Претражи Живе Речи Утехе

Идеја вјечнога проклетства није оправдана са библијске, као ни са философске или пак моралне тачке гледишта. Ипак, за многе, она посједује привлачност са становишта психологије. У тренутку када је вјера његове младости почела да блиједи и прелива се у јасни агностицизам његових зрелих година, Чарлс Дарвин је био у чуду по питању тога како било ко може уопште да пожели да хришћанство као такво буде истина. Није у виду имао његове љупкије дијелове, попут „љуби ближњега свога“ и томе слично, већ мишљење да невјерници (укључујући ту и рођаке и пријатеље) могу да се нађу у вјечним пакленим мукама. И заиста, оваква збуњеност је стварно оправдана. Она пред нас поставља проблематично питање социјалне психологије. Утјешно је претпоставити да , уопште говорећи, хришћани мисао о паклу вјечних јада и муке прихватају не из разлога што су му емотивно наклоњени, већ зато што га виде као омање, неизбјежно подручје таме на периферији ширег духовног пејзажа који – сагледаван као цјелина – изгледа заносно и дражесно. За велики број хришћана, ствари заиста тако и стоје. Али не и за све. За велики број хришћана, пакао није напросто трагична сјенка која се распростире по угловима иначе омамљујућег пејзажа, већ готово као да представља један од најзначајнијих и најпријатнијих дијелова истога. Добро знам о чему говорим. Објавио сам не мали број књига, неке са јасном намјером да буду провокативне, подстакнувши њима критике на свој рачун. Ипак, критике на моју скоро објављену књигу,[1] у којој у питање доводим историјску вјеродостојност, библијску утемељеност, философску увјерљивост и моралну разборитост стандардног хришћанског учења по питању вјечнога проклетства, превазишле су све дотадашње. Никада нисам доживио тако страховите, необуздане и (поштено говорећи) махните критике. Свакако да очекујем да ће људи да бране ону вјеру у којој су васпитани. Оно за што држим да је необично јесте да је, у мом искуству, довођење у питање овога нарочитог детаља вјере испољило више љутитих и хистеричних реакција од стране вјерника него што би то био случај са готово сваким другим изазовом који би се могао поставити пред њихова увјерења. Зашто? Најприје, идеја о паклу долази нам у једној толико језивој галерији слика попут, рецимо, позног августинијанизма кроз слике милиона некрштених беба бачених у заслужено вјечно сагоријевање; Дантеових тананих психотичних сањарења о испреплетеним, унакаженим, у ватрама печеним душама; у туробним обраћањима Св. Фрање Ксавиерског који уплаканим јапанским обраћеницима казује да су њихови преминули родитељи засигурно у вјечној агонији и патњи; кроз нашу сироту тетку Мод [из у САД популарног цртаног филма – прим.прев.], која ноћима клечи у неописивом страху од пакла за њене неваљале дјечаке… И тако редом. Сасвим је сигурно да би добра вијест била да се, када је пакао у питању, нешто ту погрешно разумјело. И заиста, постоји простор за такве сумње. Примјера ради, ниједан заиста знањем добро поткован новозавјетни теолог не вјерује да је суманута митологија каснијег хришћанства о Божијим вјечним одајама припремљеним за мучење нешто што се јасно може наћи у текстовима Светог Писма. Тако, на примјер, у Павловим списим видимо потпуно одсуство тога. Једини есхатолошки огањ који он помиње јесте онај који доноси спасење онима које прочишћује (1Кор 3, 15). Једнако тако то нећемо пронаћи нити у једној новозавјетној посланици, нити пак било којем постојећем документу (попут Дидахија), из најраније постапостолске епохе. Постоји неколико страхотних, надреалних, алегоричних слика суда у Књизи Откривења, но ништа што би, када се исправно чита, понудило јасну доктрину везану за вјечно мучење. Чак и застрашујући језик који Исус користи у јеванђељима, када се чита у грчком оригиналу, не успијева да нам подари догме о паклу за које ми обично подразумијевамо да се ту могу пронаћи. С друге пак стране, чини се да многи пасуси Новога Завјета – и то не кроз метафору – обећавају да ће на концу сви бити спашени. На примјер: „тако, дакле, као што једним пријеступом дође осуда на све људе, тако и једним оправдањем дође на све људе оправдање живота“ (Римљ 5, 18); или: „јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживјети“ (1Кор 15, 22); или опет: „а он је жртва помирења за гријехе наше, и не само за наше него и свега свијета“ (1Јн 2, 2) (или: Јн 13, 32; 1Тим 1, 3–6; 4, 10; Титу 2, 11; итд). Ваља признати да је током вијекова проливено много теолошког мастила како би се протумачило значење поменутих новозавјетних стихова. Од користи нам може бити да примијетимо да се у првих пола миленијума хришћанства – нарочито на јелинофоном хеленистичком и семитском Истоку – у већој мјери могао пронаћи број оних који су, као релативно широко прихваћен вјерски резон, исповиједајли вјеру у свеопште спасење. У другој половини четвртога вијека, теолог Василије Велики извјештава да је преовлађујуће мишљење о паклу код вјерника које је познавао оно које га доживљава