Претражи Живе Речи Утехе

Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару и Нама: одсутна мајка и вечно недорасле ћерке Непосредно пре, али и након доделе Томоса такозваној Православној Цркви Украјине, то јест, уједињеним расколницима две украјинске фракције, Денисенковој и Малетичевој, 5. јануара 2019. г., у неким црквеним круговима су могле да се чују две фразе, које се и данас често понављају. Једна укључује помињање „мајке Цркве“, под чиме се подразумева Цариградски Патријархат, а друга помињање „ћерке Цркве“, под чиме се подразумева новооснована структура у Украјини. Покушаћу делимично да расветлим употребу ових термина позивајући се на неколико званичних докумената и изјава, као и могуће дубље разлоге за њихово учестало и упорно коришћење, и последице које из тога проистичу. Још у октобру 2018.г. сам коментарисао одлуку Фанара да се, противно свим принципима црквеног устројства умеша у канонску територију Руске Православне Цркве.[1] Будући да је горе поменута терминологија већ увелико била у јавном дискурсу послужио сам се једном аналогијом мајке која оставља (и запоставља) своје дете (ћерку), док је ћерка још сасвим немоћна беба, да би на сликовит начин представио суштину односа Цариграда и Кијева. По овој аналогији, након много година, када је ћерка већ постала пунолетна и самостална, мајка долази на њена врата са речима ‘ја сам твоја мајка дошла сам да ти будем мајка’[2]. Тако је Цариградска Патријаршија, која за себе тврди да је мајка украјинској Цркви, оставила своје „дете“ на 330 година,[3]да би потом закуцала на врата своје кћери, и рекла јој ‘ја сам твоја мајка, донела сам ти Томос’. При томе јој уз овај дар и „радосну“ објаву саопштава и следеће ‘ти имаш неко имање у иностранству које од сада мени припада, и неке некретнине у земљи са којима ћу ја располагати, и када будеш хтела нешто важно да урадиш, ја ћу ти говорити шта и како да радиш, од сада па на даље’. Међутим, занемарујући свеукупни бесмисао оваквог поступања Фанара, и дрско прекрајање историје, желим да се за тренутак усредсредим на сам наратив мајка-ћерка који је свеприсутан у изјавама и документима цариградског трона. Цариградски Патријарх Вартоломеј, у своме обраћању на почетку заседања Архијерејског Сабора 1. септембра 2018. године, на којем је архијерејима представио свој пројекат доделе аутокефалије украјинским расколницима, чак 16 пута спомиње „Мајку Цркву“! Цариградски Патријарх тврди за себе „ми нисмо дошли до познавања канона читајући о њима у књигама, него смерно служећи Мајку Цркву, која уређује и брани православне каноне“[4]„…Мајка Црква преузима водећу улогу у ширењу свете науке и богословског учења…“, „Васељенска Патријаршија носи одговорност за успостављања црквеног и канонског реда зато што само она има канонску привилегију, као и молитву и благослов Цркве и Васељенских Сабора да носи ову изузетну дужност као Мајка и родитељка Цркава“. На сличан начин, у своме писму у спомен на 85. годишњицу Голодомора,[5] Патријарх Вартоломеј пише „Црква Цариграда, као Мајка Црква је оваполоћење слободне љубави Христове“, „…велика обавеза Мајке Цркве нема ограничења…“. Очигледно је из готово свих новијих изјава Патријарха Вартоломеја да је одредница „Мајка Црква“ постала свеприсутна одредница и синоним за Цариградски Патријархат. То није случај само са изјавама Патријарха. Исту одредницу налазимо и у изјавама других архијереја цариградског трона, као што су, на пример, Митрополит Емануил Галски, Митрополит Елфидофорос Ламбриниадис, Архиепископ Јов Геча, и други. Да ствар буде још гора, ово инсистирање на одредници „Мајка Црква“ није присутно само у дискурсу који се тиче доделе аутокефалије, када се говори о томе да „Мајка Црква“ додељује аутокефалију своме једном делу (ћерки), већ овакав речник налазимо у разговору на све теме које се тичу односа Цариграда са свим другим аутокефалним Црквама, и са светом уопште. Оно што је јасно, из горе наведених примера, јесте да је реч о становишту цариградског трона које превазилази све историјске канонске оквире, и залази у сферу еклисиологије, и још дубље у сферу општег богословља и учења Цркве. Имајући ово у виду, немогуће је пренебрегнути овај моменат само као неку лингвистичку особеност Фанара. Реч је очигледно о много дубљем проблему. Ова тематика, титулације Цариградске Патријаршије и осталих Цркава, је уско повезана са широм тематиком која се тиче начина на који Цариград тумачи свој положај у Православној Цркви. Из само једног текста (већ поменутог обраћања архијерејима цариградског трона) навешћу само неколико илустративних примера који нам могу помоћи у расветљавању тога како Фанар види себе у односу према (а не „са“!) другима. Патријарх Вартоломеј каже: „Васељенски Патријархат је за Православље, квасац који „укисели све тесто“ (Гал. 5.9)“ Васељенски Патријархат „ужива канонску јурисдикцију и све апостолске повластице у својој обавези да чува јединство и заједницу локалних Цркава, али и свеукупни пут Православља у савременом свету и историји“ Васељенски Патријарх је „Председник Православног тела“ „Васељенски Патријархат остварује пророчку службу, ширећи тајну Католичанске Цркве у Христу Исусу кроз свет у свакој епохи“. „…неки људи погрешно верују да могу да воле Православну Цркву, али не и Васељенски Патријархат, заборављају да он оваплоћава аутентични црквени етос Православља…“у почетку беше Слово… у њему беше живот, и живот беше светлост људима“ (Јн. 1. 