Милан

А овде на форуму треба обавезно избегавати представљати рокенрол у било каквом позитивном светлу (а ви као да личним примерима радите супротно) јер се тиме саблажњавају верни а знамо коме то једино иде на корист. Књига монаха Арсенија "БОГ И РОКЕНРОЛ" Једно лично сведочанство Повод за писање овог текста је књига „Бог и рокенрол“, која се са благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског др Артемија недавно појавила у издању манастира Црна Река. У књизи су дата, како је већ у поднаслову речено, „сећања и изводи из дневника једног монаха о његовом вољеном и најбољем пријатељу из младости, покојном сликару Душану Герзићу Гери, и још понешто о Богу, души, Цркви, савременој уметности и данашњем времену“. До сада најбољу рецензију ове књиге дао је Александар Марић, песник из Краљева: „Пред нама је књига сведочења о узлету и страдању рокенрол генерације. То је прича из угла непосредног учесника дешавања у уметничким круговима осамдесетих и почетка деведесетих. Ова књига је и јавна исповест и подсећа на прва времена хришћанства, када су се верници јавно исповедали пред Црквом. Она је враћање дуга и ревновање за више дарове и опрост грехова читаве генерације пострадале у безданима наркоманије. Ова књига је и созерцање животних питања уметника и смисла саме уметности. Она даје и многе одговоре и практичне савете како се одупрети вештачким стимулансима и на кључним местима и раскршћима тема даје молитве снажне поетике и пуне искрености у обраћању Богу. Ова књига је и албум слика који осликава модерну уметност која је стварана под утицајем палих духовних сила и даје свакој пандан у иконографском представљању Господа Христа и Богородице, преко Светих ратника, до Анђела, доласка Господњег и, наравно, Пантократора - Господа нашег Сведржитеља Исуса Христа. Ова књига је и историја микро средине коју је задесила макро трагедија. Ова књига је и побуна културе живота против културе смрти. Она је и велики знак узвика за нове генерације које су кренуле истим душегубним путем или то тек намеравају. Две су, потцртали бисмо, посебне вредности ове књиге. Свако њено поглавље завршава се молитвом за све оне који луташе и још лутају светом рокенрола, у великим душевним ломовима и без јасног ослонца у смислу живота. Ова дирљива молитвена сећања на себе некадашњег, своје пријатеље и све младе људе доносе књизи једну искрену ноту хришћанске љубави и бриге за спасење ближњих, што нам данас често недостаје. Писано штиво не би било довољно сугестивно да није ликовних илустрација књиге које недвосмислено сведоче о два духа овог света: деформисаним, поцепаним и наказним ликовима палих анђела и иконичним представама Бога и Божјих светитеља. Френсис Бејкон, Пабло Пикасо, Радован Хиршл и њихов српски ученик Душан Герзић наспрам Андреја Рубљова, Теофана Грка и других, непознатих иконописаца најлепших православних фресака. Ко не разуме текст, разумеће слику. Ова књига није теоретисање некога ко има нешто против рокенрола. Она долази из самог срца једне људске судбине која је тај пут до краја прошла, осетила на својо кожи његову лаж и стајала пред самоубиством. Попут Преподобног Серафима Роуза, највећег америчког подвижника 20. века, и овај српски монах прошао је сва београдска и њујоршка искушења и био избављен Божјим промислом да о свему томе посведочи новим генерацијама. И никаквој теорији се не може више веровати од ове исповести о читавој једног генерацији београдске омладине из добростојећих комунистичких породица, углавном разведених родитеља, која је пробала све не налазећи ништа, изузев духовне и физичке смрти. Књига опомиње на озбиљно схватање рокенрола. Још једном: не као музике и пролазне тинејџерске моде, који не морају бити спорни, већ као начина живота који настоји или само да промовише сјај и беду телесног човека, или да глуми духовна трагања која се пречесто испоставе као путеви без повратка.

?? ?????? ?? ?? ????? ?????? ??? ? ?? ???? ??? ??????. ??? ???? ?? ?? ?? ?????????? ??????????? ????? ??????? ? ????????? ????????? ?????????? ???? ??????? ?? ????? ???? ??? ??? ?? ????? ???? ? ?????? ???? ????? ??????? ? ?????????? ?? ??. ? ??? ?? ?? ?????????? ??????? ???? ???????? ?????? ?????????? ?? ??????? ??????? ?? ????? ?? ?? ?????, ?? ??? ?????? ?????? ?? ????? ? ??????? ???????????? ? ??????? ??????? ????????? ?? ??? ??? ?? ??????. ?????? ?? ???? - ?? ????. ????? ????? ?? ??????? ?????.

Ja znam za taj program koji prepoznaje engleski jezik, dobrih devet-deset godina. ??? ??? ???? ???? ?? ?? ? ?? ?????. ??? ?? MS Office-a XP ???? ?? ???????? ??????????? ???????????? ????? ?? ??? ????? ????????? ????? ??? ???????? ??????? ???? Office ???????????? (??? ?? ?? ???? ???????? ???? ???????? ? ?????? - ?? ??????? ??????? ?? ?? ???? ???? ?????). ??????? ? ???????? ???? ??? ???? ????????? ????? ?? "?????????????" ????????? ??? ????? ?????? ????????? ??????. ??? ??????? ???? ?? ?????????? ????? ?? ????? ????? ? ???????????? ?? ? ????? ????...??? ????? ????? ????. 0110_hahaha

??? ?? ? ?????? ???? ??????? ?????? ????? ??? ???? ? ????? ??????? ? ???? ????????, ??????, ???????????? ? ?????????????? ??????? ? ????? ???????. ??? ???? ????? ???????? ??? ?? ??? ????? (??? ??? ??????? ??. ??????? ????? "??? ? ?? ??????? ?????? ????"). ??? ???? ??, ???? ??????? ??????? ??????? ? ????????, ???? ???? ?? ????? ??????. ??? ??? ?? ??? ???? ???? ??????????? ???? ????????? ?? ???? ?? ??? ???? ??????? ?? ??????????? ?????? ?? ???? ???? ???? (? ????? ?? ?????? ?? ? ????????????? ??????? ???? ? ??????????? ?? ??????? ????). ? ??? ???????? ??? ???? ?????????? ?????? ? ?? ?? ???? ?? ?????? ?? ?? ???????? ? ???? (? ?????? ?? ????? ????? ???????? ??? ??? ?? ??? ??? ??????????? ????? ???? ? ????), ?????? ?? ???? ? ????? ????? ????? ?? ??? ?? ?? ?? ???? ??????. ???? ?? ??? ?? ?????? ??? ? ??? ???????? ? ????? ? ???? ?? ???? ?? ??????? ?????????. ?? ?? ????? ????? ?????? ????????? ??? ??? ??????? ???? ??? ???? ?????? ??????? ?????????? ?? ?? ?? ????????? ?????? ???? ?? ????????? (??? ??? ??? ???????? ?? ?????). ? ???? ?? ?????? ?? ??????? ?????????? ?? ?? ?????? ???????? ???????????? ? ???? ?????? ?????????? ?????? ??? ?? ???? ???????????? ????? ? ????? ???? ?? ??? ?? ??????. ????? ????? ?? ??????? ?????.

??? ??? ?????? ????????? ??????... 0409_feel ?? ?? ??????? ? ????? ?????? ?? ??????. ? ??? ????? ?? ?????? ????? "??????". ?? ?? ????? ????????? ????. ?? ?? ???? ????? ?? ???????? ?? ????. ?? ?? ?? ?????? ???? ????? ??? ?? ?? ???? ????? ??? ?? ????? ?? ???????? ???????? ???????? ? ???????????. ???? ?? ??????? "??????" ????? ??? ???? ?????? ??? ? ?? ??? ??. ?? ??? ???????? ???????? ? ??????????? ?? ????? ????????? ???? ?????? ? ??????????? ???? ?? ????????? ???? ????????. ???? ???? ???? ? ?? ????? ?????. ??? ?? ?? ? ?????? ???? ???? ?????? ??????-?????? , ? ??? ?? ???? ?????? ??? ????? ????? ??????? ???? ?????? ?? ???? ?????? ????? ??????? ??? ?? ??????????? ?????????? ?????? ?????????????? ??????? ? ?????????. ??????? ?????? ??? ??? ?? ??? ?? ??????? ???? ???????? ????? ? ????? ?????? ???.

??????? ????? ?? ??? ???? ?? ???????. ??????? ????? ?? ??????.

??? ??? ?????? ????????? ??????... 0409_feel ?? ?? ??????? ? ????? ?????? ?? ??????. ? ??? ????? ?? ?????? ????? "??????". ?? ?? ????? ????????? ????. ?? ?? ???? ????? ?? ???????? ?? ????.

?? ????? ?????? ?? ?? ?? ???? ?? ??????? ????? ???? ????? ????????? ? ????????.

??????, ?? ?? ??? ?????? ?????????? ?????? ??????? ???????? ?????? ???????????? ?????????? ?? ????? ???????? ????? ?? ????? ?? ?? ?????? 0409_feel ?? ??? ??? ?? ?????????. ? ???????? ????? ?????? ?????????? ???? ?? ?????? ?????? ???????????, ? ???? ?????? ??????? ????????????? ?????? (??? ??. ?????? ??????????: ? ????????????, ???????? ?? ??????????? ???????? (?? ????? ??? ? ?????????? ? ???????? ???????) ? ????? ???? ?? ??????????? ?????, ?? ???? ?? ??????????? ??????????? ? ???????????? ?????, ????????? ?????????????. ???? ?????? ??????? ?? ?????? ??? ??????? ? ???????? ? ??????????, ??? ?? ? ????. ????? ?????, ?????? ????? ?? ????????? ?? ?????? ??????????? ?????? ? ?????????, ? ????????? ?? ?? ?????.) ???? ?? ?? ????? ???? ???????? ????????? ? ???? ???? ??????? ?????? ?? ??. ?? ??? ?????? ????? ????????? ????? ????? ????????? ????? ???? ???. ??? ?????????? ??????? ?? ?????? ??????????? ?????????????? ? ?? ????? ?????? ????? ???? ?? ?? ?????? ??????? ??????? ???? ?? ???????? ??????????? ? ???? ??????? ???? ?? ?? ???? ??????? ?????, ??? ???

"Мадона" - која цигла и "степен" у сатанској пирамиди њој припада? 0409_feel Идол младих и старих генерација. Јефтина промоција сатане за наивне. Људи ово прихватају као нормално, неки свесно неки из незнања - данас већина нажалост свесно. Њена појава и личност као и сваки секунд њеног концерта је чиста сатанологија. То је моје мишљење (без претензије да га на било коме намећем). Али итекако се вреди замислити мало браћо. Не може се бити православан и уживати слушајући, гледајући и обожавајући дело оваквих људи. СПАСИ ГОСПОДЕ НАРОД СВОЈ ХРИШЋАНСКИ! СВАКО ДОБРО ОД ГОСПОДА И СПАСА НАШЕГА БРАЋО!

АКАТИСТ И МОЛИТВЕ СВЕТОМ НЕКТАРИЈУ ЕГИНСКОМ ТРОПАР, ГЛАС 1 Силиврије изданак и Егине чувара који се у последње доба јави, врлине пријатеља искреног, Нектарија поштујмо верни као божанственог служитеља Христовог: јер точи многобројна исцељења онима који благочестиво кличу: слава Христу Који те прослави, слава Ономе Ко ти даде благодат чудеса, слава Ономе Који кроз тебе свима исцељење дарује. КОНДАК, ГЛАС 8 Православља звезду новосветлу и Цркве новостворену ограду опевајмо у весељу срдачном: јер прослављен дејством Духа, исцељење точи и благодат штедру онима који кличу: радуј се, оче Нектарије. Кондак 1 Богоизбрани Нектарије, Митрополите пентапољски и Чудотворче егински, приносимо ти мољења за болесне сроднике наше, јер си се као исцелитељ чудотворни од рака и од болести других јавио, свецелој васелени благодат дарујући. Због тога ти једним устима и једним срцем свагда кличемо: Радуј се, Нектарије, архијереју Божији! Икос 1 Ангела Чувара у Светоме Крштењу добивши, од младости своје к равноангелском животу си стремио, оче наш Нектарије. Сада, пак, са Ангелима гледањем Славе Божије насладошћујући се, моли свих Ангела Владику за оне који ти овако певају: Радуј се, родитеља венчаних плоде благословени! Радуј се, од утробе материне Богом освештани! Радуј се, ти који си се од детињства послушности научио! Радуј се, ти који си од младости Свето Писмо изучио! Радуј се, Божијих речи књиго надахнута! Радуј се, жива таблицо богољубља! Радуј се, за кротост и смирење Богом изабрани! Радуј се, ти који си духовнога ради учења дом свој оставио! Радуј се, јер се тебе ради бура страшна на мору утишала! Радуј се, јер се појасом твојим сломљена катарка учврстила! Радуј се, орле неболетни, умном молитвом окрилаћени! Радуј се, јелене који си изворе покајања пронашао! Радуј се, Нектарије, архијереју Божији! Кондак 2 Видевши те како се у ваздуху молиш, монахиња нека се престраши, богољупче. Ти, пак, дар молитве скривајући, уста монахињина забраном си запечатио, Господу у срцу кличући: Алилуја! Икос 2 Ум си Христов молитвом стекао, Свети Нектарије, да разумеш шта је воља Божија - добра, угодна и савршена. Научи и нас да, на свакоме месту, без гнева и сумње, подижемо руке к Богу, да примиш од нас похвално клицање: Радуј се, ти који си у долини плача усхођење к Небу започео! Радуј се, ти који си плодове Духа донео! Радуј се, чедо Горе Атонске! Радуј се, кључу молитве Исусове! Радуј се, древне побожности светлосниче! Радуј се, граде Свете Тројице! Радуј се, благодаћу осењени! Радуј се, Херувиме огњени! Радуј се, ти који си со земљи обећана! Радуј се, ти који си у сузама сејао, а жњео са радошћу! Радуј се, ти у коме је процветала светиња Христова! Радуј се, јер је Бог кроз тебе добродејствовао! Радуј се, Нектарије, архијереју Божији! Кондак 3 У силу Свевишњега оденувши се, оче Нектарије, силу си речи Христових потврдио: "У Царству Моме," како говори Христос, "нити се жене, нити удају", већ као Ангели на Небесима непрестано поју: Алилуја! Икос 3 Пречиста Богородица, на располагању имајући свеколику војску небеску, тебе угодниче, као Ангела у телу, за прославитеља чудеса Својих изабра. Ми, пак, Дјевин омофор над тобом видећи, са страхом и љубављу припадамо ти, кличући: Радуј се, тајанствени изабраниче Богоматерин! Радуј се, заповести Њених испунитељу! Радуј се, ти који си дух кротости од Голубице Пречисте