Претражи Живе Речи Утехе

Ирена Папић је већ 17 година вјероучитељица при храму Светих Сергија и Вакха на Подима крај Херцег Новог. Због апостолског прегалаштва и дугогодишњег залагања, на 23. Дјечијем сабору припала јој је награда за вјероучитеља године. О вјероучитељском позиву, дјетињству, школовању и узорима, за Портал Митрополије је говорила вјероучитељица Ирена. Вјероучитељ године Награда „Вјероучитељ године“ је за мене у великој мјери била изненађење. Не мислим да се својим радом издвајам од осталих, сви ми дајемо све од себе како бисмо адекватно одговорили на потребе дјеце за духовном изградњом и образовањем, дакле откривањем и обнављањем Божијег лика или образа у тим младим бићима како би њихов живот, постављен на добрим и здравим темељима, био посвећен сваком добром дјелу, богољубљу и човјекољубљу. Дјетињство Иако сам најраније детињство, школске дане, одрастање и вријеме кад се човјек заправо формира провела у Kотору, рођена сам на Kосову и Метохији коме се увијек и непрекидно враћам. Србица, мјесто у срцу Дренице гдје су моји живјели, у непосредној је близини манастира светог Јоаникија Девичког који је у 15. вијеку подигао деспот Ђурађ Бранковић. Први моји црквени дани и кораци у Цркви направљени су поред кивота светог Јанићија уз храбру и незаборавну игуманију мати Параскеву и њено сестринство. Манастир је у својој историји више пута страдао, бивао рушен и обнављан, а у вријеме о коме могу да посвједочим био је мјесто тихог и стрпљивог ношења крста и подношења невоља које су сестре имале од непрестаних провокација комшија Шиптара из сусједних села. Одлазила сам често тамо са мајком и посматрајући их како без роптања трпе носећи неку необичну радост на лицима каква се није могла срести ван тих зидина, нитиправилно схватити ако не гледамо са праве тачке гледишта а то је вјера, врло рано сам више осјетила него спознала да постоји неки извор из кога се напајају и из кога црпе сву ту радост и трпљење. Тада сам била сувише мала да правилно разумијем одакле долази сва та снага и како то да наизглед немоћне старице тако успјешно одолијевају свим невољама са којима се суочавају, али је у мени остало повјерење у Бога о коме су ми причале и које су девичке монахиње дубоко уткале у моје биће. Узрастање у вјери опредјељење за Православни Богословски Факултет Јаснију представу о вјери добила сам уз оца Мома Kривокапића који је нас дјецу почетком деведесетих година окупљао под сводом цркве светога Николе. Говорећи нам о Богу, љепоти Православља и основним истинама вјере његовао је у нама љубав и према нашој историји, поезији и култури. Врло често смо читали Антологију српске поезије, пјевали поред духовних и староградске пјесме и у младим данима се формирали као богољубиве и родољубиве личности. То је заправо била најбоља могућа наука о вјери – учећи нас и говорећи нам о Богу он нас је својим личним примјером, љубављу и непоколебљивом вјером научио да и ми вјерујемо, да свим срцем заволимо Господа и да том љубављу обухватимо и једни друге, цијели наш род и сав свијет. У том периоду се код мене појавила жеља за дубљим изучавањем спасоносне Истине и на његову препоруку добила сам благослов блаженопочившег Mитрополита Амфилохија за студије на Богословском институту при Богословском факултету СПЦ . Београдски Богословски факултет је већ тада важио за једну од квалитетнијих високих богословских школа у православном свијету. Студирали су ту и Грци, Руси, Румуни што није ни необично ако знамо ко су били професори: наши блаженопочивши Mитрополит Амфилохије и Eпископ Атанасије, Владика Иринеј, Владикa Игњатије, Владика Атанасије, професори отац Драган Милин, отац Раша Поповић, прерано упокојени отац Радован Биговић и многи други истински духовни и интелектуални горостаси, поштовани и цијењени у цијелом Православљу. Богословски институт је био осмишљен да образује младе катихете који ће преузети одговорност вјероучитеља када за то дође вријеме, односно кад се вјерска настава врати у образовни систем након вишедеценијског изгнанства. Благослов Митрополита Амфилохија и вјероучитељски почеци Мој вјероучитељски рад започео је благословом Митрополита Амфилохија који је 2007. године освештао обновљени Светосавски дом при цркви Св Сергија и Вакха на Подима код Херцег Новог. Уз подршку супруга, свештеника Акесандра, окупили смо једну групу дјеце млађег узраста заинтересованих да науче нешто више о својој вјери и кренули са вјеронауком. Наша школа је кроз године окупљала некад мањи а некад већи број дјеце, ове 2024/25. школске године имамо уписаних тридесет и троје полазника. Радо се сјетим тог почетка иако, са ове временске дистанце и са ове тачке гледишта, видим да није уопште било једноставно. У недостатку адекватне стручне литературе прилагођене дјечијем узрасту не само код,нас