4), почетак Православне Цркве је Цариградски Патријархат, „у овоме је живот, и живот је светлост Црквама“…“[6] “Православље не може да постоји без Цариградског Патријархата“ „…сви треба да се чвршће повежемо са Првим међу нама, да бисмо пили из кладенца који се богато напаја са светог извора наше побожне Нације [Рода?] и беспрекорне Вере“ Дакле, из наведеног видимо покушај теолошког осмишљавања наратива о „Мајци Цркви“. Цариградски трон себе сматра за трон са посебним привилегијама „у свакој епохи“, који делује „кроз [цео] свет“, Фанар је „квасац“ који све тесто Цркве и историје укисели, који је „светлост“ и „живот“ Црквама, и „без којег нема Православља“ јер је „Мајка Црква“ једина црквородица! Насупрот свој овој „узвишености“ „Мајке Цркве“ представљеној првенствено кроз уста њеног предстојатеља, који за себе каже да свако онај који жели да пије са „светог извора“ „побожне нације“ и „беспрекорне вере“ треба што чвршће да се повеже са њим, насупрот, дакле, тој и таквој узвишености стоји једна недорасла ћерка. Та недорасла ћерка је првенствено, ако говоримо о аутокефалији, новооснована парацрква „Православна Црква Украјине“, иако Цариград о њој говори са суперлативним изразима побожности. У Томосу о «аутокефалији» који је предат господину Думенку (тзв. Епифанију) стоји следеће: «…признајемо и објављујемо ову Аутокефалну Цркву, основану у границама суверене територије Украјине, … као нашу духовну ћерку, ….». [7] У Томосу даље стоји: «…објављујемо да Аутокефална Црква у Украјини има за своју главу најсветији Апостолски и Патријарашки Васељенски Трон, као што то имају и остали Патријарси и Предстојатељи» Најпре, јасно је да ћерка не само што је ћерка, него је, као што рекох, истински недорасла, и то изгледа вечито недорасла. Зато, како у Томосу стоји, она има за своју главу, неку другу и туђу главу, то јест, глава јој је њена «Мајка Црква». И као што недораслој деци не приличи да доносе обзиљне одлуке, нити им закон признаје урачуњивост за доношење таквих одлука, већ у њихово име одлучују родитељи или старатељи, тако и цариградски трон, својој ћерки цркви налаже: «у погледу озбиљних тема еклисиолошке, доктринарне и канонске природе, Његово Блаженство Митрополит Кијевски и све Украјине, мора, у име Светог Синода његове Цркве, да се обрати најсветијем Патријарашком и Васељенском Трону, тражећи његово ауторитативно мишљење и коначну подршку…». Међутим, очигледно је да се порука Томоса не завршава само са напоменама својој украјинској ћерки. Томос јасно наглашава, да не само што ова новорођена ћерка није зрела да самостално доноси одлуке, нити ће икадa бити, него ни једна друга аутокефална Црква није зрела, нити то икадa може бити. Јер сви други Патријарси и Предстојатељи, како стоји у Томосу, имају за своју главу неку другу и туђу главу, то јест «Мајку», Цариградску Патријаршију! Сасвим је видљиво да је истицање и понављање термина «Мајка Црква» претерано учестало. Шта нам то говори? Па свакако да нам говори, о апсурда (!), да то да је Цариград «Мајка Црква» свима Црквама није нека опште позната (и призната) ствар. Јер општепознате ствари није потребно претерано учестало истицати. Са психолошког аспекта, веома је чудно када неко у разговору са другим, за себе понавља у трећем лицу одредницу која проистиче из његовог односа са тим другим. Да будем конкретнији, ево један пример. Када брат разговара са братом, уколико један од њих, причајући о себи, своме брату непрестано говори «твој брат каже…», «твој брат мисли…», «твој брат осећа…», «ја сам твој брат…», врло брзо постане очигледно да нешто није у реду. Брата није потребно непрестано подсећати да си му брат, јер он то зна. Једини изузетак од овог јесте када постоји нека когнитивна потешкоћа (било развојна или дегенеративна), или уколико је брат још много мали и тек учи о међуљудским односима (то јест, када је то за њега новост). На пример, често се могу чути мајке које својим бебама говоре «мама ће сад да ти спреми…», «мама ће сад да те нахрани…», «…пресвуче…», «…. окупа…» итд. Нормалној и зрелој особи ова подсећања на односе кроз употребу именица као што су «мама», «брат», и слично, у самореферентном разговору у трећем лицу, нису неопходне. И, наравно, детету родитељ интуитивно врло брзо престаје да прича на овакав начин, чим осети да дете схвата концепт другости. Будући да помесне Цркве, немају ни развојне ни дегенеративне потешкоће у истом смислу у којем то људи имају, које би утицале на њихову способност разумевања односа са другима, остаје као једина отворена могућност да Фанар сматра да смо сви потпуно недорасли да схватимо појам другости и(ли) да је ова концепција односа међу Цариградом и Црквама (мајка-ћерке) огромна новина коју је потребно увести у црквени ‘мејнстрим’, кроз наше уздизање на ниво разумевања «другости» по фанарском моделу. Наравно, када говоримо о мајкама Црквама постоји један семантички аспект који уопште није проблематичан. Он се тиче чињенице да је Цариград, у историјском смислу, мајка Црква неким помесним Црквама. То је опште позната ствар која није спорна. На пример, ми у Српској Православној Цркви знамо да смо добили нашу аутокефалију управо од цариградског трона, пре 800 година. И ми нашу Цркву у сврху историјског наратива зовемо «ћерком Црквом» Цариграда, и последично, Цариградску Патријаршију зовемо нашом «мајком Црквом». Дакле, ми можемо да будемо ћерка Црква Цариграду само у контексту историјског наратива. Другачије речено, ми смо цариградска ћерка у смислу нашег еклисијалног порекла, али не и у смислу нашег статуса. И док, са једне стране, Цариградски Патријаршија јесте наша «мајка» у историјском смислу, Цариградска Патријаршија не може чак ни у историјском смислу да буде «Мајка» другим патријаршијама које су настале пре ње! Украјински Томос и наведене изјаве Патријарха Вартоломеја сведоче да Цариград сматра да они јесу Мајка свим Црквама и то у еклисиолошко-богословском смислу! Али већ сама нападност и претерано истицање свога «Мајчинства» одаје чињеницу да то што желе јесте непредањско тумачење. Јер да јесте предањско, не би било потребно то усиљено истицати, као што сам већ рекао. Јер општепознате ствари не треба непрестано да се истичу. А Цариград је «приморан» на супротно јер је реч о нечему што не извире из Црквеног етоса и самосвести, него представља велику новину. Ако ово питање размотримо у још ширем контексту, Јерусалимска Патријаршија је позната као Мајка Црква свим Црквама због чињенице да се на њеној канонској територији остварио домострој нашег спасења. Јер, управо тамо се оваплотио, на крсту умро, и васкрсао, наш Спаситељ и Господ Исус Христос. И док је Цариградска Патријаршија, у историјском смислу, Мајка Црква само оним Црквама које су од ње добиле аутокефалију, Јерусалимска Патријаршија је Мајка Црква свима Црквама због побожног сећања на домострој нашег спасења. Али ни једна ни друга (нити било која