као ограничену, „прочишћујућу“ патњу. Ово раздобље подарило нам је и већи број великих хришћанских „универзалиста“, као што су Климент Александријски, Ориген, Григорије Ниски, Дидим Слијепи, Теодор Мопсуестијски, Диодор Тарсиски и други. Наравно, када је Црква постала дио политичког апаратуса Римскога Царства, по природи ствари, тријумфовао је онај најтмурнији од свих погледа. Како је заједница крштених постајала мање-више цјелокупна популација империје, а не као раније – само они који су лично били привучени вјери – и духовни терор је све више постајао неизбјежан инструмент друштвене стабилности. Штавише, и данас институционална моћ не престаје да бива убједљив подстрек за саглашавање по овом питању. И поред свега, ништа од овога не може да објасни дубоку емотивну потребу за постојањем пакла, за коју би се рекло да је посједују многи од савремених хришћана. Када ово кажем, не мислим на оне који из религиозне покорности прихватају ову идеју, или опет оне чији осјећај за правду захтијева да Хитлер или Пол Пот добију што су заслужили, или оне који сматрају да им је представа о паклу потребна како би могли да одрже правац кретања на уској стази живота. Сви поменути нису на листи оних који вриште и пјене од бијеса на помисао да би пакао могао бити само станица на путу крајњег и свеопштег помирења. Код оних који чине тако, у питању је нешто друго. У историји теологије тешко да се може пронаћи неколико идеја које су „леденије“ од тврдње (коју је, међу осталима, износио Тома Аквински) да ће блаженство спашених на небесима бити увећавано кроз њихово непосредно гледање мука осуђених (у смислу да ће им то омогућити да осјете укус сопствене имуности на посљедице гријеха). Колико год да у својој краљјњој леденој безличности ово може да звучи одвратно, може бити да је и поштеније него што је повремени осјећај притајеног задовољства многих од нас који добијамо не од гледања, већ од тога што смо виђени од стране оних који смо оставили иза себе. На крају крајева, како може бити побједника ако немамо губитнике? Гдје је радост због тога што смо доспјели у привилеговану заједницу и на приватну академију ако се испостави да су капије само ту ради декора и да сама академија нуди бескрајни низ стипендија и за све оне непривилеговане? Какав успјех уопште може да постоји а да није овјерен неуспјехом некога другог? О каквим то небесима за нас уопште може бити ријечи без вјечности у којој ћемо се наслађивати узалудном завишћу оних који се налазе изван зидина? Не бих да звучим исувише цинично. Ипак, тешко је не претпоставити да је за многе од нас неподношљив концепт Бога који не одобрава суровости за које је способна наша машта. Стари монах на Светој Гори рекао ми је једном приликом да се људи радују мисли о паклу у једнакој мјери у којој је пакао присутан у њима самима. Под тим је мислио, вјерујем, да су и пакао и рај у нама, у различитој мјери, те да је идеја пакла за неке благо њихових најтајнијих и најњегованијих надања – надања да ће се показати као исправни међу многима који су били погрешни, да ће се наћи хваљенима у ситуацији у којој су многи презрени, да ће им завидјети у ситуацији у којој су многи други исмијани. Као што Исус рече: „гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше“ (Мт 6,21). Извор: David Bentley Hart, Why Do People Believe in Hell?, The New York Times, Jan. 11. 2020, p. A23. Превод: Дражен Тупањанин [1] Ријеч је о књизи „That All Shall be Saved, Heaven, Hell and Universal Salvation” , изд. Yale University Press, 2019. Превод књиге је недавно објавила издавачка кућа Библос (прим. прев). https://teologija.net/zasto-ljudi-vjeruju-u-pakao/

Након одуслуженог молебна у храму Христовог Васкрсења, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, са Преосвећеним владикама каракашким и јужноамериканским г. Јованом из Руске заграничне цркве, брегалничким и мјестобљуститељем битољским г. Марком из Охридске архиепископије, мати Анастасијом, игуманијом манастира Девич са КиМ, свештенством и дјецом, предводио је литију улицама Подгорице, у којој учествовало преко 50 000 Подгоричана. У литији је ношен омофор и крст Светог Василија Острошког. Након што се литија вратила пред храм, Владика Амфилохије се обратио вјерном народу и казао да се блага вијест о Христу васкрсломе наставља без прекида 2000 година, а њен свједок је и храм Христовог Васксења, као и литије које се догађају у Црној Гори: „Велики су Божији дар литије које овдје трају већ 1700 година, од времана великога цара Константина, када је послије проклетога цара Дукљанина, дао слободу Цркви Божјој и вратио храмове и имања Цркви, црквеним заједницама, свештеницима, епископима онога времена. Од тада је његов закон постао мјера свеукупног законодавства европског до наших времана“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Нажалост, поручио је Митрополит Амфилохије, само у Црној Гори, гдје је Црква Христова присутна од 4. вијека, они који не вјерују у Христа и Његово васкрсење, и