него и у Србији и Републици Српској гдје је вјеронаука већ била ушла у школски систем, припремање и осмишљавање часова био је изазован и захтјеван подухват који је тражио велику посвећеност. Требало је изабрати тему, наћи одговарајућу мјеру дужине предавања као преношења и усвајања нових знања како бисмо имали њихову пажњу и концентрацију, а оставити довољно времена за разоноду и дружење при крају часа како би дјеца школу вјеронауке доживјела не као наметнуту обавезу већ као мјесто гдје се добро осјећају и гдје желе поново да дођу. У новије вријеме је појачаним ангажовањем и трудом чланова Kатихетског одбора умногоме олакшан рад. Осмишљен план и програм рада на нивоу Митрополије, препоруке о реализацији предложених тема и материјали које добијамо од непроцјењиве су помоћи и омогућавају да наша настава и само провођење времена са дјецом буде квалитетније. Важност вјероучитељског позива Веома је велика одговорност вјероучитељског позива. Заправо сваки позив који у свом опису претпоставља бављење дјецом носи изузетну одговорност. Имајући у виду тананост дјечије душе и пријемчивост за сва нова искуства којима могу бити изложена, педагог или просветни радник, било свјетовни или црквени, у великој мјери учествује у обликовању младог људског бића као будуће одрасле личности преносећи му неке одређене ставове и вриједности. Доживљај и искуство духовног живота у дјечијем узрасту и раној младости и усвајање безвремених, непролазних вриједности које православно хришћанство нуди, даје основу за развој здраве личности која ће се у животу руководити добром и Добрим, која ће лако одолијевати свим искушењима и лошим утицајима која ће му се у животу наћи на путу, а свједоци смо да у наше вријеме тога нажалост има напретек. Вјероучитељ, као неко чија је дужност да пренесе дјетету знање или познање о постојању Бога, о томе какав је то Бог и шта је то у шта ми православни хришћани вјерујемо, мора увијек да има на уму да од његовог приступа и става зависи да ли ће то дијете да заволи Бога и самим тим лакше усвоји вјеру као начин живота и темељ сопствене личности у будућности. Уколико уз Божију помоћ вјероучитељ успије да у младом дјечијем бићу усади љубав према Богу, повјерење у Божију љубав и милост и сазнање да све што је добро, лијепо и племенито има свој почетак и извор једино и искључиво у Богу – успио је у свом позиву и призвању. Тијана Лекић https://mitropolija.com/2024/11/21/vjerouciteljica-irena-papic-od-pristupa-i-stava-vjeroucitelja-zavisi-buduci-odnos-djeteta-prema-vjeri-i-bogu/

Сабрани на Светој литургији у Цетињском манастиру, крај моштију Светог Петра Цетињског, предвођени нашим оцем и учитељем, Високопреосвећеним Митрополитом Амфилохијем, ми вјероучитељи Црне Горе, који смо призвани да учествујемо у васпитању православне дјеце и омладине, осјећамо дужност, пред ученицима и родитељима да се огласимо о околностима који су изазвани доношењем Закона о слободи вјероисповијести и увјерења и правном положају вјерских заједница, који ће се у многоме односити и на наш рад. У Црној Гори, православна вјерска настава похађа се у преко шестдесет школа вјеронауке које окупљају више од двије хиљаде ученика. Сви они, са својим родитељима и наставницима су погођени доношењем овог и оваквог Закона који се, уз бројне дискриминаторне норме које одступају од европских стандарда, супроставља постојећој пракси већине држава. Православна Црква већ три деценије говори о неопходности увођења вјерске наставе у редовни школски систем. Овај вапај наших ђака, родитеља и наставника, наишао је на вишедеценијско игнорисање државних институција. Схватајући неопходност стицања ових знања и сабирања дјеце у Светој литургији, Црква је организовала бројне Школе вјеронауке у свим градовима и мјестима, већим манастирима и готово свим парохијама, без икакве помоћи надлежних у ресорних Министарствима просвјете и културе. Ове, већ неповољне околности, за извођење вјерске наставе, угрожене су додатно доношењем поменутог Закона. У дијелу Закона који регулише вјерско образовање (Чл. 51-59) додатно се отежава чак и садашњи облик вјеронауке кроз ригидне и ограничавајуће одредбе које садрже и новчане казне за вјероучитеље. Закон о слободи вјероисповијести ограничава постојање и рад школа вјеронауке по питању простора одржавања наставе, нарочито забрањујући одржавање часова ван Цркава и пратећих објеката (Чл. 51 ст.1). Закон угрожава и родитеље и њихово право да одлучују о образовању своје дјеце до петнаесте године. (Чл 51. ст.2). Високим новчаним казнама је запријећено вјероучитељима да не смију организовати наставу више од 260 дана у години (Чл. 51 ст.3). Веома значајна мисија вјероучитеља међу дјецом која одрастају у старатељским породицама ограничена је неоправданим изостављањем старатеља из корпуса оних који