Претражи Живе Речи Утехе

Мора ће пресушити, горе се срушити, али Христова слава неће проћи. Смрт је преображење. Не плашите се смрти већ Суда Божијег. Замислите како лупа срце док стојите пред професором на испиту. Колико ли ће страшније бити стајати пред Богом на Суду. Устани и прекрсти се када изговараш име Господње. Твоја душа припада Ономе који ти је ту душу дао. Непрестано буди устремљен према Богу и због тога, Господ ће дати све што ти је потребно. Бог не оставља човјека, него човјек Господа. Праведник се не плаши Бога. Бог је бескрајна љубав, бескрајна доброта и бескрајна правда. Ко воли доброту и правду, воли и Бога, и Бог ће њега као рођеног сина завољети. Само срцем пуним љубави могуће је изобличавати гријехе другог човјека. Срећан ће бити онај ко се научи вољети. Не мислите да је љубав урођен талент. Вољети се учи и дужни смо да то чинимо. У духовном животу ништа се не може учинити без жртве према Богу и ближњем. Нећеш се научити вољети без жртве. Бог неће примити празне ријечи, Он хоће љубав и добра дјела. Живи тако да те не воли само Бог. И људи треба да те заволе. Ништа није изнад тога. Ако је неко болестан и потребан му је лијек издалека, можда и ноћу, кроз шуму у којој су вукови, а ти без размишљања кренеш да му помогнеш, е то је љубав. Ако имаш све, а љубави немаш, сматрај да немаш ништа. У последњим временима људе ће спасти љубав, смирење и доброта. Доброта ће отворити врата Раја. Смирење ће људе тамо увести. А љубав ће Бога показати. На Земљи не постоји човјек који би у потпуности могао објаснити шта је љубав. Овдје је немогуће то потпуно схватити. Ако мрзиш макар једног човјека, у његовом лику мрзиш самог Христа и далеко си од Царства Небеског. Човјек се кроз живот учи вјери и љубави. Непријатељ љубави је егоизам. Он не даје ништа добро, само тражи и мало су му сва богатства овог свијета. Мрзите зло. Међутим, човјека који чини зло жалите и волите. Јер, тај који чини зло сутра може постом, молитвом и сузама да се очисти и постане једнак анђелима. Све је воља Божја. Било је много таквих случајева. Јасно нам је да требамо вољети наше непријатеље. Али, како да волимо непријатеље Христове? Не можемо их мрзити. Треба све да волимо. Ако то не можеш онда бар, свима жели добро. Љубав ће укротити и свирепог лава. Бог ће ти стоструко вратити оно што си дао чинећи добра дјела. На овом свијету си ради тога да би чинио добра дјела. Бог од нас тражи срце, али, не можеш Му га дати без добрих дјела. Помози сиромаху и то ће бити твоја жртва Богу. Свима треба жељети добро. Но, за чињење добра потребна је мудрост. Кад чиниш добро на љествици се пењеш за подиок навише, а кад гријешиш спушташ се. Читав наш живот у таквом је кретању. Како је мирна човјекова душа кад је његов ближњи у опасности. Ако у кући имаш болесника, и о њему нема ко да брине, радије не иди у храм на службу, него остани са њим. Ко се брине за добро ближњега, брине се за добро самог себе. Човјек сам свој живот благосиља добрим намјерама. Бог је човјеку дао слободну вољу. Благодатно дјело је храњење голубова и других птица. Око је огледало душе. Ако душа не пожели, око неће гледати у лоше. Прво лијечи Бог, а потом љекар. Ко је незахвалан љекару, незахвалан је и Богу. Ум и руке љекара чине Богу угодна дјела. Када једеш сјети се гладног и жедног. Ако су те оклеветали и на добро одговорили злим, свједно не држи зла у срцу. Опрости и радуј се, јер због тога ћеш се приближити Богу за неколико подиока на љествици. Монах не може бити безбрижан. Он је војник. Тешко монаху и монахињи који не жале над невољама свог народа. Добар монах треба имати срце пуно осјећања. Игуманство није само чин, већ могућност смиравања. Некоме се даје на спасење, а некоме на погибељ. Ништа не радите без благослова. Ако се појави чак и Анђео у свијетлој одежди, не мијењајте игуманов благослов. Запамти да је духовник увијек поред тебе и пази на сваки твој корак. Монах се треба занимати рукодјељем, у противном ће почети да празнослови и неће се спасти. Монаштво је анђеоски чин. Потребно је проћи кроз огањ искушења да би се достигло савршенство. Монаси требају живјети скромно. Скромност је благодат Божја. Монах треба бити јак и штитити истину, јер Истина је сам Бог. Монах треба штитити Православље као лав који риче. Некад се не оправдавај и сам ништа не чини. Добар монах сит је од једне мале просфоре. Монаштво је борба до последњег даха, тежња ка Богу до саме смрти. Монаси се неће спасти ако немају смирења и покајања. Манастир, то је огромна љубав. У свијету се губи манастирска благодат. Не одлази на дуго из манастира. Од монаштва нема већег херојства. Похвала је погубна за монаха. Непријатељ монаштва је онај који хвали монахе. И монаси требају саосјећање и утјеху. Ако желиш бити монах, већ си монах. Ако мирјанин ради Христа побиједи своје страсти биће једнак монасима. Богу је битна тежња ка Њему а не да ли смо монаси или мирјани. Са том чежњом човјек се спасава.Од монаха ће се тражити монашко, а од мирјана мирско. Монаси требају живјети по Јеванђељу ради спасења. Мирјанима је довољно испуњавати Десет заповијести. Запамти, Христос је један! Раније су говорили о природи антихриста, али тада није било знамења. Били су ратови, али није било чуда небеских и општег разврата. У Грузији се мијења морал. Препознаћете оне који падну пред мрским саблазнима јер ће ходити раздјевени, а хришћани ће бити одјевени прилично. По канонима свете Цркве, жена не треба да носи панталоне. По човјековој одјећи види се његово духовно стање. Производи на које ставе број антихриста не могу вам нанијети зло. Прије јела треба изговорити молитву Оче наш. Закрстити трпезу и покропити је Светом водом. Тако ће се осветити свака храна. Не једи хљеб од човјека који је примио печат антихриста. У последња времена следбеници антихриста долазиће у храмове. Крстиће се и проповиједати јеванђељске заповијести. Али, не вјерујте онима код којих не буде добрих дјела. Правог хришћанина могуће је препознати само по добрим дјелима. Хришћанска вјера је у срцу, а не у разуму. Они код којих вјера буде у разуму поћи ће за антихристом. Антихриста ће препознати они са вјером у срцу. Печат антихриста биће у кажипрсту. Стављаће га помоћу компјутера и биће невидљив. У почетку ће то бити добровољно. Кад се антихрист зацари све ће тјерати да приме тај печат. Оне који га не буду примили прогласиће за непријатеље. Тада ће требати бјежати у шуме у групама од десет-петнаест људи. Једно или двоје неће се спасти. Шта год да се деси, не губите наду у Бога. Господ ће нас уразумити како треба поступати. Ко буде јак у вјери неће осјећати глад, ни жеђ, нити ће га стихије такнути. Ђаво има шестстотинашездесетишест мрежа. У вријеме антихриста људи ће очекивати помоћ из космоса. То ће бити највећа ђавоља замка. Људи ће тражити помоћ од ванземаљаца, не знајући да су то демони. Ако украдеш, прекршићеш једну од десет заповијести. Ко тако буде поступао, и на тај начин ће прихватити власт антихриста. вјерујући човјек уздаће се у Бога. А Господ ће чинити таква чудеса за свој народ да ће пар листова са дрвета бити довољно за храну читав мјесец. Човјек који истински вјерује закрстиће земљу и она ће му дати хеб. Ако неко силује дјевојку, она остаје дјевственица пред Богом. Тако ће бити и са онима без печата. Ако човјек без његовог знања ставе печат, он неће дјеловати. У последњим временима не гледајте у небо. Могу вас обманити лажна чуда која ће се тамо дешавати. Преварићете се и погинути. Бог својим промислом испитује човјека. Без воље Божје демон не може ништа. Никад не губи наду у промисао Божји. Њега је