мисле да је могуће убити Христа на начин како му је због интереса пресудио Понтије Пилат, обнављају закон проклетога цара Дукљанина. Истакао је да то није добро за Црну Гору Светог Јована Владимира који је пострадао јер није дозволио да се због њега води братоубилачки рат. Митрополит Амфилохије је изразио наду да ће се властодршци уразумити и укинути Закон о слободи вјероисповијести, који је срамота и за њих и за државу. „Посебно је срамота за Црну Гору пред читавом Европом. То је оно што свједочи цијела Европа. Добијамо подршку из Берлина, Париза, Њујорка, Лондона, не само од представника Православне цркве на челу са нашим и цариградским Патријархом, него и од римског Папе и од наше браће муслимана“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да црногорској Влади и власти, која доноси безаконе законе, није сметало да позове Хашима Тачија, „једног срамног злочинца за честити албански народ“. „Хашим Тачи није представник тог честитог народа, него разбојника косовских, који је уз помоћ међународних разбојника Косово и Метохију уништавао, срушио 150 храмова заједно са бомбардерима са Запада. Пријети да ће и он да одузме Пећку патријаршију и Дечане, да и он одузме цркве Божје, као што пријете и ови наши који су на власти да одузму ове светиње Божје. Коме да их дају“, упитао је Владика Амфилохије на што се из десетина хиљада грла заорило: Не дамо светиње!. Он је рекао да светиње нико одавде неће понијети, јер су овдје и грађене и саграђене. „Али има Онај који их је чувао кроз вјекове и који ће их чувати до краја свијета и вијека“, поручио је Митрополит Амфилохије. Владика брегалнички Марко из из Православне охридске архиепископије казао је да су се са оваквим законима суочили вјерни и у Сјеверној Македонији прије 20 година. “И још се суочавамо, да они који нијесу црквени људи желе да кроје судбину Цркви. Ово ме заиста радује кад видим колико се људи сабрало на овој литији. Ово је једно духовно васкрсење“, рекао је Владика Марко. Рекао је да Бог не оставља да пропадне оно што је вјековима грађено и уграђивано у Цркву Божију. „Бог даје благослов за један овакав подвиг и неће допустити да се нецрквени људи баве црквеним питањима“, поручио је Владика брегалнички. Архимандрит Данило Љуботина из Пероја из Митрополије загребачко-љубљанске је казао да ни они нису дали своје светиње, да нису продали своје име и презиме, своје писмо ни своје ђедове ни прађедове, ни сву историју коју су им они предали. „Не постоје земаљски новци који могу да купе нашу савјест, наше светиње, наше име, презиме, наше писмо и нашу културу и све оно што стоји иза нас, јер тако нас свијет препознаје. Свијет нас препознаје по витештву, по доброј ријечи, љубави према свима“, рекао је отац Данило. Додао је да је ово што се у Црној Гори види свјетско чудо. „Гледали смо и друге како ходају по великим градовима, али нису били мирни као ви. Ви сте показали мир, стрпљење и памет“, поручио је архимандрит Данило Љуботина. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство, Епископ рашко-призренски г. Теодосије, служио је данас Свету архијерејску литургију поводом прославе Светог Јоаникија девичког, у присуству више од хиљаду и по верника пристиглих из централне Србије, Црне Горе и са Косова и Метохије. Звучни запис беседе Владика је подсетио да Срби, који су током историје морали да напусте ове просторе, једино нису напустили манастир и гроб Светог Јоаникија, чије мошти почивају у његовој задужбини: ,,Данашњи празник и светост овога места сабрали су нас овде све заједно, не само из околине, јер у околини нема наших сународника, Срба, Православаца. Некада су само они живели на овим просторима, али током историје, због многих невоља и прогањања, напустили смо ове просторе, осим ове светиње овог манастира и гроба Светог Јоаникија, који се овде налази.” Све који долазе у манастир Девич, Епископ рашко-призренски је благословио, те указао на потребу останка на овим просторима, уз светињу Јоаникија Девичког за коју је рекао да никад није била светија, јер је страдала и васкрсла као што ће васкрснути и српски народ. Управо светост овог места, истакао је Владика, привлачи вјернике, јер је ову светињу Господ оставио као свећњак. Он је напоменуо и да светитељи не напуштају ове просторе, те навео пример Светог Стефана Дечанског, Светог Јоаникија Девичког и осталих Светитеља чије се мошти налазе на простору Косова и Метохије. -Ако они нису напустили ове просторе имамо ли ми право да кренемо другим путем - упитао је владика Теодосије. Владика је напоменуо да хришћани увијек вјерују у Божију правду, ако не у овом животу, онда у оном вјечном. Манастир Девич саграђен је 1455. године и налази се у шуми, подно венца Девичке планине, пет километара јужно од Србице. Саграђен је на месту где се у шупљој букви подвизавао Свети Јоаникије Девички, који је ту прешао из Црне Реке и остао све до своје смрти, где се и данас чувају његове мошти. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска