Милан

ПРАВОСЛАВЉЕ НЕ ТРАЖИ ИСТИНУ, ПРАВОСЛАВЉЕ ПОСЕДУЈЕ ИСТИНУ Православље, инославље и екуменизам Митрополит Филарет Вознесењски Људи старије генерације одлично памте како је било код нас у мајчици Русији у своје време; одлично памте како смо имали много различитих духовних образовних установа. И највиших, као академије, и средњих, као семинарије, и најнижих, као духовне школе. Сада су услови потпуно другачији. И као што наравно и сами знате, код нас, у Заграничној Цркви, фактички права потпуна духовна установа јесте само наша семинарија, која већ не прву и не другу годину ради при Свето-Тројицком манастиру у Џорданвилу. Као додатну помоћ тој духовној установи отварају се духовно-пастирски курсеви, хвала Богу због тога, јер је у наше време неопходно ценити, на сваки начин подржавати и чувати те организације и установе где је могуће људима пружати црквено образовање. Наравно, у поређењу са прошлим временима, ми имамо једну предност. Знате одлично, пријатељи, како су говорили код нас у мајчици Русији раније, да су најгори богохулници и безбожници стасавали међу семинаристима. Може бити да је таква формулација звучала исувише оштро и преувеличано, али где има дима има и ватре - заиста раније се врло често дешавало тако. У семинарију су доспевали људи којима тамо уопште није било место, да би на крају крајева излазили одатле као непријатељи вере. Дозволићу себи да се присетим оно што нисам мислио да говорим у почетку, а сада сам се сетио - казивање писца А. В. Амфитеатрова о томе, како је својевремено на Московском универзитету предавао богословље знаменити научник, професор, протојереј Николај Сергијевски. Једном је на испиту из богословља одговарао млади човек из веома интелигентне аристократске породице. Одговор је био потпуно блистав. Толико су била велика знања младића који је одговарао да се његов одговор на тренутке претварао скоро у полемику између професора и студента. Завршио се тај испит који је трајао скоро сат времена. Протојереј Николај Сергијевски давши му "петицу", рекао је: "Ви сте вероватно, по убеђењу, потпуни атеиста?" Студент је поцрвенео: "Како сте знали?" "По карактеру Ваших знања и одговора. Ви учите ово да би се спорили са нама". А потом, када је кроз годину дана његов млађи брат, веома скроман и богобојажљив младић одговарао такође веома добро, али далеко од блиставог одговора његовог брата, професор га је, такође уписујући "петицу", питао: "Ви сте брат тог и тог? Ваш одговор је сјајан, хвала Вам. Одговор Вашег брата био је још бољи, али највишу оцену Вам дајем са много већим задовољством." То је било тада. Сада је много мања могућност да из духовне образовне установе изађе противник вере, јер сада у семинарију, па чак и на пастирске курсеве долази човек који заиста тражи и духовно назидање и духовно просвећење. И нека би дао Бог да наш скроман почетак буде успешан и да буде подршка нашој јединој духовној семинарији. У Харбину се десило да сам морао да читам књигу једног теозофа, који је, штитећи своје теозофске доктрине, говорио: "Нема религије изнад истине. То је наш основни догмат, теозофски. Зато све религије имају вредност, јер све трагају за истином". Рекло би се да је ова тврдња чак и врло привлачна, али је она ипак лажна изнутра. Зашто? Па ако све религије трагају за истином, а говоре о њој различито, зар се могу сматрати једнако вредним? То је исто као да на зиду виси један поред другог дванаест идентичних сатова који показују различито време, а ми почнемо да тврдимо: зато што су сви они створени да би нам показивали време, сва времена која они показују су једнако истинита. У стварности једни показују правилно, остали неправилно, а можда и сви неправилно. У сваком случају, истина је једна, и показујући различито, они не могу сви да говоре истину. Исто то се може рећи и за религију. Наравно религија је - највиша тачка човековог духа, и зато се верујући хришћанин никада неће изругивати над туђом религијом, колико год она примитивна била. Али то је једно. Са друге стране, ако је та теозофска тврдња толико лажна, споља, понављам, чини се довољно привлачним. И ето аутор те књиге, теозоф, говори: "Успели смо да ујединимо представнике скоро свих религија, пре свега скоро свих хришћанских вероисповедања, са изузетком једног тврдоглавог - Православља. Православље никако не жели да пристане на такво гледиште. Оно говори да не тражи истину, већ да је поседује у пуноти, да нема шта да тражи. И зато оно ту истину може да предложи свакоме ко жели да је тражи, душом својом болује за њом. Православље нема шта да тражи, оно је религија која садржи богооткривену истину. А како је истина једна, следи да ни са једном другом религијом православље не жели да се уједини." Потпуно истинито. У православљу то и јесте вредно, да оно исповеда своју веру, ону богооткривену истину, коју нису измислили људи у својим нагађањима о Богу и о вери, већ коју је са неба на земљу донео Господ Исус Христос, оваплоћени Син Божији, Божији разум, Божија сила, Божија премудрост. Зато се тиме и одређује вечност, истрајност и постојаност наше православне религије верне себи, наше православне вере, тог аутентичног, истинског хришћанства. Господ Исус Христос је Својим апостолима говорио: "Све што чух од Оца Својега, објавих вам". Ето зашто је и апостол Петар својевремено и рекао: "Све потребно за живот и побожност даровано нам је од Господа." Тим речима Спаситеља не противрече друге Његове речи, које су изречене на тој истој Тајној Вечери, када је рекао: "Још вам имам много говорити, али сада не можете носити." Овде се не ради о томе да им је била речена непотпуна истина, већ само то да они нису могли у пуноти да је прихвате. "А када дође Дух Утешитељ, Он ће вас подсетити на све што вам рекох, и озариће ваш ум тако да ће он појмити истину, примиће је у свој њеној пуноти". Црква увек и учи да пунота истине, пунота знања припада управо васцелој Цркви Васељенској, а не једном човеку, какав год он био. Следи да је садржина наше вере већ дата. Она је формулисана на Васељенским Саборима, укратко закључена у исцрпном Символу Вере. Даље Црква говори да се садржина вере открива у свој својој дубини у историји Цркве, у делима Светих Отаца, да се усваја као спасавајућа истина од стране сваке људске душе у животном подвигу, у изучавању, у побожном прихватању онога што Црква нуди као богооткривену истину. Више се не може додати ништа друго, (што би било) сасвим ново. На томе чврсто стоји наша Православна Црква. Основе таквог схватања је у своје време, упозоравајући, дао апостол Павле, који је писао хришћанима из Галате: "Али ако вам и ми или анђео с неба проповиједа јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо, (значи нешто сасвим ново) анатема да буде!" Зато, ако се пред вама открива истина на нови начин, онда, да би хришћанин могао да прихвати то разјашњење он, пре свега, мора да се побрине да то буде у потпуној сагласности са оном истином, која већ постоји у нашој Православној Цркви. То не сме бити некаква новотарија, већ мора да произилази из онога што Црква пружа, да буде разјашњење онога што је већ дато. И ето у томе је, понављам, постојаност, верност, сила и истрајност нашег Православља. Некада је код нас у Русији живео оригиналан мислилац, философ, Василиј Васиљевич Розанов, веома оригиналан. Човек, који не само да је понекад мислио на не потпуно црквен начин него се, у крајњој линији, потпуно нецрквено изражавао. Изговарао је парадоксе, понекада једноставно нападао хришћанство, говорећи да хришћанство одузима светлост животу, да му одузима радосне стране и да га чини мрачним, потпуно нерадосним за душу. Али ако кажу да код руског човека ум и срце нису у складу, то је управо било код Розанова. Његов ум је често отворено устајао против хришћанства, а перо је ишло за умом и писало много тога што хришћанин не би требало да пише. А ето, његово срце се пружало ка Цркви, ка Православљу. Он сам је говорио да жели да пред смрт, кад буде умирао позову баћушку, да му се пред крај исповеди за читав свој грешни живот. Ево како је овај оригинални мислилац говорио: "Зашто када одем у храм, моја метежна душа осећа спокој? Зашто, када уђем у најмању, некакву сеоску цркву, тамо црквењак-чтец за певницом нешто чита и поје, може бити и сам понекада не схватајући речи које пева и чита, старице стоје и са побожним трепетом се моле , а тек оне тешко да и пола од онога што се чита и поје схватају - али зашто такав мир и покој на души? Зато смо ушли у атмосферу вечности, зато што је ту сила наше вере, нашег Православља, значаја наше Православне Цркве? Ето тај смирени служитељ Цркве - чтец, слуга Божији на свом месту нешто тамо чита и поје, и знам, да се до тада, стотинама година то исто певало и читало. Црква је то певала и читала, Црква је то пружала својим чедима. Нас неће бити, за нама ће у Цркву долазити други, и они ће исто то слушати, осећаће ту исту благодатну атмосферу. Па шта ако и те старице, може бити, не разумеју све? Оне се хране овде, оне осећају ту благодатну атмосферу, оне живе њоме. И моја грешна душа", говори он, "исто тако осећа животну силу те духовне атмосфере, осећа камен , осећа стену на коjу се можеш ослонити, ту постојаност, ту неизмењивост". То постоји, како је он исправно приметио, само у Православној Цркви. Иза црквеног прага се понекад догађају најпотресније промене. Покољења смењују покољења, државе нестају и на њиховом месту се појављују друге. А Црква врши своје дело онако као што је то чинила у апостолска времена, како га она врши сада и вршиће га до краја, док се не заврши ова земаљска историја рода људског. Ако са вама пређемо сада инославном вероисповедању римокатолицизма, ми знамо, да његови поштени и искрени представници отворено признају да управо Православна Црква чува истину таквом каква је она била у време Апостола и Васељенских Сабора, а да је римокатолицизам њој додао нешто ново. Они сматрају те додатке богонадахнутим, сматрају их догматима, али признају да управо Православна Црква ненарушиво чува оно што у њој постоји. А римокатолицизам је, као што знате, измислио много новог. Немамо времена да о томе подробно говоримо, ви сами знате многе тачке по којима се римокатолицизам удаљио од Православља, удаљио од истинског хришћанства. То је само почетак несреће. Допусти нешто ново, некакву новотарију, и као да си закотрљао камен по низбрдици; а живот показује како је то, страшно, како је то опасно. Страшну трагедију римокатолицизма гледамо са вама сада. Некада је философ, чини ми се, Вишеславцев, писао, сећајући се страшних година живота у Совјетском Савезу, у првим годинама након револуције: "Много декрета издала је совјетска власт, много је наређења издала. Како смо живели? Живели само онда када бисмо их заобилазили, када их нисмо испуњавали, јер испунити - значило је погинути": и тога се све време сећам, када се сада дешава да слушам, да благочестиви римокатолици, васпитани у вери отаца, некако и покушавају да сачувају претходно и живе некаквим благочестивим стремљењем, јер никако не прихватају новачења римокатолицизма, оног разорног, повезаног са такозваним новотаријама истог оног такозваног римског првосвештеника. Ви и сами видите шта се тамо ради, видите трагедију римокатолицизма, који је, како се чинило, био неразорива стена. Они су раније на нас увек гледали са висине, говорећи да ми непрестано имамо неке немире, да нема јединства, да нема уједињења, нема једног центра, нема једне власти, а да су они чврсти како стена. Ето како се распала та стена, или у крајњој мери, почиње сада да се распада. Што се тиче протестантизма, који се појавио као протест против оних, рећи ћу директно, грозота, којима је себе осрамотио римокатолицизма још у време средњег века, он се појавио као здрави протест против тих изопачавања истине. Али, авај, догодило се тако да је он протестовао и протестовао, па је и отишао на другу страну од истинског хришћанства, од Православља даље него што је од њега отишао римокатолицизам. Ако себи представимо право и мирно висеће клатно (то је Православље), римокатолицизам се отиснуо негде у страну од њега, а протестантизам је учинио замах у другу страну, али се није зауставио тамо где је Православље, већ одлетевши, нашао се још даље. Протестантизам је прекинуо и са много чиме што се у римокатолицизму још чувало. У протестантизму нема ни прејемства рукополагања, ни многих св. тајни, а одатле и резултат да се при таквом одсуству унутрашње верности апостолском учењу, при толикој самовољи протестанизам дроби, дроби и дроби се на секте, на правце, на разноразне огранке гране и поделе, који се међусобно понекада скоро искључују и у својим крајњим закључцима долазе скоро до потпуног одрицања хришћанства, до одрицања његових основа. И Мајку Божију они не поштују, па чак и сумњају у Божанство Господа Исуса Христа, то јест у суштини својој одлазе од хришћанских начела и веровања. И ето, те трагедије инославних вероисповедања родиле су и ту појаву која данас као отровна саблазан стоји пред многим душама, које су слабе или недовољно схватају ствар. То је оно што данас називају "екуменизмом". Још једном ћу поновити да немамо могућности овде да о њему говоримо детаљно. Али рећи ћу, пре свега, потрудићу с да у неколико речи укажем на главну тачку његове недоследности. Екуменисти говоре: ми призивамо на уједињење, да се у једно слију сва хришћанска вероисповедања. Свако од тих вероисповедања има део истине, она различито уче, различито говоре. А ако се она слију, ако удруже истине, а своје заблуде одбаце, тада ће се добити нова Црква, истински хришћанска у пуном јединству. Тобож, опет некако прилично привлачна перспектива. Али погледајте по коју цену нам се она предлаже? Нама, као и свим другим вероисповедањима говоре: ви поседујете део истине! Део! То значи да у нашем вероисповедању, у нашој светој спасоносној вери ми морамо да признамо само део, а остало да објавимо за заблуду. Ето ја и питам: која православна савест, које срце, душа руског православног човека може да се сагласи са сличним? У тој спасоносној вери, којом су живели људи у древна времена, живели Свети Оци, наши побожни преци, којом је горео отац Јован Кронштатски и велики наши праведници, да објавимо само део истине, а остало за заблуду? Никада се, наравно, свест православног човека, православна душа неће сагласити ни са чим сличним. Задржавши се још мало на тој схеми, са вама можемо да увидимо парадоксе екуменизма, који опет указују на његове недоследност уз некакву тобожњу спољашњу привлачност. Чиме је пре свега то изазвано? Наравно, чињеницом да свет преживљава епоху разноразних потреса и колебања. Да би спокојно све то преживели треба имати духовни темељ. Распарчано хришћанство, посебно раздробљени огранци протестантизма, потпуно су изгубили јединство, изгубили су силу, изгубили су осећање могуће повезаности са тријумфујућом небеском Црквом, о којој они и не мисле, обраћајући своје погледе на земљу, све тумаче да би на земљи устројили Царство Божије. Налазећи се у тој перспективи, они, као што сами знате, не могу да нађу истину, јер се она тако не налази. Они мисле, ако се слију раздробљени, малодушни, маловерни различити огранци и исповедања, они ће у јединству и створити нешто снажно и духовно, док је познато да колико год нула будеш додавао - то ће опет бити нула. Екуменизам се гради на тврдњи да су сва вероисповедања само делимично исправна и изводи се закључак да ако се она сједине, добиће се ново учење, истинско хришћанство. Али то је парадоксално и неистинито. А сем тога, још више је лажна основна идеја из које екуменизам происходи, да на земљи, међу људским родом, нема никакве у потпуности истините Цркве. Јер ако би она постојала, онда никакав екуменизам не био потребан, и једноставно сви би се слили у ту Цркву. Екуменизам зато и проповеда своје учење да сматра да не постоји никаква истинска Црква, која истински поседује њену пуноту, већ постоје само вероисповедања, групе људи, који поседују парчиће, делове истине. Понављам: за православну свест потпуно је неприхватљиво такво постављање питања. Желео сам да кажем још нешто. Ако ми са вама, наравно, као православни, као деца Цркве, и не помислимо да се икада приближимо том екуменизму, који говори да истину имате само делимично, а да сте у осталом ви у заблуди, ипак ћете се, као будући пастири, сусретати са онима који другачије мисле. Запамтите, молим вас, да је, ако будете имали прилике да разговарате са онима који другачије мисле, неопходно имати на уму неколико околности. Са једне стране, како је указивао покојни владика Антоније, говорећи о нашој вери и предлажући њене истине онима који другачије мисле, неопходно је да износите нашу веру таквом каква она заиста јесте, никако не смањујући њене строге и тачне захтеве и висока начела ради угађања коме год - да ли свом сабеседнику или неким владајућим токовима. Владика Антоније је некада указивао да се такозвано прилагођавање римокатоличког духовништва њиховој пастви објашњава чињеницом да оно не подиже своју паству увис, већ да своју веру спушта до ње. А то никада не треба да ради православни пастир, мисионар, уопште онај ко треба да говори о вери. Излажући је таквом каква она јесте, у свој њеној висини, у свој њеној чистоти, у свој њеној светлости, али и строгости, не умањујући и не одсецајући ништа, понављам, ради угађања било коме. А са друге стране, разговарајући са онима који другачије мисле, увек је неопходно разговарати са извесном топлином, предусретљивошћу, износећи све то управо у духу љубави. Како је и говорио владика Антоније: "Отклањај по могућности све што може да увреди саговорника, да га повреди, одгурне. Истине вере излажи какве оне јесу, али да оне буду загрејане топлином искрене добронамерности". Један црквени писац је писао: "Недавно сам био на расправи православног мисионара са секташем. Православни мисионар је надговорио свог саговорника на тријумф и радост православних слушалаца. Али", говори приповедач, "отишао сам са најтежим осећањем. Оба противника су баратали текстовима Светог Писма и тукли су један другог текстовима по глави, као моткама. Са некаквим недобронамерношћу, са суровошћу, са злонамерним коментарима. То је управо и била борба. Не хришћанско, братољубиво разматрање спорног питања са циљем да се истина разјасни, да се открије пред заблуделим, већ управо жеља да се победи по сваку цену, и зато је то био оружани окршај. И неизвесно је шта би се догодило," примећује приповедач, "да је секташ био боље припремљен за полемику, да је био више начитан, јачи у дијалектици и логици. Питање је шта би се догодило. А неопходно је да саговорник, коме ви објашњавате, осећа да се из Православне Цркве на њега излива светлост и топлота." И рећи ћу још једно православним пастирима. Посебно сада душа тугује за омладином, која се налази под ударом ветрова различитих против-црквених, против-религиозних, анти-моралних утицаја. Са свих страна на младу душу се то обрушава као ураган. Шта се томе може супротставити? Не само интелектуална ученост. Неопходно је да деца, млади, омладина осећају топлоту и светлост око Цркве. Постоји таква омладина, ми је имамо, она се налази свуда, где Црква наша има своје кутке и гнездашца. Ако би омладина осетила топлоту и светлост око Цркве она је већ наша. Али авај, ње има сасвим мало. И пастири морају да се постарају управо да привуку омладину и не просто да јој нешто логички доказују, већ да се млада душа која се расцветава, понављам, у Цркви осећа удобно, да се осећа као код куће, да осети ту светлост и топлоту, коју Православна вера и Црква шири око себе. И када млада душа то осети, понављам, она је наша, јер онај који осети слатко неће пожелети горко. Превод са руског: Станоје Станковић Лектура: Родољуб Лазић Извор: http://www.pravoslavie.ru/put/30547.htm

ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, СИНЕ БОЖИЈИ, ПОМИЛУЈ МЕ ГРЕШНОГ

Човек може оставити жену или жена човека само због прељубе и ни због чега другог. Ако због неког другог разлога напусте једно друго самим тим они чине прељубу. Да ли ико о томе размишља кад се "разводи"? Увек се може наћи решење, а најбољи метод је самоосуда. Када и муж и жена себе лично прекоревају за проблем који настане између њих и одмах опросте једно другом све се на крају добро заврши. Ово вам говорим из искуства. А због свог детета треба претрпети до краја и молити се за супружника да га Господ на прави пут изведе и да буде на корист својој породици. Значи, само прељуба је та због које је дозвољен "развод" хришћанског брака. Све остало су ситнице које се могу за дуже или краће време исправити (зато је потребно свакодневно жртвовање оба суприжника). СВАКО ВАМ ДОБРО И УТЕХУ ОД ГОСПОДА ЖЕЛИМ (нарочито онима "разведенима"). Ево, прочитати. http://lipovac.org/Blagovesnici/BLAGOVESNIK16-BRAK.pdf А ево Јеванђељских порука људима: Учење господа Христа које забрањује развод брака позитивно вреднује природу хришћанског брака. У Матејевом Еванђељу се на два места каже исто : “ А ја вам кажем да сваки који отпусти жену своју, осим због прељубе, наводи је да чини прељубу ; и који се ожени отпуштеницом, прељубу чини” (Мт.5,32 и 19,9), слично и Мк.10,11 и Лк. 16,18).

Човек може оставити жену или жена човека само због прељубе и ни због чега другог. Ако због неког другог разлога напусте једно друго самим тим они чине прељубу. Да ли ико о томе размишља кад се "разводи"? Увек се може наћи решење, а најбољи метод је самоосуда. Када и муж и жена себе лично прекоревају за проблем који настане између њих и одмах опросте једно другом све се на крају добро заврши. Ово вам говорим из искуства. А због свог детета треба претрпети до краја и молити се за супружника да га Господ на прави пут изведе и да буде на корист својој породици. Значи, само прељуба је та због које је дозвољен "развод" хришћанског брака. Све остало су ситнице које се могу за дуже или краће време исправити (зато је потребно свакодневно жртвовање оба суприжника). СВАКО ВАМ ДОБРО И УТЕХУ ОД ГОСПОДА ЖЕЛИМ (нарочито онима "разведенима").

АТЕИЗАМ У ПРОШЛОСТИ Марко С. Марковић Од најраније младости ме је узбудила она реч Ивана Карамазова: "Ако Бога нема, све је дозвољено". Достојевски нам је ту оставио кључ истине о безбожју и сажето нам приказао судбину савременог човечанства. Но да ли је та мисао свеобухватна и није ли стварност несравњено компликованија? Не само да су сви људи грешни, па и ми хришћани, него смо свесни да међу нама има верника који се сматрају хришћанима а, попут лаика, живе као да Бог не постоји или оних, који - нарочито на Западу - званично поштују Цркву и празнике само да би сачували свој друштвени углед. А затим, ко међу својим пријатељима није знао неког доброг и честитог човека који у Бога не верује? Да не говоримо о философима - као Кант и Макс Шелер - који нису сматрали да атеизам обавезно рађа неморал или Холбах, француски енциклопедист немачког порекла и противник хришћанства, који је желео да помири свој материјализам са моралом. И тако сам годинама у својим размишљањима лутао, све док ми није пукло пред очима да је моје животно искуство било само једна етапа онога што је Достојевски предвидео и што нас још очекује. У међувремену је откриће да је без Бога "све дозвољено" превазишло моју машту. Атеизам је постао масовна светска појава која је преплавила читаву планету. Али, пре свега, битно је да пречистимо појмове о безбожју. Ко је безбожник, а ко је богоборац? Човек који не прихвата хришћанске догме, али верује у постојање Бога се не може жигосати као безбожник. Такав је случај са деистима. Кант је сматрао да је Бог трансцендентан, док је Паскал био побожан и обожаватељ Христа, али није био уверен да Бог учествује у човековом животу. Еклектичари су већ даље од Цркве, јер јавно осуђују догме. Пантеистичка философија се своди на јединство Бога и човека, само што је за Спинозу Бог једина реалност а свет његова еманација, док је за Холбаха и Дидроа свет једина реалност, а Бог само скуп свега што постоји. Хелативисти, као Хамилтон, мисле да је свако сазнаје релативно. По њима, идеја добра или зла се мења у зависности од друштва и времена, али без икаквог прогреса. И ту смо дожли до прага безбожја, јер скептици тврде да је људском духу неприступачна истина у спекулативном смислу и неприхватају моралне максиме. Агностицизам, поред већ поменутог релативизма, у виду позитивизма Огиста Конта или Спенсеровог евалуционизма, де факто одбацује Бога. Јер позитивисти признају искључиво експериманталне науке, факта, искуство и законе, сматрајући да је ствар "по себи" ван граница људске мисли. Спенсеров еволуционизам једино признаје постојање, а противан је свему што је вечно и непроменљиво. Светом влада закон по коме су сукцесивно створени сунчани систем, хемијске врсте, жива бића, интелектуалне способности и друштвене институције. Треба, наравно, додати трансформизам Ламарка и Дарвина, по коме врсте произлазе једна из друге, по природној трансформацији. Мада се неке од ових философских струја могу уврстити у безбожје, то још није безбожје у смислу активног богоборства које нас овде првенствено интересује, јер је оно завладало XX-им веком и данас се победоносно наставља. Атеизам у комунистичким земљама Комунизам ја до сада несумњиво био најснажнији покретач атеизма. Марксистичко безбожје се корени у философији Фојербаха, али се на њој не зауставља. Фојербах се превасходно задржао на психолошкој критици религије. По његовом мишљењу, вера у Бога је пројекција човекове природе у празнину, која га отуђује од његових стваралачких способности. Другим речима, Бог ја слика човека. Са те психолошке тачке гледишта, Маркс заузима други став: "Религиозни очај је, с једне стране, израз очаја, а с друге, протест против реалног очаја. Религија је уздисај угњетене твари, душа једног света без срца, као што је уједно дух социјалних услова из којих је дух ишчупан. Она је опиум народа" ("Критика Хегелове философије права"). И ту Маркс прелази на социјални терен: "Социјални принципи хришћанства су оправдали античко робовласништво, подржали средњевековно ропство, а знају такође да, ако је то потребно, узму у одбрану - мада са тужним изразом лица - угњетавање пролетаријата. Социјални принципи хришћанства проповедају неопходност постојања класа, као власничке тако и повлашћене, а за ову другу постоји јасно побожна жеља да она прва буде милостива према овој другој " (Комунизам газете „Rheinische Beobachter“) Па ипак, Маркс не верује да ће религија брзо ишчезнути. Негдашње друштво са својим митовима је мртво само у моралном погледу, али оно још увек има моћ да формира духове у оквиру једне Државе коју Маркс сматра религиозном појавом. Зато ће религија бити уништена тек кад Држава буда нестала. На тим основама, у марксистичком атеизму су се развиле две тенденције. Прва, митолошка, обраћа пажњу углавном на творце митова. На пример, творац хришћанства није Христос него апостол Павле који је створио мит о Христу. Друга тенденција, коју називају историјском, се бави конкретним догађајима у односу на класну борбу. Погледајмо сада како се атеизам организује у земљама где су комунисти узели власт. Ви боље од мене знате на који начин се борба против Бога водила у Титовој Југославији, па ћу се задржати једино на Совјетском Савезу. Тамо је било најважније изградити правну и социјалну структуру "легалног" атеизма, а затим продрети атеистичком пропагандом у све друштвене слојеве. Ту је основно правило поставио сам Лењин: "Школу, инструмент доминације буржујске класе, треба претворити у инструмент потпуног укидања класа и комунистичке трансформације друштва". Да бисмо видели шта то практично значи, покушајмо да бољшевике следимо хронолошким редом. Законом од 21. јануара 1918. проглашено је одвајање Цркве од просвете, уз забрану предавања веронауке у школама. Почев од 16. октобра исте године, недеља постаје радни дан. Школски статут од 18. јануара 1923. обнавља забрану свих верских настава у школама и захтева формирање класне свести међу ученицима. Тиме је изашло на видело да се Лењиново начело укидања класне свести односило на далеку будућност, а да је у међувремену код ученика требало пробудити пролетерску свест. Ученике је очекивала пропаганда и ван школе. Најбољи пример је атеистичка секта "Богостроитељи" којој су припадали Максим Горки и Луначарски. Њен идеал је био да у човеку пробуди космичну побожност и њоме замени православну веру, али је Лењин ту секту укинуо. Он је имао далеко више поверења у Друштво безбожника чија активност је трајала од 1922. до 1941. године. На том пољу се ипак највише прославио Макаренко (1853-1939), син украјинских пролетера. Почетком двадесетих година, ради васпитања сирочади и напуштене деце, организује једну омладинску групу налик на скауте, са војничком дисциплином, која ће се касније назвати "Колонија Горки". А 1926., под покровитељством ГПУ (Государатвеное политическое управљеније) му поверавају "Комуну Ђержински". Ускоро ће имати 2500 ученика. Хтео је, пре свега, да оствари Марксов идеал политехничара. Научио је своје омладинце да фабрикују разне производе - фотографске и електрицне апарате итд - а истовремено је са њима основао земљорадничку задругу. Бринуо се такође и за њихово безбожничко васпитање и свакодневно их је у том смислу формирао својим предавањима, филмовима и позоришним представама. Макаренко је умро 1939. године, али је његов педагошки пример остао као незабораван модел за васпитање комсомолаца.1 Не заборавимо да смо са Макаренком загазили у период "баћушке Стаљина" који је већ 1928. године објавио "крсташки рат за победу науке". Његов васпитни комесар Бубнов 1957- године захтева да васпитање у духу мржње против одвратних непријатеља буде главни задатак совјетске школе". Да ли је у те "одвратне непријатеље" требало уврстити и вернике Православне Цркве, то ћемо ускоро видети. У сваком случају, почев од 1956., па све до 1955. године, право религиозне пропаганде је избрисано из совјетског устава, док је антирелигиозна пропаганда обезбеђена чланом 124. Успех те пропаганде је морао бити знатан, кад се помисли да ће Друштво за ширење научног и политичког знања, основано 1947. године, 1960 имати 900.000 чланова. Та привидна дискретност неће сметати Никити Хрушчову да са совјетским сателитским државама отвори катедру "Научног атеизма" у Москви, Прагу и Јени. Следеће године ће у Москви бити подигнут и Дом у ту сврху. Али то није све. Нова открића нас очекују на сваком кораку. Недавно сам био зачуђен кад сам негде прочитао да Ватикан има најбољу обавештајну службу на свету и мислим да се ту крије један део истине. Стога признајем да сам се овога пута у више махова служио католичким изворима. Раније сам био уверен да добро познајем руску па и совјетску литературу, али од католичких аутора сам сазнао да је постојала совјетска атеистичка литература. Низ совјетских писаца за које дотле нисам чуо су били мобилисани на том сектору: Тендрјаков, Лвов, Евдокимов, Немченко, Хозанов, Иванов, Еремин, Ерсов - сви преведени на италијански језик. Задржаћу се само на једном. Посреди је Тендрјаков, са својом новелом "Чудотворнаја". И реч је о чудотворној икони.2 Прича се збива у једном руском селу, после Другог светског рата. Село је некада имало своју црквицу, али она је 1929. била затворена, јер је њен свештеник "нестао" - како се то каже - управо отишао на робију због своје везе са кулацима. А уз то, није вредело да село има и даље цркву, тај "остатак прохујале прошлости". Само, незгода је била у томе, што је у исто време нестала и чудотворна икона коју су побожно чували у цркви. Али једног дана, као неким чудом, мали Рођка, дванаестогодишњи дечак, нашао ја на обали реке неку велику кутију у којој се скривала стара икона, нестала пре тридесет година. Рођка је икону однео својој баби, дубоко религиозној жени. У породици је настало одушевљење. Рођку су прогласили избраником Божјим. Баба и његова послушна мама, Варвара, су га приморале да се моли Богу и носи крстић на грудима. Рођку је све то душевно потресло. У њему су се јавиле неке сумње, спопали га религиозни бесови. Школски другови почели да га исмевају. Бојао се да једног дана не открију и онај његов крстић на грудима, ишао је погнуте главе, као смрвљен, изгубљен и поремећен. Рођкино ненормално понашање је узнемирило његову учитељицу Парасковју Петровну, па је отишла да види и уразуми његову мајку. "Варвара, ти ћеш на крају да упропастиш свог сина. Јеси ли ти мајка или маћеха? Већ пет година иде у совјетску школу а има дванаест година. У току скоро половине његова живота су га учили да Бог не постоји. Његови другови се смеју кад чују причу о чудотворној икони. Не верујем да се пријатно осећаш кад знаш да се твоме сину ругају." Али у међувремену се појавио неки нови свештеник, Димитрије. Сумњив тип. Нико ништа не зна о његовој прошлости. Можда негдашњи издајица, колаборатер? Вероватоо бивши сеоски учитељ. Ко зна да ли уопште верује у Бога? Учитељица покушава и њега да убеди. Каже: "Ја која не верујем у Бога не заборављам да у нашој земљи постоји слобода вероисповести. Али је истовремено забрањен и сваки акт који некоме насилно намеће веру". Димитрије се вешто брани и подвлачи да његова проповед у људима буди само племенита осећања и да је њихов морални живот социјално користан. А учитељица ће њему: "Недостојно је баш то што им ви уливате добра осећања у име Бога и у име Христа... Тим непрестаним мешањем Бога ви човеку одузимате могућност да постане господар свога сопственог живота. Свесно или несвесно, ви стварате малоумне људе, мала морална чудовишта у односу на нашу епоху." Срећом, прича се завршава "Happy end“-ом. Рођка је најзад ишчупао крст на својим грудима, разбио икону, напустио своју породицу и отишао да живи код своје учитељице, под њеном заштитом. 3 А шта ако је све то само камуфлажа, ако су ти закони о религиозној слободи, та научна критика религије и те приче за малу децу само покриће најстрашнијег прогона хришћанства у историји? Јер не сме никад пасти у заборав свакодневни живот руских, православних хришћана. Овде мислим на милионе православних мученика и на таласе анти религиозних прогона у периодима од 1918 до 1923, од 1929 до 1930, од 1937 до 1940 и од 1959 до 1962. У својој књизи "Хришћани у Совјетском Савезу"4 из које наводим следеће податке, Никита Струве, како сам вели,доноси "привремену и непотпуну" листу 150 епископских мученика. Но шта је то, кад се зна да је само у 1930-ој години толико исто епископа било депортирано и да је од 260 познатих епископа из 1927. године остало једва шест или седам 1939. године. А шта да се каже о нижем свештенству? Од 51.000 свештеника из 1914. године, пало се на неколико стотина у 1939-ој години, а од 30.000 свештеника из 1957- на 14.000 у 1962. Требало је убити свакога ко је у своме срцу носио Исуса Христа. Ти крвави прогони били су праћени забраном друштвене активности; затварањем богословија и цркава (од 54.000 цркава пре Револуције пало се на неколико стотина отворених цркава у 1939-ој години, док је број од 20.000 обновљених цркава које су постојале у 1957-ој години, скоро преполовљен отада до 1962. године, захваљујући Никити Хрушчову. Црква је такође била оштећена у својим добрима једним рушилачким полетом у коме је воља да се она економски угуши ишла напоредо са жељом обесвећења, јер се на пљачку цркава и отимачину највећег дела светих утвари од вредности надовезало ископавање светих моштију, уништење светиња, рушење цркава (од којих су многе биле ремек-дела архитектонске уметности), паљевине икона и књига. "Иконе и религиозне књиге - вели Струве - биле су спаљиване хиљадама, ношене на могилу препуним колима... а црквена звона скидана и претапана за потребу индустрије." Сразмерно броју становништва и свештенства, страдање српског народа и Српске Православне Цркве у усташкој Хрватској није било мање, али до њега није дошло у име безбожја, него у име нацистицког расизма и, нажалост, често у име католичке вере. Да би се објаснила та морална декаденција, треба бацити поглед на безбожје западне цивилизације. Атеизам на Западу Парадоксално, као што смо видели, бољшевчцка форма безбожја се не корени у Русији него на Западу. Њене изворе смо нашли у философији Фојербаха, Маркса и Енгелса. Али западни атеизам се не ограничава на њих. Безбројни западни књижевници и философи су проповедали атеизам, од којих ћемо изабрати само неколицину. Поред Ничеа, који је прогласио "смрт Бога", вреди се зауставити на Фројду и Сартру. За Фројда је религија "обсесионална невроза човечанства", значи не индивидуална невроза него невроза цивилизације. Све већи пораз религије пред напретком науке је доказ да она почива на осећању а не на разуму. Човек хоће религију, јер му је социјално нужна као свечани темељ моралних закона чију човечанску природу он не сме да призна. Као Маркс, Фројд види у религији илузију изазвану фрустрацијом својих жеља. Човек се обраћа небу, вертикалној димензији, зато што не може да оствари своје жеље у земаљској хоризонтали. Религија је нужан степен у еволуцији човечанства и у својој последњој фази она ће успоставити царство Оца против које ће устати Син, али разум ће се једног дана човеку наметнути и нагнати га да призна реални свет. Није ли онда атеизам тај који најбоље помаже човеку да се ослободи Оца? Излишно је тражити тумачење безбожа Сартровог егзистенцијализма, јер га је најтачније дефинисао он сам: "Атеизам је суров подухват - вели он - који захтева много времена. Али верујем да сам га ја довео до краја". Објашњење следи: „Егзистенцијализам није само атеизам који би се свео на доказе да Бог не постоји. Он пре свега проглашава: чак и кад би Бог постојао, то не би ништа изменило... То не значи да ми верујемо у Бога: човек треба да нађе себе и буде убеђен да га нико не може спасти изузев њега самог, чак и кад би постојао достоверан доказ постојања Божјег" ("Егзистеноијализам је хуманизам"). Укратко, био или не био, Бог нам није потребан, С обзиром да философски системи нису присупачни широј публици, требало је организовати школе, установе и клубове како би се атеизам могао пропагирати у свим друштвеним секторима. У том погледу, Запад није заостао за бољшевизмом. Осврнимо се на I.H.E.U. (International Humainist and Ethikal Union) основана 1952. године у Амстердаму, где су се амерички либерални протестанти ујединили са представницима истих тенденција из Енглеске и Немачке. Шездесетих година XX-ог века, организација, је имала 3.500.000 чланова и била проширена на 27 држава под разним именима: - American Ethical Union i American Human Association u SAD; -BFGD (Bund Freireligiosen Gemeinden Deutschlands) у Немачкој; - Humanistich Verbund у Холандији; - Ligue Francaise de l 'Еnseigment са 34.000 локалних секција у Француској; - Associazione Nationale dei Libero Pensero Giordano Bruno у Италији. Шта је њихов циљ? Левичарска струја сматра религију сујеверјем. Питање Божјег постојања је за њих изван разумног суђења. Научни прогрес се аутоматски искључити верске догме. Десничари избегавају борбени атеизам. Једни наступају као пиетисти, други као спиритуалисти, али не верују у Бога. Центристи су мишљења да хуманистички идеал треба да замени религију. Њихов хуманистички реализам одбацује уједно тоталитаризам и религиозни догматизам. Може се рећи да је то хуманизам без Бога. Човек је сам по себи морално биће које познаје законе добра и зла, тако да не може да их погази ако хоће да остане себи веран. Тај "научни хуманизам" је, под утицајем Јulian Huxley-a, постао "еволуционистицки хуманизам". По њему, човеку XX-ог века је нужно ново схватање света - нови "орган", како он каже - који ће се прилагодити напретку науке ("Religion without Revelation“, 1957). Уместо теологије засноване на надприродном откровењу та нова религија биће наука и неће имати никакво догматско "Вјерују"5 У области "педагошког атеизма", вреди бацити поглед на Јohn Dеwеy-а, главног представника атеистичких струја. Рођен је 20.октобра 1859 . Burlingtonu-у (Вермонт), а умро у Њујорку, 2. јуна 1952. Предавао је на философској катедри у Чикагу (1894-1904) и на универзитету Columbia у Њујорку, од 1905 до 1929. Његова педагогија је добила назив "инструментализам". Једно време је био близак марксизму и одушевљен бољшевичкоиа револуцијом. Накнадно ће осудити комунизам, али остати веран атеизму. Ево како се могу дефинисати његове главне теме: - Религија: пориче сваки елемент у односу на концепт Бога и религије. - Морал: пориче апсолутни морал, постојање непроменљивих етичких принципа који превазилазе човекову конкретну акцију. Апсолутно добро не постоји; постоје само релативна добра или "тренутна добра" у зависности од потребе и ситуације. - Релативност добра и зла: не може се наћи извор "ауторитета" моралних идеја. Једино постоји "ауторитет живота". Зашто треба да будема послушан, ако осећам да хоћу нешто друго да урадим? Какав ја смисао"моралне дужности"? Једино "намера" човака у акцији. Ту нема "дужности" него само интелигентно прилагођавање средстава циљевима. - Индивидум: појединац је производ друштва. Акција не иде од појединца ка друштву, него од друштва ка појединцу. - Друштво: то је извор морала. Суд о добру и злу појединац прима од друштва и средине у којој живи. Обичај је тај који формира наше понашања и наше мисли. Наш морални живот зависи од "реакције других". "Морална свест;" се може дефинисати као "предвиђање реакције друштвене средине на наше поступке". Идеја о добру и злу је плод искуства и друштва; она се рађа из чињеница, као што је из чињеница никла идеја да не треба ставити руку на ватру. - Молитва: поверити се некој страној моћи, то је знак капитулације човекове одговорности... Веровати у објективну ефикасност молитве је сувише лак пут ослобођења од животних тешкоћа.6 На подмукли начин - под изговором одвајања Цркве од Државе - ти безбожнички системи су се увукли у школску наставу и били такође званично наметнути. Изузев религије ниједан философски систем - "било да наступа у име либерализма или хуманизма - није до сада успео да оствари неки солидан "безбожнички морал. На крају, закон и поштовање закона остају као једини морални ослонац. Међутим, закони се мењају и, под притиском већине све више уступају место неморалу. У многим западним земљама су озакоњени хомосексуални бракови, лезбизам и дрога. На дужи рок ће несумњиво бити озакоњени и педофилија и родоскрвњење А то ће поколебати и равнотежу оних честитих безбожника који су до сада покушавали да опрезно иду конопцем преко амбиса. Другим речима, путем демократског законодавства, ће ускоро бити потврђен закључак Ивана Карамазова да је без Бога "све дозвољено". Последња етапа У досадашњем проучавању индивидуалног неморала видели смо да се он може довести до врхунца интервенцијом Државе, али показало се да је реч "све" шира од онога што је човекова машта у прошлости могла да замисли. У своме "Пишчевом дневнику" Достојевски се жалио што је Запад остао равнодушан према страдањима хришћанских народа под турским ропством. Али западни народи нису о томе били довољно обавештени. И кад би истину сазнали, стали би на страну мученика као Ламартин, лорд Бајрон, сликар Делакроа и други. А касније, ми хришћани под комунистичким игом смо се јадали што не чују наше вапаје. Па ни у том случају западне народне масе нису имале објективна обавештења о страдању православних народа и Цркве. О гулагу је јавност углавном сазнала тек захваљујући Сољженицину и руским дисидентима, а прогон православних хришћана био је деценијама прећуткиван. Говорило се само о споразуму између Московске патријаршије и Стаљина. Међутим, крајем XX-ог века богоборство је узело друге форме и почело да примењује нову стратегију. Десило се оно што ваљда ни сам Достојевски није могао себи конкретно да представи. Путем mass mediа, филмова и, нарочито, телевизије, народи су лажно обавештени, тако да су се неправославни хришћани широм света масовно ујединили против православних народа. Не само да их наше патње остављају равнодушним него нас мирне савесити нападају, растржу и убијају. Богоборство може да прослави свој свемирни успех. За неколико минута или неколико секунди, могуће је остварити обману која ће милионе људи повести путем зла. Снимити тројицу или четворицу туберкулозних Срба иза бодљикаве жице и то ће одмах, широм света, бити објављено као "доказ" мучеништва босанских муслимана у српским концлогорима. Па она престрављена шиптарска лица на телевизији, читаве породице које "беже прогоњене српским хордама. Да ли су то уопште шиптари и да ли беже испред Срба или се повлаче због америчког бомбардовања косовских градова, то нема никаквог значаја. Главно је показати српско "варварство", створити од Срба геноцидну нацију. Или онај муслимански топ који је, као случајној опалио ватру на сарајевску пијацу Маркале. На телевизији гледамо избезумљене цивиле који беже или на наше очи гину. Ето нам новог доказа српског злочина. И војници НАТО то потврђују. Затим, косовско село Рачак. Шиптари скинули униформе погинулих бораца У.Ч.К. и преобукли их у цивиле. Српски масовни злочин је одмах констатован. Нема бољих разлога да НАТО бомбардује Србе у Босни и на Косову. Напоредо са бомбардовањем, Срби су жигосани због геноцида над муслиманима, јер, наводно - хоће да им се освете за пораз на Косову! Крајем фебруара 2007., Хашки трибунал је званично осудио босанске Србе због геноцида. Занимљиво да је тај исти суд осудио Насера Орића на три године затворе - без оптужбе за геноцид - мада је он око Сребренице убио бар онолико Срба колико је било убијених муслимана у Сребреници. У основи, Срби су криви, што су бранили Југославију, јер се запостављају чињенице да је на почетку сукоба било 150 тенкова на хрватској страни, 90.000 устаника у Босни и близу 40.000 "герилероса" УЧК на Косову. Постоји ли негде држава која не би реаговала на тај напад? А кад је реч о страдању муслиманских "Косовара“, до данас нико на Западу није поменуо да су Срби на Косову живели под шиптарским терором почев од XVI-ог века. Срби су били на власти само за време прве Југославије, од 1918. до 1941., значи 23 године, па и тада су шиптари имали иста грађанска права као Срби. Додајмо томе 1912. и 1913. годину. Речју, 25 година српског Косова у поређењу са више од пет векова шиптарског. Очигледно, са Србима се поступа као да нису слободан и суверен народ, као да не припадају људском роду. Узмимо само један пример: Турке неће да приме у Европску заједницу, све док не буду признали да су извршили геноцид над Јерменима, док је Хрватска озбиљан кандидат за улазак у Европу, без икаквих предуслова поводом геноцида извршеног над Србима и Јеврејима. Запад се несумњиво изједначио са бољшевицима, с том разликом, што су бољшевици наступали као јавни богоборци, док су ови на Западу тајни или несвесни. Као да је њихов потајни циљ уништење Христа, правога Христа. И од оних који ту политику воде не треба очекивати покајање. Они се кају због злочина у Ираку, а никад за злочин над Србима. Као што ђаво рече у разговору са Иваном Карамазовим, помињући своје послушнике: "Каквих они могу имати грижа савести, кад савести уопште немају?“ Да, ми данас живимо у свету који не заслужује да постоји. Но ако ово није крај света и ако ово нису последњи дани Апокалипсе, немојмо губити наду. До сада су пропала сва светска царства, од римског и отоманског, све до совјетског, па ће пропасти и ово царство Новог светског поретка. Сетимо се оца Јустина Поповића, кад каже: "Кад чежња за Богом не би била саставни део људског бића, богоборци би је лако могли уништити у себи и у целом роду људском. Но чежња за Богом, идеја о Богу је срце срца људслког“7. А француски писао Пол Валери (Paul Valery) безбожан целог свог живота, пред своју смрт завршава "Свеску" ("Cahiers") у коју је записивао своје мисли опаском: "Реч љубав се повeзала са речју Бог тек почев од Христа". Љубав за Христа је извор широкогруде љубави према ближњем. Зато и Аљоша Карамазов види да се спас налази у срцу старца Зосиме: „У његовом срцу је тајна препорода свих људи, сила која ће најзад успоставити правду на земљи". Примимо у себе то Христољубље које рађа човекољубље, па ћемо победити безбожје и препородити читав свет. ____________ СУМАРНА БИБЛИОГРАФИЈА: 1.Wolfgang NASTAINCZYK, La pedagogie de l atheisme dans les pays de l Est (Педагогија атеизма у источним земљама). 2. В.ТЕНДКЈАКОВ, Чудотворнаја (Чудотворна икона). - В. ТЕКДРЈАКОВ, "Чрезвичајное проишеатвие (Изванредан догађај). - С. ЛВОВ, Спасаите наши души. - Н. ЕВДОКИМОВ, Грешница. - М. и Л. НЕМЧЕНКО, Случај на полуострву Мајаковског. Фантастичка прича. - В. РОЗАНОВ, Бог силази на земљу. А. Иванов, Тјени ишчезајут в полдењ. - Д. ЕРЕМИН, Евстратова скритња. - В. Ерсов, Вера, нада, љубав. 3. Pietro MODESTO, L atheisme dans la literature sovietique (Атеизам у совјетској књижевности). 4. Nikita STRUVE, Les chretiens en URSS, Paris, Seuil, 1963. 5. W. ENGELEN, Formes non marxistes d atheisme militant (Немарксистичке форме борбеног атеизма). 6. Gino CORALLO, Formes La pedagogie de l atheisme non marxiste. 7. Др. Јустин ПОПОВИЋ, Достојевски о Европи и словенству, Београд, издање манастир Ћелије (уредник Др. Иринеј Буловић), штампа ГРО Просвета, 1940/1981. Текстови католичких писаца су наведени по књигамаа "L atheisme dans la vie et la culture contemporaine ("Атеизам у савременом животу и култури") t. I. vol. 1 i 2, Paris, Desclee, 1968.

Благослов: Игуман манастира Хиландара Књига: ЈЕРОМОНАХ НИЛ АРКАШУ, ЈЕРОМОНАХ ВАРВАР МОРОЈАНУ - ЕКУМЕНИЗАМ Питања и одговори свима разумљиви Комплетан текст са Светосавља: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/Ekumenizam/Ekumenizam.htm ПРЕДГОВОР Живимо у ери потчињеној демократији и прогресу, у коме се Христос трансформише и Хришћанство се либерализује подобно људским страстима овог света. На све стране ничу хришћани очарани "врлинама" плурализма, привучени религиозним унионизмом и хуманистичким добрима. Ничу легије "нових православаца" који проналазе да је православље јерес и објављују рат браћи који су за њих "тврдоглави" у жељи да живе "подобно онима у стара времена". Све оно што је Христово треба да се еманципује, да еволуира, да се интегрише, разлике су негиране, осуђене на небивствовање, непризнате као вредности, истине или начела. Свети Јован Златоусти овако учи: "Ако некада будеш видео како љубав бива прогањана, немој јој давати веру уместо истине, већ се храбро успротиви, све до смрти (...) немој издати истину ни на који начин?"[1]. И даље снажно наставља: "Немој ни у ком случају примити зловерна учења љубави ради"[2]. Ни под којим видом, нико не може да верује да исповедање и проповед православне вере може да започне издајом исте. Међутим, видимо како у последњем веку, православни екуменисти нису успели да приведу нити једног неправославног, православној вери. Напротив, масовне су појаве конвертизма и преласка православних на екуменизам, упркос идеји да би "сви требало да остану верни сопственим вероисповестима", у погледу очекиваног уједињења "цркава". Познати су епископи из дијаспоре који су одбили неправославне који су желели да се крсте у Православној Цркви. Према томе, на чему је базирана и где се налази многоименовано "исповедање Православне вере" у екуменизму, када уместо да исповедамо истину, постајемо саучесници јереси и заблуда? Почевши од овог удружења састављено од јеретика, које се до сада није сретало у историји Цркве, дошло је до истог отуђивања и слепила православних представника, да су теолози и клирици са лакоћом потписивали одлуке дијалога у коме су учења апостолске и светоотачке вере преформулисана на тај начин да се јерес показује као истина, јеретици су сматрани православнима, док њихова "крштења и тајне" бивају признате као ваљане. На тај се начин, ситним корацима напредује од заједничких молитава ка причешћивању из истог путира. Екуменизам у својој лицемерној љубави "пригрљује" Цркву како би је угушила, налик паразитској биљци који усисава животни сок из стабла на коме расте. Обмана долази из чињенице што се екуменизам брка са Хришћанством и Црквом, из чињенице да екуменизам хоће да буде "православље" за православне. Ако би екуменисти сутра утемељили "групацију екумениста" и декларисали се јавно да не признају Цркву и све што је православно, већина православних се не би претерано потресло и узбудило, зато што би ову ствар видели као рађање једне нове и баналне секте. Немојмо погрешно схватити: људи су слободни да утемељују и оснивају колико год екуменизама желе или да верују у бога кога год хоће, али да не бркају или да не мешају "иноверје" са Хришћанством, лажне богове са Господом Христом, скупштине са Црквом. Али када екуменисти долазе и говоре да је Православна Црква екуменистичка, и да треба да се ујединимо са свима како би смо били "још већи хришћани", тада већ имамо велики проблем са дефинисањем тог "заједничког христа". Црква учи да било које "дело љубави" које на концу узрокује губљење спасења, није од Господа Христа већ од ђавола. Ова књижица је написана за православне хришћане који желе да пронађу истину о лажи и истинитој љубави, о миру, помирењу, толеранцији, о причешћивању; о такозваним традицијама, доктринама, о "заједничком" патримонијуму и вредностима; о томе ко је истинити Бог и која су места где је поштован у складу са правом вером и благочешчивошћу; о томе шта нас "уједињује" и шта је то што одваја нас православне од свих осталих религиозних или нерелигиозних људи; о томе шта и колико имамо права да чувамо или да издамо начела вере наших светих Отаца; захваљујући којим мотивима прихватамо или одбијамо да будемо у заједници са верницима других религија. Међу читаоцима ових редова, неки од обазривијих, могу бити непријатно изненађени са оним што је овде речено и откривено, могуће је да ће осудити "злонамерне" ставове, чак ексклузивистичке, осуђујући као намере у циљу разједињавања, шизми или као диверзију против јединства цркава. Ове потсећамо да се уједињење и јединство цркава састоји у чувању целости и неокрњености учења истините православне вере, нама остављене од светих апостола и светих Отаца, оних који искрено љубе Христа, а не у сабластима и утварама пан-религиозних агломерација одушевљених духом глобалистичко-нивелаторских реформи. Нека се не журе да нас погрешно категоришу као људе који осуђују и који су осветољубиви, који, у име "љубави" падају у замку непријатеља истине, јединог осветника и човекоубицe. Свети апостол Павле збори о гњеву Господњем, помињући тако ове ситуације нечасне пропасти: "Јер се открива гњев Божији с неба на свеку безбожност и неправду људи који држе истину у неправди" (Рим. 1, 18 ). Према томе, ова грешка екуменизма и екумениста осуђује оне који доприносе кршењу догми, а осуђују и везе са онима који "познавши правду Божију, да који то чине заслужују смрт, не само да чине то, него и одобравају онима који то чине" (Рим. 1, 32). Толико времена, древно Православље представља жртву, распињање, јединство са једином Црквом, побуну против греха и непомирљивост са духом овог света. Док ново Православље представља промену правила, увођење новина у учењима вере, трансформисање Хришћанства у многобројна ситна хришћанства и једне Цркве у пуно цркава, неисповедање истине, помирење са отпадништвом и апостатама овог века. Спознавши ово са лакоћом ћемо моћи да разликујемо истину од лажи, одвојимо светлост од таме, препознамо узани пут који води у Царство небеско од универзалног и "недискриминаторног" пута који води право у ад. Како би васкрсао, Господ Христос је морао да умре распет од руку оних који Га очекиваше да му се поклоне. Како би био распет, Господ Христос је био продат од онога који је требао да Га проповеда свету. Ако је Истина била утамничена у име "правде", ако су хуманисти убили Сина човечијег и Створитељ био пљуван и шамаран од творевине, то значи да је Православље у свом хришћанству најдрагоценије "безумље" и "побуна", оно је практично извртање "нормалности" и "врлина" овог света. Одвојени од Цркве су сви они који размишљају и расуђују "различито од светитеља Цркве", они који замењују правду и истину са "са заједницом и јединством", они што "помирљивости" жртвују свете догме и каноне, стављајући "благодети заједништва" изнад жртве за праву веру. Ово су екуменисти зидари "заједничких вредности" у којима им лажни богови дају благослов за стварање "нових религиозних свести" које се брину да се у будућности човек избави од "несрећног греха", узрокованог "фатализмом" живота у правој Православној вери. Велика скупштина лажнога "бога" тражи жртве, а они нису само "синови погибељи", јеретици, пагани, Јевреји, већ у првом реду православни хришћани, удеоничари либералних мисли, позвани да буду погубљени давши своју душу у чељусти змије антихриста, која је камуфлирана у "јавно добро" и "благостање заједништва" овога света. НАПОМЕНЕ: 1. Свети Јован Златоусти, Посланица светог апостола Павла Римљанима, Омилија 22, строфа 18, стр 60, 611. 2. Свети Јован Златосути, Посланица светог апостола Павла Филипљанима, Омилија 2, строфа 10, стр. 62, 191. НЕКА БОГ БЛАГОСЛОВИ ВА ВЕК ВЕКА ОВАКВЕ ПОДВИЖНИКЕ И ЧУВАРЕ ВЕРЕ ПРАВОСЛАВНЕ И ДА ЊИХОВИМ МОЛИТВАМА И НАС УКРЕПИ, ДАДНЕ НАМ МУДРОСТИ ДА УВЕК МОЖЕМО РАЗЛИКОВАТИ ИСТИНУ ОД ЛАЖИ, СВЕТЛОСТ ОД ТАМЕ И ДА ДО КРАЈА ЖИВОТА НЕ СКРЕНЕМО СА УСКОГ И ТРНОВИТОГ ПУТА СПАСЕЊА. АМИН, БОЖЕ ДАЈ.

ХОР БРАТИЈЕ ВАЛААМСКОГА МАНАСТИРА Северный Афон. Хор Валаамского монастыря 01 Blagovest, Agni Parfene.mp3 02 Gospodi Vozvah.mp3 03 Dogmatik, Vizantijski raspev.mp3 04 Vozvranoj Voevode.mp3 05 Dogmatik 2, Vizantijski raspev.mp3 06 Angelskija predidite snlji.mp3 07 Stihira 9-go casa rozdestvenskogo Soceljnika.mp3 08 Velikoe Slavoslovne.mp3 09 Milost mira.mp3 10 Dostojno est.mp3 11 Kondak Velikoga kanona Andreja Kritskogo.mp3 12 Pomosnik i Pokrovitelj.mp3 13 Se Zenih Grjadet.mp3 14 Ov\'jatija Otca.mp3 15 S nami Bog.mp3 16 Litijnaja stihira prep. Sergiju Germanu Valaamskim.mp3 17 Carjo nebesnji.mp3 18 Da molcit Vsjakaj plotj.mp3 19 Stihir Pashi.mp3

??????, ?????????, ??????? ?? ?? ?????? ???? ????? - ???? ?? ????? ???? ? ??? ??? ? ???? ???? ??? ??????????, ??? ???? ?? ?????? ? ????? ?????. ?? ?? ??? ??? ????? ??????????? ???????????? ??? ???? ???? ??? ??????? ? ???? ??????. ??? ? ???? ?????? ????? ??? ?? ? ????? ?? ?? ?? ?????????, ??? ?? ??????? ??????????? ?? ???? ??? ???? ??????. ????? ?? ????? ???? ??????????? ????? ??? ??????, ? ????? ?? ??? ?????????. crvenilo Oces ti onda da nas vodis kroz borbu ??? ?? ????? ????? ?????, ? ?????? ? ????? ?????.

??????, ?????????, ??????? ?? ?? ?????? ???? ????? - ???? ?? ????? ???? ? ??? ??? ? ???? ???? ??? ??????????, ??? ???? ?? ?????? ? ????? ?????. ?? ?? ??? ??? ????? ??????????? ???????????? ??? ???? ???? ??? ??????? ? ???? ??????. ??? ? ???? ?????? ????? ??? ?? ? ????? ?? ?? ?? ?????????, ??? ?? ??????? ??????????? ?? ???? ??? ???? ??????. ????? ?? ????? ???? ??????????? ????? ??? ??????, ? ????? ?? ??? ?????????. crvenilo

Митарство једанаесто Једанаеста јоште црња стража, Где демони истјазују душу За безумну гордост и охолост: За горђење Божјим даровима, За горђење здрављем и јунаштвом, За горђење стасом и лепотом Што ће црви у земљи разјести, За горђење влашћу и богатством, Чему свему смрћу конац бива, За охолост наспрам родитеља, За охолост наспрам пријатеља, За охолост наспрам сиромаха, За охолост наспрам незналица, За охолост спрам Божјег закона, За охолост спрам Божије цркве, За охолост којом Ева згреши, Адам паде и Рај се затвори. Све то душу у окове веже И држи је и дужну и тужну. То ће душа видет представљено, То ће душа чути поновљено, Поновљено од црних демона, А пред лицем Божјих ангела, И стид ће је као огањ пећи, Но с тог места не може утећи, Док се душа нечим не оправда И грехове своје не искупи. Немадне ли душа оправдања, Немадне ли других добрих дела, Много вере и суза кајања, Божјег страха, много молитава, И премного дела милосрђа, И праштања туђих прегрешења - Душа себе оправдати неће, Нит корака навише крочити, Но у крило пада демонима: У ноћ страшну, у ноћ без свитања, У дом плача, вечног шкргутања. Ако л' има других добрих дела, Много вере и суза кајања, Божјег страха, много молитава, И премного дела милосрђа И праштања туђих прегрешења - Тад се душа у висину диже, Узношена Божјим ангелима. Митарство дванаесто Дванаеста јоште црња стража, Где се душа за гнев истјазава, За гнев брзи и непокајани, И за јарост и срдиту љутњу Од које се зажарује душа, Зажарује пакленим пламеном, А скрива се за Божију светлост. Гневом Каин уби брата свога, Гневом Саул гоњаше Давида, Гнев је искра пакла огњенога И претеча свађе и убиства, Те за гнев је тешко истјазање, За гнев душе против брата свога, За гнев душе против Бога свога, За гнев душе против родитеља, За гнев душе против пријатеља, За гнев сваки осим против греха. Све ће душа видет представљено, Све ће чути поновљено, Поновљено од црних демона, А пред лицем Божјих ангела, И стид ће је као огањ пећи, Но с тог места не може утећи Док се душа нечим не оправда, И грехове гнева не искупи. Немадне ли душа оправдања, Немадне ли других добрих дела, Много вере и суза кајања, Много страха, много молитава, И премного дела милосрђа, И праштања туђих прегрешења, И још уз то молитве светаца, И Божије Мајке ходатајства, И вапаја браће и сродника - Душа себе оправдати неће, Нит корака навише крочити, Но у крило пада демонима: У ноћ тамну, у ноћ без свитања, У дом плача, вечног шкргутања. Ако л' има других добрих дела, Много вере и суза кајања, Много страха, много молитава И премного дела милосрђа, И праштања туђих прегрешења, И још уз то молитве светаца И Божије Мајке ходатајства И вапаја браће и сродника - Тад се душа у висину диже, Узношена Божјим ангелима. Митарство тринаесто Тринаеста јоште црња стража, Где се душа страшно истјазава За освету и за злопамћење, Господ рече: моја је освета! Но грешни се мимо Бога свете, Грех плаћају са двоструким грехом. Зло плаћају са злом, и са горим. И зато се душа истјазава, Јер је много душа злопамтила, Зло памтила и о злу мислила, Злом се грдним пуна напунила Као бунар водом замућеном, К'о ливада отровним змијама. Грешна душа грех ће свој видети, Све ће чути од црних демона А пред лицем Божијих ангела, И стид ће је као пламен пећи, Но с тог места не може утећи, Док се душа нечим не оправда И грехове своје не искупи. Немадне ли душа оправдања, Немадне ли других добрих дела, Много вере и суза кајања, Много страха, много молитава, И премного дела милосрђа, И још уз то молитве светаца, И Божије Мајке ходатајства, И вапаја браће и сродника - Душа себе оправдати неће, Нит корака навише крочити, Но у крило пада демонима: У ноћ тамну, у ноћ без свитања, У дом плача, вечног шкргутања. Ако л' има других добрих дела, Много вере и суза кајања, Много страха, много молитава, И премного дела милосрђа, И још уз то молитве светаца, И Божије Мајке ходатајства, И вапаја браће и сродника - Тад се душа у висину диже, Узношена Божјим ангелима. Митарство четрнаесто Четрн'еста јоште црња стража Где се душа страшно истјазава За убиство страшно душегубство, За учешће у туђем убиству, За наговор брата на убиство; За убиство жене ил' човека, Ил' нејака чеда у колевци, Ил' живога плода у утроби, За убиство пушком из заседе, Или ножем ил' мучким тровањем, За убиство руком или срцем: Ко смрт жели к'о да је убио. Своје грехе душа ће видети На овоме страшноме митарству, Све ће чути од црних демона А пред лицем Божијих ангела, И стид ће је као огањ пећи, Но с тог места не може утећи, Док се душа нечим не оправда И грехове своје не искупи. Немадне ли душа оправдања, Немадне ли других добрих дела, Много вере и суза и кајања, Много страха, много молитава, И премного дела милосрђа, И праштања туђих прегрешења И још уз то молитве светаца, И Божије Мајке ходатајства, И вапаја браће и сродника - Тад се душа у висину диже, Узношена Божјим ангелима. Митарство петнаесто Петнаеста јоште црња стража, Где се душа страшно истјазава За гатарство и за врачарије, За бајања и за одбрајања, Призивања у помоћ демона, И тражење појаве духова, И за то се душа истјазава, Све ће душа чути поновљено Што је икад на земљи гатала, Све ће чути од црних демона, А пред лицем Божијих ангела, И стид ће је као пламен пећи, Но с тог места не може утећи, Док се душа нечим не оправда И док своје грехе не искупи. Немадне ли душа оправдања, Немадне ли других добрих дела, Много вере и суза кајања, Много страха, много молитава, И премного дела милосрђа, И праштања туђих прегрешења, И још уз то молитве светаца, И Божије Мајке ходатајства, И вапаја браће и сродника - Душа себе оправдати неће, Нит корака навише крочити, Но у крило пада демонима: У ноћ тамну, у ноћ без свитања, У дом плача, вечног шкргутања. Ако л' има других добрих дела, Ако л' има вере и кајања, Много страха, много молитава, И премного дела милосрђа, И праштања туђих прегрешења, И још уз то молитве светаца, И Божије Мајке ходатајства, И вапаја браће и сродника - Тад се душа у висину диже, Узношена Божјим ангелима. Митарство шеснаесто Шеснаеста јоште црња стража, Где се душа за блуд истјазава, За страст страшну што скрнави тело, Тело скверни а дух помрачава И човека целог раслабавља. И за то се душа истјазава - За блуд телом, за блуд помислима, Ил' маштањем, песмом, ил' речима, За грешење и на грех мамљење, За венчање духа са прашином. Све ће своје блудне прљавштине, Све ће душа видет представљене, И све ће их чути исказане, Исказане од црних демона, А пред лицем Божијих ангела, И стид ће је као пламен пећи, Но с тог места не може утећи, Док се душа нечим не оправда И грехове своје не искупи. Немадне ли душа оправдања, Немадне ли других добрих дела, Немадне ли вере и кајања, И грехова својих исповести, Много страха, много молитава, И премного дела милосрђа, И праштања туђих прегрешења, И још уз то молитве светаца, И Божије Мајке ходатајства, И вапаја браће и сродника - Душа себе оправдати неће, Нит корака навише крочити, Но у крило пада демонима: У ноћ црну, у ноћ без свитања, У дом плача, вечног шкргутања. Ако л' има других добрих дела, Ако л' има вере и кајања, И грехова својих исповести, Много страха, много молитава, И премного дела милосрђа, И праштања туђих прегрешења, И још уз то молитве светаца, И Божије Мајке ходатајства, И вапаја браће и сродника - Тад се душа у висину диже, Узношена Божјим ангелима. Митарство седамнаесто Тад долази јоште црња стража Где демони истјазују душу За прељубу смрадну и пагубну, За прељубу венчаних супруга, За прељубу с венчаним човеком, За прељубу са женом венчаном, Грех је ово Богоотпадништва, Грех је ово идолопоклонства, Грех је ово крађе и неверства, Проневера понајвеће тајне, Грех је овај тешко искупити, И за то се душа истјазава. Све ће душа видет представљено, Све ће чути од црних демона, А пред лицем Божијих ангела, И стид ће је као пламен пећи, Но с тог места не може утећи, Док се душа нечим не оправда И грехове своје не искупи. Немадне ли душа оправдања, Немадне ли других добрих дела, Немадне ли вере и молитве, Немадне ли сузних покајања, Немадне ли страха Божијега, И премного дела милосрђа Наспрам бедних и наспрам невољних, И још уз то молитве светаца, И Божије Мајке ходатајства, И вапаја браће и сродника - Тад се душа оправдати неће, Нит корака навише крочити, Но у крило пада демонима: У ноћ црну, у ноћ без свитања, У дом плача, вечног шкргутања, Ако л' има других добрих дела, Ако л' има вере и молитве, Ако л' има страха Божијега, Ако л' има сузних покајања, И премного дела милосрђа, И праштања туђих прегрешења, И још уз то молитве светаца, И Божије Мајке ходатајства, И вапаја браће и сродника - Тад се душа у висину диже, Узношена Божјим ангелима. Митарство осамнаесто Тад долази јоште црња стража Где демони истјазују душу За ужасне содомске грехове, За гршења насупрот природе, За блуђења и стоколоштва И за смешу крви с рођацима - Тешки греси против Бога Жива И противу људског достојанства, И за то се душа истјазава, Све ће душа видет поновљено, Све ће чути од црних демона А пред лицем Божијих ангела, И стид ће је као пламен пећи Но с тог места не може утећи, Док се душа нечим не оправда И грхове своје не искупи, Немаде ли душа оправдања, Немадне ли душа добрих дела, Немадне ли вере и молитве, Немадне ли страха Божијега, Немадне ли сузних покајања, И премного дела милосрђа, И праштања туђих прегрешења, И још уз то молитве светаца, И Божије Мајке ходатајства, И вапаја браће и сродника - Тад се душа оправдати неће Нит корака на више крочити Но у крило пада демонима. У ноћ црну у ноћ без свитања, У дом плача, вечног шкргутања. Ако л' има других добрих дела, Ако л' има вере и молитве, Ако л' има страха Божијега, Ако л' има сузних покајања, И премного дела милосрђа, И праштања туђих прегрешења, И још уз то молитве светаца, И божије Мајке ходатајства, И вапаја браће и сродника - Тад се душа у висине диже Узношена Божјим ангелима. Митарство деветнаесто Тад долази јоште црња стража, Где демони истјазују душу, За јереси и крива учења И од свете вере одступања, Одступања од вере Христове, Како нам је Христос оставио, Апостоли свети рашили, Мученици крвљу потврдили, Светитељи славом прославили. И за то се душа истјазава, За охола своја мудровања, И догмата светих извртања По земаљском уму и памети, Мимо свето Божје откровење, Завођења људи од истине, Завођења, крива тумачења, Веровања у зла нагађања, И слављења лудих учитеља. Све што душа у томе сагреши У овоме веку краткорочну, Све ће душа видет поновљено, Све ће чути од црних демона, А пред лицем Божјих ангела, И стид ће је као огањ пећи, Но с тог места не може утећи, Док се душа нечим не оправда И грехове своје не искупи. Немадне ли душа оправдања, Немадне ли других добрих дела, Немадне ли сузних покајања, И премного дела милосрђа, И праштања туђих прегрешења, И још уз то молитве светаца, И Божије Мајке ходатајства, И вапаја браће и сродника - Тад се душа оправдати неће, Нит корака навише крочити, Но у крило пада демонима: У ноћ црну, у ноћ без свитања, У дом плача, вечног шкргутања, Ако л' има других добрих дела, Ако л' има суза покајања, И премного дела милосрђа, И праштања туђих прегрешења, И још уз то молитве светаца, И Божије Мајке ходатајства, И вапаја браће и сродника - Тад се душа у висину диже, Узношена Божјим ангелима. Митарство двадесето Тад долази јоште црња стража, Где се душа страшно истјазава За немилост и немилосрђе, За немања благог сажаљења, За немање срца ни милости Наспрам људи грешних ил' праведних, Увек проси у Бога милости: Милост прима но милост не даје, Милост прима, а немилост сеје, Таква душа са Богом ратује, Са свецима и са ангелима. И зато се душа истјазава, Све ће душа видет поновљено, Све ће чути од црних демона, А пред лицем Божијих ангела, И стид ће је као огањ пећи, Но с тог места не може утећи, Док се душа нечим не оправда И грехове своје не искупи. Немадне ли душа оправдања, Немадне ли других добрих дела, Немадне ли вере ни молитве, Немадне ли страха Божијега, Немадне ли сузних покајања, И још уз то молитве светаца, И Божије Мајке ходатајства, И вапаја браће и сродника, Метанија добрих духовника - Тад се душа оправдати неће, Нит корака навише крочити, Но у крило пада демонима: У ноћ црну, у ноћ без свитања, У дом плача, вечног шкргутања. Ако л' има других добрих дела, Ако л' има вере и молитве, Ако л' има страха Божијега, Ако л' има сузних покајања, И још уз то молитве светаца, И Божије Мајке ходатајства, И вапаја браће и сродника, Метанија добрих духовника - Тад се душа у висину диже, Узношена Божјим ангелима. Прође л' душа сва ова митарства Са ангелом својим хранитељем, Оправда ли себе за недела, За недела у овоме веку, У овоме краткорочну веку, Имадне ли више добрих дела, Више добрих него ли паклених - Тад ће душа весело се дићи И пред престо Вишњег Бога стићи, У Рај ући међу светитеље, Светитеље и красне ангеле: И красоту којој слике нема, И у живот ком сравњења нема, И у радост којој краја нема, И у славу земљи непознату, Да благује и да се радује, И са Христом у вечности живи, Створитељу вечно да се диви, Да се диви и да Га прославља - То је наук Светог Православља. Извињавам се модераторима што ово преносим на овој теми о празнословљу али морао сам да одговорим на овако слободну (у духу времена) изјаву. СВАКО ВАМ ДОБРО ОД ГОСПОДА ЖЕЛИМ.

Заиста, има ли лепше и савршеније музике и песме од појања Богу. Нека би нас Господ, све окупио у Царству Небеском да заједно са ангелима појемо. АМИН, БОЖЕ ДАЈ!

ЛИТУРГИЈА СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГ СТЕВАН МОКРАЊАЦ И ХОР РТС-а http://rapidshare.com/files/224980097/Liturgija_Sv._Jovana_Zlatoustog_i_Opelo_-_Stevan_Mokranjac.zip ЈОСИФ МАРИНКОВИЋ http://rapidshare.com/files/226991187/Liturgija_Sv._Jovana_Zlatoustog_-_Josif_Marinkovic.zip КОРНЕЛИЈЕ СТАНКОВИЋ http://rapidshare.com/files/225343300/Liturgija_Sv._Jovana_Zlatoustog_-_Kornelije_Stankovic.zip

ОСМОГЛАСНИК Православна богослужбена књига, зборник песама посвећених Христовом васкрсењу. Све песме Осмогласника разврстане су према осам црквених гласова - од I до VIII по словенском обележавању. Песме једног гласа певају се током једне седмице, а низ од осам седмица, када се изређају сви гласови осмогласника назива се столп. Циклус почиње прве недеље после Педесетнице првим гласом, и обнавља се до Лазареве суботе. ГЛАС ПРВИ http://rapidshare.com/files/224310114/01_GLAS_PRVI.ZIP ГЛАС ДРУГИ http://rapidshare.com/files/224328689/02_GLAS_DRUGI.ZIP ГЛАС ТРЕЋИ http://rapidshare.com/files/224373478/03_GLAS_TRECI.ZIP ГЛАС ЧЕТВРТИ http://rapidshare.com/files/224408439/04_GLAS_CETVRTI.ZIP ГЛАС ПЕТИ http://rapidshare.com/files/224955318/05_GLAS_PETI.ZIP ГЛАС ШЕСТИ, СЕДМИ И ОСМИ http://rapidshare.com/files/226925490/OSMOGLASNIK.ZIP СВАКО ДОБРО ОД ГОСПОДА ЖЕЛИМ.

0110_hahaha

???? ???? ?????? ????? ??? ??? ?????.... ???? ?? ??????? ?????? ????????.... ????? ?? ?? ??????????? ????? ???? ?????? ?? ?????? ??????????? ??? ?? ??? ?????? ?? ?????? ???.... ?? ????... ?? ??????.. ????????... ?? ?? ???? ?? ????.... ??? ????? ???????? ? ?????, ???? ??? ?? ?????..... ?.?. ??????, ???? ????? ?? ?? ?? ??????? ??????? 0104_cheesy ?????? ?? ???? ??????? ?????, ????? ? ??. 0110_hahaha kafa i novine ???? ????????? ??? ????? ???? ?? ?? "??????" ???? ???????? ?????. 0110_hahaha

???? ??? ? ????. ? ?? ?? ????????. 0104_cheesy

?? ?? ???? ???????? ?????? ?? ??? ?????? ?????????? (???????? ???? ??????? ?????). ??????? ??? ???? ?? ????? ?????? ? ?????? ??????????. ? ?? ???? ?? ?????? ???? ??? ???? ?????????? ?? ???? ?? ?? ??????? ???? ? ?? ?? ?????? ?? ??? ??? "????".

?? ?????? ?? ?? ????????? ????? ??????? (??? ???? ???) ?.?????, ???? ????. ??????? ?? ???? ??? ??????, ???? ?? ????? ???? ????? ? ?????. ????? ???. :smiley: ??? ??? ????? ????? ???.

ЛИТУРГИЈА ВЕРНИХ ВЕЛИКИ ВХОД Кад су, на позив свештеника, оглашени изашли из храма, почиње трећи део Литургије, коме могу присуствовати само верни, због чега се и назива ЛИТУРГИЈА ВЕРНИХ. Главни делови Литургије верних су: велики вход, припрема за освећење часних дарова, освећење дарова, припрема за причешће, причешће свештеника и верника, благодарење Богу што нас је припустио својој божанској тајни и, на крају, завршетак Литургије. После две кратке јектеније и две молитве за вернике, народ почиње да пева херувимску песму, тзв. "херувику", у којој се каже да ми тајанствено представљамо херувиме, који невидљиво носе Цара славе. Зато сада треба одбацити сваку животну бригу, тј. да не мислимо ништа о имању, слави, уживању, него да достојанствено примимо Цара свих земаљских и небеских створења, са оном чашћу и славом, којом Га славе анђелске чете на небу, кличући – алилуја. Док народ пева први део херувике, свештеник најпре чита молитву, у којој се говори о потреби духовне чистоте за оне који служе пред светим престолом, а затим, подигавши руке, говори три пута херувимску песму и на крају кади олтар и храм са солеје. Одлази затим жртвенику, узима левом руком дискос а десном путир и, кад народ престане са певањем, излази кроз северне двери, идући према средини солеје, помиње благочестиви народ, ктиторе и приложнике храма, епископа и све православне хришћане. Свештеник улази у олтар и ставља свете дарове на развијен антиминс на светом престолу, а народ наставља да пева други део херувике. Велики вход, тј. преношење часних дарова са жртвеника на свети престо, ради освећења и претварања у тело и крв Христову, што је и главна сврха Литургије верних, као и певање херувимске песме, символички представља долазак Исуса Христа из Витаније у Јерусалим, да претрпи мучења, страдања и смрт. Зато, за време великог входа, гледајући преношење часних дарова, са највећом побожношћу и поштовањем приклањамо главе, као да мимо нас пролази сам Господ наш Исус Христос, идући на муке и страдања, ради нас и наших грехова и зато треба у себи да понављамо: Сети ме се Господе у царству Твоме (Лука 23,42). Постављање часних дарова на свети престо представља распеће Христово, затим скидање тела са крста и полагање у гроб. Затварање царских двери и навлачење завесе, символички представља печаћење гроба Христовог и постављање страже око њега. ПРИПРЕМА ЗА ОСВЕЋЕЊЕ ЧАСНИХ ДАРОВА После тог величанственог преношења часних дарова на свети престо, почињемо да се припремамо за вршење свете тајне Евхаристије. Свештеник најпре произноси прозбену јектенију, у којој свака молба завршава речима: од Господа молимо (просимо). После сваке молбе народ одговара: Подај Господе! Јектенија завршава подељивањем мира и позивом свештеника на међусобну љубав: Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали, а народ прихвата: Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу једносушну и нераздељиву. На ове речи верни су дужни да испуне своје душе љубављу према својим ближњима, да од срца опросте све увреде и да сви у себи гаје међусобну чисту и братску љубав у Исусу Христу. Без таквог расположења душе, присуствовање на Литургији не може бити Богу угодно, а ни нама корисно (Марко 11, 25–26; Матеј 6,15). Да би достојно и са вером могли приступити светој тајни, позива нас свештеник речима: Двери, двери, премудрошћу пазимо! У старо време тај возглас се односио на специјалне вратаре, да пазе како нико не би улазио, ни излазио из храма. Сада нас овај возглас подсећа да затворимо врата срца свога за све што није добро. Само у љубави и једномислију, тј. у истој вери и нади може се вршити велико и страшно богослужење тајне Тела и Крви Христове. Зато, приступајући му, ми читамо Символ вере, у коме су укратко изложене основне истине хришћанске вере. За време читања Символа вере, свештеник маше воздухом изнад светих дарова. Тиме он изражава снагу молитве о силаску Духа Светог на дарове и њиховом освећењу. Откривање дарова и отварање завесе на дверима, означава да ми своју веру исповедамо пред лицем самога Господа. И следећи возглас: Стојмо смерно, стојмо са страхом, пазимо да свети принос у миру узнесемо, упућује нас како треба да стојимо пред Господом и да будемо постојани у вери. Народ прихвата ове речи и допуњава их: Милост мира – жртву хвале, јер је Богу најугоднија жртва – наша љубав према душевном миру и душа чиста пред Господом. После упућеног благослова, свештеник нас позива да уздигнемо своја срца ка Господу. У најузвишенијем часу Литургије, хришћани треба да уздигну осећања и мисли од земаљског ка небеском, да одбаце све животне бриге и да управе срца ка Богу човекољупцу. "ЉУБИМО ЈЕДНИ ДРУГЕ, ДА БИСМО ЈЕДНОДУШНО ИСПОВЕДАЛИ: ОЦА И СИНА И СВЕТОГА ДУХА, ТРОЈИЦУ ЈЕДНОСУШТНУ И НЕРАЗДЕЉИВУ"! КАНОН ЕВХАРИСТИЈЕ Подсећајући на Спаситеља, Који је на Тајној вечери благодарио, свештеник, клањајући се пред светим престолом, говори: Заблагодаримо Господу! Од тог момента почиње КАНОН ЕВХАРИСТИЈЕ (тј. строго, по правилу установљени поредак самог освећења дарова), најважнији део Литургије. Народ пева: Достојно је и праведно клањати се Оцу и Сину и Светоме Духу..., а за то време свештеник чита евхаристијску молитву, узима звездицу, додирује њеним краковима дискос, говорећи гласно завршетак молитве: Победничку песму појући, кличући, узвикујући и говорећи, а народ пуним гласом наставља: Свет, свет, свет, Господ Саваот, (Саваот – Господ над војскама) Пуно је небо и земља славе Твоје; Осана (осана, јеврејска реч – Господе спаси) на висинама, благословен који долази у име Господње; Осана на висинама. Свештеник за то време наставља да чита евхаристијску (благодарствену) молитву, која се завршава речима: "узевши хлеб у своје свете и пречисте и непорочне руке, благодарив и благословив, осветив, преломив, даде својим светим ученицима и апостолима, рекавши: (тада показује руком на дискос и Агнец на њему и наставља гласно да говори) Примите, Једите, ово је тело моје, које се за вас ломи на отпуштање грехова". Показујућу на чашу говори: Пијте из ње сви, ово је крв моја новога завета, која се за вас и за многе пролива на отпуштање грехова. На оба ова позива народ одговара са Амин. У краткој молитви, коју свештеник чита тихо, спомињу се крст, гроб, тридневно васкрсење, узношење на небо, седање са десне стране Оца и други славни долазак, а гласно изговара: Твоје (дарове) од Твојих (многобројних дарова, које си сам изабрао на Тајној вечери) Теби приносимо за све (што је поменуто у претходној молитви – крст, гроб, васкрсење и др.) и свега ради (ради нашег спасења), а народ прихвата: Теби (зато) певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш. ОСВЕЋЕЊЕ ДАРОВА Свештеник сада чита молитву, у којој се директно обраћа Духу Светом, да сиђе и освети дарове, да их претвори у тело и крв Христову. Тек после ове молитве усуђује се православни свештеник да благослови дарове последњим, завршним благословом. Настаје најсвечанији тренутак Литургије. Врши се тајна која је недоступна и анђелима. Припремљен благодаћу Духа Светог, свештеник благосиља Свети Агнец и тихо говори: И учини овај хлеб часним телом Христа Твога. У том тренутку звони први пут звонце у олтару (обичај прихваћен у северним епархијама), а народ тихо и побожно пева: И молимо Ти се Боже наш. Свештеник сада благосиља путир и тихо говори: А што је у чаши овој (учини) часном крвљу Христа Твога. По други пут звони звонце, а народ понавља: И молимо Ти се, Боже наш. Свештеник крсним знаком благосиља путир и дискос заједно и говори: Претворивши их Духом Твојим Светим. И трећи пут звони звонце, а народ громким гласом и отегнуто пева: И молимо Ти се, Боже наш. Од тог тренутка, силом Духа Светог, часни дарови су освећени и претворени. Претворен је хлеб у истинито тело Христово, а вино (са водом) у истиниту крв Његову, иако пред нашим очима остају у свом природном облику. Свештеник пада ничице пред светим престолом и захваљује Богу што га је удостојио овог најузвишенијег свештенодејства. Тренутак освећења дарова и њиховог претварања у тело и крв Христову је, према томе, најсветији и најузвишенији тренутак. Стога се звоњењем великог звона са звоника опомињу не само присутни у храму на побожније мољење, него се тиме објављује и свима који нису у храму, докле год допире звук звона, да оставе за часак своје послове и разговоре, да сједине своје молитве са молитвама које се приносе у храму. Као што је жртва Христова на крсту била принесена за цео свет, исто тако се евхаристијска жртва приноси за цео свет, што се нарочито изражава у молитвама после освећења дарова, кад се свештеник појављује као посредник између Бога и целе васељене. Свештеник се моли за оне који су спремни да се причесте светим даровима, затим за умрле и најзад за живе. За причеснике свештеник се моли, да им свети дарови буду на будност духа, за опраштање грехова, за заједницу Духа Светог, а не за суд и осуду. Свештеник се моли да Бог, због молитава светаца, погледа и на нас. Узвишеним гласом спомиње свештеник Владичицу нашу Богородицу, пречисту Дјеву Марију, да би тиме показао дубоко поштовање, које припада Мајци Божјој и царици свих светих, најмоћнијој нашој посредници пред престолом Божјим, а помињемо и све остале, због којих је извршено ово жртвоприношење. Богородица је такође човек и зато је њено спасење, као и свих осталих људи, било извршено од стране Христа. Живе и упокојене чланове Цркве свештеник помиње тихо, шапатом, а само архијереја помиње гласно. Поменувши црквену власт, свештеник моли од Господа једнодушност и мир за целу Цркву и посредује за све људе света Помени Господе град овај у коме боравимо, сваки град и земљу и оне који вером бораве у њима. Помени Господе оне који плове, путнике, болеснике, патнике, заробљенике и спасење њихово... И наставља гласно: И дај нам да једним устима и Једним срцем славимо пречасно и величанствено име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа... Благосиљајући присутне, свештеник завршава КАНОН ЕВХАРИСТИЈЕ. Почињући припремање верника за примање свете тајне, тј. за причешће, свештеник произноси по други пут прозбену јектенију, у којој се моли за опроштење наших грехова и за добијање мирног, светог и безгрешног живота. Ова јектенија се завршава свечаним читањем молитве Господње (Оче наш...). ПРИПРЕМА ЗА ПРИЧЕШЋЕ Стојећи пред светим престолом свештеник говори узвишеним гласом: Пазимо! Светиња светима! Пажљиво узима прстима обе руке Свети Агнец и подиже га увис, што означава узношење Спаситеља на крст и распеће, а речи нас подсећају да се светиња, тј. тајна причешћа, даје само светима. Народ на то смирено одговара: Један је свет, један је Господ Исус Христос... тј. нико од људи није свет сам по себи, већ да светост добија од јединог светог Исуса Христа и сваки треба да се труди, да по мери своје духовне моћи добије освећење. Да би показао Спаситељеве муке на крсту, разлама свештеник Агнец на четири дела и те делове унакрсно размешта на дискосу. Затим узима Један део, на коме пише Исус, спушта га у путир и потом улива топлу воду, топлоту. Сједињење тела Христовог (Агнеца) са божанском крвљу, означава васкрсење Христово, а топла вода се сипа у путир да би се ми причестили топлом крвљу Христовом, Јер је у живом телу топла крв. Свештеник се причешћује у олтару, а народ за то време пева песму, која се зове причастен. То је неки стих из Светог писма или одговарајућа песма. Причешће свештеника у олтару подсећа нас на васкрсење Христово унутар запечаћеног гроба. Они се причешћују одвојено телом (од честице на којој пише Христос) и крвљу из путира, како су се у старини причешћивали сви верници. Сада свештеник припрема свете дарове за причешће верника, дроби честице НИ–КА на ситне делове, према броју причесника, читајући при том речи пасхалних (васкршњих) песама и сипа их у путир. Ако нема причесника међу верницима, онда ће сада у путир сипати све честице са дискоса. ПРИЧЕШЋЕ ВЕРНИКА Кад је свештеник припремио причешће за вернике, отвара царске двери и износи Свету чашу, позивајући вернике речима: Са страхом Божјим, вером и љубављу приступите! Показивање путира на дверима представља јављање васкрслог Христа апостолима, а ученици који су видели Васкрслог, поклонили су Му се. Верници са побожношћу и прекрштеним рукама на грудима долазе на солеју, где за свештеником понављају молитву пред Свето причешће. У њој исповедамо нашу веру у Свету тајну причешћа и молимо Господа нашег Исуса Христа, да нам опрости наше грехе, које смо учинили хотимично и нехотимично, речју или делом, да би се могли неосуђено причестити. Молимо Господа да нас припусти Светој тајној вечери, не зато да би дали издајнички пољубац као Јуда, већ да би рекли као онај разбојник, који је био распет са Христом: Сети ме се Господе у царству Твоме! Прилазећи Светој чаши сваки треба да каже своје име. Свештеник причешћује вернике кашичицом, захвативши тело и крв и говорећи: Причешћује се чедо Божије (име) часним и пресветим телом и крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа на отпуштање грехова и на живот вечни. Причешћени верник брише уста убрусом, целива подножје путира, узима парче просфоре, клања се и одлази устрану, да пажљиво сачека крај Литургије и благодарствену молитву, коју ће свештеник прочитати после причешћа. За време причешћа народ пева: Тело Христово примите, извор бесмртности окусите! Кад су се сви припремљени верници причестили, уноси свештеник путир у олтар и сипа у њега све честице са дискоса, које су извађене на проскомидији. Затим руком благосиља вернике, а народ изјављује кроз песму: Видесмо светлост истинску, примисмо Духа небеског, нађосмо истиниту веру, клањамо се нераздељивој Тројици, јер нас је она спасла. И последњи пут износи свештеник на двери Свету чашу, осењујући њоме све присутне, уз речи: Свагда, сада и увек и у векове векова. Они који се нису причестили, клањају се Светој чаши, сећајући се вазнесења Христовог на небо. Добивши велику радост у причешћу светим тајнама, ми благодаримо Богу у молитви, коју народ сложно пева: Да се испуне уста наша хвале Твоје, Господе, јер си нас удостојно да се причестимо светим Твојим тајнама... Благодарење се наставља и у последњој јектенији, коју изговара свештеник, затварајући антиминс на светом престолу. ЗАВРШЕТАК ЛИТУРГИЈЕ Свештеник објављује завршетак Свете литургије и, припремајући вернике за достојан излазак из храма, каже: У миру изиђимо! Но појци, у име свих верника, изјављују жељу, да не излазе из храма друкчије него у име Господње, да добију благослов именом Господњим. Тада свештеник стаје иза амвона и чита молитву, у којој укратко понавља молбе целе Литургије: он моли да Господ спаси свој народ, да благослови оне који Њему припадају, да сачува пуноћу своје Цркве и да освети оне који воле лепоту дома Божјег, да не напусти оне који се у Њега надају, јер је сваки дар савршен који долази одозго, од Оца светлости, коме треба непрекидно да узносимо хвалу и славу, на шта народ три пута пева: Нека је благословено име Господње од сада и до века! Завршавајући Литургију, свештеник произноси отпуст, призивајући свете Божје угоднике, да посредују за људе. Верници прилазе свештенику да целивају часни крст, а он им раздаје антидор, нафору, тј. остатке просфора из којих је извађен Агнец и остале честице. Нафора се даје онима који се нису причестили на Литургији (јер сви верници нису увек спремни и достојни да приме Свето причешће). Отуда се нафора и назива антидор – што значи: уместо дара Свете евхаристије. На тај се начин постиже јединство оних који су се причестили са онима који се нису причестили. Овим се унеколико испуњавају речи Светог апостола Павла: Јер је један хлеб, једно смо тијело многи, пошто се сви од једног хлеба причешћујемо (1. Коринћанима 10, 17). Давање нафоре чини се у спомен на агапе (вечере љубави), заједничке трпезе хришћанске заједнице из првих времена Цркве. Од остатака принесених дарова, а у сврху помагања сиромашних, одржавале су се агапе – заједничко братско обедовање, као видљив знак међусобне љубави и хришћанског јединства. На место ових агапа Црква је уобичајила да, после Литургије, подели вернима остатке благословеног хлеба, у знак њихове заједнице са Црквом. У знак те заједнице нафора се шаље кући онима, који због болести или каквог другог оправданог разлога, не би могли да дођу у цркву на Службу Божју. Нафора се обично једе пре сваког другог јела тога дана.

КРАТКО ТУМАЧЕЊЕ СВЕТЕ ЛИТУРГИЈЕ Протојереј - ставрофор Душан Колунџић ПРОСКОМИДИЈА Свештеник који је спреман за служење Литургије улази у храм, чита пред олтаром одређене улазне молитве, целива иконе и улази у олтар. Ту целива Јеванђеље и свети престо, облачи свештене одежде, пере руке и стаје пред жртвеник, да би отпочео вршење проскомидије (реч проскомидија значи приношење, приношење на жртву хлеба и вина). Стојећи пред жртвеником, свештеник узима прву просфору, чини копљем на њој знак крста и, читајући молитве и речи из Исаијиног пророштва о Христу, вади коцкасти део, који се од тог момента назива АГНЕЦ (Јагње) и представља Христа који се жртвује за људе. Свештеник ставља Агнец на средину дискоса, расеца га са доње стране унакрсно, а са горње пробада копљем, као што је римски војник пробо ребра Христова. Пошто је тада из Христа истекла крв и вода, улива свештеник вино и воду у путир. Из друге просфоре вади се троугласта честица у част Пресвете Богородице и ставља се десно од Агнеца. Из треће просфоре вади се девет честица, у спомен чинова светих: пророка, апостола, светих отаца, мученика, преподобних, бесребреника и других, а стављају се лево од Агнеца, у три реда по три честице. Из четврте просфоре ваде се честице за живе, а из пете за упокојене чланове Цркве и те се честице ређају испод Агнеца. Агнец ће се у току Литургије претворити у тело Христово и њиме ће се причестити свештеници и верници. Остале честице ће се, после причешћа, сипати у путир, где се налази крв Христова, да би крв Христова очистила грехе свих оних чија имена је свештеник поменуо вадећи честице, и да би се сјединили са Христом. Остатке просфора, из којих је извађен Агнец и друге честице, раздаје свештеник после Литургије свим присутним верницима. После завршетка вађења честица свештеник благосиља кадионицу и, окадивши звездицу, ставља је на дискос. Затим окадивши покровце, ставља их на дискос и путир, а све прекрива највећим покривачем (воздухом). Уз то говори молитве у којима моли Бога да прими ове дарове и да се сети свих који су принели ове дарове и ради кога су принесени. Проскомидија нас подсећа на рођење Христово, а такође и на страдање Његово. Рођење је било у тишини, људи Га чак нису ни приметили. Само су анђели певали на небесима и пастири су се поклонили новорођеном Спаситељу. Због тога се проскомидија и врши у тишини. Свештеник све молитве изговара полугласно. Често се проскомидија врши у току јутрења или часова. По завршетку проскомидије свештеник кади олтар и храм. ЛИТУРГИЈА ОГЛАШЕНИХ Оглашени су били они људи који су се припремали за крштење, за прелазак у хришћанску веру. Црква их је пре крштења поучавала у науци Христовој, па је допуштала оглашенима или катихуменима (катихизирати – значи поучавати у вери) и покајницима, као и Јеврејима и многобошцима, да присуствују овом делу Литургије, да би упознали веру Христову. Тако се, по њима, овај део Литургије назвао – Литургија оглашених. Оглашени нису стајали заједно са вернима, него на нарочитом месту у цркви, у припрати. На ђаконов позив: Ви који сте оглашени, изиђите! – морали су изићи из храма, да би могао почети трећи део Литургије – Литургија верних. Литургија оглашених, у Цркви првих векова, састојала се из певања псалама, читања Светог писма, проповеди и молитава за оглашене и покајнике. Ово и данас, са малим изменама, сачињава Литургију оглашених. По завршетку проскомидије, звоњењем свих звона, објављује се почетак Литургије, коју свештеник почиње слављењем Бога, тројичног у лицима: “Благословено царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова – на шта народ, као из једног грла, одговара –АМИН, нека тако буде. Стојећи у олтару, пред светим престолом, свештеник произноси велику јектенију (ако служи ђакон он све јектеније произноси испред олтара, са солеје). Јектенија је, уствари, ревносна, усрдна молитва, низ кратких молби, којима се народ побуђује на молитву, а иза сваке молбе народ одговара: Господе помилуј, тј. Господе, смилуј се на нас. Свештеник се моли за мир у свету, за народ, за архијереја и свештенство, за погодно време и изобиље земаљских плодова, за оне који плове, путују, страдају, болују, као и за избављење од свих опасности и невоља. На крају јектеније чита свештеник молитву, а народ пева први антифон. Антифон је наизменично певање или читање стихова из псалама у десној и левој певници. Стиховима Старог завета додају се песме Новог завета. Овим сједињавањем оба завета приказује се јединство људи, који заједничком хвалом славе и величају моћ и доброту Божју. У нашој богослужбеној пракси има три врсте антифона на Литургији. То су: антифони свакидашњи, антифони изобразитељни и антифони празнични. Свакидашњи антифони се певају у радне или тежатне дане; изобразитељни у суботе и недеље, на празнике Богородичине и светитељске; празнични – на велике Господње празнике. Као што се види, најчешће се употребљавају изобразитељни антифони. Назив су добили отуда што се певају на изобразитељној, која понекад замењује, изображава Литургију. Први антифон је уствари 102. псалам ("Благосиљај, душо моја, Господа..."), или како се популарно каже – прва слава. Други се антифон састоји од 145. псалма и песме "Јединородни Сине...", која говори о оваплоћењу Христовом – то је друга слава. Трећи антифон чине стихови блаженстава и песама које су позајмљене са јутрења, из тзв. канона. Између антифона говори свештеник малу јектенију и чита молитве антифона. Ове молитве, као и остале (које чита свештеник) у току Литургије, свештеник чита тихо у олтару, да Литургија не би била исувише дуга. МАЛИ ВХОД При крају певања стихова блаженстава врши се мали вход. У старо време Јеванђеље се није налазило на светом престолу, већ у нарочитом спремишту. У току богослужења износило се и стављало на свети престо. Тада се први пут пред очима верника појављивало Христово јеванђеље и зато мали вход представља излазак Христа на проповед. Свештеник, носећи Јеванђеље на грудима, излази кроз северне двери и иде преко солеје према царским дверима, говорећи тихо молитву входа, која говори о томе да анђели Божји служе заједно са свештеником Литургију. На средини солеје свештеник благосиља вход (улазак), целива Јеванђеље и онда, подигавши га високо изнад главе, говори на царским дверима: Премудрост, стојмо смерно! Овим речима позива свештеник вернике на пажњу, јер ће ускоро наступити читање Светог писма. Верници, видећи Христа међу собом (Јеванђеље представља Христа), клањају Му се и моле Га да их спасе. ТРОПАРИ И КОНДАЦИ НА ЛИТУРГИЈИ После входа са Јеванђељем певају се тропари и кондаци, кратке песме, у којима се слави празник или свети, да би се означило да се Христово учење остварило у животу Божјих светаца и да би се светима, као извршитељима Христовог учења, указала част која им припада. Певање тропара и кондака завршава се обично песмом у част Пресвете Богородице. Док се певају тропари, свештеник тихо чита молитву, у којој моли опроштај грехова за себе и све који стоје у храму, који од Бога моле снагу да би Му могли праведно служити. Молитва завршава возгласом: Јер си свет Боже наш, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. – Амин. ЧИТАЊЕ АПОСТОЛА И ЈЕВАНЂЕЉА Песма Свети Боже, свети Крепки, свети Бесмртни, помилуј нас уведена је у богослужење још у 5. веку, после једног чудесног догађаја у Цариграду, када је град био спасен од земљотреса, а чула се песма анђеоска, овакве садржине. На неке Господње празнике, уместо ове песме, пева се: Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте, Алилуја. На Крстовдан (14/27. септ.) и Недеље крстопоклоне пева се: Крсту Твоме клањамо се Господе и свето васкрсење Твоје славимо. Ђак, који ће читати апостол, прима од свештеника благослов и одлази на средину храма, док појци певају прокимен, одређени стих из Светог писма Старог завета. У апостолу се читају одломци из Дела (светих апостола) и посланица светих апостола. За време читања апостола народ стоји, а свештеник кади олтар и цео храм са солеје – да би тиме означио како се читањем Светог писма раширио дар Духа Светог, како се излио на све крајеве света и у душе верника миомирис Христовог учења. Слушајући читање апостола, ми се сећамо позива Христовог, упућеног ученицима, када су они све оставили и пошли за Њим и почетка проповеди апостола, на коју их је Христос послао. Свештеник затим тихо чита молитву пред светим јеванђељем, у којој моли Бога да нас обасја својом светлошћу, како би могли разумети јеванђеље које ће нам се читати. После читања апостола, које се завршава песмом алилуја (јеврејска реч, а значи – хвалите Господа), свештеник припрема вернике за слушање светог јеванђеља. За читање јеванђеља пале се свеће, да би означиле светлост јеванђелске истине, која је продрла кроз таму неверовања, а у којој су се налазили народи пре Христовог доласка. Овом светлошћу се и данас просвећује ум свих оних који у Христа верују и Његову науку слушају. Свештеник узима Јеванђеље са светог престола и износи га на царске двери, показујући тиме да су и апостоли, ради проповедања Јеванђеља, изашли из Јерусалима. Ту се Јеванђеље, ради читања, ставља на специјални сталак – налоњ, а ако служи ђакон, налоњ ће се ставити на амвон (округло узвишење на солеји). Јеванђеље нам излаже сведочанства о животу Господа Исуса Христа, говори о Његовом учењу, делима и чудима, па зато сви верници треба пажљиво и прибрана духа да га слушају, право стојећи, а преклоњене главе, показујући на тај начин, да су спремни да извршују учење Христово, објављено у Јеванђељу. ЗАВРШЕТАК ЛИТУРГИЈЕ ОГЛАШЕНИХ Убрзо после читања јеванђеља завршава се Литургија оглашених, јер су читање Светог писма и проповед за оглашене били најважнији. Свештеник затвара царске двери и говори сугубу јектенију (што ће рећи – удвостручену), која је добила име по томе што се у почетку ове јектеније, у два маха, удвојено, обраћамо милосрђу Божјем, а народ на молбе одговара са три пута Господе помилуј. Молбе су упућене за здравље и напредак народа и архијереја, за оне који су подизали храмове и помагали их, као и за све православне хришћане. У наставку ове јектеније може се, по потреби, произносити и јектенија за упокојене, у којој се молимо за опроштење грехова умрлих хришћана. Овај део Литургије завршава се јектенијом за оглашене, а за то време свештеник на светом престолу развија антиминс. Зашто се данас, када у Цркви званично нема катихумена, кад нико не напушта храм на позив: оглашени изиђите..., ипак на Литургији читају јектеније за оглашене? Зато што и међу хришћанима има много таквих, који би се могли убројати међу оглашене јер, иако су крштени, ипак својим животом показују да нису достојни да учествују у Литургији. Сви они који се не кају за учињени грех, који свесно крше заповести Божје и заповести црквене, који у својој души гаје мржњу и зло према својим ближњима, требали би, на свештеников позив, да изиђу из храма, као што су некада излазили покајници и катихумени старе Цркве. Оглашени су, такође, и сви они малолетни и пунолетни потомци православних предака у бившим комунистичким земљама, а који до сада још нису крштени. У старо време, заједно са оглашенима, излазили су из храма и они хришћани који су згрешили, које је Црква на извесно време одлучивала од учешћа у вршењу свете тајне Евхаристије. Позив оглашенима да изађу из храма, напомиње нам да, ако би нам Црква судила онако како је судила у старо време, многи би од нас заслужили да изађу из храма, пре најважнијег дела Литургије, Евхаристије.

?? ?????? ?? ?? ????????? ????? ??????? (??? ???? ???) ??? ???????? ?? ??????????? ?????? ?????.

??? ???? ?? ?? "??????? ?????????" ??? ??? ???????.

??????? ?? ????? ??? ?? ??????? ? ?? ???????? ?????? ???? ????????? ?????? ?????? (??? ?? ??????????? ?? ???? ???). ??? ? "??????" ???????? ?????? ???? ?????? ?????????? ???? ???? ?????? ??????????? ?? ?? ??? ??? ?? ???? ?? ?????. ? ?????? ?????? ?? ?????? ?? ?????? ????? ?????? ???? ???? ??????? ???? ?? ??? ????? ?? ?? ??????????? ? ?? ?? ?? ???? ????? ?????? ???????, ??? "??????" ? ??. ????? ????? ?????? ???????? ? ???????? ?? ??? ??????? ???????????? ?? ?? ?? ???? ???????? ????? ???? ?? ???????????? ??????? ???? ?? ????? ?? ???? ??????. ???? ?????? ? ???????? ?? ???? ???? ? ???? ??????? ??????????, ??? ??? ?? ???????? ????????? ??????? ? ????? ??? ? ?? ?? ?????? ????? ??????? ?????? ??? ???? ?? ?? ?????? ??????? ??????????? ? ??????????? ???? ???? ?? ?????? ????? ??? ????????? ???? ???? ?? ???? ? ????? ????? ?????? ???? ??????????? ? ????????????. ???? ?????? ?? ?? ?????? ???? ????? ???????? ? ??????????, ???? ??? ?? ??? ?????. ????? ?? ????? ?? ??????? ????? ?????????.

?? ? ?? ???? ????? ????? ?? ?????? ???????? ?????. ?????? ??? ? ?? ??? ??? ?? ???? ??????? (? ??????? ?? ??????, ? ????? ??????, ? ??? ???????), ??? ??? ???? ??????? ???????? ?????? ?? ??????. ?? ?????? ?????? ?????, ???? ??? ?? ????? "?? ??????" ????? ??? ??? ??? ????? ??? ?????/??????? ? ??????? ?? ?? ???????????? ?? ???? ?????? ??? ?? ???????/???????. ??? ? ???? ????? ??? ??? ????? ????. ?? ??? ?????... ? ??????? ????? ? ?? 1000-?? ??? ???? ?????? ???? ?? ?? ??????? ???? ? ???? ?? ?? ??? ?? ????. ???? ?? ?????? ?? ??????? ??????? ?? ????????? ???????. ????? ?? ????? ?? ??????? ????? ????? ????. ???????. ??? ?? ?????, ????? ??? ? ??????. :smiley:

????? ?? ?? ?? ?? ??? ???????? ???? ? ?????????????? ??????. ??? ??????? ?? "?????????" ???? ?? ????????? ? ?????? ?????? ?? ???? ???????? ????? ????? ????, ???????????? ?????? ? ????? ???? ?????. ????? ???? ?? ?????? ?????? ?? ???? ???? ???? ??????????? ? ?? ??????? ??????? ? ?? ??? ??? ???? ? ???? ???? ?????? ??? ?? ?? ?????????? ? ?? ?? ????? ? ????? ??????? ?? ??? ?? ? ???? ???????? ???? ??????? ??????. ???? ?? ???? "???" ?????. ????? ?? ????? ?? ???????. ???????.