човјеку тешко схватити. Постоје снисхођење, воља и промисао Божји. Снисхођење је кад Бог човјеку даје добру вољу да чини шта хоће. Када дејствује воља Божја, човјек чини оно шта Бог жели. Воља Божја увијек доноси добро. Промисо Божји управља. Кад немаш одговора и не знаш шта да радиш, препусти се Божјем промислу, и не мисли више о бригама. Неки говоре да је свима при рођењу одређен пут. Али, ако је тако, зашто онда суди Бог. Сами одређујемо своју судбину. Ако човјек безразумно доводи живот у опасност он, наравно, чини гријех, и то нема везе са судбином. Душа се састоји из три дијела: помисли, жеље и осјећања. Помисао је у уму. Осјећање је у срцу, а жеља је у читавом тијелу. Када се појави нека жеља, читаво тијело се узбуђује. Бесмртни дух има три својства: страх Божији, савјест и тежња ка Богу. Тога нема код птица и животиња. То се налази у крви, али није крв. Раније, прије пада у гријеху, духу су се потчињавали и душа и тијело. После пада у гријех, разрушена је та веза са духом и душа је остала под влашћу тијела. Душа чини шта тијело пожели. Душа покреће тијело, а дух разум. Бог је човјеку дао савјест ради спасења. Дух је разуман и зна све о савјести. Смирен човјек ће мимоићи сва искушења и неће га се тицати. Нико без смирења неће ући у Царство небеско. Ако не паднеш, нећеш знати шта је покајање. Сам сам велики грешник и због тога жалим грешнике. Богу су гријеси као камење у мору и нема тог гријеха који превазилази Божије Милосрђе. Кајати се треба више срцем, него сузама. Господ ће услишити и узвисити. Кад се почнем сматрати бољим од других, кад дигнуте главе изађем на улицу, људи ће ме гледати и смијати се, а ја ћу увидјети какво сам ништавило. Молитвом се узвисује. Смирење је свијећа која се не гаси, угодна Богу. Милост је злато, смирење брилијант. Спознај своју немоћ. Ако си сагријешио, одмах се покај. Савјест је честица Бога у твом срцу. Никад се не противи Богу, истрпи сва искушења и врата Раја ће ти се отворити. Не брините се за тијело, размишљајте о спасењу душе. Ко је побиједио свој језик и цријева, тај је већ на добром путу. Нећеш се спасти без жалости. Неће се сви спасти. Бог не спасава ако се не молиш због тога. Ко спасе своју душу и другима помогне ријечју или дјелом, тај ће испунити Христову заповијест. Како ћемо се спасти, ако други све чине за нас? Вријеме је велика милост. Оно се човјеку даје ради спасења. Дрзак је човјек који не види своје гријехе. Горди су мрски у очима Божијим. Ако се сматраш бољим од других, противан си Богу. Не примај као милостињу Јудине сребренике. Такав новац обично вуче у гријех из кога нећеш брзо изаћи. Не постоји грешник кога Господ кроз покајање и причешће не би прихватио. Туђи гријеси нису твоја брига. Ти сједи и плачи због својих гријеха. Преступ је то што штампају иконе у новинама. Велики гријех је кршење обећања. Треба се плашити само једног, плашити се учинити гријех. Гњев Божији је на женама које су починиле чедоморство. Кајте се и молите да вам Бог опрости гријех дијетеубиства. Бесрамност је почетак сваког зла. Више гријеши онај који даје лажне изјаве, него онај који крши закон. Недопустиво је непотребно помињање Имена Божијег. Тиме се нарушава трећа заповијест. Неправилно је од некога тражити оно што сам ниси давао. Не смије се обоготворити нико од људи. Не давај савјете ближњему, ако не знаш његово духовно стање. Твој савјет може га погубити. Сваки гријех је непријатељство са Богом. Замисли се, са ким се завађаш? Ако видиш убицу или блудницу или пијанца који се ваља по земљи, не осуђуј никог. Јер, Бог је отпустио његов поводац, а твој држи у рукама. Ако и твој отпусти, бићеш у горој ситуацији. Можеш пасти у исти гријех за који другог осуђујеш и погинути. Не осуђуј! Бог је судија. Онај који осуђује исти је као празан клас пшенице, који је увијек гордо усправан и на друге гледа са висине. Грузија је мој крст. Благодат Божија никад није, нити ће напустити Грузијску Православну Цркву. Нит светих није прекинута и неће се прекинути. Грузија ће васкрснути као Лазар. Ничег доброг неће бити у Грузији док не буде крунисан цар. Грузија ће се поново родити, но кроз велика искушења. Грузија је удио Мајке Божије. Не остављајте отаџбину у тешким временима. Не гнијевите Матер Божију. Благослов долази на човјека тамо гдје је рођен! Твоја искушења су због маловјерја. Моли од Бога опроштај и снагу у вјери. Вјера је талент од Бога дан. Ко живи без Бога и Цркве једнак је богохулнику. Када се пред тобом ругају твојој вјери и ти ћутиш, гори си од тог хулитеља. Благодари Богу што си рођен као православан, буди тврд у вјери, не падај у искушења и не брини о томе да ли ће се спасти људи других вјероисповијести. То није наша брига.Бог је милостив. Боље је бити окорјели блудник него јеретик. Твоја душа гине кад не штитиш вјеру онда кад је потребно. Ако погинеш штитећи вјеру, отићи ћеш у Царство Небеско. Екуменизам је највећа јерес. Православна Црква је брод који плови по океану захваћеном буром. Ми, православни, налазимо се на том броду. Људи других вјероисповијести пливају сами. Молите се за све. Остављам вам завјештање, молите се и ваше молитве помакнуће горе. Питаш како да се молиш за непријатеља. Прво се моли за оне које највише волиш. На примјер, за своју дјецу. Затим се моли за остале чланове твоје породице. Онда за сву родбину и комшије, како не би имао непријатеља. Благосиљај град гдје живиш и благосиљај све житеље Грузије. Грузија није сама. Окружена је другим земљама. Моли Бога да нема непријатељства међу народима. Када си се помолио за све и остао ти је један непријатељ, не прескочи ни њега. Моли Бога да му срце испуни добротом, а разум мудрошћу. Ето, тако се можеш помолити за свог непријатеља. Ако не испуњавате заповијести Божије, не узнемиравајте Га многим молитвама. Неће их услишити и таква молитва ће вам бити на осуду. Када се други моле пред иконама и крстовима које си направио, дио благодати силази и на тебе. Молитва је мртва ако је не слиједе добра дјела. Ако за вријеме молитве траже од тебе помоћ, а ти откажеш док се не помолиш, знај да таква молитва није угодна Богу и да је на гријех. Ако будеш свједок лажи и крађе, а не можеш то избјећи, читај молитву Оче наш. Сва дјела и усрдне молитве приноси на жртву Богу. Онима који су у аду панихида је као утамниченом свјетлост дана. Запокојена молитва је потребна и упокојеном и оном који се моли. Господ ће помиловати психички нестабилног човјека који је починио самоубиство. Човјек који се свјесно убије иде у пакао. За њих треба чинити милостињу и добра дјела. Понекад и такви излазе из пакла. Човјеку говори једном, двапут, трипут, а ако не схвати, остави га. У невиности и чистоти срца буди попут дјетета. Али, не и у разуму. Када демон овлада човјеком, прво му узима разум. Лоше је кад језик иде напред, а разум остаје назад. Иконама треба прилазити са љубављу и надањем. Много нас јачају Света вода и просфора. Треба их узимати са вјером. Не вјеруј увијек својим очима и ушима. Често могу обманути. Дијете све чује у мајчиној утроби. Говорите му ријечи Божије и тако ћете га васпитавати. Подвиг је када, ради Христа, не приђемо жени док нас је обузела тјелесна страст. Духовника треба бирати по сопственој жељи. Кад га изабереш, потчини му се. Ако духовник учи о некој јереси, бјежи од њега као од огња. Старцу треба ићи у вријеме духовне потребе и искушења, да би добили савјет и учили се мудрости. Ко током Свијетле седмице плаче због својих гријеха, умјесто да се радује, поступа као Јуда. Господ показује туђу невољу, како би омекшао наша срца. https://www.eparhijazt.com/sr/news/predanje/3731.duhovne-pouke-starca-gavrila-gruzijskog.html

Господ допушта падање у грех. Тако се открива милосрђе Божије. Сви могу да се покају током времена које им предстоји до краја живота. Време је велика милост Божија. Док је времена човек може да се спасе, али може и да погине. Човек треба без престанка да стреми да буде што ближи Богу. Тада ће га Господ помиловати и подарити му све што му је потребно. Човек једанпут долази на свет и једанпут му се пружа прилика да се спасе. Не постоји никаква реинкарнација. Ваше је да тежите да постанете деца Божија. Свако ко је крштен може себе назвати чедом Божијим. Спровођењем Јеванђеља у живот и животом у подвигу који ће га одвести у Царство Небеско, човек постаје чедо Божије. Каинови потомци сматрају се Каиновом децом. Али Ситови потомци су Божија деца. Значи, Божија деца нису плотна деца, него деца Завета. По томе се разликују Божија деца од деце Лукавога. Онај ко не чини добро није од Бога, као ни онај ко не љуби брата својега. Ми, међутим, браћо моја, чекамо од Господа усиновљење и своје искупљење. + + + Отац Гаврило никада никог није издвајао. Све их је волео и био је спреман за сваког и живот да да. Није ни јео ни пио воде све док је разговарао са неким ко је дошао да тражи помоћ од њега. - Све док и једног јединог човека мрзиш, далеко си од Царства Небеског. Волите све људе да бисте задобили Царство Небеско. Љубав је мати свих врлина – често нам је говорио. Тешко је описати неисцрпну доброту и благодатност оца Гаврила: Buy хот сале Бреитлинг реплица watches хере online. Хере, you цан финд ук swiss цартиер цопиес фор сале. - Кад би се бар сви удостојили спасења и да им не буде суђено као да завређују казну – молио је Створитеља са сузама. - Оче, хоће ли се сви спасити? - Неће, чедо моје. Ни Бог те неће спасити ни ја ако ти не желиш да се спасеш. Ономе ко се стара за своје спасење може се помоћи речима и делима других. Када би га мати Параскева стављала у постељу, показао би јој један ћошак и рекао: - Ено, тамо стоји мој Харон (персонификација смрти, прим. прев.) и чека ме. Где је зло кад човек умире? Смрт је у рукама Божијим. + + + - Ко ће да се спасе? – упита неки ђакон. - И сви ће вас мрзити због имена мога; али који претрпи до краја тај ће се спасти (Мт 10,22). То је Бог! Моћан и велик, Коме не знамо ни почетак ни крај. Његова мудрост је неистражива и доброта Његова скривена. Историја се понавља. Каин увек убија Авеља и пут овог последњег води у благословену вечност. + + + Један мирјанин му са дивљењем рече: - Како сте ви срећни, оче Гаврило! У ваше време је било другачије, много јасније. Али сада су се времена променила. - Ма шта то говориш, брате? Сети се шта каже Јеванђеље: Господ је примио и оне који су од јутра радили у Његовом винограду, али и оне који су дошли једанаестог часа, то јест у последњем тренутку, па им је, штавише, дао и исту награду. И ти можеш, ако хоћеш, све да постигнеш. Господ ће те наградити према твојим делима. + + + Отац Гаврило је често цитирао ово: Будите, дакле, мудри као змије и безазлени као голубови (Мт 10,16) и објашњавао: - Ако се данас мудро не опходите и нисте чисти и безазлени, нећете се спасити. - У чему се састоји мудрост? - У наше време, данас, састоји се у ћутању и трпљењу. + + + - Кад би се јавио Господ спреман да ти испуни једну жељу, шта би ти од Њега тражила? - Да сви буду достојни Царства Небеског – одговорих. Светитељ се тада налазио пред Распетим. Саже главу, показујући тим покретом да нема веће жеље од те. + + + - Зашто једемо и пијемо? - Да бисмо живели – одговорих. - А каква је онда разлика између нас и краве? И она једе и пије да би живела. Треба да једемо и пијемо за Царство Небеско. + + + Оца Гаврила је посетила нека жена која је изгубила дете. - Зашто неки одлазе из живота млади? – упита га. - У неком селу једна верујућа жена која је изгубила свог сина јединца жалила се Богу: „Ја сам за Твоју љубав тако много издржала: увреде, сиромаштво, тешкоће. Овде нико не верује осим мене. А Ти си узео моје дете. Зашто?“ И те ноћи та жена је сањала овај сан: Анђели су је однели код Господа и пренели Му њене жалбе. Тада је зачула глас Господњи: „Питајте жену шта жели.“ „Врати ми моје дете“, одговорила је жена. „Хоћеш ли да видиш своје дете?“ – упита Господ. „Па мајка сам, наравно да хоћу“, рече она плачући. „Покажите јој њено дете!“ – заповеди Господ. Довели су дете и она се обрадова. „Шта сада тражиш од мене?“ – упита Господ. „Зашто си га узео?“ – пожали се жена. Тада Господ заповеди анђелима: „Покажите јој шта би учинио њен син да га Ја нисам узео“. И од‌једном, као на филму, жена је могла да види страшне грехове које би починио њен син и потом је видела страшни огањ паклени. „Вратите га опет у рај!“ – поче мајка да плаче и моли Господа. Господ заповеди и дечака опет вратише у рај. А онда јој рече Господ: „Зарад твоје доброте и љубави узео сам к Себи твога сина. Немој да мислиш да не знам кога и када треба да узмем“. + + + - Треба да се плашимо греха, смрти, осуде, ада и да мислимо на васкрсење мртвих, живот вечни и покајање, да бисмо задобили Царство Небеско. Јер кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина којега прима (Јев 12,6). - Срце је спремно, али тело је слабо. Не старајте се за тело, него за душу, да бисте се спасли – рече на крају. + + + Доћи ће време када ће хришћанину бити тешко да се спасе. Шта ће тада рећи безверник? А онда је причао о последњим данима, о тешкоћама с којима ћемо ми хришћани морати да се суочимо. Говорио је и о духовним оцима који ће, уместо да спасавају, слати душе у пропаст. - Према ком критеријуму, онда, треба да изаберемо духовног оца? - Према његовим делима. Преузето из књиге „Јуродиви човек Божији – живот и подвизи светог Гаврила Грузијског“ извор: манастир Лепавина

У храму св. Архангела Гаврила у Хумској улици, изнад Аутокоманде у Београду, последњих неколико година се литургијски прославља спомен св. старца Гаврила (Ургебадзеа) грузијског. Прослава празника започела је Акатистом са читањем молитава против нашествија мракобесја у среду 1. новембра увече, а наставља се светом Литургијом у четвртак 2. новембра 2023. године светом Литургијом са резањем славског колача од 8 часова. Подсећамо да се у овој цркви налази икона овог чудесног Светитеља, која је освештана над његовим моштима у манастиру Самтавро у Грузији. Свештени Синод Грузијске Аутокефалне Апостолске Православне Цркве је 20. децембра 2012. године, архимандрита Гаврила (Ургебадзеа) уврстио лику светих именовавши га: свети преподобни исповедник и јуродиви. За дан успомене утврђен је 2. новембар (20 нов.). Свети Гаврило Исповедник и Христа ради Јуродив Отац Гаврило (у свету Ургебадзе Годердзи Васиљевич) рођен је 26. августа 1929. године у Тбилисију, у Тетрицкаројској улици број 11, недалеко од цркве свете великомученице Варваре. Отац му се рано упокојио и рођаци су дечака звали по очевом имену – Васико. Мајка, која је касније постала монахиња Ана, упокојила се 26. априла 2000. године у току Страсне седмице. Сахрањена је на истом месту где и њен син, старац Гаврило – у Самтавријском женском манастиру. Отац Гаврило је имао брата и две сестре. Шест година је похађао Тбилиску школу број 24. Његова сусетка, Жења Кобелашвили, се сећа: "Заједно смо ишли у вртић, не сећам се да га је ико опомињао. Стално је седео у ћошку и правио цркве од шибица. То је била његова омиљена занимација. Не сећам се тачно у које дане није јео сутлијаш. Била је глад и сви су се чудили што одбија храну. Уопште је мало јео, често чак није ни дотицао храну." Једном је у детињству чуо како се његове две комшинице свађају. Једна од њих рече другој: "Разапела си ме као Христа." Зачуђени Васико ју је упитао због чега је Христос разапет. Не знајући шта да одговоре одрасле жене послаше дете у цркву. Црквени стражар му је посаветовао да прочита књигу о Христу. Дечак је почео да штеди новац и ускоро је, уз Божију помоћ, купио књигу из које се упознао са Христовим животом. Интересовање за духовни живот је код оца Гаврила још у детињству преовлађивало у односу на све остало. Волео је да се осамљује; сам је у дворишту куће направио себи келију, тако малу да је у њој могао да борави само један човек. Ускоро је прешао ту да живи. Мајка га је жалила и једном му је, кад га није било у келији, однела јастук. Кад се Васико вратио и кад је видео јастук, исекао га је секиром, а мајци је строго рекао: "Зашто си ми донела јастук? Наш Господ Исус Христос је био толико сиромашан да није имао места где главу да приклони. Узми јастук и ништа немој да ми доносиш без моје дозволе." Отац Гаврило је већ с дванаест година добро познавао Јеванђеље. У овом узрасту је први пут дошао у Самтавријски манастир. Монахиње су га нахраниле, али му нису дозволиле да ту коначи. Ипак, није отишао кући, већ је остао на капији и целе ноћи се усрдно молио, преклињући Мајку Божију да га остави у манастиру. Очигледно да је Пресвета Богородица услишила његову молитву: отац Гаврило је последње године свог живота провео у Самтавријском манастиру. Живео је и проповедао у манастирској кули – по благослову Мајке Божије, како је често сам говорио. Отац Гаврило, који је од мајчине утробе изабран да постане сасуд Божије Благодати, није могао да замисли свој живот без цркве. Војску је служио у Батумију. Једном је ушао у цркву и помолио се за то да има више времена да одлази у храм. Одмах је добио молитвену помоћ: следећег дана му је саопштено да је одређен за курира. Чим би завршио посао, који му је био поверен, одмах је трчао у храм. Ту је проучавао старогрузијску писменост, узимао је на читање црквене књиге, које су биле сакривене у подруму. Свештеник га је тајно причешћивао у олтару. Средом и петком се претварао да га боли стомак и није јео месо. Тако је служио војску проводећи пола времена у цркви. Рођаци су после војске хтели да га ожене, чак су му довели лепу девојку. Али је он, ни не погледавши је и не рекавши јој ни речи, устао и изашао. Да би избегао објашњавање с рођацима, добровољно је отишао у психијатријску болницу, надајући се да ће сад већ сами одустати од идеје да га ожене. Лекари су се нашли у чуду: овамо нико не долази добровољно, а он је дошао. Отац Гаврило је већ почео проповеда о Господу, и тада, у годинама богоборства, људи су одмах стали да га сматрају душевним болесником. Међутим, убрзо су га пустили кући, под мајчин надзор. У то време је сам почео да гради цркву у свом дворишту. Отац Гаврило је често говорио: "Ономе коме Црква није Мајка, Бог није Отац." Богоборачка влада је рушила цркве и манастире, убијала је свештенослужитеље. Представници власти су покушавали да увреде и градитеља нове цркве, захтевали су да сруши храм. Међутим, било је људи који су саосећали са старцем. Они су понекад чак рушили неки део цркве, коју је он саградио, али су касније тајно поново давали прилог у новцу за њену обнову. Једном приликом је код оца Гаврила дошло неколико људи из владе. Одмах је схватио због чега су дошли и не дозволивши им да изусте ни реч, одлучно је изговорио: "Нећу да рушим храм. Ако хоћете, рушите сами." Збунили су се, отишли и више се нису појављивали. Старац Гаврило, који је од детињства кренуо путем Божјим, 25. децембра 1954. године се обратио Кутаиско-Гаенатском епископу Гаврилу (Чачанидзеу): "Молим Вас да ме примите у своју саборну цркву као служитеља, јер је то смисао мог живота." Епископ је изашао у сусрет његовој молби и 1. јануара 1955. године га је поставио за трпезара и 4 дневног стражара. До тада је отац Гаврило две године служио у Сионској Успенској Цркви, о чему сведочи писмо које је написао – "Најпонизнија молба": "Од детињства имам чврсту намеру да постанем служитељ наше Свете Мајке Цркве, због чега Вас молим да ме одредите за хонорарног (пошто сам инвалид друге категорије) ђакона Ваше саборне Цркве. Такође Вас обавештавам да сам под надзором Његове Светости две године служио као прислужитељ у олтару и стражар храма, да сам помагао за време богослужења." Ова молба је датирана 25. јануаром 1955. године. Неколико дана касније издат је декрет о рукополагању оца Гаврила у чин ђакона. "30. јануара 1955. године декретом Католикоса-Патријарха целе Грузије Малхиседека, Ургебадзе Годердзи Васиљевич се одређује за хонорарног ђакона у Кутаиском храму светих апостола Петра и Павла, и о себи у упитнику саопштава следеће податке. "1. Родио сам се 1929. године. 2. Похађао сам Тбилиску школу бр. 24 шест година; Јеванђеље сам изучавао у Сионској саборној цркви. 3. Нисам се женио. 4. Православне сам вероисповести, немам никакве везе с богоборцима. 5. Нисам осуђиван, нема препрека за моје рукополагање. Молим за благослов да постанем ђакон како бих се трудио ради прослављања Бога и зарад спасење душе. Спреман сам да служим Светој Цркви свим срцем, у складу с црквеним уставом и учењем Светих Отаца. Обавезујем се: Да свако богослужење служим по Канонима Цркве. Да не изостајем недељом и о празницима. Да припремљен учествујем у служењу Божанске литургије. Да укрепљујем парохијане у православној вери, да им добрим служењем помажем да изучавају реч Божију и заповести Господње. Да се трудим да живим онако како доликује служитељу олтара, да не саблажњавам друге својим понашањем, да будем помоћник парохијанима, удовама и сирочади. Да се у олтару и храму владам на одговарајући начин пружајући пример другима, да их надахњујем на поштовање светиње. Да служим честито, како доликује овом узвишеном чину, да не понижавам Цркву својим недостојним понашањем, да не саблажњавам вернике. Записао је протојереј Николоз Берекашвили. Слуга Божји Ургебадзе Годердзи Васиљевич се исповедао код мене. Нема препреке за рукополагање у ђакона. Кутаиси, 30. јануар 1955. године." Истог дана је слуга Божји Годердзи рукоположен у ђакона и положио је заклетву. Ђакон Годердзи се убрзо обраћа с још једном "Најнижом молбом" Кутаиско-Геанетском епископу Гаврилу: "Од детињства тежим ка монаштву, зато вас смерно молим да извршите мој постриг у малу схиму и да ми наденете име светог Гаврила Атонског. Послушник Вашег Преосвештенства." Као одговор на његову молбу епископ Гаврило се обратио архимандриту Георгију: "Благословите схиму, исповедите ђакона и дајте му, на његову молбу, име преподобног Гаврила Атонског." Епископ Кутаиско-Гаенатски је 27. фебруара 1955. године у Моцаметском манастиру извршио монашки постриг Годердзија Ургебадзеа и на његову молбу, наденуо му је име Гаврило. Постриг је обављен уз учествовање архимандрита Георгија (Дадианија). (1964. године је убијен у Шио-Мгвимском манастиру и сахрањен у Самтавријском манастиру.) Неколико дана после пострига, по благослову епископа Гаврила, издат је декрет о томе да се јеромонах Гаврило одређује за другог свештеника. То је 17. марта 1955. године у писаној форми саопштено Његовој Светости Патријарху Мелхиседеку. Изазива чуђење каснија напомена уз саопштење, које је било упућено Патријарху: "Јеромонах Гаврило (Годердзи Ургебадзе) је у јануару 1956. године напустио монаштво и отишао у свет. Секретар Грузијске Патријаршије П. Гагошидзе на изјави оца Гаврила о напуштању црквене службе епископ Гаврило додаје следећу напомену: "Отац Гаврило је у служењу испољавао усрдност, послушање и смирење, марљивост и несебичност. Међутим, симптоми болести која се појавила – шизофреније – представљају препреку за служење литургије... С обзиром на то да се отац Гаврило поново налази у Тбилисију, при Сионској саборној Цркви, његов предмет се предаје у секретаријат Патријаршије." 29. августа 1956. године епископ Гаврило из Патријаршије добија узвратно писмо: "Враћамо на чување у епархијску канцеларију документа бившег јеромонаха Гаврила (Гордедзија Ургебадзеа), јер су постриг и рукоположење обављени у Вашој епархији. Секретар Грузијске Патријаршије П.Гагошидзе." Овако је почело путешествије досијеа оца Гаврила из западне Грузије у источну и назад. Велико чуђење изазива молба оца Гаврила за напуштање свештенослужења: "Молим да ме ослободите службе...", јер даље следе изјаве супротне садржине: "Не остављајте ме на улици...", "Молим да поставите мене, јеромонаха, који је остао без службе...", "Молим за монашко служење у Светицховелију..." итд. Католикос-Патријарх целе Грузије Мелхиседек, 2. октобра 1956. године Кутаиско- Гаенатском епископу Гаврилу шаље писмо следеће садржине: "Ваше Преосвештенство, благословите... Ви, разуме се, знате Годердзија Ургебадзеа, који је донео ово писмо. Забранили сте му да свештенодејствује. Молим Вас да поништите ову забрану: мислим да није заслужио да заувек остане под забраном. Молим да обавезно поништите забрану. С љубављу, Католикос-Патријарх Мелхиседек. Молим Вас да пошаљете документ којим се потврђује поништавање забране." Патријарх у овом писму три пута подвлачи своју молбу за поништавање забране, што неоспорно сведочи о његовом благонаклоном, топлом односу према оцу Гаврилу. И епископ Гаврило је био наклоњен монаху, што се лепо види из његовог узвратног писма: "Најсветији и Најблаженији Владико, нека се испуни добра и очинска жеља Ваше Светости. Нека од данашњег дана приступи свештенослужењу. Митрополит Гаврило." Педесете и шездесете године представљају време владавине противника Православља. Тих година су затварање и рушење цркава и прогони свештенослужитеља постали уобичајена појава. Сећа се сестра оца Гаврила Џулијета: "Једном је брат дошао кући, клекао је на колена испред цркве коју је сам саградио и почео је да плаче: "Господе, како могу да рушим цркву која је подигнута у Твоју славу!"" На ово време се односе и сећања монахиње Нино (Пеикришвили): "Дошла сам у храм код оца Гаврила. Клечао је испред иконе Спаситеља и плакао. Старац се неочекивано окренуо према мени и рекао: "Знај да ће онај ко руши бити сурово кажњен." У време атеизма и богоборства у Грузији су били страшни прогони Цркве. Ево шта о овом страшном времену казује један од монаха Бетанијског манастира: "У манастир су дошли људи у војничкој униформи и наредили нам да идемо у Мцхету. Одмах смо схватили шта то значи. Одвевши нас недалеко од манастира почели су да нам пуцају у леђа. Помисливши да смо сви мртви војници су престали да троше метке. Тако нас је Господ спасио – остали смо у животу. После неколико дана су у нашу цркву опет дошли неки људи. Псовали су, викали су на нас. Трудећи се да посебно увреде и понизе монахе изругивачки су нас шишали. Међутим, у овим искушењима нас је укрепљивало и подржавало саосећање и поштовање простог народа, који без обзира на разузданост атеизма, никад није губио љубав према Богу." Ових година су и оца Гаврила задесила многа искушења и прогони у тамницу. Он је 1. маја 1965. године спалио Лењинов портрет од дванаест метара, који је висио на згради Врховног Совјета у Тбилисију, и ухапшен је од стране истражног одељења КГБ-а по члану 71, део I "због антисовјетске пропаганде". Исте ове године, 12. маја, заточен је у изолатор бр. 1. Нажалост, његов досије је уништен 20. октобра 1978. године. Документ- потврду издало је специјално одељење Петог затвора 14. маја 2001. године. Отац Гаврило је у истрази рекао: "То сам учинио зато што се човек не сме боготворити. Тамо, на месту Лењиновог портрета треба да виси Христово Распеће. Зашто пишете: "Слава Лењину", кад човеку није потребна слава? Треба писати: "Слава Господу Исусу Христу." После ових речи је по одлуци Врховног Суда од 3. августа 1965. године премештен у психијатријску болницу на експертизу, где се налазио до 12. октобра исте те године. Наводимо извод из његове историје болести: "Дијагноза: психопатска личност са склоношћу настанка шизофрених стања. Разговара сам са собом, нешто тихо шапуће. Верује у Бога, у Анђеле. Стално понавља речи: "Све је од Бога." Не општи с околином. Кад му се неко обрати, он говори о Богу, о Анђелима, о иконама..." Управо ова "дијагноза" је спасила оца Гаврила од стрељања. Господ је сачувао Свог изабраника да не би оставио грузијски народ без поуке. Отац Гаврило је неустрашиво исповедао Православље. Из сећања Гије Гобачишвилија: "Били смо комшије оца Гаврила. Често је разговарао с дечацима, поклањао је крстиће, водио их је око храма свете великомученице Варваре. Једном ме је погледао у очи и рекао: "Увек имај на уму – Бог постоји!" Изрекавши ове речи отац Гаврило је пао и ударајући главом о земљу почео је да маше рукама. Понашао се као луд човек, али није било тако. Старац је нашој породици поклонио икону Исуса Христа у кивоту. То је била чудотворна икона: уочи било какве невоље кивот се отварао сам по себи – тако нас је Господ упозоравао на несрећу. Клечећи на коленима често се молимо испред ове иконе благодарећи Господу и оцу Гаврилу, који је ову икону поклонио нашој породици." Као истински поборник Православља отац Гаврило је од безбожника трпео многе грдње, али без обзира на то никад није осуђивао чак ни оне који су га страшно истукли након што је спалио Лењинов портрет. Ево шта у својим успоменама пише настојатељица Самтавријског манастира игуманија Кетеван (Копалиани): "Отац Гаврило нам је категорички забрањивао да било кога осуђујемо и говорио је следеће: "Ако видиш убицу, или блудницу, или пијанца, који се ваља по земљи, никог немој да осуђујеш, зато што је Бог попустио његов поводац, а твој поводац држи у рукама. Ако попусти и твој, наћи ћеш се у горем положају: можеш да паднеш у грех због којег осуђујеш другог и да погинеш." Монах Симеон (Абрамишвили) о старцу Гаврилу говори следеће: "Архимандрит Гаврило је сви монаси заједно." Старац је крио своје духовне дарове, али су људи налазећи се у његовој околини ипак осећали у њему благодат коју му је Бог даровао, премда га нису сви схватали и прихватали. Деведесетих година се за духовни живот старца заинтересовала московска списатељица Валерија Алфејева. Срела се с оцем Гаврилом, прикупила је материјал о његовом животу и издала књигу "Звани, верујући, изабрани" у којој је велики део посвећен животопису и подвизима оца Гаврила. Године 1991. су у Грузију долазили чланови америчког братства преподобног Германа Аљаског како би се срели с оцем Гаврилом. Један од представника овог братства, јеромонах Герасим, пише: "Архимандрит Гаврило је подвижник савремене Грузије, њен духовни наставник. Прогањан Христа ради, поднео је тешка мучења, али је остао жив и наставља да сведочи о Господу... и да подржава многострадалну Грузијску Цркву у тешким годинама." Отац Гаврило је с великим свештеним страхом обављао улогу хришћанског наставника, обасјавајући као неугасивом свећом своје ближње љубављу о којој говори апостол Павле: "Љубав дуго трпи, благотворна је... не горди се, не чини што не пристоји, не тражи своје... не мисли о злу..." (1 Кор. 13, 4 и 5). Цео живот старца Гаврила био је испуњен овом љубављу. Последњи дан његовог земаљског живота био је 2. новембар 1995. године. Била је среда. Од ујутру су се у старчевој келији окупили његови блиски рођаци и монахиње Самтавријског манастира. Отац Сава (Кучава) – духовник манастира (он је последње четири године причешћивао оца Гаврила), је одслужио молебан. Сећа се настојатељ Шио-Мгвимског манастира архимандрит Михаил (Габричидзе): "Били смо у Патријаршији кад смо сазнали да се отац Гаврило лоше осећа. Католикос-Патријарх Илија II је благословио владику Данила, митрополита Цхум- Абхаске епархије да оде код оца Гаврила како би прочитао Канон кад се душа с телом растаје и одмах смо кренули у Мцхету. Успут су нам се покварила кола, много смо се секирали да ћемо закаснити и ја упитах владику: "Није ваљда да га нећемо затећи у животу?" А он одговори да Господ неће узети душу Свог угодника док код њега не дође архијереј. И заиста, кад смо дошли, старац је још био жив. Чим је владика завршио с читањем Канона кад се душа с телом растаје отац Гаврило је предао душу Богу." Владика Данило и лекар Зураб Варазашвили су обукли старца и пренели његово тело у храм Преображења. Монахиње Самтавријског манастира су волеле оца Гаврила и тешко су им пали болест и смрт старца. Међутим, на дан старчевог упокојења све су биле у необично радосном расположењу, и свима је било јасно да је то помоћ и утеха оца Гаврила. Следећег дана је допутовао Католикос-Патријарх целе Грузије Илија II и одслужио молебан. По сопственом завештању отац Гаврило је умотан у асуру и опрезно спуштен у гроб. Међутим, нико се није одлучивао да сипа земљу. Решено је следеће: да се просејена земља уредно сипа по ивицама гроба и земља је постепено покрила покојника, као да је сама примила Божијег угодника. Господ је после смрти оцу Гаврилу даровао дар исцелења страдалника и болесника. Многи људи се долазећи на његов гроб помазују уљем из кандила, које је увек упаљено, и добијају исцелење. Старчев гроб се налази на светом месту на којем се света Нина подвизавала четрнаест година. Жбун купине поред отиска стопе равноапостолне просветитељке Грузије, био је омиљено место оца Гаврила за живота. Сад је то место његовог упокојења. Ходочасници на старчев гроб не долазе само из Грузије, већ из свих крајева, и добијају од њега помоћ и утеху. У знак љубави према њему певају црквене песме на грузијском језику. Текст преузет са интернет-странице: https://www.monkgabriel.ge/srb/index.htm Извор: Радио "Слово љубве"

У храму Светог Архангела Гаврила у Хумској улици у Београду, молитвено ће, као и претходних година, бити прослављен спомен св. старца Гаврила (Ургебадзеа), сазнаје радио "Слово љубве" благодарећи свештенику Јовану Бабићу, сабрату ове цркве. Код иконе св. Старца Гаврила, која је освештана на његовим моштима у Грузији ће у навечерје празника, у уторак 01. новембра 2022. године од 17 часова, бити служено велико вечерње са читањем молитава против насртаја нечастивих сила. На дан празника у среду 02. новембра, света Литургија са резањем славског колача и читањем молитве за здравље почеће у 8 часова, а Акатист овом Божијем угоднику биће служен од 17 сати. Свештенство храма ће на обе вечерње службе помазивати народ уљем из манастира Самтавра у којем бдију мошти св. Старца Гаврила. Свештени Синод Грузијске Аутокефалне Апостолске Православне Цркве је 20. децембра 2012. године, архимандрита Гаврила (Ургебадзеа) уврстио лику светих именовавши га: свети преподобни исповедник и јуродиви. За дан успомене утврђен је 2. новембар (20 нов.). Свети Гаврило Исповедник и Христа ради Јуродив Отац Гаврило (у свету Ургебадзе Годердзи Васиљевич) рођен је 26. августа 1929. године у Тбилисију, у Тетрицкаројској улици број 11, недалеко од цркве свете великомученице Варваре. Отац му се рано упокојио и рођаци су дечака звали по очевом имену – Васико. Мајка, која је касније постала монахиња Ана, упокојила се 26. априла 2000. године у току Страсне седмице. Сахрањена је на истом месту где и њен син, старац Гаврило – у Самтавријском женском манастиру. Отац Гаврило је имао брата и две сестре. Шест година је похађао Тбилиску школу број 24. Његова сусетка, Жења Кобелашвили, се сећа: "Заједно смо ишли у вртић, не сећам се да га је ико опомињао. Стално је седео у ћошку и правио цркве од шибица. То је била његова омиљена занимација. Не сећам се тачно у које дане није јео сутлијаш. Била је глад и сви су се чудили што одбија храну. Уопште је мало јео, често чак није ни дотицао храну." Једном је у детињству чуо како се његове две комшинице свађају. Једна од њих рече другој: "Разапела си ме као Христа." Зачуђени Васико ју је упитао због чега је Христос разапет. Не знајући шта да одговоре одрасле жене послаше дете у цркву. Црквени стражар му је посаветовао да прочита књигу о Христу. Дечак је почео да штеди новац и ускоро је, уз Божију помоћ, купио књигу из које се упознао са Христовим животом. Интересовање за духовни живот је код оца Гаврила још у детињству преовлађивало у односу на све остало. Волео је да се осамљује; сам је у дворишту куће направио себи келију, тако малу да је у њој могао да борави само један човек. Ускоро је прешао ту да живи. Мајка га је жалила и једном му је, кад га није било у келији, однела јастук. Кад се Васико вратио и кад је видео јастук, исекао га је секиром, а мајци је строго рекао: "Зашто си ми донела јастук? Наш Господ Исус Христос је био толико сиромашан да није имао места где главу да приклони. Узми јастук и ништа немој да ми доносиш без моје дозволе." Отац Гаврило је већ с дванаест година добро познавао Јеванђеље. У овом узрасту је први пут дошао у Самтавријски манастир. Монахиње су га нахраниле, али му нису дозволиле да ту коначи. Ипак, није отишао кући, већ је остао на капији и целе ноћи се усрдно молио, преклињући Мајку Божију да га остави у манастиру. Очигледно да је Пресвета Богородица услишила његову молитву: отац Гаврило је последње године свог живота провео у Самтавријском манастиру. Живео је и проповедао у манастирској кули – по благослову Мајке Божије, како је често сам говорио. Отац Гаврило, који је од мајчине утробе изабран да постане сасуд Божије Благодати, није могао да замисли свој живот без цркве. Војску је служио у Батумију. Једном је ушао у цркву и помолио се за то да има више времена да одлази у храм. Одмах је добио молитвену помоћ: следећег дана му је саопштено да је одређен за курира. Чим би завршио посао, који му је био поверен, одмах је трчао у храм. Ту је проучавао старогрузијску писменост, узимао је на читање црквене књиге, које су биле сакривене у подруму. Свештеник га је тајно причешћивао у олтару. Средом и петком се претварао да га боли стомак и није јео месо. Тако је служио војску проводећи пола времена у цркви. Рођаци су после војске хтели да га ожене, чак су му довели лепу девојку. Али је он, ни не погледавши је и не рекавши јој ни речи, устао и изашао. Да би избегао објашњавање с рођацима, добровољно је отишао у психијатријску болницу, надајући се да ће сад већ сами одустати од идеје да га ожене. Лекари су се нашли у чуду: овамо нико не долази добровољно, а он је дошао. Отац Гаврило је већ почео проповеда о Господу, и тада, у годинама богоборства, људи су одмах стали да га сматрају душевним болесником. Међутим, убрзо су га пустили кући, под мајчин надзор. У то време је сам почео да гради цркву у свом дворишту. Отац Гаврило је често говорио: "Ономе коме Црква није Мајка, Бог није Отац." Богоборачка влада је рушила цркве и манастире, убијала је свештенослужитеље. Представници власти су покушавали да увреде и градитеља нове цркве, захтевали су да сруши храм. Међутим, било је људи који су саосећали са старцем. Они су понекад чак рушили неки део цркве, коју је он