комодорима, амигама и атарију, сећамо се колико нам је то било забавно и нико од нас неће рећи да је у том погледу имао било каквих психолошких и физиолошких сметњи или поремећаја идентитета, поготово ако је у близини куће био спортски терен. „Поремећај“ се примећивао само у школском дневнику: видео-игре су биле веома забавне, а учење није, па смо се некако сви чешће приклањали првој варијанти, док је школско градиво трпело. У међувремену су видео-игре прешле дугачак пут, тако да данас имамо не само фотореалистичну графику и веродостојан звук, већ и могућност умреженог играња. Један од пријатеља са којим сам крајем осамдесетих година двадесетог века активно размењивао видео-игре скоро ми је рекао да је у једној играоници недавно доживео веома непријатно искуство. У њој се, стицајем околности, задесио управо када је неколико тимова играло једну популарну „пуцачку“ фотореалистичну игру умреженог типа: одлична тродимензионална графика и реалистичан звук који човека преносе у улогу командоса који треба да истреби чланове супарничког тима у виртуелном свету. Пренеразила га је реакција деце када у том виртуелном војном полигону једном од играча понестане муниције, после чега постаје лака мета за другог: у играоници су се орили острашћени узвици типа „доврши га“ и неки много гори, који нису за људске уши. У фотореалистичном виртуелном окружењу, где је ратна атмосфера тако реална, овакав степен агресије међу најмлађом популацијом не само да запањује, него и отвара озбиљна питања. Проблематика виртуелне агресивности која може бити пренета у реалне односе само је једна последица, и о томе постоје различита мишљења. Ипак, основни проблем се опет тиче идентитета личности – како младих, тако и старијих. Сетимо се научнофантастичног филма Тотални опозив (Total recall), у коме главни јунак жели да из досадне реалности побегне у неки други свет, у коме ће имати други идентитет. Ово није ништа друго до жеља човека да преобрази себе и свет око себе, али на крајње погрешан начин. Није ретка слика да човек после напорног радног дана није ни за друштвену мрежу ни за електронски форум, али зато једва чека да се наспава и потом урони у потпуно измишљени виртуелни свет, у коме може да изабере идентитет који му одговара. А још ако има додатну технолошку опрему, попут VR-наочара или кациге, специјалних рукавица и одличних звучника, већ је у потпуно другом свету маште. Савршени бег од реалности – у својој сте кући, а опет далеко од ње. За православне хришћане, међутим, проблем је јасно видљив из перспективе подвижничког живота: У овом конкретном случају, поставља се и питање до које мере се овај концепт [виртуелне реалности] може користити, а да не утиче на духовни живот и његову здраву динамику. Превасходно се ово питање поставља због чињеница да Православље својим литургијско-подвижничким погледом на свет претендује на његов преображај изнутра и у складу са његовим природним назначењем и циљем датим од Бога приликом стварања света и човека, док концепт виртуелне реалности покушава да учини слично, али на један спољашњи и крајње неприродан начин, без икаквог подвига – практично из фотеље. И не само то, већ стварност „преображава“ тако што креира привиде и карикатуре настале у нечијој машти која је често под утицајем потпуно антихришћанских идеја (пример су најновије игре потпуно вулгарне тематике). Можда је боље рећи да виртуелна реалност, у смислу у ком је наведена, покушава не да преобрази реалност, већ да побегне од ње тј. да омогући тренутни бег од реалног живота и то право у илузију, која је, према светим Оцима, једно од оружја којом се нечастиви користи да би преластио (преварио) човека. А да не говоримо о последицама неумерене фантазије на исихастички живот који треба да буде врхунац хришћанског подвига. („Виртуелна реалност“, Човек и информационе технологије) Јасно је да се питање трансформативног капацитета бинарне цивилизације у овом случају поставља у далеко заоштренијој форми него у случају друштвених мрежа. Паметан човек ће одмах схватити да је у питању не само велико губљење времена, већ и губљење идентитета уколико човек заиста „живи“ у свету виртуелне реалности. Каквог сад опет идентитета, резигнирано ће узвикнути заклети игромани! Зар симулатори реалног света нису одлична прилика да се човек опусти? Зашто правити баба-роге од тога када сви знамо да је то измишљени свет?! На страну то што реалност показује да је међу онима који проводе време у виртуелном свету далеко више напетих него опуштених људи (што побија тезу о благотворном утицају), далеко је већи проблем то што је сваким даном све више људи који размишљају о свом виртуелном статусу и даљем решавању виртуелних проблема не мање него о свом дневном послу и породичним обавезама. Када начелница лабораторије позове стручну сарадницу да дође у њен кабинет, а она одговори да стиже одмах, „само да залије шаргарепу“ (коју у слободно време „залива“ у видео игри-симулатору на свом рачунару), онда то може бити и помало симпатично, мада је и симптоматично. Али када све дође до тога да жена затражи развод због тога што је супруг непрестано у виртуелном свету електронских игара и симулатора или када некога морају да воде на клинику за одвикавање од видео-игара, онда се коначно схвати да је да постоји неки озбиљан проблем у тим неозбиљним стварима. И да напоменем: сва три наведена случаја су реални догађаји који су се десили у претходних неколико година. Да се можда крене превентивно, почевши од забране видео-игра за најмлађи узраст? Забране никада нису донеле нити ће донети добро, и то је дубоко погрешан пут: ако деца не буду играла видео-игре у својој кући, играће их у играоници или код другара. А некако је и лицемерно да им бранимо играње видео-игара управо ми који смо то исто чинили када смо били у њиховом узрасту. Далеко је боље уложити труд у то да се скрати време проведено испред монитора и пронађу „нормалне“ видео-игре, такве да се и родитељи могу поиграти заједно са децом. Тиме се избегава малочас поменуто искушење „дигиталног индивидуализма“, где су сви једни поред других, а опет су далеко. И не само то: постоји велики број видео-игара у којима најмлађи могу доста тога да науче – из страног језика, историје, природних наука, ... Зашто то не искористити? У домену хришћанског живота, дакле, основни проблем није у томе што се све више појављују игре болесне тематике, у којима је циљ да будете што већи грешник (у игри Seven Sins (Седам грехова) то је чак и експлицитни циљ) јер ће дете са здравим осећајем за етику и естетику (које треба да стекне од родитеља) такве видео-игре свакако заобићи. Главни проблем је у фиксирању менталног апарата на „фине“ илузије, које временом преузимају пажњу и мисао, што је проблематично и код младих и код старих. Када је човек дуго везан за виртуелну реалност, ум је на неки начин паралисан огромним приливом података из света маште и не може да обавља функцију централне спознајне тачке нашег бића, оне тачке која служи да се човек реално преобрази у светлости Божијих енергија. Другим речима, сваки човек дефинитивно вапи за преображајем себе и реалности око себе, али за то је потребан напор воље, док је виртеулна реалност симулакрум тог подвига и даје привиде преображаја, без икаквог напора. Због тога и јесте толико примамљива. Када се човек препусти свету виртуелне реалности, као последица се понекад јавља и својеврсна технолошка зависност. Она је постала актуелна у тој мери да увелико постоје специјализоване клинике које се баве отклањањем зависности од виртуелне сфере. Такве институције су свакако потребне и рекло би се да дају резултата, али – као у случају сваке врсте зависности – клинике су само додатни механизам оздрављења, док главну улогу има искључиво најближе окружење. За хришћанина је најважније да има јасну представу о својој онтолошкој зависности према Богу, која је једина природна зависност, за разлику од сваке друге, те и технолошке. Та онтолошка зависност је једина која ослобађа човека, што се види на примеру светитељā, људи у правом смислу те речи, чија се слобода испољавала искључиво у жељи да живе по вољи Божијој. За њих је живети без Христа Господа једнако не живети. Та врста „зависности“ се код сваког истинитог хришћанина види у сталној жељи да буде у заједници са Богом и потреби за редовним причешћивањем, што је слично потреби узимања хране и пића у телесном смислу. Када би наркомани у дубини свога бића осетили ту врсту зависности, никада се не би поново латили дроге. Исто важи и за зависнике од садржаја виртуелне реалности – човеку који једном осети драж благодати Божије свака створена светлост изгледа као мркли мрак: Улазећи у свет виртуелне реалности и потпуно замењујући аутентичан начин живота, млади људи у коришћењу дигиталних технологија виде начин остваривања свога бића. Оно што је за хришћанина остваривање иконе Божије кроз литургијски живот у заједници љубави који преображава постојећу реалност светотајински је уводећи у есхатон, за технолошке зависнике је „причешћивање“ празним садржајем виртуелне реалности коју они прихватају уместо пуноће литургијске заједнице са Богом и ближњима. Уместо потпуног остварења слободне воље, временом долази до њене парализе. Хришћанину је јасно да његово биће припада створеној егзистенцији те да је без најприсније заједнице са Нествореним избављење од смрти немогуће. Иако је свестан потпуне онтолошке зависности од Бога, на вољном плану потпуно слободно тежи прожимању Нествореним енергијама стремећи ка тачки обожења када његова воља постаје „Да“ вољи Божијој и остварује боголикост по благодати. Код зависника од виртуелне реалности све је супротно: некритичким односом према технологији постепено се утемељује свест базирана на виртуелној реалности која блокира аутентичан однос према човеку и Богу, везујући створену егзистенцију за створене енергије и правећи безизлаз смрти. Врхунска слобода, слобода синовског „Да“ у заједници љубави коју сваки хришћанин тежи да успостави у односу према Богу и која се очитује у слободном испуњавању заповести Божијих, у свету зависника од виртуелне реалности тако задржава само једносмерност, али према смрти, уместо ка Животу. („Проблем зависности од дигиталних технологија“, Човек и информационе технологије) Постоји и један практичан начин живота који није толико везан за религијску припадност колико за однос са ближњима, и који помаже да се ублажи проблем технолошке зависности. Решење је у отворености, спонтаности и креативности најближе околине технолошког зависника, односно људи који га окружују: у отворености за физичку комуникацију, као супротности затварању у електронски свет; у спонтаности у физичкој комуникацији, насупрот механизованом деловању електронске сфере; у креативности у физичкој комуникације, насупрот рутинизираним навикама и рефлексним радњама у виртуелном свету. Поменута старија сестра девојчице која по цео дан седи у својој соби удубљена у рачунарски екран вероватно се није сетила да буде толико отворена, спонтана и креативна и да купи омиљени колач своје млађе сестре, позове је на терасу и поведе разговор о неким занимљивим питањима. Временом би формирала нови обичај, као антипод обичајности укључивања рачунара и одласка на друштвену мрежу или уласка у виртуелни свет. Исто је и са одраслима: познајем млади брачни пар који је имао изузетну навику да свако вече, пошто заврши све своје обавезе, седне на терасу и ако ништа, оно бар десетак минута заједно посматра звезде, у необавезном разговору. Тај осећај пријатне тишине у заједништву са вољеном особом пред оком небеских светила не може да пренесе ни најсавршенији виртуелни симулатор. Баш због те јединствености и непоновљивости тај обичај и јесте важан. Потребно је, дакле, открити радост и чари физичког контакта, незаменљивост директног погледа у очи, стиска руке или бар заједничког испијања чаја уз омиљени кекс. За почетак, дакле, довољно је радити на добрим навикама и на добром поретку, а у питању су углавном веома једноставне ствари. За почетак, никада не прекидајмо живи разговор са другим човеком зато што нас у том тренутку неко позива на мобилни телефон или зато што само кренули да „освежимо“ свој сајт. Не само зато што је непристојно чинити другачије, већ и зато да бисмо очували могућност узрастања у аутентичну личност. Важно је себе и своје „технолошке“ навике увек изнова преиспитивати. Рецимо, ако већ морамо да пратимо мас-медије да бисмо били информисани о догађајима из друштвеног живота, поставимо себи питање да ли ТВ пријемник мора баш стално бити укључен и реметити могућност разговора у тишини. Зар баш морамо да слушамо све те рекламе које прекидају пренос онога што смо заиста изабрали да гледамо? И зар је велики подвиг искључити даљинским управљачем звук када дође пет рекламних минута и попричати са особом која седи поред нâс? Све у свему, ако треба бирати између тога да се време проведе на динамичним друштвеним мрежама и у узбудљивој виртуелној реалности, са једне стране, или са познатим, често монотоним људима из свакодневног живота, са друге, треба изабрати жив и реалан однос. Ово стога што је прво лако и не изграђује, док друго захтева подвиг општења и напор аутентичне комуникације, али је зато темељно за наше биће. Тада не „монтирамо“ реалност, попут филмског режисера, већ је живимо у пуноћи. Извор: Православие.ру View full Странице

Урош Миловановић је први филм снимио са Кустурицом кад је имао 12 година. Са непуних 15, отишао је на Кански фестивал, а са 16 је постао овисник о кокаину. Своју животну причу нам је испричао у Централном затвору у Београду, из ког излази за 31 дан. Каже да жели да се врати, али не иза решетака. Жели да се врати својој првој љубави – глуми. Ауторка емисије: Бојана Лазић http://www.radiobeograd.rs/download/Emisije/govori/govori1908.mp3

Блог је посвећен темам о зависности - алкохолизму. Колико сам до сада читао, у питању су мушкарци алкохоличари, али мислим да може да се примени и за другу страну - женама алкохоличарима, а има их доста. Познај себе

Увод Интернет је права ствар, ако се паметно користи... У зачетку експанзије Интернета као медија доступног широкој популацији, какви су раније били радио, телевизија и новине, током 1995. године први пут се јавља облик зависности назван Интенет Аддицтион Дисордер (ИАД). Код нас се овај термин преводи као "Зависност од Интернета" или "Интернет зависност", а такође је дефинисан и као Патологyцал Интернет Усаге (ПИУ), односно - "Патолошка употреба Интернета". Како је у нашој земљи овај облик зависности веома мало или нимало проучаван, анализиран и саниран, одлучили смо да обичним корисницима Интернета са наших простора приближимо овај нимало занемарљив облик зависности, по симптомима идентичан зависности од наркотика, алкохола, коцке и слично. Појам зависности од Интернета Развој зависности од Интернета на просторима Србије може се дефинисати као последица светске и локалне електронске револуције. Први облици електронске зависности јављају се још педесетих година, када су наши родитељи свакодневно јурили у играчнице да би одиграли коју партију флипера. Осамдесетих је кренула ера видео игара, када су играчнице биле преплављене клинцима који у масама стоје око дрвених кабина за којима би њихови идоли уз пиштеће звуке убијали милионе измишљених противника. Ова ера је на нашим просторима трајала до половине деведесетих (сада већ прошлог века), када почиње масовни прелазак на рачунаре и конзоле. Корак даље је време видеа, када се јурило у видео клубове по најновије филмове и пред ТВ-ом проводили сати и сати. Следеће место су заузели коцкарски "покер" апарати за којима су припадници млађих генерација лупајући по тастерима покушавали да зараде неки динар у времену када новца није било захваљујући "неправедним санкцијама" уведеним од стране Европске уније деведесетих година. Потом на велика врата улази његово величанство ПЦ, након неколико година спектрума, комодора, атарија, амиге и осталих предПЦ-јевских платформи. У међувремену се појављује велики дијапазон играчких конзола (гаме боy, нинтендо, сонy, сега...) и, коначно, непроказана пошаст - Интернет. Тренутно је поред зависности од игара и Интернета присутна и зависност од коцке, где су сада актуелне кладионице "на метар", али нас првенствено занима Интернет, превасходно зато што се разни облици клађења, поред патолошке основе - о којој ће бити речи касније, могу "правдати" жељом за брзом зарадом, односно, 'лебом без мотике, док је природа зависности од Интернета знатно другачија. Шта је то зависност од Интернета Постоји једна научна дефиниција која каже: Зависност од Интеернета је клинички поремећај са снажним негативним последицама на социјално, радно, породично, финансијско и економско функционисање личности. Нека западњачка истраживања говоре да ако неко проведе на Интернету више од 38 сати недељно, односно, готово шест сати дневно, онда је већ несумљиво постао зависник. Реално гледано, у нашим условима свако ко уз активности везане за Интернет проведе свакодневно "свега" 4 сата, што је тек 28 сати недељно, дубоко је загазио у зависност. Под активностима у вези са Интернетом не може се узети у обзир само ОнЛине боравак на мрежи, већ и све остале активности које су у вези са мрежом - одговарање и писање електронске поште, ОффЛине расправе на јузнет групама, читање преузетих вести, часописа, чланака, текстова уопште, тестирање преузетог софтвера, подешавање клијената за приступ Интернет сервисима, импресије које се доживљавају самом помисли на Интернет и слично. Ако ово анализирамо, доћи ћемо до следећег закључка: 1. Од 24 часа, просечно 8 сати се проведе у сну и одмору уопште. То оставља још 16 сати. 2. Претпоставимо да особа има радне или школске обавезе 8 сати девно. То оставља још 8 сати за све остало. 3. Узмимо да минимално за исхрану и физиолошке потребе дневно оде око сат времена. Значи, укупно просечно слободно време је 7 сати. 4. Од тих 7 сати на Интернету се проведе 4 сата. То датој особи оставља "читава" 3 сата за све остало од чега се састоји живот, а шта то "све" може да буде, размислите сами, а такође и о томе шта све може, односно, не може, да се уради за та 3 сата слободног времена. Како се постаје зависник од Интернета Најпре би требало поменути како се наш просечни корисник обично среће са Интернетом: 1. Неки корисници су се срели са рачунаром знатно пре појаве Интернета, краће или дуже време провели у проучавању, истраживању и злоупотреби ове направе и њених могућности (ма колико то смешно звучало), а након тога су из неког разлога кренули на Интернет (нпр. завист што су људи са приступом Интернету популарни у друштву, жеља "да се види и то чудо", потреба да се прати технолошки развој или нека знатно реалнија и оправданија потреба). 2. Друга група је она која је рачунар (и Интернет заједно са њим) "открила" већ када су обе ствари знатно заживеле и код нас, тако да су или набавили рачунар због Интернета, или га добили с' Интернетом "у пакету". Такве особе су већ потенцијални зависници и пре него што набаве рачунар, или, у другом случају почињу да користе Интернет по "линији мањег отпора", односно, као ствар коју је најлакше савладати. Дакле, сада имамо корисника који је дошао до Интернета и коначно можемо разматрати даљи ток развоја зависности. Код људи којима је рачунар најпромашенија инвестиција у животу, што би у нашој средини најчешће били људи које је друштво наговорило да купе рачунар, готово по правилу су невероватни антиталенти за рачунаре који ни пре куповине а ни после неког времена коришћења немају представу како рачунар може да им послужи, убрзо дође до разочарења због "компликованости" приступа Интернету, тако да се Интернет убрзо после почетних покушаја посећује ретко или нимало. Ови људи обично убрзо потпуно занемарују рачунар, или га користе само због неколико простих радњи које су научили (нпр. куцање текстова, слушање музике, гледање слика и сл.). Код мало искуснијих почетника и "ветерана", моментално наступа еуфорија у стилу да је све тако велико и на дохват руке, свега има, прегршт информација, један отворени прозор у свет, програми на "извол'те", маса људи спремна за причу, четовање преко ноћи, шта год пожелите... Колико је заправо свих тих тренутно доступних информација тој јединки стварно потебно? То се нико не пита! Но, иза овог скретања уствари је обично ћорсокак који води право у зависност. Постоји могућност да се корисник на време освести и схвати да претерује, и без већих проблема прекине с претеривањем. Ово се може протумачити као претерано коришћење док човека не прође воља, о чему ће бити речи касније. Наравно, постоји и она друга могућност, обично виђена код клинаца који пуше траву, наиме, да је на самом почетку корисник огрезао у зависност, једноставно негира свој проблем речима "Ма није то ништа, могу да престанем кад хоћу...", да би касније потпуно потонуо, или, још горе, да се од самог старта ни не осврне, него оде право на 40 сати недељно... Доктор психијатрије, Џон Грохол, је овај случај разјаснио аналогијом између корисника Интернета и детета с новом играчком: И фаза Дете: доживљава одушевљење и претерује у игрању с том играчком, тражи нове и нове могућности које та играчка може да пружи. Корисник: одушевљено истражује читав нови свет који му Интернет пружа, преко безброј презентација које обрађују њему занимљиве теме, до брзог скидања занимљивих програма и комуникацијом с новим, непознатим и занимљивим људима, преко разних сервиса доступних на Интернету. ИИ фаза Дете: доживљава разочарење и избегава играчке са реланим или нереалним разлозима, обично због презасићености. Корисник: обишавши мноштво wеб страница, или се исцрпевши у некој жестокој онлине или неwс расправи од које није било никакве користи сем зле крви, доживљава презасићеност информацијама или се разочарава _и_ у виртуелни свет, и повлачи се. ИИИ фаза Дете: почиње нову играчку да користи умерено, односно нормално, као и све остале играчке. Корисник: налази праву меру, користи Нет за потребне информације, одржава нормалан контакт са познаницима са мреже, повремено скида нове програме, повремено сурфује из разоноде. Ово се може протумачити као допуна теорије да човек прво постаје завистан од рачунара и свих могућности које он нуди, где је Интернет убедљиво најмоћније и најфаталније искушење. У прилог ове теорије иде и следећа чињеница: Убрзо по појави првих персоналних рачунара, игре попут пасијанса и минског поља су добиле и дигитално издање, а истраживања су открила да опсесивно играње ових игара на радном месту постаје велики проблем, јер запослени уместо да раде свој посао уствари слажу пасијанс. Ове игре нису ни интерактивне нити намењене мрежном игрању. Чињеница је да је на преко 90% рачунара у било којој установи отворен прозор с пасијансом. Милану је познат случај малог предузећа које је пре неколико година набавило први рачунар, и прво питање које су му, као искусном познаваоцу рачунара, запослени поставили када се он понудио да их упути у основе рачунарства, било је буквално: "Ама пусти сад офис и вирусе и табеле, где је онај пасијанс?". Неколико дана касније, поново је био у акцији: обрисали су пречице за пасијанс и мајнсвипера и фирма цело преподне није могла да правилно функционише због фрустрације целокупног особља, спреченог да обара рекорде својих колега. Типови зависности од Интернета Постоји четири специфичних типова зависности од Интернета, и то: 1. Опседнутост сајберсексом (Цyберсеxуал Аддицтион) Особе које пате од овог облика зависности се типично баве скидањем, гледањем или трговањем мрежном порнографијом или боравком у ФРП четрумовима за одрадсле. 2. Виртуелна најбоља пријатељства (Цyбер-Релатионал Аддицтион) Особе које пате од чет-рум зависности учествују у виртуелним флертовањима и често развијају виртуелне везе које им озбиљно нарушавају живот. Наиме, "пријатељи" с друге стране жице често постају важнији од правих пријатеља, партнера, родбине или познаника. Ово готово редовно води до развода брака или несугласица у породици. 3. Играње на мрежи (Нет Гаминг) Играње на мрежи обухвата широк спектар категорија, укључујући опсесивно мрежно коцкање, играње, куповање или бављење берзама. Заправо, појединци ће користити мрежне коцкарнице, интерактивне игре, е-аукције или е-берзе, што им у крајњој линији доноси само губитак великих сума новца и поремећај разних обавеза или социјалних односа. 4. Презасићеност информацијама (Информатион Оверлоад) Количина података којима мрежа располаже је довела до патолошког компулсивног понашања окарактерисаног интензивним сурфовањем мрежом и претрагом онлине база података у циљу скупљања информација и њиховом категоризацијом. Корисник убрзо почиње да посвећује све више времена бавећи се тиме. Ово је један од честих узрока смањења ефикасности на послу. Узрочници зависности од Интернета Зависност од Интернета је последица разних проблема из стварног света са којима се појединац свакодневно сусреће, и излаз тражи у Интернету, насупрот "страше" могућности суочавања са тим проблемом и његовог решавања. Постоје разна објашњења узрочника зависности од Интернета. Навешћемо само неке, а бројне преостале које још ни озбиљни светски стручњаци нису ни делимично обрадили остављамо за касније извештаје који ће бити објављивани на презентацији. 1. Бихејвиористички поглед Да се укратко подсетимо неких основних психо-социолошких теза да неко понашање може узроковати "награду" или "казну". облик понашања који доноси награду се фаворизује код буквално сваке јединке. Ко се сећа наставе психологије, знаће о чему се овде заправо ради. Конкретно, стидљиве особе које су одувек избегавале контакт са људима или упознавање нових људи због анксиозности и стреса који им нови контакт представља, што се поистовећује са "казном", веома лако постају зависници од Интернета због привидне сигурности коју им Интернет пружа - нема директног контакта, особа се не стиди своје појаве, може створити нови идентитет и понашати се како жели, лагати о годинама и слично, односно, изостаје "казна" јер нема директног контакта и непријатности које он доноси, а "награде" коју Нет пружа су бројне и разноврсне - забава, информације, узбуђења... 2. Биомедицинско објашњење Ово тумачење разматра грешке у функционисању специфичних наследних и конгениталних фактора, односно, хромозома и хормона, и поремећену хемијску равнотежу, т.ј. вишак или мањак других важних једињења и неуротрансмитера који регулишу активност мозга и нервног система. "Захваљујући" овоме, одређене особе су од рођења подложне зависности. Више озбиљних истраживања је показало да бројне дроге или хемикалије које се луче под чулним утицајима успевају да "попуне" синаптичке шупљине међу неуронима, односно, "испале" импулс и натерају мозак да пошаље лажне информације. Сматра се да ово може да буде један од разлога за надреалистична осећања које неки људи доживљавају приликом нпр. дрогирања, коцкања, или трчања. Ово се може применити и на ЗОИ пошто су многе прилике на Нету сличне - забавне и узбудљиве, и узрокују исте реакције. 3. Социолошко гледиште Интернет је, по поменутом Др Грохолу, адиктиван јер је социјалан - људи на њему траже и налазе људе сличне себи и с њима комуницирају готово кад год пожеле... Он пренесено помиње проблем који се огледа у следећем: кад са друштвом тинејџер остане до касно у кафићу, нико га због тога не шаље код психијатра. Такође замера истраживачима ЗОИ што нису упознати са бихејвиоризмом. Провера поште није исто што и повлачење полуге на слот-машини. Једно је потреба за социјализацијом, а друго је понашање "тражења награде", а то су потпуно одвојене категорије. Из овога се види да се социјолошко гледиште и бихејвиористичка теорија сударају, што је још један доказ изузетне сложености ЗОИ и опасностима олаког схватања и тумачења једне озбиљне и комплексне друштвене појаве. 