примио! Радуј се, ти који си у песмама духовним Свагдадјеву прославио! Радуј се, ти који си да угађаш Царици Неба и земље научио! Радуј се, ти који си молитвама Матере милост у Сина стекао! Радуј се, меро праведности и палато мудрости! Радуј се, висото расуђивања и дубино смирења! Радуј се, крине егински, што нам нектар покајања истачеш! Радуј се, пчело едемска, што медом богословља нас храниш! Радуј се, мироварнице која нам миро изливаш! Радуј се, Нектарије, архијереју Божији! Кондак 4 Када је јереј твог храма - Нектарије, у очајање пао, јер је рану од рака крвоточиву на грудима имао, ти си му се, као у телу, тад јавио и поцеловао га. Он је, пак, исцелеље добивши од тебе, који си потом невидив постао, са сузама Богу завапио: Алилуја! Икос 4 Многи чуше за дивно исцељење што си, за живота, учинио, када си се онима који, у земљи канадској, Свету Литургију служаху, у Духу Светоме јавио, Чудотворче Нектарије, и тамошњег узетог човека, к Чаши га призвавши, подигао. И тај је, по свом исцељењу, до острва Егине дошао тебе у телу сусревши, велегласно клицао: Радуј се, лекару гостољубиви и похвало Грчке! Радуј се, ти који си славу Николе Чудотворца стекао! Радуј се, реко доброте! Радуј се, милосрдни Самарјанине! Радуј се, даром чудотворења обдарени! Радуј се, ти који намучене посећујеш! Радуј се, ти који нас чудима истинитим утешујеш! Радуј се, јер оно што је другима немогуће, теби је могуће! Радуј се, јер жалости наше на радост окрећеш! Радуј се, ти који сузе са очију наших отиреш! Радуј се, ослободитељу ђавоиманих! Радуј се, исцелитељу од рака! Радуј се, Нектарије, архијереју Божији! Кондак 5 Богопокретаном звездом покајања над васелену узишао си, оче, непрестано нам сјајећи зрацима што сакрушују људска безакоња. Обасјај и умове наше да грехе своје сагледамо и да Владику умилостивимо, појући: Алилуја! Икос 5 Чисте девојчице, архијереја свога видевши где у лепоти душе и тела пред Богом стоји и, у њему великог молитвеника и чудотворца препознавши, једногласно ти ускликнуше, Свети Нектарије: Радуј се, Христа свагдашње обиталиште! Радуј се, Духа Светога предивна ризнице! Радуј се, царско свештенство Великог Првосвештеника! Радуј се, призвани к Престолу Вечнога Цара! Радуј се, Тела Христовог сателесниче! Радуј се, Крви Свете причасниче! Радуј се, гласниче покајања! Радуј се, заступниче наш пред Богом! Радуј се, нектаре који веселиш Ангеле! Радуј се, пламену који демоне сажижеш! Радуј се, пучино милости! Радуј се, море чудеса преславних! Радуј се, Нектарије, архијереју Божији! Кондак 6 Проповедниче Јединога Доброга, Нектарије блажени, смирио си се под моћну руку Божију и Она те узвиси. Не заборави на чеда своја, што витла их пучина узбуркана, већ их на обалу смирења изведи, да узвеличају Бога твога, појући: Алилуја! Икос 6 Просијалу светлост блаженства Христових стекао си постепено, богомудри Нектарије: кротошћу и миром, уздржањем и љубављу душу своју си просветлио, да од нас сад слушаш ово: Радуј се, ти који си ризу смирења понео! Радуј се, ти који си увреде праштањем покрио! Радуј се, ти који се мноштвом мира насладошћујеш! Радуј се, ти који си земљу кротких наследио! Радуј се, чашо плача покајнога! Радуј се, огледало чистоте срца! Радуј се, ти који си се Именом Исусовим наситио! Радуј се, ти који си се водама Светога Писма напојио! Радуј се, ти који си милост и суд објавио! Радуј се, ти који си љубављу непријатељство сакрушио! Радуј се, ти који си побожно поживео! Радуј се, ти који си правде ради прогоњен био! Радуј се, Нектарије, архијереју Божији! Кондак 7 Желећи да човек Божији савршен будеш, Нектарије праведни, пут си непорочни изабрао: на егинском острву, као на барци, житејско море препливавши, победно си запевао Господу: Алилуја! Икос 7 Као изврсни учитељ Новог Завета си се јавио, реч Божију животом својим проповедајући: јер борба наша није против тела и крви, већ против кнеза таме овога века. Ми, пак, крепећи се у Господу, кличемо ти, богосилни Нектарије: Радуј се, храбри војниче Исуса Христа! Радуј се, рано нанета духовима злобе поднебеским! Радуј се, ти који си свеоружје Божије примио! Радуј се, ти који си бедра своја истином опасао! Радуј се, јер ноге твоје су дивне благовешћењем мира! Радуј се, јер на глави твојој чврсто стоји шлем спасења! Радуј се, штите вере којим се верни бране! Радуј се, мачу двосекли који јереси посецаш! Радуј се, победитељу који од Дрвета живота једеш! Радуј се, човече Божији над којим друга смрт власти нема! Радуј се, сведоче вере истините! Радуј се, рајска грано спасења! Радуј се, Нектарије, архијереју Божији! Кондак 8 У теби се јави савршенство чудесно, само савршенима у љубави доступно. Усаврши љубављу душе наше, љубвеобилни Нектарије, да, у човека савршеног узраставши, Богу запојемо: Алилуја! Икос 8 Сав живећи у низини, попут ништих, на висотама си са Богом, то јест са Љубављу, пребивао. Даруј нам, о неботајниче Нектарије, познање љубави, у коме да ти певамо овако: Радуј се, јер си себе пленом љубави Божије учинио! Радуј се, јер си духовна чада своја љубављу уловио! Радуј се, јер си врат под јарам Спасов приклонио! Радуј се, ти који си бремена ближњих понео! Радуј се, у љубави укорењени! Радуј се, у милости утврђени! Радуј се, ти који си ширину и дужину Крста разумео! Радуј се, ти који си висоту и дубину Дрвета Крсног појмио! Радуј се, разумитељу љубави која разум превасходи! Радуј се, сасуде пуноте Божије! Радуј се, ти који у уму држиш све што је пречисто, доброхвално и љубави достојно! Радуј се, Нектарије, архијереју Божији! Кондак 9 Сви Ангели и људи удивише се јављеној, у теби, светости, велики Нектарије: јер у Христу нема ни Јудејца, ни Јелина, ни роба, ни слободњака, ни мушког, ни женског, већ нова твар која Искупитељу твари поје: Алилуја! Икос 9 Беседници многоречити умукоше, животу твоме дивећи се, свети оче Нектарије, јер свет си био, а себе си грешним називао; јер си духован био, а од земнога праха си узет; јер си по смрти на Небо вазнесен био, а за живота умом у ад си сишао. Ми, пак, отворивши уста, као деца кличемо ти: Радуј се, главо, која си веру узвисила! Радуј се, уста, која посрамисте безбожје! Радуј се, око, богопознањем просвећено! Радуј се, деснице, силом Божијом укрепљена! Радуј се, ти који си охоле умове смирио! Радуј се, ти који си срца горда укротио! Радуј се, ти који си силу у немоћи јавио! Радуј се, ти који у сузама радост си пронашао! Радуј се, ти који си умро а живиш! Радуј се, ти који си земни и небески! Радуј се, семе живота горушично! Радуј се, зрели класе Васкрсења! Радуј се, Нектарије, архијереју Божији! Кондак 10 Хотећи да спасеш душу своју, као невесту девствену си је Женику једином обручио. Сада, пак, у брачну одају Христову са хором девствених ушавши, славни Нектарије, песму појеш: Алилуја! Икос 10 Бедем си свима који прибегавају к теби, хвале достојни Нектарије, јер благодат имаш да болесне лечиш и к небескоме наслеђу узводиш: стога излечи и нас, чада твоја, и у Царство Христово нас узведи, да свецелом душом кличемо ти овако: Радуј се, старче благодатни! Радуј се, девственица путеводитељу изврсни! Радуј се, пастиру непорочни оваца непорочних! Радуј се, мудри сабиратељу бисера девствених! Радуј се, васелене духовни крманошу! Радуј се, Евхаристије пламени служитељу! Радуј се, гласе Христа смиренога! Радуј се, речи Духа саздатељског! Радуј се, у трпљењима искушани! Радуј се, невољама очишћени! Радуј се, поборниче правде Божије! Радуј се, наследниче славе Христове! Радуј се, Нектарије, Архијереју Божији! Кондак 11 Појање си Богомајци приносио, угодниче Божији, Мајком Светлости Дјеву називајући; сада, пак, просветљен савршено разумљењем тајне Оваплоћења, песму узносиш: Алилуја! Икос 11 Светлошћу божанске славе просвећенога гледамо те, Нектарије, у шатору славе: просветли одећу душа наших светотројичним сијањем, да ти непрестано појемо: Радуј се, камену драги Цареве дијадеме! Радуј се, муњо Онога Кога носе Серафими! Радуј се, јер је светла заповест очи твоје просветлила! Радуј се, јер си је више од злата и камења драгог заволео! Радуј се, сребро жежено, седам пута претопљено! Радуј се, гусле духовне и Спасова фруло! Радуј се, ти који си Име Божије у срцу своме исписао! Радуј се, ти који си љубављу подвиг вере оправдао! Радуј се, ти који си светињу Духа у телу земноме носио! Радуј се, ти који си душу, страстима изранављену, освештао! Радуј се, ти који си се праведношћу као исопом убелио! Радуј се, познањем Тројице озарени! Радуј се, Нектарије, архијереју Божији! Кондак 12 Трудећи се, благодат од Бога ти дату умножио си, рабе Божији, добри и верни Нектарије; учини стога да и ми посао духовни обавимо и да, зараду стекавши, Христу запевамо: Алилуја! Икос 12 Славимо чудеса твоја, пречудесни Нектарије, јер се Христос у тебе богато уселио: тога ради чудотворну десницу Његову низведи на нас који ти говоримо овако: Радуј се, древних Отаца наследниче! Радуј се, Христов нови угодниче! Радуј се, Велике Цркве красото! Радуј се, надо свемира! Радуј се, ти који си себе унизио а Бог те је прославио! Радуј се, ти који последњи беше а први постаде! Радуј се, ти који си једино манастир свој знао а кога зна свецела васелена! Радуј се, ти који са славом земаљском ништа ниси имао, а који си небеску плату примио! Радуј се, ти који си, по упокојењу, непокретан лежећи, болеснога подигао! Радуј се, ти који си се многима јавио и тако плач њихов због кончине твоје прекратио! Радуј се, ти који си два златника - монаштво и свештенство, од Бога примио! Радуј се, ти који си примљено злато, са зарадом исцелења и чудеса, Христу умножено вратио! Радуј се, Нектарије, архијереју Божији! Кондак 13 О свештена главо, лекару дивни, архијереју Божији Нектарије! Прими ово мало, али усрдно мољење чада твојих, која верују благодати што је у теби. Даруј нам исцељење од болести и од вечне нас избави погибељи, да Христу Спасу нашем са радошћу кличемо: Алилуја! (Овај кодак се чита три пута, а затим икос 1: Ангела Чувара у Светоме Крштењу..., и кондак 1: Богоизбрани Нектарије, Митрополите пентапољски и Чудотворче егински...) Молитва прва О мироточива главо, Светитељу Нектарије, архијереју Божији! У време великог одступништва и безбожништва, побожношћу си просијао и сакрушио главу прегордога сатане, који нас је израњавио. Тога ради дарова ти Христос да лечиш болести неизлечиве, које нас спопадоше због безакоња наших. Верујемо: заволео те је Бог праведнога, да тебе ради нас грешне помилује, од проклетства да нас разреши, од болести да нас избави и да се по свој васелени слави страшно и преславно Име Његово, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин. Молитва друга О Свети Нектарије, оче богомудри! Прими, чувару вере православне, исповедање уста људи христоименитих, који се сабраше данас у храму благодаћу Божијом која у теби живи. Вест достиже до земље (руске/српске) да се ти, велики међу Светима угодниче Божији, јављаш на свим странама света онима који призивају име твоје и од рака исцељење болеснима дарујеш. Чусмо за јереја, твога имењака, Нектарија, који храм у име твоје подиже, са мукама великим, јер од рака на грудима тешко боловаше и крв му сваки дан из ране истицаше и страдаше он веома, али дело свето не остављаше. А ти си, Светитељу многомилостиви, са Неба изненада сишао и пред њиме се у храму појавио. Он, пак, мислећи за тебе да си сабрат и један од смртних, од тебе затражи да се за њега помолиш и рече: "Болестан сам веома, али хоћу свету цркву да подигнем, да у њој Свету Литургију макар једном одслужим заједно са парохијанима, а после нека умрем, јер се смрти не бојим." А ти си, оче, иако бестелесан беше, сузама лице своје оросио! И загрливши страдалника, целивао си га и рекао: "Не тугуј, чадо моје, јер ћеш, пошто болешћу будеш искушан, убрзо оздравити. И сви ће за чудо ово сазнати." Овај, пак, исцеливши се, разумеде с ким је говорио, али ти си тад већ невидив постао. О велики угодниче Христов, Нектарије! Тај храм је данас довршен и чудеса се твоја као море умножише! Ми схватисмо да молитве праведника треба да буду подржане нашим усрђем за службу Божију и решеношћу да за Христа умиремо, да бисмо оздравили. Моле те, оче праведни, болесна чада твоја: да се на нама испуни воља Божија, добра, угодна и савршена, јер Бог неће смрти грешника, већ да се грешник обрати и жив да буде. Ти, пак, пророче воље Божије, исцели нас благодатним јављењем својим, да велики буде Бог на Небесима и на земљи у векове векова! Амин.

12. Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква седам Васељенских Сабора, држећи се Богонадахнутог учења Св. Писма и првобитног апостолског предања, моли се и призива милост Божју ради опроштења грехова и успкојења у Господу упокојене браће (Мат. 26, 331; Јевр. 11, 39; 4.8. 2. Макав. 12, 48), али папска Црква од XII века на овамо измисли и сакупи у лицу папе, као јединога овлашћеног да умножава новачења, учење о ватри чистилишта; о вишку врлина светих и дељењу ових (за новац) онима који се моле и овоме слично, признајући уједно и награду праведницима пре општег васкрсења и суда. 13. Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква седам Васељенских Сабора исповеда једно чисто и нескверно од Духа Светога и Марије Дјеве натприродно оваплоћење Јединородног Сина и Логоса Божјег; али Западна Црква и овде је опет увела једну новину пре једва 40 година, исповедајући необичну догму о нескверном зачећу Богородице и Приснодјеве Марије, што је непознато старој Цркви, и што је иначе нападано, у своје време, од стране одличнијих папских богослова. 14. Ове, дакле, важне и битне разлике у вери између двеју Цркава, које су као што је речено створене на Западу, његово Блаженство оставља, и у својој енциклици као главни и тобож једини узрок несугласице истиче гатање о првенству римског епископа, и упућује нас на изворе, да потражимо и видимо шта су мислили праоци наши, и шта смо добили у првој епохи хришћанства. Но, проучавајући свете Оце и Васељенске саборе Цркве првих девет векова сазнајемо то, да се епископ Рима никад није сматрао као највиша власт и непогрешива глава Цркве, и да сваки епископ јесте глава и председник своје помесне Цркве, потчињавајући се само саборским одредбама и одлукама целе Цркве као јединим непогрешивим: од тога правила, као што то сведочи Црквена Историја, није изузетак ни епископ Рима. Једини вечни Boђ и глава Цркве јесте Господ наш Исус Христос, јер: "Он је глава телу Цркве" (Кол. 1,18) што је и својим Божанственим ученицима и апостолима при Своме вазнесењу рекао: "И ево, ја сам с вама у све дане до свршетка века. (Мт. 28, 30). У Светоме Писму, апостол Петар, кога паписти у извесном циљу држећи се апокрифних књига из I века, такозваних Псевдоклиментина, замишљају као оснивача римске цркве и првога епископа исте, примљен је као једнак једнакима на апостолском сабору у Јерусалиму и на једном месту горко је прекорен од апостола Павла. Што се тиче оног места у Еванђељу, на које нас упућује Понтифекс Рима: "Ти си Петар, и на овом камену сазидаћу Цркву своју" (Мт. 16,18), познато је сасвим и самим папистима да у првим вековима Цркве беше предање и да сви без разлике Божански и Свети Оци сасвим другачије и у православном духу тумаче да камен темељац непоколебиви, на коме је Господ сазидао своју цркву, тако да је ни врата паклена неће надвладати, метафорички подразумева право и истинито исповедање Петрово о Господу, да је Он Христос, Син Бога живога (Мт. 16, 18), на којем је исповедању вери утемељена непомична спасоносна Еванђелска проповед свих апостола и њихових прејемника. Отуда и небесни апостол Павле, тумачећи ове божанске и богодуховне речи, вели: По благодати Божјој, која ми је дата, ја сам као мудар неимар поставио темељ, a други зида на њему; али сваки нека гледа како зида. Јер темеља другог нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос (1. Кор. 3, 10 11). У другоме писму, темељ, основ напретка у Христа верујућих, или чланова Тела Христова које је Црква (Колош, 1, 24) јесу апостоли и пророци: Тако дакле, нисте више странци ни дошљаии, него сте суграђани светих и домаћи сте Божији, назидани на темељу апостола и пророка, Где је угаони камен Сам Исус Христос (Еф. 2, 1920. упореди 1. Петр. 2, 4. Открив. 21, 14). Према оваквој садржини богонадахнутог учења апостолског о темељу и глави Цркве, природно је да свети оци, узимајући у обзир та апостолска предања и учења, никако нису могли имати нити се могла у њима зачети идеја о апсолутној власти и првенству апостола Петра и римских епископа, нити су могли дати Цркви какво и друго, сасвим неприродно и непознато тумачење онога места у Еванђељу, него тумачење истинито и православно, нити су могли самовољно измислити нову догму о потпуном првенству римског епископа, као тобож, наследника Петрова, јер Цркву римску није основао у главноме апостол Петар, чији је апостолски рад у Риму сасвим непознат у историји, него небесни апостол незнабожаца Павле кроз своје ученике, чија је апостолска служба у Риму иначе свакоме позната. (Види Дап. 28,15; Рим. 1,915,1516). 15. Богоносни Оци, поштујући епископа римског само као епископа престоничког града у држави, уступише му председништво старешинство части, сматрајући га просто као првог епископа по реду, тј. првог међу једнакима, које су старешинство уступили доцније и Цариградском, када је овај Град постао престоница римске државе, као што о томе сведочи XXVIII Канон IV Васељенског Сабора у Халкидону, који између осталога, вели и ово: "Исто и ми одлучујемо и установљавамо у погледу повластица најсветије Цркве истога Цариграда, Новога Рима; јер су и престолу Рима Оци даровали повластице. Следећи пак, истоме разлогу, сто педесет најбогољубивијих епископа су признали једнаке повластице и најсветијем престолу Новога Рима" (превод еп. др. Н. Милаш). Из овога правила види се да је епископ римски раван у части епископу Цркве Цариградске и другима, осталих независних Цркава, и ни у једном се Канону ни код кога од светих Отаца ни случајно не налази да је био или да је сам епископ Рима вођ Саборне Цркве и непогрешиви судија епископа осталих независних и самоуправних Цркава, или наследника апостола Петра и намесник Исуса Христа на земљи. 16. Свака помесна аутокефална Црква на Истоку и Западу беше сасвим независна и самоуправна у време Седам Васељенских Сабора; и као епископи аутокефалних цркава на истоку, тако и они у Африци, Италији, Галији, Германији и Британији, управљали су стварима својих Цркава, сваки кроз своје месне Синоде (саборе), при чему епископ Рима није могао никако да се меша, него је и сам био потчињен саборским одлукама. Поводом важнијих питања, која су захтевала потврду саборне Цркве, сазиван је Васељенски Сабор, који једини беше и јесте највиши Суд у Саборној Цркви. Такав беше стари црквени живот; и епископи беху независни један од другога и слободни сасвим сваки у својим границама, држећи се једино одредаба саборских, сеђаху право један поред другог на Саборима, и ни један од њих никад није захтевао монархично право над целом Саборном Црквом; и ако су каткад, подстакнути славољубљем, неки епископи римски захтевали потпуно право у Цркви непознате апсолутне власти, били су пристојно укоравани и опомињани. Дакле, очигледна је заблуда и неистинито је тврђење Лава ХШ, кад каже у својој енциклици, да пре епохе великога Фотија, име римског Престола беше свето код свих народа хришћанскога света, па и сам Исток исто тако, здруживши се са Западом без отпора, потчињен беше римском архијереју, као тобоже законитом наследнику апостола Петра, и следствено томе намеснику Исуса Христа на земљи. 17. За девет векова Васељенских Сабора источна Православна Црква никад није признавала потпуно достојанство римских епископа у првенству, те тако никад није ни била потчињена овима, као што јасно сведочи Црквена историја. Независни односи Истока према Западу јасно се и чисто виде из оно мало врло значајних речи великога Василија, које пише и шаље светом Евсевију, епископу Самосатском: "Јер доиста, обожавајући гордост и зле обичаје, све се више нада у гордост и надувеност. И зато, ако нам Бог буде милостив, на шта нам је потребно остало? Али ако остане гњев Божији, каква нам је помоћ од западне надувености, која нити следи за истином, нити се да научити истој; лажним појмовима обузета, чини сад оно, што и раније за време Маркела." (писмо 239). Ову независност Цркве Цариградске у другој половини IХ века бранио је и Фотије, свештени Јерарх Цариградски и светилник, предвиђајући предстојећи преврат црквенога живота на Западу. Он се трудио, најпре мирним путем, да отклони опасност; али римски епископ Никола I, покушавајући да себи потчини Цариградску Цркву, својим безграничним и противканонским утицајима на Истоку, довео је ствари до растројства и жалосне црквене несугласице. Прво семе ових повластица апсолутне власти папства бачено је у Псевдоклиментине, а дотерано је и обрађено тачно за време овога Николе, у такозваним одредбама Псевдоисидоријама, које су апсолутно фалсификати указа (и писама) старих епископа Рима, на основу којих се против историјске истине и стања Цркве у злој намери проповедало да је тобож хришћанска старина дала епископима римским неограничену власт над целом Саборном Црквом. 18. Ове догађаје, с болом у души, наводимо поново јер папска црква, иако већ признаје фалсификат и неистинитост оних одредаба, на којима се оснивају њена потпуна права и повластице, не само да, по својој навици, не тежи повратку канонима и одредбама Васељенских сабора, него и на самом измаку XIX века, ширећи јаз који већ постоји, званично је прокламовала и непогрешивост епископа Римског, на велико чуђење хришћанскога света! Православна Источна и Саборна Христова Црква, осим неисказано овлашћеног Сина и Слова Божијег, никога другог не зна да је био непогрешив на земљи; па и сам апостол Петар, којег папа мисли да је наследник, три пут се одрече Господа и два пут је укорен од Апостола Павла за неупутност према истини еванђелској (Гал. 2, 14.). После је Папа Ливерије у IV веку потписао аријанско исповедање; исто тако се Зосим, у V веку, држао јеретичког исповедања које је одрицало прародитељски грех. Вигилије је у VI веку осуђен због јереси од V Васељенског Сабора, а Хонорије, који је пао у монотелитску јерес осуђен је од VI Васељенског Сабора у VII веку као јеретик, и папе, наследници његови, признаше и примише осуду његову. 19. Такo, имајући пред очима све ово и поступно се просвећујући ширењем писмености, народи на Западу отпочеше протествовати против новачења и захтевати, као што беше у XV веку на саборима у Констанци и Василији, повратак у црквени живот првих векова, у коме божанском благодаћу остају и остаће кроз сва времена верне Цркве православне на Истоку и Северу, које једине и чине једну Свету, Саборну и Апостолску Христову Цркву тај Стуб и тврђаву истине. To исто учинише у XVII веку у Германији епископи; a у овоме веку наука и суда, 1780. године, једнодушно се пробуди хришћанска свест у лицу виђенијих клирика и богослова германских, због изведене у Синоду Ватикана сасвим нове догме о непогрешивости папa; последица овога протеста јесу разна састављена верска друштва општине старокатолика, која одбацује папство и у свему независно од њега живе. 20. Узалуд нас, дакле, упућује епископ Рима на изворе, те да тамо тражимо и видимо шта су мислили праоци наши и шта нам је остало из прве епохе хришћанства. У овим изворима ми православни налазимо оне старе и Богом дане благодати, којих се и до данас брижљиво држимо, а никако новачења која родише доцнија времена, сујетних мисли на Западу, и које је усинила Западна Црква и чувала их до данас. Православна, дакле, Источна Црква, с правом се у Христу поноси да је Црква седам Васељенских Сабора и девет првих векова хришћанства, и следствено томе једна, Света, Саборна и Апостолска Христова Црква, Стуб и тврђава истине (1. Тим. 3,15), а садашња римска Црква јесте Црква новотарија, фалсификовања списа Црквених Отаца и изврнутог тумачења Светог Писма и одбијаће се од православља докле год буде остала при својим заблудама. "Јер бољи је и часни рат, вели божанствени Григорије Назијанзин, него мир који одваја од Бога." 21. Ово су, кратко речено, важне и самовољне новотарије папске Цркве у вери и управи Црквеној, и јасно је да исте навалице прећуткује папска енциклика. Те новотарије, које се односе на битна места вере и управног система Цркве, и које видно стоје против црквеног стања првих девет векова, чине немогућим жељено сједињење цркава; зато је неисказане жалости пуно свако побожно и православно срце, гледајући папску Цркву да гордо остаје при својим заблудама и да нимало не доприноси светом циљу сједињења, када се не одриче тих јеретичких новотарија, и не враћа се на старо стање једне, Свете, Саборне и Апостолске Христове Цркве, чији је део тада и сама била. 22. А шта да се каже о ономе што пише Римски Понтифекс и упућује славним словенским народима? Сигурно нико и никад неће порећи то да су се, врлином и тешким апостолским трудом светих Кирила и Методија, многи од словенских народа удостојили спаситељне благодати. То сведочи историја, да су за време великог Фотија ови Грци из Солуна, апостоли Словена и присни пријатељи божанског оца, послани ради обраћања у веру словенских племена, не из Рима, већ из Цариграда, где су се и спремали за ту свету службу у свештеном манастиру Светога Полихронија, као сабраћа тога манастира. Сасвим је неправилно оно што у енциклици својој Римски Понтифекс труби, да се, тобож, породио био леп однос и узајамност између словенских племена и јерарха римске Цркве; јер и ако његово Блаженство неће да зна, опет историја јасно говори да свештени апостоли Словена, о којима је реч, више поднеше зла и опасности у раду њиховом од епископа римских, проклетствима и противзаконим радњама ових (и гнусно беху гоњени од Франачких епископа паписта), него од самих незнабожачких становника оних земаља. Зна, свакако, Његово Блаженство, да су упокојени у Господу Свети Методије и две стотине његових ученика, највиђенијих, после многе борбе против незаконе радње Понтифекса римских, протерани из Моравске и спроведени војном силом преко границе, одакле су се после расејали по Бугарској и другим местима, и да је после изгнања образованијег словенског клира (свештенства) избачена и типичност источна са словенским језиком који беше у употреби, те је тако временом уништен сваки траг православља у оним епархијама. И ово је све учињено званичном сарадњом епископа римских, на начин који најмање служи на част светињи епископског достојанства. Али од свих ових злих покушаја спасене су Божанском Благодаћу неповређене Православне Словенске Цркве, и премиле кћери православне Источне а нарочито велика и славна Богоспасајема Русија. Оне чувају и чуваће до свршетка векова православну веру, дајући јасне доказе своје слободе у Христу. Узалуд, дакле, папска енциклика обећава словенским црквама срећне дане и величину; јер благовољењем преблагога Бога имају већ сва та блага, и чврсто стоје уз своје отачаско Православље, поносећи се њиме у Христу. 