саградио, али су касније тајно поново давали прилог у новцу за њену обнову. Једном приликом је код оца Гаврила дошло неколико људи из владе. Одмах је схватио због чега су дошли и не дозволивши им да изусте ни реч, одлучно је изговорио: "Нећу да рушим храм. Ако хоћете, рушите сами." Збунили су се, отишли и више се нису појављивали. Старац Гаврило, који је од детињства кренуо путем Божјим, 25. децембра 1954. године се обратио Кутаиско-Гаенатском епископу Гаврилу (Чачанидзеу): "Молим Вас да ме примите у своју саборну цркву као служитеља, јер је то смисао мог живота." Епископ је изашао у сусрет његовој молби и 1. јануара 1955. године га је поставио за трпезара и 4 дневног стражара. До тада је отац Гаврило две године служио у Сионској Успенској Цркви, о чему сведочи писмо које је написао – "Најпонизнија молба": "Од детињства имам чврсту намеру да постанем служитељ наше Свете Мајке Цркве, због чега Вас молим да ме одредите за хонорарног (пошто сам инвалид друге категорије) ђакона Ваше саборне Цркве. Такође Вас обавештавам да сам под надзором Његове Светости две године служио као прислужитељ у олтару и стражар храма, да сам помагао за време богослужења." Ова молба је датирана 25. јануаром 1955. године. Неколико дана касније издат је декрет о рукополагању оца Гаврила у чин ђакона. "30. јануара 1955. године декретом Католикоса-Патријарха целе Грузије Малхиседека, Ургебадзе Годердзи Васиљевич се одређује за хонорарног ђакона у Кутаиском храму светих апостола Петра и Павла, и о себи у упитнику саопштава следеће податке. "1. Родио сам се 1929. године. 2. Похађао сам Тбилиску школу бр. 24 шест година; Јеванђеље сам изучавао у Сионској саборној цркви. 3. Нисам се женио. 4. Православне сам вероисповести, немам никакве везе с богоборцима. 5. Нисам осуђиван, нема препрека за моје рукополагање. Молим за благослов да постанем ђакон како бих се трудио ради прослављања Бога и зарад спасење душе. Спреман сам да служим Светој Цркви свим срцем, у складу с црквеним уставом и учењем Светих Отаца. Обавезујем се: Да свако богослужење служим по Канонима Цркве. Да не изостајем недељом и о празницима. Да припремљен учествујем у служењу Божанске литургије. Да укрепљујем парохијане у православној вери, да им добрим служењем помажем да изучавају реч Божију и заповести Господње. Да се трудим да живим онако како доликује служитељу олтара, да не саблажњавам друге својим понашањем, да будем помоћник парохијанима, удовама и сирочади. Да се у олтару и храму владам на одговарајући начин пружајући пример другима, да их надахњујем на поштовање светиње. Да служим честито, како доликује овом узвишеном чину, да не понижавам Цркву својим недостојним понашањем, да не саблажњавам вернике. Записао је протојереј Николоз Берекашвили. Слуга Божји Ургебадзе Годердзи Васиљевич се исповедао код мене. Нема препреке за рукополагање у ђакона. Кутаиси, 30. јануар 1955. године." Истог дана је слуга Божји Годердзи рукоположен у ђакона и положио је заклетву. Ђакон Годердзи се убрзо обраћа с још једном "Најнижом молбом" Кутаиско-Геанетском епископу Гаврилу: "Од детињства тежим ка монаштву, зато вас смерно молим да извршите мој постриг у малу схиму и да ми наденете име светог Гаврила Атонског. Послушник Вашег Преосвештенства." Као одговор на његову молбу епископ Гаврило се обратио архимандриту Георгију: "Благословите схиму, исповедите ђакона и дајте му, на његову молбу, име преподобног Гаврила Атонског." Епископ Кутаиско-Гаенатски је 27. фебруара 1955. године у Моцаметском манастиру извршио монашки постриг Годердзија Ургебадзеа и на његову молбу, наденуо му је име Гаврило. Постриг је обављен уз учествовање архимандрита Георгија (Дадианија). (1964. године је убијен у Шио-Мгвимском манастиру и сахрањен у Самтавријском манастиру.) Неколико дана после пострига, по благослову епископа Гаврила, издат је декрет о томе да се јеромонах Гаврило одређује за другог свештеника. То је 17. марта 1955. године у писаној форми саопштено Његовој Светости Патријарху Мелхиседеку. Изазива чуђење каснија напомена уз саопштење, које је било упућено Патријарху: "Јеромонах Гаврило (Годердзи Ургебадзе) је у јануару 1956. године напустио монаштво и отишао у свет. Секретар Грузијске Патријаршије П. Гагошидзе на изјави оца Гаврила о напуштању црквене службе епископ Гаврило додаје следећу напомену: "Отац Гаврило је у служењу испољавао усрдност, послушање и смирење, марљивост и несебичност. Међутим, симптоми болести која се појавила – шизофреније – представљају препреку за служење литургије... С обзиром на то да се отац Гаврило поново налази у Тбилисију, при Сионској саборној Цркви, његов предмет се предаје у секретаријат Патријаршије." 29. августа 1956. године епископ Гаврило из Патријаршије добија узвратно писмо: "Враћамо на чување у епархијску канцеларију документа бившег јеромонаха Гаврила (Гордедзија Ургебадзеа), јер су постриг и рукоположење обављени у Вашој епархији. Секретар Грузијске Патријаршије П.Гагошидзе." Овако је почело путешествије досијеа оца Гаврила из западне Грузије у источну и назад. Велико чуђење изазива молба оца Гаврила за напуштање свештенослужења: "Молим да ме ослободите службе...", јер даље следе изјаве супротне садржине: "Не остављајте ме на улици...", "Молим да поставите мене, јеромонаха, који је остао без службе...", "Молим за монашко служење у Светицховелију..." итд. Католикос-Патријарх целе Грузије Мелхиседек, 2. октобра 1956. године Кутаиско- Гаенатском епископу Гаврилу шаље писмо следеће садржине: "Ваше Преосвештенство, благословите... Ви, разуме се, знате Годердзија Ургебадзеа, који је донео ово писмо. Забранили сте му да свештенодејствује. Молим Вас да поништите ову забрану: мислим да није заслужио да заувек остане под забраном. Молим да обавезно поништите забрану. С љубављу, Католикос-Патријарх Мелхиседек. Молим Вас да пошаљете документ којим се потврђује поништавање забране." Патријарх у овом писму три пута подвлачи своју молбу за поништавање забране, што неоспорно сведочи о његовом благонаклоном, топлом односу према оцу Гаврилу. И епископ Гаврило је био наклоњен монаху, што се лепо види из његовог узвратног писма: "Најсветији и Најблаженији Владико, нека се испуни добра и очинска жеља Ваше Светости. Нека од данашњег дана приступи свештенослужењу. Митрополит Гаврило." Педесете и шездесете године представљају време владавине противника Православља. Тих година су затварање и рушење цркава и прогони свештенослужитеља постали уобичајена појава. Сећа се сестра оца Гаврила Џулијета: "Једном је брат дошао кући, клекао је на колена испред цркве коју је сам саградио и почео је да плаче: "Господе, како могу да рушим цркву која је подигнута у Твоју славу!"" На ово време се односе и сећања монахиње Нино (Пеикришвили): "Дошла сам у храм код оца Гаврила. Клечао је испред иконе Спаситеља и плакао. Старац се неочекивано окренуо према мени и рекао: "Знај да ће онај ко руши бити сурово кажњен." У време атеизма и богоборства у Грузији су били страшни прогони Цркве. Ево шта о овом страшном времену казује један од монаха Бетанијског манастира: "У манастир су дошли људи у војничкој униформи и наредили нам да идемо у Мцхету. Одмах смо схватили шта то значи. Одвевши нас недалеко од манастира почели су да нам пуцају у леђа. Помисливши да смо сви мртви војници су престали да троше метке. Тако нас је Господ спасио – остали смо у животу. После неколико дана су у нашу цркву опет дошли неки људи. Псовали су, викали су на нас. Трудећи се да посебно увреде и понизе монахе изругивачки су нас шишали. Међутим, у овим искушењима нас је укрепљивало и подржавало