могу дати сагласност дјеци за похађање вјерске наставе (Чл. 52). Читавим сетом норми садржаним у члановима Закона о слободи вјероисповијести (Чл. 53-59), прописано је мноштво дискриминаторних нетипичних ограничења за оснивање и функционисање вјерских школа. Њима је нарочито погођена најстарија средњошколска установа у Црној Гори – Богословија Светог Петра Цетињског, која је претеча Универзитета Црне Горе. Читав низ отежавајућих околности за вјерску наставу које су се могле избјећи веома лако, доказ су да није вођен суштински и институционалан дијалог са Православном црквом. Као последицу таквог диктата предлагача и скупштинске већине имаћемо низ препрека са којима ће се сусријетати вјероучитељи, родитељи, и што је најжалосније дјеца, која су нам Јеванђељем дата као узор свима који теже уласку у непролазно Царство Оца и Сина и Светога Духа. Умјесто да нам актуелна власт помогне да се наш простор дјеловања прошири у овом тешком времену, када су моралне вриједности у друштву пољуљане, они желе да нам ускрате и оно што је Црква с великом муком вијековима стицала. Црква Христова се кроз двомиленијумско трајање суочавала са најтежим искушењима и нападима, који, упркос свему, нису успјели да спријече ширење ријечи Божије међу дјецом. Вјерни својој учитељској служби и својој мајци Цркви светосавској, настављамо да испуњавамо нашу свету дужност у духовном и свеукупном образовању најмлађих, као и чувању наших светиња. И овом приликом апелујемо на државне органе Црне Горе да врате вјерску наставу у државне школе.Такође их подсјећамо на Христове ријечи, које су темељ нашег живота и служења: „Пустите дјецу нека долазе к мени, и не браните им, јер таквих је Царство Божије.“ (Лк 18,16) Сву дјецу Црне Горе и цијелог свијета, као и њихове родитеље, поздрављамо радосном истином: МИР БОЖИЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ! Додатак: Закон о слободи вјероисповијести ограничава рад школа по питању простора одржавања наставе, нарочито забрањујући одржавање часова ван Цркава и пратећих објеката (Чл. 51 ст 1). Изложена одредба не само да не садржи изричито одређење вјерских објеката и других објеката у којима се може изводити вјерска настава, већ не прецизира ни ко би и на основу којих критеријума процјењивао да ли је неки објекат примјерен за извођење вјерске поуке. Нарочито смо забринути прописивањем санкције за непоштовање ове магловите норме новчаном казном до 2000 евра и то за самог вјероучитеља. Овај Закон угрожава и родитеље и њихобо право да васпитавају дјецу у складу са својим увјерењима (Чл 51. ст.2). Други релевантни закони предвиђају узраст од 15 година као старосну границу која је неопходна за доношење одлука о даљем школовању и образовању. У том смислу овај Закон дискриминише родитеље јер њиме дјеца добијају право да без сагласности родитеља напусте вјерску наставу већ од 12 година. Став 3 овог члана Предлога закона радикално ограничава право на слободу вјероисповијести. Одредбом да се вјеронаука може изводити само када ученици немају наставу у школи, Закон такву поуку у значајној мјери отежава. Наиме, наш план и програм предвиђа присуство литургијским сабрањима и другим служба ао славама и празницима који се неријетко подударају са школом која радом у обије смјене покрива готово читав дан. Онемогућавање рада школа вјеронауке запечаћено је пријењом новчаном казном од 200 до 2000 евра уколико се вјероучитељ оглуши о ову дискриминаторну норму. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Након свете архијерејске Литургије коју је данас 28.12.2019 године служио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у Цетињском манастиру одржано је овогодишње сабрање свих вјероучитеља Митрополије црногорско-приморске. Прилог Радио-Светигоре На почетку сабрања присутнима се обратио митрополит Амфилохије који је и благословио почетак овог сабрања. Након митрополита присутнима се обратио професор богословског факултета светог Василија Острошког у Фочи Владимир Ступар који је говорио на тему „Служба Љубави“. На крају сабрања присутним вјероучитељима се обратио ђакон Павле Божовић који је том приликом протумачио тачке недавно донешеног дискриминаторног закона о слободи вјероисповјести а које се тичу наставе вјеронауке и дјелатности вјероучитеља. Извор: Радио Светигора

У манастиру Стањевићи у суботу, 1. децембра биће одржан сабор вјероучитеља Митрополије црногорско-приморске. Сабор ће почети Светом архијерејском литургијом коју ће сјутра, са почетком у 9 часова, служити Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством. Овај догађај за Радио Светигору најавио је координатор Катихетског одбора наше Митрополије протојереј Мирчета Шљиванчанин парох подгорички, који је говорио и о раду катихетског одбора и самом значају вјеронауке. Звучни запис разговора