трећа) аутокефална Црква није и не може никада бити мајка у смислу еклисијалног устројства. Дакле, овај однос мајка-ћерка не постоји као нека чињеница црквеног устројства, еклисиолошког поретка, или, не дај Боже, догматско-богословског оквира, што, како изгледа, Цариград упорно жели да постигне. У интервјуу Вечерњим Новостима из 2017. године Преосвећени Епископ бачки Иринеј био је упитан о тада актуелном проблему тзв. «Македонске Цркве» и веома сажето је објаснио целу проблематику назива «Мајка Црква». Преосвећени Владика је објаснио да: «Назив Црква Мајка не производи, наиме, никакво црквеноправно дејство у међусобним односима аутокефалних Цркава: аутокефални статус, сâм по себи, чини све Цркве сестринским Црквама, у свему једнаким и пуноправним, а назив Црква Мајка фигурира као Titel ohne Mittel (титула без садржаја), као знак захвалног сећања на време стицања аутокефалности. Главни проблем је у томе што се духовно материнство не може проглашавати по нечијем нахођењу него се може само констатовати као историјска датост. Може ли ко од нас, као физичко лице, да бира и одређује себи мајку или, хтео-не хтео, мора да зна да има мајку откако је жив?»[8] Јасно је дакле да је наратив «мајка-ћерка» у црквеним односима само артефакт историјског сећања и побожног поштовања, а не некаква еклисиолошка и догматска ствар. Међутим, Владика Иринеј запажа и још један важан елемент, а то је да аутокефалност чини све Цркве једнаким и пуноправним, то јест «сестринским». То да су све аутокефалне Цркве по добијању аутокефалије међусобно сестринске Цркве сведочио је до недавно и сам Фанар. Да изнесем само неколико доказа у потврду ове чињенице. Из Томоса о аутокефалији наше, Српске Православне Цркве 1879. г.[9] «Зато овим Синодским Актом Цркву Српску признајемо и објављујемо као нашу духовну сестру, …» Из Томоса о аутокефалији Румунске Православне Цркве 1885.г.[10] «…на основу свега тога наша света и Велика Христова Црква благосиља из дубине душе аутокефалну и у Христу љубљену сестру– Цркву Румунску…» Из Томоса о аутокефалији Бугарске Православне Цркве 1945.г.[11] «…ми благосиљамо аутокефално устројство и управљање Свете Цркве у Бугарској, и одређујемо да се назива «Св Православна Аутокефална Бугарска Црква» и да од сада она буде призната као наша духовна сестра…» Из Томоса о аутокефалији Пољске Православне Цркве, 1924.г.[12] «и дајемо свој благослов за то да се она од сада управља као духовна сестра, и решава своје послове независно и аутокефално, саобразно рангу и неограниченим правима других Светих Аутокефалних Православних Цркава…» Из Томоса о аутокефалији Албанске Православне Цркве, 1937.г.[13] «Ова Црква, која је наша духовна сестра, од сада проводи своје управљање независно и аутокефално, сагласно поретку и сувереним правима која су својствена свим Светим Православним Аутокефалним Црквама» У свим наведеним Томосима издатим од стране цариградског Патријархата помињу се аутокефалне Цркве само и искључиво као сестре Цркве. Никада као кћери Цркве. Не помињу се као потчињене, него као равночасне, са свим прерогативима који припадају и свима осталим аутокефалним Црквама. У неким Томосима је тај сестрински однос вишекратно поменут на разне начине. Тако, илустрације ради, у бугарском Томосу се на крају упућује молитвено доброжеланије Бугарској Цркви уз речи да буде «на радост наше Велике Цркве и других сестринских Православних Аутокефалних Цркава…». Нема никакве сумње да украјинска «аутокефалија» потпуно одступа од овог еклисиолошког принципа да су аутокефалне Цркве равночасне. Као што целокупна реторика Цариграда везана за аутокефалију и уздизање «Мајке Цркве» изнад свих осталих аутокефалних Цркава одступа од православног еклисиолошког устројства. Својом реториком и учењем Цариград уздиже свој Трон и израз «Мајка Црква» пребацује у еклисиолошко-догматску сферу, уместо да је он, као што је увек до сада био, само израз пијететног односа према историјском току. Све ово представља озбиљан проблем и изазов за Цркву нашег времена. Тај проблем је Руска Црква уочила и о њему је разговарано на високом нивоу. У Синодском записнику од 14. септембра 2018.г. читамо: «Иза последњих једностраних дејстава и изјава Патријарха Вартоломеја, стоје еклисиолошке идеје које су стране Православљу. Недавно, иступајући пред сабрањем јерараха Константинопољског Патријархата, Патријарх Вартоломеј је тврдио да «Православље не може постојати без Васељенског Патријархата», да «за Православље Васељенски Патријархат јесте квасац који «укисели све тесто» (Гал. 5.9) Цркве и историје». Те изјаве тешко је проценити другачије осим као покушај да се православна еклисиологија изгради по римокатоличком моделу.»[14] На жалост, овај наратив мајка-ћерка, и наведене изјаве Патријарха Вартоломеја и других фанарских јерараха, нису једини начин на који нам данашњи Фанар пројављује непредањску еклисиологију. Изгледа да је то само део систематског програма деловања. Без дубљег залажења у историју, присетимо се зашто је питање аутокефалије скинуто са дневног реда Сабора у Криту,[15] присетимо се фанарског мењања титулације наших епископа на критским и другим документима, [16] присетимо се да је фанарско ословљавање појединих предстојатеља помесних Цркава другачије од њихових званичних титула,[17] присетимо се објављивања студија о примату које уводе нову терминологију, primus sine paribus, насупрот општепознатој primus inter pares,[18] или студија које реинтерпретирају историју украјинске Цркве и шире прерогативе Цариграда и легитимишу њихов упад на туђе канонске територије,[19] итд. Међутим, оно што је заједничко за ово целокупно деловање јесте да се кроз промену наратива или кроз измену језика на суптилан начин врши покушај промене свести и реинтерпретација предања. А затим кроз тврдо (и тврдокорно) деловање које произилази из те нове еклисиологије, као што су потези везани за Украјину, та нова еклисиологија бива оваплоћена. А већ видимо горке плодове које она доноси. Видимо пребијене и уцвељене Православне Хришћане у Украјини, видимо отете, опљачкане, похаране и запаљене храмове, видимо вернике са поломљеним рукама и ногама који стојећи промрзли на снегу и леду достојанствено бране своје светињу, видимо законитог Епископа УПЦ, рођеног у Украјини, коме је одузето држављанство и који је изгнан из своје земље. А шта не видимо, не видимо и не чујемо ни једно слово, ни један глас, ни једну реч жаљења, или позив на мир, макар и формално, од стране онога који је главни виновник свега што се дешава. Оно што је сигурно јесте да овде није крај плодовима посејаног семена. Што се конкретно наше помесне Цркве тиче, а имајући у виду још један „детаљ“ (на који ћу се укратко осврнути у овом завршном делу) овог еклисиолошког психо-лингвистичког рата, поменута нова еклисиологија ставља под знак питања и само постојање наше помесне Цркве. Одувек су сви знали да се аутокефалија додељује Цркви. Реалној канонској Цркви која постоји на одређеном простору, која у одређеној фази свога развоја за своју успешнију мисију тражи од „Мајке Цркве“ да буде самовозглављујућа и самоуправна тј. аутокефална. Међутим, данас имамо прилику да слушамо говор о томе да се аутокефалија додељује држави.[20]Тако Патријарх Вартоломеј каже да као релевантну ствар „имамо одлуке украјинске скупштине о аутокефалији и захтев украјинске владе о црквеној независности“[21] па на основу тога и додељују аутокефалију Украјини (!). Уосталом, у Украјини није ни постојала Црква која је тражила и стога могла да добије аутокефалију. Али, као што је случај са свим наведеним наративима или боље рећи пропагандним тачкама (talking points), њих не изговара само Цариградски Патријарх. Оно што посебно жалости јесте што у овом случају фанарски наратив континуирано и упорно понавља и један наш Архијереј, Епископ Максим западноамерички.[22] Тако Владика Максим скоро у свакоме своме јавном обраћању, било усменом или писменом, не пропушта да напомене да је аутокефалија СПЦ додељена држави. У интервјуу под насловом „Ако ово буде крај, знаћу да није љубав“ он два пута помиње да је Цариградски Патријарх 1219.г. доделио аутокефалију „српској држави“,[23] у другом свом интервјуу под насловом „Аутокефалност као благослов јединства у различитости“[24], каже да Цариград уважава тражење аутокефалије од стране државе, а у трећем интервјуу за ТВ Храм[25] он каже да је Св Сава тражио од Патријарха „е да би српска Црква…“ што је затим брзо, уз јасну гестикулацију, ‘исправио’ у „српска држава, добила своје право за самостално, на самостално, управљање“ завршавајући тако реченицу у бесмислу, али никако не пропустивши да још једном напомене да држава (а не Црква) добија аутокефалију! Нема никакве сумње да ово нису случајне ствари. Али поставља се питање зашто је ово део фанарског наратива? Цео текст: https://sozercanje.wordpress.com/2019/04/23/запажања-о-томосу-аутокефалији-фанар/ View full Странице

Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму  Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму: Како су два интервјуа изазвала конфузију интернационалних размера Верујем да ће за многе горњи наслов бити збуњујући. Нарочито за оне читаоце који нису пажљиво пратили ситуацију везану за јавну дискусију између Епископа бачког Иринеја и Епископа западноамеричког Максима, и шире, везано за кризу са такозваном украјинском аутокефалијом. Али уверавам вас да је наслов сасвим примерен и логичан. Стога унапред молим за стрпљење ако вам у старту није сасвим јасан. Верујем да ће до краја овог текста постати потпуно јасно зашто је наслов управо такав какав јесте. О утицају интервјуа Владике Максима „Ако ово буде крај, знаћу да није љубав“ Седамнаестог јануара 2019. године сајт Теологија.нет објавио је интервју са Владиком западноамеричким Максимом.[1] Владика Максим је несумњиво интересантан саговорник. Међутим, нека његова занимљива запажања и мисли из овога интервјуа били су потпуно засењењени изјавама које су се тицале новонастале кризе у Украјини, a коју је произвела одлука Фанара да расколницима у Украјини додели такозвани Томос о аутокефалији. У једном делу интервјуа, изјаве Владике Максима се тичу и наше помесне Цркве. На готово скандалозан начин, Владика Максим, по питању добијања аутокефалије, у исту раван ставља нашу Цркву под Светим Савом, са расклоничком структуром у Украјини под расколником Денисенком! Малобројни су се осврнули на ове, слободно можемо рећи, испаде, Епископа западноамеричког. Незванично су се чули гласови, по интернет „ћошковима“, или у приватним разговорима, али нико од Архијереја се није оградио и реаговао на ове тврдње Епископа Максима. До недавно. Остао је утисак да је то било само једно усамљено мишљење једног српског Епископа, који као и сваки слободан човек има ваљда право да размишља па и да се не слаже. Изгледало је као да ће у неком приватном разговору међу браћом Епископима да се све лепо реши. Да ли је тај утисак био оправдан, да ли је реч само о издвојеном мишљењу, о неком академском размишљању и промишљању, па макар и погрешном, о једној важној црквеној теми? Будући да никаквих реакција није било на ове изјаве Владике Максима, о којима ће још бити речи даље у тексту, а док је српски медијски простор био уљуљкан и тих, у уверењу да се став наше Цркве јасно чује, од Украјине, преко Русије, Македоније, и Грчке, слика става наше Цркве попримала је сасвим друге обрисе од оних који су јасно изнети у званичним документима наше Цркве.[2] Створена је слика сукоба у СПЦ по питању Украјине. А ова чудна промена се темељила само и искључиво на ставу Епископа Максима изнетом у горе поменутом интервјуу који је брзо распрострањен на поменитим језицима. Другим речима, овај интервју је имао несразмеран утицај на инострано јавно мњење о ставу наше Цркве по питању украјинских расколника. И то без обзира на чињеницу да је став наше Цркве од почетка кризе у Украјини био јасан, јаван, пастирски одговоран и одмерен. Тако, на пример, „захваљујући“ поменутом интервјуу са Епископом западноамеричким, у Википедији[3] на руском језику, на страници која се тиче расколничке такозване Православне Цркве Украјине стоји: …са своје стране, епископ западноамерички Максим (Васиљевић) у интервјуу порталу „Теологија“ упоредио је историју добијања аутокефалије цркве Украјине са аналогном историјом српскога народа и подржао је решење васељенског патријарха о аутокефалији ПЦУ: Изнећу своје скромно мишљење за које знам да је „мањинско“: верујем да крајњи циљ интервенције првопрестоне Цркве […] узношење у литургијски свет огромне већине украјинског народа који је […] до сада остао ван домашаја Евхаристије истинске Цркве… Онај пак део Цркве који се на тој територији већ налази у пуноћи живота Цркве не треба да негодује него да молитвено препозна прилику да сународници на другачији начин уђу у благодатни простор исте Цркве. Ови ставови Владике Максима допринели су да у страним медијима фигурирају наслови као што су: „У српској Цркви конфликт због украјинске аутокефалије“[4], „Утицајни епископ српског патријархата подржао је аутокефалију Цркве Украјине“[5], „Епископ Српске Православне Цркве Максим иступио је у подршку украјинској аутокефалији“[6], „Владика Максим из српске Цркве: Вартоломеј је на рамена узео крст историјске одлуке“[7] „Епископ Максим – занесени подржавалац Вартоломеја у српској Цркви“[8]. Или пак текстови попут једнога који за српског Патријарха каже да је „превазишао свако ограничење логике и озбиљности са својим екстремним изјавама“ да је продат московитима, и слично. При томе се насупрот овој наводној продатости и ирационалности предстојатеља СПЦ, као глас разума у нашој Цркви представљају изјаве Епископа Максима из поменутог интервјуа. Потписник овог опадачког текста на нашу јерархију је један грчки архимандрит. [9] Из приложеног јасно се види да наводи из интервјуа који је дао Епископ Максим, кроз начин на који су прихваћени и интерпретирани у јавности, нису остали само неки изоловани ставови једног Епископа, професора, мислиоца. Јасно је да те речи нису примљене као неке његове необавезне академске спекулације и размишљања. Напротив! Примљене су у јавности као нешто што има макар једнаку тежину као и званични став СПЦ. Наравно да те изјаве немају такву тежину, али створена је таква перцепција, и такви ставови су представљени као израз подељености СПЦ по украјинском питању. Ваља истаћи да не мислим да је Епископ Максим одговоран за евентуалне погрешне интерпретације његових речи. Међутим, ако је реч о било каквој погрешној интерпретацији њиховог суштинског значења, такође верујем, да би Епископ Максим до сада већ многоструко иступио са неким објашњењем. А он то није учинио, до данас, непуна три месеца након објаве поменутог интервјуа. За то време Епископ Максим није био недоступан за јавност, сматрао је за неопходно да изда једно јавно саопштење у коме прозива Епископа бачког, два јавна полемичка одговора брату Епископу Иринеју, и један веома специфичан интервју. Ни у једној од ових својих јавних комуникација Епископ Максим се није осврнуо на кључна питања о украјинској кризи, а постављана су му многа, како од стране његовог брата Епископа бачког др. Иринеја Буловића, тако и од бројних свештеника, клирика и мирјана, на друштвеним мрежама, и на форуму сајта Поуке.орг. Упркос чињеници да је, по сведочењу пар његових подржавалаца, читао те примедбе на форуму, он није сматрао да треба било шта да појасни. А свакако је знао и за то да су ови медијски написи такви какви јесу, јер уосталом то не само што је сам могао да види и провери, него је и моја маленкост о томе писала на местима која је Владика читао. Остаје утисак да су његови ставови у медијима ипак добро интерпретирани, и да он не налази ништа спорно ни вредно коментара осим једног става, који је ипак прокоментарисао (иако не и појаснио), а који ћу и ја додатно прокоментарсисати у наставку. Најпре, да подсетим, реч је о следећим кључним ставовима Епископа Максима : Да је Српска Црква добила „аутокефалију“ (наводници Епископа Максима) супротно канонима. Да канонска Украинска Православна Црква треба да се практично помири са новом реалношћу и да „молитвено препозна прилику“ и прихвати (непокајане) расколнике у „благодатни простор исте Цркве“. Да је Патријарх Вартоломеј на себе преузео крст једне историјске одлуке и да ће ово можда бити „квасац неког дубљег јединства“ насупрот ономе како то виде Москва „и многи други“ (у том смислу ваљда и СПЦ?). Иако се накнадно појавио читав низ спорних ставова на основу поменутог саопштења, два полемичка одговора, и интервјуа, ова три става се темеље искључивио на првом интервјуу који је објављен на порталу Теологија. нет. Само први од ова три става Владика Максим је прокоментарисао у своме последњем интервјуу који је објављен на сајту Епископског Савета Српске Православне Цркве за северну и јужну Америку.[10] Последњи интервју је занимљив по много чему. Исцрпна анализа овде неће бити могућа, али ћу се усредсредити на неколико детаља који су, морам признати, за мене били прилично неочекивани и изненађујући. Интервју „Аутокефалност као благослов јединства у различитости“ који објашњавајући свашта не објашњава ништа Најпре једно опште запажање. Није ми познато на који начин је сачињен овај интервју, али његова садржина више напомиње да је реч о неком истраживачком раду преобличеном у интервју него о интервјуу који је „кроз разговор“ како стоји, дат протопрезвитеру Браниславу Кршићу. Ако је интервју пак заиста био разговор, ја сам фасциниран до неверовања количином детаља које је Владика Максим успео да изнесе у одговорима на питања протојереја Бранислава, укључујући и бројне директне цитате из историјских анализа са референцама! У сваком случају, Владика Максим оставља утисак изузетног познаваоца теме везане за доделу аутокефалије Српској Цркви па је било за очекивати да ће све недоумице бити разрешене. Друго моје опште запажање јесте да у одговору чак на два питања Владика Максим помиње да су његовим благословом писане две фреске „додељивања српске аутокефалности“, и да се у његовој епархији приређују многа штампана дела и организују манифестације поводом обележавања осам векова аутокефалности СПЦ. Тако да је свакоме ко прочита интервју јасна имплицитна порука Владике Максима, да он није неки противник аутокефалности СПЦ. Ако је тако, неизмерно се сви радујемо! Најзанимљивији део интервјуа јесте ипак онај који се односи на помињање неканонског стицања аутокефалије наше Цркве из претходног интервјуа са портала Теологија.нет. Подсећања ради навешћу цео тај пасус. Дакле у томе првом интервјуу Владика Максим каже следеће: Поменусмо да је 1219. године Васељенски патријарх потпуно игнорисао канонску ситуацију у областима државе Стефана Немање које су, важно је истаћи, потпадале под јурисдикцију Охридског архиепископа Димитрија Хоматијана (иначе, једног од најугледнијих каноничара позне Византије) и супротно канонима доделио „аутокефалију“ српској држави. Сви смо данас поносни и радосни због тог смелог, иначе „неканонског“ чина. Прота Бранислав, који је водио интервју, реферирајући се на овај управо наведени део из претходног интервјуа, пита Епископа Максима следеће: Да ли постоје нека конкретна нова историјска истраживања која би могла да подупру становиште о „неканонском“ стицању аутокефалије? Имам у виду један Ваш интервју у коме сте употребили израз „неканонски“. И одговор Владике Максима је следећи (подвлачења су моја): У том интервјуу, пак, говорећи о грандиозном делу Светога Саве, „Архиепископа жичког и свих српских и поморских земаља“, за Српску цркву и њен народ – у коме ничим нисам оспорио да су Савин избор за архиепископа Српске цркве и његово рукоположење у свему (и суштински и формално), били у сагласности са предвиђеним условима икономисања светим канонима, са предањем Цркве, и уз прилагођавање потребама времена – поменуо сам да је 1219. године Васељенски патријарх заобишао чињеницу да су области државе Стефана Немање у том историјском тренутку биле у области Охридског архиепископа Димитрија Хоматијана. То је могло изгледати двосмислено, али природа тог разговора уживо је била таква. Колико разумем, забуну је могао изазвати исказ да је у догађају 1219. године „игнорисана канонска ситуација“ те да је то био „неканонски“ чин. Међутим, реч „неканонски“ је ту била свесно стављена под знаке навода. Речи са наводницима сигнализирају не-стандарни смисао, супротан од уобичајеног. У мом контексту, то се односило на одсуство канонске акривије будући да том приликом надлежни месни епископ, како нам говоре историјски извори, није сасвим консултован. Но, да бих отклонио сваки неспоразум, тврдим да је поступак тадашњег Васељенског патријарха у потпуности одговарао духу тадашњег канонског предања у Византији. И затим Владика, опет, по други пут, наставља да истиче да је Његовим благословом осликана можда једина фреска која приказује „чин додељивања аутокефалности у Никеји“. И каже: „Иконописцу Александру Живадиновићу сам указивао које елементе треба да садржи та фреска у храму Светога Саве у Лос Анђелесу.“ Затим наводи да је уредио монографију на 1000 страна, итд. На фреску ћу се још вратити, али да кренемо редом. Из горе наведеног одговора Владике Максима последња реченица је свакако остала најупечатљивија. Многи су приметили да је ово помак или отклон (или појашњење, како ко воли да узме), од става изреченог у првом интервјуу, када је Владика рекао да смо неканонски добили аутокефалију. Владика каже да је поступак (не каже тачно који поступак?) тадашњег Васељенског Патријарха одговарао „духу тадашњег канонског предања“ (не каже да је одговарао канонима?). И док су неки задовољни са овим одговором, ја морам признати да сам њиме само додатно збуњен и сасвим незадовољан. Прво, зашто Владика ни једном речју у свом одговору не помиње аутокефалију, осим у делу који се односи на фреску чије иконописање је благословио и за чије је иконписање сам указивао „елементе које треба да садржи“. Претпостављамо да је један од тих елемената и натпис на тој фрески. Па да онда је погледамо фреску. фреска на јужном зиду храма Св Саве у Лос Анђелесу рађена по инструкцијама Епископа западноамеричког Максима За оне који не знају енглески језик, чак ни на фресци не пише „додела аутокефалије“ или нешто слично томе, него стоји „постављење Св Саве да буде (sic!) архиепископ српских и приморских земаља“. Ја не верујем да је избор речи овде случајан. У одговору на јасно питање о аутокефалији, Владика дакле нигде не помиње аутокефалију. На фресци за коју каже да је фреска о додели аутокефалије не пише да је то фреска доделе аутокефалије, а лично је Владика давао инструкције о елементима те фреске (натпис је један од најважнијих елемената иконописа). Ако томе придодамо и да је Владика реч аутокефалија у односу на српску Цркву стављао у наводнике у претходном интервјуу имамо одређену склопљену слику, а шта та слика заиста значи, не бих знао, требало би то питати Владику Максима. Али већ знам да ми се „слика“ не допада. Оно што ја могу да кажем јесте да ме све ово неодољиво подсећа на одговор Патријарха Вартоломеја у интервјуу новинару Политике, где каже: „Ако Бог да доћи ћу у Београд на јесен, […] јер сам позван на прославу 800 година од хиротоније Светог Саве“.[11] Ни цариградски патријарх није могао да изговори да ће доћи на прославу 800 година аутокефалије СПЦ, него је рекао нешто слично као и ова фреска са јужног зида цркве у Лос Анђелесу која је рађена по инструкцијама Владике Максима. Даље, Владика Макисим каже да је „Савин избор за архиепископа[…] и његово рукоположење“ (опет не каже аутокефалија о којој је било питање) „у сагласности са предвиђеним условима икономисања“. Дакле, уважени Владика ни овде не каже да су, не само аутокефалија, него ни избор и рукоположење Св Саве, по канонима. Него да су избор и хиротонија у сагласности са икономијом (тј. снисхођењем) што ће рећи да је, по акривији (строгости), све то, и избор и хиротонија, ипак неканонско. А ако су такви избор и хиротонија онда је тим пре таква и аутокефалија. Ово не само да није промена става у осносу на први интервју, него је још јасније понављање истог става у још строжијој форми. Јер у првом интервјуу је Владика Максим рекао за аутокефалију да је „аутокефалија“ (под наводницима) и да је била неканонска, а сада каже чак и да је Савин избор и рукоположење, по акривији, неканонско, иако су по икономији ипак прихватљиви! Да ствар буде још конфузнија, мало затим у свом одговору Владика Максим тврди да је он ипак у претходном интервјуу ставио реч неканонска у односу на српску Цркву под наводнике. И да „речи са наводницима сигнализирају не-стандарни смисао, супротан од уобичајеног“. Сложио бих се да је једна од улога знака навода и та, да сигнализирају не-стандардни смисао, СУПРОТАН од уобичајеног. То би онда, у преводу на директан речник, значило да када Владика каже „неканонска“ (са знацима навода) он сматра да је аутокефалија канонска (значење супротно од уобичајеног). Ако је то тачно: Питам се зашто би то написао као „неканонска“, па да морамо да учитавамо супротно значење, када је могао просто да каже канонска и да нема забуне? Или алтернативно, зашто није избегао да помиње каноничност у потпуности? Спорна реченица могла је тада да гласи „сви смо данас поносни и радосни због тог смелог чина“. Друго, ако је тако како Владика каже, зашто онда у претходној реченици стоји да је Васељенски патријарх доделио аутокефалију „супротно канонима“? Ако прихватимо објашњење да реч неканонска, када је написана под наводницима значи супротно, то јест, значи канонска, ове две реченице би у сажетој препричаној форми гласиле овако: „Васељенски Патријарх је супротно канонима доделио аутокефалију Српској Цркви, и сви смо данас поносни због тог смелог, иначе канонског чина“. Дакле, већ смо ушли у зону менталног сумрака. Треће ако прихватимо Владикино објашење да речи под знацима навода имају супортно значење како онда да објаснимо то што Владика пише да је нама додељена „аутокефалија “, са наводницима? Шта је то онда нама додељено, ако не, по њему, нешто супротно аутокефалији? Уместо да имамо ауто-кефалну (само-возглављујућу) Цркву, питам се да нисмо којим случајем добили ало-кефалну (другим-возглављујућу) Цркву? А да тога нико није био свестан од Св Саве на овамо, ево већ 800 година! И ко је тај други који треба да возглављује нашу Цркву, а да није од нас? Владика Максим у суштини тврди да је могућа двосмисленост проистекла из неразумевања, неке забуне, вероватно код читалаца? А сасвим јасно видимо да његова објашења ништа не објашњавају. Присећам се да је сличним „аргументима“ одговарао Епископу Иринеју, да је Владика бачки, збуњен, да превиђа, да је непажљив, пежоративно видовит, то јест види оно чега нема, итд. Ја не разумем, како је и на који начин у овом последњем интервјуу Владика Максим понудио било какво објашњење о било чему. Ја признајем да јесам збуњен, али не зато што не разумем шта Владика Максим говори него управо зато што разумем шта он говори. Владика још каже да је тај разговор (интервју објављен на Теологија.нет) био „разговор уживо“, а онда нам каже да, цитат, реч „неканонски“ је ту била свесно стављена под знаке навода, крај цитата. Како и на који начин се у живом разговору свесно (па и несвесно) уписују знаци навода на речи, ја такође не разумем? Али оно што је довело до кулминације мога разочарења јесте следеће. Реч „неканонски“ о додели аутокефалије СПЦ у оригинално објављеном интервјуу није уопште била са знацима навода! Насупрот тврдњи Епископа Максима. Тако да је све ово изнад, рекло би се, једна испразна прича. Следе документовани докази да ова тврдња Епископа Српске Православне Цркве, др Максима западноамеричког, најблаже речено није тачна. Интервју је објављен на Теологија.нет порталу 17. јануара. Интервју су пренели многи интернет портали, превођен је на друге стране језике, о чему је већ било речи. Ни један од тих медија који су пренели или превели овај интервју нема знаке навода око речи неканонски. Једина два места која те наводнике имају, а и ту су накнадно постављени, јесу два сајта које Владика Максим може да контролише! Први је Serbica Americana[12] а други је већ помињани Теологија.нет.[13] У апендиксу овом тексту налазе се снимци и линкови других страница на српском, руском, и грчком и енглеском језику који су сви до једнога пренели оригинални интервју без наводника око речи „неканонска“. Владика је накнадно променио већ објављени текст на два поменута портала, а онда у другом интервјуу рекао да ти наводници постоје у оригиналу, с разлогом и „свесно“, као да су одувек тамо били. А сви ми који читамо, размишљамо и питамо се, ваљда смо ипак само збуњени, брзоплети, непажљиви, и којешта још, …, па да, и видовити (!), баш као и Епископ бачки! И на самом крају, да се вратимо на наслов „Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму“. Наводници које Владика помиње заиста су наводни јер само он тврди да они постоје, при чему га цео интернет демантује. Због тога су наводници наводни. Ако бисмо веровали Владики Максиму да оно што он пише под наводницима има супортно значење од регуларног значења написане речи онда је „наводна“ аутокефалија, из наслова практично моја исправка његових речи о аутокефалији. Јер „наводна“ под наводницима значи права, а аутокефалија без наводника (за разлику од онога како је Владика Максим пише) значи то што и пише, тј. аутокефалија. Остаје отворено питање како ће Владика Максим ово да објасни на предстојећем мајском Светом Архијерејском Сабору, уколико, како се чини, то питање буде разматрано? Судећи по разговорима на интернет форумима (виртуелним пијацама), Владика кроз своје скорашње објаве није успео ништа да објасни, нити је успео некога да убеди. А како видимо премного је питања, и многи су гласови који постављају питања. Осим пар његових апологета који без успеха покушавају да одбране неодбрањиво, подршка за овакве ескападе Владике Максима је непостојећа. Надам се ипак да ће да се прекину ове конфузне поруке које од њега долазе, и да ће дисхармонија коју оне стварају бити прекраћена. Како и на који начин, на Епископу Максиму и Архијерејима је да одлуче. Једна ствар се мора признати Владики Максиму. Он се огласио поводом питања Украјине, макар и, по мом убеђењу, сасвим промашено. Размишљао је о Украјини, признајем му то, иако се не слажем са њим. Жалим због штете коју је, лично сматрам, нанео, како ставу и угледу наше Цркве, тако и своме угледу као Епископу наше Цркве. Али жалим и због чињенице да овде малтене похваљујем и једну сасвим промашену реч о овом проблему, наспрам ћутања без речи, које тако гласно вапије до неба. Зар нас не боле сузе украјинске браће? Зар нам не изазива дубоку рану цркворушитељско понашање? Зар не знамо да украјински народ, Црква, канонска, наша, уцвељена, рањена, прогоњена, у сузама гледа у нас као у своју Православну браћу, и да је свака наша реч њима значајнија од свих блага земаљских. Где су Пастири, где су теолози, да кажу ту реч? Реч утехе, реч подршке, реч вере, реч љубави и саосећања, реч истине и исповедања. Имају ли пастири и теолози нека важнија посла од тога да кажу реч Истине? Или камење треба да проговори? Ћутање заглушује већ седам месеци. Част неколицини изузетака, али онима који озбиљно и одговорно говоре о овоме, у нашем веку небивалом, проблему. Нека нас све Бог помилује и спасе, а нарочито нашу страдалну браћу у Украјини, истинске исповеднике нашег времена. В.Г. 12.04.19. Appendix Screen clipping taken: 12/04/2019 10:32 PM Screen clipping taken: 7/04/2019 5:22 PM http://branislavilic.blogspot.com/2019/01/blog-post_445.html Screen clipping taken: 7/04/2019 5:20 PM Screen clipping taken: 7/04/2019 5:19 PM http://www.carsa.rs/ванредна-вест-скандал-у-београдској-п/ Screen clipping taken: 7/04/2019 5:18 PM http://borbazaveru.info/content/view/11320/37/ Screen clipping taken: 7/04/2019 5:12 PM http://svetivasilije-is.org/serbica-americana-ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/ Screen clipping taken: 7/04/2019 5:11 PM http://www.pogledi.rs/forum/Thread-vladika-maksim-vasiljevic-podrzao-patrijarha-vartolomeja Screen clipping taken: 7/04/2019 5:09 PM https://pouke.org/forum/index.php?/topic/57650-%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%B0%D0%B4%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B8-%D0%B1%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%B8-%D0%B4%D1%80-%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BD%D0%B5%D1%98-%D0%BE-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%81%D0%BD%D0%B8%D0%BC-%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D0%B8-%D0%BD%D0%B5%D0%BE%D0%B4%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%BD%D0%B8%D0%BC-%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82%D0%BF%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D0%BC%D0% Screen clipping taken: 7/04/2019 5:07 PM https://censor.net.ua/news/3107961/episkop_serbskoyi_pravoslavnoyi_tserkvi_maksim_vystupil_v_podderjku_ukrainskoyi_avtokefalii Screen clipping taken: 7/04/2019 5:06 PM https://cerkvarium.org/ru/novosti/pomestnye-tserkvi/v-serbskoj-tserkvi-konflikt-iz-za-ukrainskoj-avtokefalii.html Screen clipping taken: 7/04/2019 5:01 PM https://www.exapsalmos.gr/2019/03/22/episkopos-maximos-ap-tin-serviki-ekklisia-o-vartholomaios-pire-pano-stoys-omoys-toy-to-stayro-mias-istorikis-apofasis/ Screen clipping taken: 7/04/2019 4:53 PM https://bigorski.org.mk/en/reports/world-news/bishop-maxim-of-soc-bartholomew-took-upon-himself-the-cross-of-a-historical-decision/ [1] https://teologija.net/ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/ [2]http://www.spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini_posle_najnovijih_odluka_carigradske_patrij http://www.spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini [3] https://ru.wikipedia.org/wiki/Православная_церковь_Украины [4] https://cerkvarium.org/ru/novosti/pomestnye-tserkvi/v-serbskoj-tserkvi-konflikt-iz-za-ukrainskoj-avtokefalii.html?fbclid=IwAR30uVT1V3VDbcUXHoaLDgpd87MkaB3SakR1f1fmeYL02CJvJU6cycePDOQ [5] https://credo.press/222415/ [6]https://censor.net.ua/news/3107961/episkop_serbskoyi_pravoslavnoyi_tserkvi_maksim_vystupil_v_podderjku_ukrainskoyi_avtokefalii [7] https://bigorski.org.mk/el/idiseon/kosmou/episkopos-maximos-ap-ten-servike-ekklesia-o-vartholomaios-pere-pano-stoys-omoys-toy-to-stayro-mias-istorikes-apophases/ https://bigorski.org.mk/vesti/svet/episkop-maksim-od-spc-vartolomej-ponese-krst-na-edna-istoriska-odluka/ https://www.exapsalmos.gr/2019/03/22/episkopos-maximos-ap-tin-serviki-ekklisia-o-vartholomaios-pire-pano-stoys-omoys-toy-to-stayro-mias-istorikis-apofasis/ [8]http://ruskline.ru/news_rl/2019/04/08/episkop_maksim_vostorzhennyj_storonnik_varfolomeya_v_serbskoj_cerkvi/ [9] https://romalewfronimati.blogspot.com/2019/02/blog-post_2.html [10] https://serborth.org/04052019.html [11] http://www.politika.rs/scc/clanak/423274/Nisam-istocni-papa [12] https://www.eserbia.org/sa-culture/views/1264-ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav [13] https://teologija.net/ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/ https://sozercanje.wordpress.com/2019/04/12/наводни-наводници-о-наводној-ауто/

Блажењејши Митрополит Кијевски и целе Украјине Онуфрије, приликом проповеди на Литургији у Спасо-Преображенском Саборном храму у месту Болграду, 30. септембра 2018.г, позвао је православне хришћане да не слушају политичаре већ да се занимају делом личног спасења – преноси Православная жизнь, позивајући се на Информационо-просветитељско одељење Украјинске Православне Цркве. „Томос не решава проблеме, већ човек уз Божију помоћ, својим добрим приморавањем, својим рукама, главом, дужан је решавати проблеме. Чајна кобасица није поскупела због отсуства Томоса, и неће појефтинити, ако њега дарују“, казао је Предстојатељ Украјинске Православне Цркве. Како је подвукао Блажењејши Владика, „сваки човек је дужан да добије лични „Томос слободе“, а он се „дарива човеку не од стране било којег Патријарха, него се он даје Богом“. „Када човек проводи благочестиви живот, каје се због својих грехова, чува се од неправде, стара се да чини оно што му је Бог заповедио чинити, љуби Бога, љуби ближњега, чини дела милосрђа, тада човек добија слободу од греха. А слобода од греха – то и јесте „духовни Томос“, који Господ дарује човеку, као сведочанство тога, да је он слободан у правом смислу те речи“, - рекао је Архипастир. Неслободан човек чини управо грех, истакао је Блажењејши Митрополит Онуфрије. „Ако сам ја овде у гресима до ушију, то значи да нисам слободан, ја сам онда - роб греха, роб порока, роб ђавола. А ђавола никаквим Томосом нећеш уплашити и нећеш отерати од себе. Њега је могуће одагнати само молитвом и покајањем, добрим делима“, - закључио је Предстојатељ Украјинске Православне Цркве, Московског Патријархата. Извор: http://pravoslavie.ru/116156.html За Поуке.орг, са руског превео, Игуман Манастира Пиносава Петар (Драгојловић). View full Странице