саосећање и поштовање простог народа, који без обзира на разузданост атеизма, никад није губио љубав према Богу." Ових година су и оца Гаврила задесила многа искушења и прогони у тамницу. Он је 1. маја 1965. године спалио Лењинов портрет од дванаест метара, који је висио на згради Врховног Совјета у Тбилисију, и ухапшен је од стране истражног одељења КГБ-а по члану 71, део I "због антисовјетске пропаганде". Исте ове године, 12. маја, заточен је у изолатор бр. 1. Нажалост, његов досије је уништен 20. октобра 1978. године. Документ- потврду издало је специјално одељење Петог затвора 14. маја 2001. године. Отац Гаврило је у истрази рекао: "То сам учинио зато што се човек не сме боготворити. Тамо, на месту Лењиновог портрета треба да виси Христово Распеће. Зашто пишете: "Слава Лењину", кад човеку није потребна слава? Треба писати: "Слава Господу Исусу Христу." После ових речи је по одлуци Врховног Суда од 3. августа 1965. године премештен у психијатријску болницу на експертизу, где се налазио до 12. октобра исте те године. Наводимо извод из његове историје болести: "Дијагноза: психопатска личност са склоношћу настанка шизофрених стања. Разговара сам са собом, нешто тихо шапуће. Верује у Бога, у Анђеле. Стално понавља речи: "Све је од Бога." Не општи с околином. Кад му се неко обрати, он говори о Богу, о Анђелима, о иконама..." Управо ова "дијагноза" је спасила оца Гаврила од стрељања. Господ је сачувао Свог изабраника да не би оставио грузијски народ без поуке. Отац Гаврило је неустрашиво исповедао Православље. Из сећања Гије Гобачишвилија: "Били смо комшије оца Гаврила. Често је разговарао с дечацима, поклањао је крстиће, водио их је око храма свете великомученице Варваре. Једном ме је погледао у очи и рекао: "Увек имај на уму – Бог постоји!" Изрекавши ове речи отац Гаврило је пао и ударајући главом о земљу почео је да маше рукама. Понашао се као луд човек, али није било тако. Старац је нашој породици поклонио икону Исуса Христа у кивоту. То је била чудотворна икона: уочи било какве невоље кивот се отварао сам по себи – тако нас је Господ упозоравао на несрећу. Клечећи на коленима често се молимо испред ове иконе благодарећи Господу и оцу Гаврилу, који је ову икону поклонио нашој породици." Као истински поборник Православља отац Гаврило је од безбожника трпео многе грдње, али без обзира на то никад није осуђивао чак ни оне који су га страшно истукли након што је спалио Лењинов портрет. Ево шта у својим успоменама пише настојатељица Самтавријског манастира игуманија Кетеван (Копалиани): "Отац Гаврило нам је категорички забрањивао да било кога осуђујемо и говорио је следеће: "Ако видиш убицу, или блудницу, или пијанца, који се ваља по земљи, никог немој да осуђујеш, зато што је Бог попустио његов поводац, а твој поводац држи у рукама. Ако попусти и твој, наћи ћеш се у горем положају: можеш да паднеш у грех због којег осуђујеш другог и да погинеш." Монах Симеон (Абрамишвили) о старцу Гаврилу говори следеће: "Архимандрит Гаврило је сви монаси заједно." Старац је крио своје духовне дарове, али су људи налазећи се у његовој околини ипак осећали у њему благодат коју му је Бог даровао, премда га нису сви схватали и прихватали. Деведесетих година се за духовни живот старца заинтересовала московска списатељица Валерија Алфејева. Срела се с оцем Гаврилом, прикупила је материјал о његовом животу и издала књигу "Звани, верујући, изабрани" у којој је велики део посвећен животопису и подвизима оца Гаврила. Године 1991. су у Грузију долазили чланови америчког братства преподобног Германа Аљаског како би се срели с оцем Гаврилом. Један од представника овог братства, јеромонах Герасим, пише: "Архимандрит Гаврило је подвижник савремене Грузије, њен духовни наставник. Прогањан Христа ради, поднео је тешка мучења, али је остао жив и наставља да сведочи о Господу... и да подржава многострадалну Грузијску Цркву у тешким годинама." Отац Гаврило је с великим свештеним страхом обављао улогу хришћанског наставника, обасјавајући као неугасивом свећом своје ближње љубављу о којој говори апостол Павле: "Љубав дуго трпи, благотворна је... не горди се, не чини што не пристоји, не тражи своје... не мисли о злу..." (1 Кор. 13, 4 и 5). Цео живот старца Гаврила био је испуњен овом љубављу. Последњи дан његовог земаљског живота био је 2. новембар 1995. године. Била је среда. Од ујутру су се у старчевој келији окупили његови блиски рођаци и монахиње Самтавријског манастира. Отац Сава (Кучава) – духовник манастира (он је последње четири године причешћивао оца Гаврила), је одслужио молебан. Сећа се настојатељ Шио-Мгвимског манастира архимандрит Михаил (Габричидзе): "Били смо у Патријаршији кад смо сазнали да се отац Гаврило лоше осећа. Католикос-Патријарх Илија II је благословио владику Данила, митрополита Цхум- Абхаске епархије да оде код оца Гаврила како би прочитао Канон кад се душа с телом растаје и одмах смо кренули у Мцхету. Успут су нам се покварила кола, много смо се секирали да ћемо закаснити и ја упитах владику: "Није ваљда да га нећемо затећи у животу?" А он одговори да Господ неће узети душу Свог угодника док код њега не дође архијереј. И заиста, кад смо дошли, старац је још био жив. Чим је владика завршио с читањем Канона кад се душа с телом растаје отац Гаврило је предао душу Богу." Владика Данило и лекар Зураб Варазашвили су обукли старца и пренели његово тело у храм Преображења. Монахиње Самтавријског манастира су волеле оца Гаврила и тешко су им пали болест и смрт старца. Међутим, на дан старчевог упокојења све су биле у необично радосном расположењу, и свима је било јасно да је то помоћ и утеха оца Гаврила. Следећег дана је допутовао Католикос-Патријарх целе Грузије Илија II и одслужио молебан. По сопственом завештању отац Гаврило је умотан у асуру и опрезно спуштен у гроб. Међутим, нико се није одлучивао да сипа земљу. Решено је следеће: да се просејена земља уредно сипа по ивицама гроба и земља је постепено покрила покојника, као да је сама примила Божијег угодника. Господ је после смрти оцу Гаврилу даровао дар исцелења страдалника и болесника. Многи људи се долазећи на његов гроб помазују уљем из кандила, које је увек упаљено, и добијају исцелење. Старчев гроб се налази на светом месту на којем се света Нина подвизавала четрнаест година. Жбун купине поред отиска стопе равноапостолне просветитељке Грузије, био је омиљено место оца Гаврила за живота. Сад је то место његовог упокојења. Ходочасници на старчев гроб не долазе само из Грузије, већ из свих крајева, и добијају од њега помоћ и утеху. У знак љубави према њему певају црквене песме на грузијском језику. Извор: Радио "Слово љубве"

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 20. јула 2021. године у Патријаршијском двору у Београду Његову Екселенцију Илију Коберидзеa, отправника послова Амбасаде Републике Грузије у Републици Грчкој са мисијом у Београду. Предстојатељ Српске Православне Цркве у срдачном разговору са грузијским дипломатом je истакао значај добрих односа између народа Србије и Грузије, који су блиски како по вери тако и по култури која је хришћанског утемељења. Његова Екселенција Коберидзе је нагласио да се у Републици Србији осећа као у својој земљи са својим народом и да због тога улаже велики напор у развој туризма и поклоничких путовања између Србије и Грузије како би два народа што боље упознали. Пријему су присуствовали изабрани викарни Епископ хвостански г. Јустин, почасни конзул Грузије у Србији г. Драган Шаговновић и шеф Кабинета Патријарха српског ђакон Александар Прашчевић. Извор: Инфо-служба СПЦ