4. АЦЕ теорија Ову теорију износимо у суженом облику ради бољег саживљавања са нашим условима. Састоји се од приступачности, контроле и узбуђења. Приступачност - Аццессибилитy Пре појаве Интернета су зависност од коцке и куповине извориште налазиле у следећим еквивалентима: коцкање = локалне коцкарнице, одласци до Лото киоска, спортска прогноза, лутријски листићи... куповина = одлазак у радњу, својевремено вишечасовно чекање у реду, гурање за улазак у радњу, данашње тражење неке ситнице по огромним рафовима са гомилом производа. Са појавом Интернета се еквиваленти зависности од коцке и куповине селе на мрежу, и то: коцкање = велики број лако доступних коцкарских презентација. куповина = мрежне радње са свакаквом робом и моменталним приступом мање или више неопходној роби. Интернет је ту НОН-СТОП, доступан 24/7. Кад год се осети потреба за било чим, у било које доба дана и ноћи, довољно је неколико минута да та, можда и егзотична, ствар буде на дохват руке. Контрола - Цонтрол Ова ставка се посебно односи на мрежне берзе и аукције, тако да још није применљива за наше услове, али је укратко представљамо због целовитости приче. Човек са рачунаром у поседу стиче утисак да је "сам свој газда" и олако улази у разне финансијске трансакције уживајући у осећају да је "његова последња", да може уложити свој новац где жели и колико жели, да своје деонице може продати када хоће, или да на аукцији у последњем тренурку може дати највишу понуду и испасти "фаца" пред осталим аукционарима. Узбуђење - Еxцитемент Односи се на емоционално узбуђење које човек доживљава, и то: На коцкању: Када човек добије опкладу и заради новац, тај "добитак" постаје изузетан стимуланс да се настави са коцкањем. Мрежно коцкање, колико је нама познато, још није заступљено у Србији, али чим се отвори прва мрежна спортска кладионица, биће загушења мреже. На берзи: Човек ће цео дан провести у праћењу берзанских извештаја да би видео је ли и колико зарадио. На аукцијама: Могућност да надгласа све остале у последњих неколико секунди и освоји наводно "жељену" ствар. У сва три случаја: Дешавања и узбуђење постају изузетно моћан стимуланс да се настави даље са датим обликом зависности. Занимљиво је да на западу мрежно коцкање подиже велику прашину. Наиме, примећено је да тинејџери и студенти могу слободно да користе презентације за мрежно коцкање јер нико не проверава узраст, док у праве коцкарнице поменути не могу да уђу. Обично пробају из радозналости, а након тога изгубе велике количине новца за врло кратко време. Професори на колеџима негодују јер затичу студенте како у рачунским центрима играју рулет и остале коцкарске игре доступне на мрежи... Мрежни аукционари често, само да би се доказали одн. показали да имају да понуде највише новца, купују потпуно непотребне ствари. Ово се донекле и може опростити, али они такође често улете у дугове, изгубе хипотеку или банкротирају да би покрили рачуне са аукција. Симптоми зависности од Интернета Симптоми који указују да је особа постала зависна од Интернета су бројни, али се углавном граде и надовезују на следеће, основне симптоме: * Повећање прага толеранције подразумева да је временом потребно проводити све више и више времена на Интернету како би се задовољиле потребе за чије је подмиривање раније било потребно знатно мање времена, * Апстинентска криза може да наступи како након неколико дана без Интернета, так и при покушају да се смањи или прекине коришћење Интернета, а манифестује се психомоторном агитацијом (несвесно померање прстију, шаке и слично, односно имитирање куцања на тастатури и покретања миша), анксиозношћу, опсесивним размишљањем о дешавањима на мрежи... * ОффЛине зависност подразумева велике количине времена које се троше на разне активности везане за Интернет, било док је корисник повезан на мрежу или не (нпр. одговарање на приспелу пошту или реплике на неку расправу на јузнету), без обзира има ли то реалне користи или не. * Асоцијално понашање које се одликује запостављањем разних социјалних, друштвених, рекреационих и других активности и обавеза у корист Интернета, Поред тога, често је могуће уочити и други симптоми, као што су: * Чим се зависник суочи са проблемима, или, евентуално, осећањем кривице због неког догађаја у сопственој околини, беспомоћности или страха, он покушава да спас пронађе управо у Интернету. * Лажу се породица и пријатељи у циљу сакривања стварне количине времена утрошеног на Интернету, и то је у принципу обавезно смањивање стварно утрошеног времена, док се повећање времена проведеног на Интернету у вечини случајева не практикује. * Упркос свим негативним последицама до којих зависност од Интернета доводи, и свесног занемаривања истих, зависник и даље користи Интернет непромењеним интензитетом, или чак и више него раније. Мане зависника од Интернета Зависници од Интернета најчешће пате од следећих недостатака: * Нису у стању да контролишу време проведено за рачунаром, односно на мрежи, ако је у питању зависник који рачунар користи само и искључиво за Интернет. * Подложни су лагању и обмањивању ближњих о времену које су провели на мрежи, те сносе било социјалне, било психолошке последице због тако проћерданог времена. * Држе рачунар и Интернет уопште изузетно високо на листи животних приоритета. * Док користе Интернет, истовремено су и еуфорични јер су тренутно на Нету, и фрустрирани осећањем крвице због неиспуњених и занемарених обавеза или проблема (мада је ово дуго углавном мање битно за "ноторне" зависнике од Интернета). * Преокупирани су употребом рачунара и користе га у спрези са Интернетом као спас када су депресивни или тужни. * Зависник од Интернета не обраћа пажњу на могућност губитка љубавне везе, посла, образовања или каријере због Интернета. * Интернет зависници, корисници електронске поште, јузнет и чет сервиса, чешће показују праву природу, право лице и скривена осећања, односно, не могу, не успевају или се довољно не труде да контролишу своје реакције, па често у афекту кажу оно што заиста мисле и осећају, док би у стварном животу то вероватно задржали само за себе (детаљнији коментар из угла корисника дао је Милан). Ово је само још један доказ о психоактивној природи зависности од Интернета. Превенција зависности од Интернета Др. Кимберли Јанг, психолог Питсбуршког универзитета, аутор неколико стручних књига из области зависности од интернета базираних на психолошко-научној основи, предлаже начин на који тренутни хипотетички или реалан будући зависнок може да помогне сам себи, и то: * Човек мора сам да препозна прекомерно коришћење Интернета и призна самом себи да постоји проблем. Врло је важно бити свестан основних симптома од којих је време проведено за рачунаром, али и време проведено на Интернету или активностима везаним за Интернет кључно. Међутим, треба узети у обзир да само време није показатељ. Овде се ради о релативном времену, које се узима у обзир и посматра спрам других фактора, као, на пример: да ли сте студент - који по правилу, проводи више времена на мрежи него основци и средњошколци, да ли је Нет везан за Ваш посао - ако сте администратор или wебмастер, 8х дневно на мрежи Вам је гарантовано, да ли од раније имате неке облике условљености - неки ментални поремећај; особа која пати од депресије и учествује у мрежним "дружинама" за лечење депресије сигурно проводи више времена на нету од других, да ли бежите од одговорности - понекад се може претерати с употребом Интернета управо због бекства од одговорности. Домаћи пример је очигледан на појединим домаћим конференцијама које већим делом године "животаре" са по 10-ак постова недељно, док непосредно пред испитне рокове и у току самих рокова просто букну и расправе на њима се воде готово у реалном времену, са десетинама порука дневно, да би затим поново спласле. * Након констатације да проблем постоји, требало би му пронаћи прави узрок; зависник би требао да се упита због чега жели да побегне од свакодневног живота. * Треба осмислити начин на који решити проблем из стватрног живота, а не како побећи од тог проблема. Игнорисање проблема или бежање на Интернет не решава проблем, већ га редовно погоршава. * Зависник би лично требао да предузме кораке ка самосталном лечењу од зависности. Јангова препоручује постепено смањивање употребе док се не дође до прихватљиве количине времена проведеног на Интернету. Не препоручује се метода "све или ништа", односно, моментално прелажење на неко зацртано "нормално" време, већ се треба постепено одвикавати од Интернета, тако да се сваки дан проведено време скрати за по пола сата или сат, док се не дође до неке разумне границе која не условљава корисника да запоставља остале социјалне активности. Лечење зависности од Интернета У западним земљама постоји велики број радних група у којима зависници у прихватним центрима размењују искуства, причају о својим визијама Интернета, заједно савладавају апстинентске кризе и удружени долазе до мање или више успешног групног излечења. Међутим, прилике код нас и на западу су битно другачије. Првенствено због знатних разлика у менталитету наших људи и "западњака", у нашој средини такав облик лечења не би имао приметног ефекта из више разлога. Као прво, ми Срби смо народ специфичног менталитета, поносни и тврдоглави, не тражимо помоћ ни кад нам је неопходна у свакодневном животу. Давање савета схватамо као увреду интелигенције или сујете, а одлазак код психијатра тумачимо као сигуран знак тоталне душевне поремећености. У великом броју случајева је ово највећи проблем. На другом месту је степен могућности да се остваре жеље у циљу праћења техничких достигнућа. Наиме, у нашој земљи је далеко мањи интерес за тиме него на западу, па тако и код потребе за Интернетом постоји велика разлика. Овде треба направити битну старосну класификацију, где је са порастом година ова разлика све већа. Даље, како су особе зависници управо у зависност упале бежањем од реалности, на основу нама познатих исповести зависника процењујемо да углавном сопственим снагама и уз подршку родбине и најближих пријатеља, могу да се преброде привидни недостаци у реалности, како би се ишчупали из зависности. На то највише утиче степен доследности, истрајности, решеност и јака воља којима је неопходна подршка и разумевање околине. Занимљиво је једно упрошћено представљање тока неистрајног одвикавања од Интернета које изгледа отприлике овако: У првој фази, зависници који реше да се излече предузимају, рецимо следеће кораке: 1. Прекид даље уплате Интернет времена, 2. Избацивање модема из рачунара, 3. Продаја или растураје рачунара. Након овога, обично због наглог шока изазваног апстинентском кризом, буду приморани на други корак, који заправо представља повратак на старо стање и који зависи од тога шта су покушали да би се одвикли, те тако: 1. Поново почињу са уплатом Интернет времена, 2. Поново уграђују модем, 3. Састављају односно купују нов рачунар, са свим компонентама неопходним за повезивање на мрежу. У зависности од узрока зависности од Интернета, предлажу се две методе лечења: 1. Корисницима који једноставно претерују са употребом Интернета без одређеног разлога, препоручује се најједноставније: упорна умереност у коришћењу Интернета и контролисање времена проведеног на истом, уз већ поменуто постепено смањивање времена проведеног на мрежи, врло налик одвикавању од пушења, с тим што се овде не иде до краја. 2. Корисницима са "дубљим" проблемом, односно, неким психичким поремећајем (маније, депресивност и слично), или бегунцима од реалног живота из најразличитијих психо-социјалних разлога, препоручује се локализовање правог проблема, помоћ породице и познаника, и ако је неопходно, стручна помоћ у решавању тог проблема. Анкете Невезано за статистике запада, из прича и исповести наших људи, закључили само да је зависност од Интернета идентична зависности од дрога, алкохола, пушења, коцке и других психо-физичких зависности. Анализом анкета спроведених на западу, закључено је да највећи проценат Интернет зависника чине средовечне жене. Карактеристичан је пример који је представила Мареса Хехт Орзак, руководилац Центра за компјутерску зависност МекЛин Хоспитал у Белмонту. Наиме, она је имала за пацијента жену која је потпуно запостављала своје дете. Пошто је дугбоко загазила у зависност, у више наврата је знала да се мора удаљити од Интернета и дати вечеру сину, али није желела да пропусти дешавања на мрежи. Разведена је од раније и социјална служба јој лако може одузети дете. Овај податак у нашим условима не можемо прихватити као релевантан, пре свега због саме структуре и менталитета становништва. У нашим условима је код ове полне и старосне групе становништва еквивалент праћење сапуница за бекство из реалности, којима су преплављене готово све телевизије код нас. Разлог томе је како социјалне природе - ТВ има готово свако домаћинство, док је рачунар још увек мало егзотичнији, па чак и у случајевима где постоји рачунар, Интернет не може увек да се приушти; тако и културолошке природе - недостатак рачунарског образовања код особа које имају могућност коришћења рачунара јер је потребно предзнање о барем основној употреби рачунара пре саме посете Интернету. Нашу анкету у првобитној верзији испунило је тек преко стотуну испитаника, од чега је већи број одговора могао бити прихваћен, док су остали били бесмислени те их нисмо могли узети за релевантне. Статистику, без детаљних анализа, које је немогуће и неприхватљиво извршити на основу овако малог броја одговора, можете погледати на страни резултати, али се по досадашњим тенденцијама може рећи да највећи број зависника код нас чине особе мушког пола у трећој деценији живота. Ова статистика још увек није поуздана због врло слабог одзива Интернет корисника да попуне анкету, и лошег просека кроз популацију корисника на мрежи. Детаљније анализе ће се извршити на основу резултата које добијемо путем нове верзије анкете, која је модификована и побољшана, тако да вас молимо да уколико сте раније већ попунили предходну верзију, то учините поново са новом, јер се њом добијају свеобухватнији резултати и дају могућности опширнијој анализи ситуације.. Велики проблем у било каквом истраживању представља чињеница да је код нас зависност од Интернета још увек практично непозната у релевантним круговима и не поклања се довољно пажње истраживањима домаће Интернет популације у овом погледу. Ми смо једни од пионира на том пољу у нашој земљи, и релевантније закључке би могли да дамо тек након успешног спровођења већ поменуте анкете, и њеног детаљног анализирања. До сада нам није познато да су у Србији спровођене сличне акције и да се зависност од Интернета разматрала као озбиљан проблем данашњице. Ипак, постоје локације на Интернету на којима се у мањој мери помиње овај облик зависности, али је то недовољно у односу на њен реалан утицај на психолошко стање појединца зависника. преузето са: http://ehtml0.tripod.com/zoi.htm

Ovo sam vec bio napisao na slicnom forumu ali ponovicu. Problem narkomanije je zaista velik i kompleksan.Jedno je samo sigurno,sa heroina se skidaju ljudi koji pronadju Boga u sebi,tako je rekao nas vladika Porfirije.Detoksikacija prodje,fizicka zavisnost isto ali psihicka nikada ne prestaje.To je momenat gde duhovni uzrast uzima maha.Treba coveka skinuti sa heroina a "navuci" ga na Hrista.Dati mu ljubav i smisao zivota,u supratnom moracete ga ceo zivot pratiti i tuci lopatom.Ja mogu da razumem da coveka koji krizira zavezete,ne date mu da napusti prostoriju,eventualno samar ,dva ali onakve batine.Covek je pao u nesvest od udaraca.Onda se postavlja pitanje koliko su duhovno zreli ljudi koji vode Crnu Reku.Da li su oni sposobni da coveka privedu Hristu.Peranovic je rekao kako nije znao za onakvo batinanje,a posle izadje novi klip gde on bije lopatom.Pojavljuje se sa telohraniteljima,neprimereno je to.Samo se nadam da ce taj problem sto pre biti resen,i da Crna Reka opstane ali sa ljudima koji su zaista sposobni da vode takav centar. *друга целина: https://www.pouke.org/forum/topic/681-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%B1%D0%BB%D0%B5%D0%BC-%D0%BD%D0%B0%D1%80%D0%BA%D0%BE%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5/page-9#entry679630