23. Пошто овако стоје ствари, a тy су и докази из Црквене Историје, који се не могу порећи, али старајући се по дужности, упућујемо реч народима на Западу, који из незнања истините и неумитне историје црквене лаковерно се повукоше и следују противеванђелским и безаконим новотаријима папства и, отцепљени тако, далеко се налазе од једне, Свете, Саборне и Апостолске Православне Христове Цркве, која је Црква Бога живога стуб, и тврђава истине (1. Тим. 3,15) и у којој светлише у побожности и православној вери њихови преци и праоци кроз целих девет векова, и беху верни и часни чланови исте, следећи верно и стално одредбама Богом сабраних Васељенских Сабора. 24. Народи Христољубиви славних земаља на Западу! Радујемо се, иначе, гледајући Вас, да имате љубав Христову, руковођени својим здравим схватањем, да је без вере у Христа немогуће угодити Богу (Јев. 14, 16), али је јасно, само по себи, свакоме који право мисли, да спасоносна вера у Христа на сваки начин треба да је права у свему и сагласна Светоме Писму и апостолским предањима, на којима се оснива учење Божанских Отаца и седам Васељенских Сабора. Сем тога, јасно је да Саборна Црква Божија, која држи у својим крилима недирнуто, непоремећено и неповређено ту спаситељну веру, као Божански завет, онако, како је од вајкада предана, и од божанских Отаца Духом Светим развијена и утврђена првих девет векова, јесте иста, једна и једнака, непрестано кроз сва времена, а не она која се мења и различито дотерује током времена, будући да еванђелске истине никад не примају промене и измене или напредак у времену, као разни филозофски системи, јер је: Исус Христос исти јуче и данас и у векове (Јев. 13, 8). Одатле и св. Викентије из свештеног манастира Лерина у Галији, млеком отачаске побожности отхрањен, а живео је око половине V века, врло мудро и православно слика истину вере и општост Цркве, кад каже: "У самој васељенској Цркви свим средствима ваља се држати онога у шта су веровали свуда, у шта су веровали увек, у шта су веровали сви: јер васељенско је, као што показује и само значење те речи, стварно и нарочито само оно, што колико је год могуће, обухвата све уопште. А тога правила ћемо се држати само онда ако будемо следили свеопштост, старину, сагласност". Но, као што је напред речено, Западна Црква је од десетог века наовамо увукла кроз папство у себе разна страна и јеретичка учења и новачења, те се тако отцепила и удаљила од Источне и Православне Христове Цркве. И колико је нужда вашег повратка и доласка ка старим и неповређеним учењима Цркве ради постигнућа жељеног у Христу спасења, лако ћете разумети ако савесно узмете у обзир поруку Солуњанима небеснога апостола Павла, где каже: Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени било нашом речју, било посланицом." (2. Сол. 2, 15); још и Галаћанима, што пише исти божански апостол: "Чудим се, да се од Онога, који вас позва благодаћу Христовом, тако брзо одвраћате на друго еванђеље, које није друго, само што вас неки збуњују и хоће да изврћу еванђење Христово." (Гал. 1,68.) "Но клоните се тих извртача еванђелске истине јер такви не служе Господу нашем Исусу Христу него своме трбуху, и благим и ласкавим речима варају срца незлобивих." (Рим. 16,18) и дођите у крило једне, Свете Саборне и Апостолске Божије Цркве, која се састоји из целине Богом засађених благородних винограда у православној Васељени, у нераздвојном јединству једне спасителне вере у Христа, у свези мира и у Духу сједињених једне с другом светих Божијих Цркава, те да постигнете у Христу жељено спасење и да се тако и у вама прослави прехвално име Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, који је страдао за спасење света. 25. Ми пак, који смо, благодаћу и благовољењем Преблагога Бога, часни удови Тела Христова тј. Једне, Свете, Саборне и Апостолске Његове Цркве, држимо се отачаског и апостолског предања, благочешћа и побожности. Пазимо и чувајмо се сви од лажних апостола који, долазећи у облику оваца, покушавају варати и мамити простодушнија срца код нас, разним и сумњивим обећањима, мислећи да је све право што раде, и обраћају ка унији, ако се само призна папa за највишег и непогрешивог и апсолутног господара целе Цркве и једног на земљи наследника Христовог и извор сваке благодати!!! Нарочито пак Божијом милошћу постављени епископи, пастири и учитељи светих Божијих Цркава - пазите дакле, на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога коју стече крвљу Својом, (Д. ап. 20, 28) како бисмо могли дати одговора. Зато се тешите узајамно и изграђујте један другога као што и чините. А Бог сваке благодати, који вас позва на вечну своју славу у Христу Исусу, нека вас Он усаврши, укрепи и утемељи, (1. Солуњ. 5,11; 1. Петр. 5, 10) и нека пода свима да се просвете светлошћу Његове благодати и упознају истину сви који су изван и далеко од једног, светог и општег кола православног словесног стада. Јему же слава и держава во вјеки вјеков. Амин. Из Цариградске Патријаршије, августа месеца, 1895. Године. Константинопољски Антим Кизички Никодим Никомидијски Филотеј Никејски Јероним Бруски Натанаил Смирнски Василије Филаделфијски Стефан Лимнијски Атанасије Дирахијски Висарион Велеградски Доротеј Еласонски Никодим Карпат. и Касон. Софроније Елеветерпољски Дионисије

ПАТРИЈАРШИЈСКА И СИНОДАЛНА ПОСЛАНИЦА ЕПИСКОПИМА, КЛИРУ И ПАСТВИ НАЈСВЕТИЈЕГ, АПОСТОЛСКОГ И ПАТРИЈАРШИЈСКОГ КОНСТАНТИНОПОЉСКОГ ПРЕСТОЛА (из 1895. године) СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ КАО ИСТОРИЧАР ЦРКВЕ - ЕПИСКОП АТАНАСИЈЕ ЈЕВТИЋ (уместо предговора) "Ништа није драже од истине" Св. Фотије Велики, патријарх Цариградски (Посланица II папи Николи, PG 102, 596 с). Научивши од Свете, Саборно католичанске и Апостолске Цркве Православне да је достојно и праведно сећати се наставника и учитеља и отаца својих, који нам проповедаше и правилно управљаше реч Божју, ми православни свагда "гледамо на свршетак живљења" њиховог и "подражавамо веру њихову" православну (Јевр. 13, 7). На тај начин, и једино тако, ми живимо и постојимо као православни у овом свету и историји кроз векове. Јер од Светих Апостола и Светих Отаца ми смо научили да верујемо и живимо и спасавамо се у Цркви Христовој само заједно са "свима Светима" (Еф. 3, 18), са Светима међу којима је Господ Исус Христос као Богочовек "прворођени међу многом браћом" (Рм. 8, 29). Један од најновијих Светитеља, који је као "наставник и отац наш" у овој нашој епохи право говорио и правилно управљао речју Истине Божје, то јест истином Православне вере, и исту потврдио својим светим и благодатним животом и својим преподобним и богоугодним свршетком, јесте и свети чудотворац Егински Свети Нектарије, епископ Пентапољски, који се упокојио у Господу 9. новембра 1920. године, а саборно је увршћен у црквени календар Светих 1961. године. За све православне хришћане данас, не само за оне на Светитељевом острву Егини и у отаџбини му Грчкој, већ и свуда широм света где год живе православни који гледају на свето и чудотворно живљење Светих Отаца својих и подражавају веру њихову, довољно је само и споменути име Светог Нектарија Пентапољског и Егинског, па да се одмах разбуди у верним душама православним онај "добри залог" Духа Светог, који Светитељи положише и заложише у нас својим животом и радом међу нама и својим чесним и богоугодним "свршетком" у Господу. Свети од Христа Бога и Светитеља Његових поверени нам "залог вере" Православне јесте овај: реч Божја, Еванђеље Христово, печат и благодат Духа Светога, вера и проповед Aпостола, догмати и богословље Отаца, ороси и символи Сабора, мучеништво Мученика, исповедништво Исповедника, подвизи Подвижника, светост и чудотворство Светитеља, живљење и богослужење Православних кроз све векове на земљи и на небу. Тај свеукупни "добри залог" Духа Светог (1 Тим. 6, 20; 2 Тим. 1, 12-14), у свој његовој православно-католичанској, саборној пуноћи, имао је богато и пребогато овај нови свети отац Цркве Православне Свети Нектарије Чудотворац, и њиме као неким божанским нектаром, како се каже у његовом тропару, обогатио је и стално богати све нас православне и сав свет. Јер, по речима једног другог Светитеља наших дана, овога пута из наших крајева,[1] "док Запад богати свет књигама, Православље га богати Светитељима". Но Свети Нектарије Егински нас није обогатио само својим светим и чудотворним животом и личношћу, него и многим дивним историјским, богословским и духовним књигама и песмама, које се у наше дане стално издају у суседној Грчкој (у Солуну и Атини), а и преводе се у Европи и Америци. О једној таквој његовој књизи, коју ових дана издаје у Грчкој епископ са Светитељеве Егине и Идре г. Јеротеј, ми бисмо хтели да овде детаљније проговоримо и представимо је нашој богословској и црквеној јавности, чиме бисмо хтели да се унеколико одужимо овом новом светом оцу и богослову Православне Цркве. Ради се о Светитељевом студиозном раду из историје Цркве, у два тома, који се зове "Историјска студија о узроцима расцепа (шизме)" .[2] Проучавајући ово историјско и богословско дело Светог Нектарија о узроцима великог раскола Цркве, или тачније по њему, о узроцима отцепљења Западне Цркве од Апостолске Православне Цркве на Истоку, нашли смо се често пута пред њим заиста задивљени. Навикнути често да у књигама такве врсте, написаним за последња два-три века, наилазимо често на недовољну историјску и богословску обавештеност, а и полемичку пристрасност, задивили смо се кад смо код Светог Нектарија сусрели сасвим другачију студију, студију изузетне важности по њеном осећању за историју и историјску правду и по њеним беспрекорним закључцима и резултатима. Заиста, ова нам је књига пресудно помогла у упознавању оне друге стране овог великог Светитеља, нашег савременика, која је иначе мало позната, а то је његова богословска ширина и научничка студиозност његовог духа, његова истинска наука, наука по Богу а не само по човеку, која му је и пружила ону мудру проницљивост и прозорљивост у непристрасном и епистимском изучавању и процењивању историјске истине о Цркви Богочовека Христа на земљи кроз векове. За иоле непристрасног читаоца постаје при читању очигледно да је ову књигу написао један заиста свети човек, са светитељском свешћу и одговорношћу пред Богом, људима и историјом. Писана је ова студија са ретким познавањем црквене историје и њених проблема, са коришћењем пре свега аутентичних историјских извора, а и многих историјских студија (и то на више европских језика), али без повођења за грешкама једних или других од њих. Због тога и резултати у њој, изведени из непристрасног проучавања историје Цркве првих петнаест векова, стављају ову књигу међу најбоље до данас написане студије овакве врсте, и, шта више, изнад многих и од најбољих, јер се у њој појављује облагодаћена хришћанска савест Светитеља Нектарија, чиста од пристрасне предубеђености која је често присутна и код великих историчара. Ово дело написао је Свети Нектарије године 1895, но оно је такво да ни данас није ништа изгубило од своје актуелности и интересантности. Повод пак за писање био му је следећи. У прошлом су веку папе из Рима упућивале више пута своје позиве Православној Цркви: да се присаједини Риму и потчини "монократорији" Римског понтифекса. Тако, папa Пије IX (1846-78), онај исти папa што је касније (1870.г) држао I Ватикански концил на коме је прогласио догмат о папској "непогрешивости", две године по своме узласку на папски престо (тј. 1848..) послао је једну своју енциклику "Источнима", којом је призивао Православне на потчињење Риму и себи. На папску енциклику дат је тада онај блистави одговор Православних, познат као "Посланица Православних патријарха Истока" (исте те 1848. године).[3] Овај надахнути одговор Православних патријараха, пун еванђелског духа и неоспорне историјске истине, имао је велики одјек широм православног народа свих помесних Православних Цркава,[4] и сигурно да је утицао и на Светог Нектарија и његово писање ове студије. Затим, деведесетих година, управо 1895, дошао је из Рима следећи "позив на потчињење", упућен Православнима од стране папе Лава XIII (1878-1903), на који је такође дат одговарајући одговор од стране Св. Синода Цариградске Цркве те исте године.[5] Управо овим поводом написана је и студија Светог Нектарија и она представља његов одговор на горњи папски позив. Оба споменута одговора Православних епископа, као и овај опширни историјски одговор Светог Нектарија, такође епископа Православне Цркве, ни у ком случају нису мотивисани нити испуњени неким "духом мржње", "нетрпељивости" или "полемике", како данас воле често да кажу извесни "бестрасни" и "великодушни" екуменисти (попут, на пример, покојног патријарха Атинагоре и присталица такве врсте "екуменизма"), клеветајући уствари на тај начин многе свете поборнике Православља за последњих десет векова.[6] Напротив, Посланице Православних патријараха и епископа и ово историјско-богословско дело Светог Нектарија написани су у духу еванђелског смиреноумља и кротости али и истинољубивости, у духу апостолско-предањске вере доживљаване увек у свези мира и љубави, љубави Истине и истине Љубави, божанске и богочовечанске. Тако су говорили и писали Свети Оци, и тако треба да говоре и пишу одговорни за праву веру и спасење свога народа православни Епископи. Такав је био Свети отац Нектарије, епископ Пентапољски, човек и јерарх свет и облагодаћен, од Бога потврђен и запечаћен светошћу живота, православношћу вере и боголикошћу љубави и човекољубља, те је зато тако и писао.[7] Зато читаво његово дело прожима не "мржња" нити "полемика", него чиста и просвећена црквена савест његова, светитељска савест, која све мери Еванђељем Спаситеља Христа, који је Глава и Господ Цркве, а и неумитном истином историје каква је кроз векове постојала и живела и испољавала се у Цркви Божјој, све до великог расцепа и отцепљења Рима од Православља. Епископ захумски херцеговачки Атанасије (Јевтић) (Из књиге "Бог отаца наших", Хиландар, 2000.) * * * ПАТРИЈАРШИЈСКА И СИНОДАЛНА ПОСЛАНИЦА Високопреосвећеној и преосвећеној браћи митрополитима и епископима, свештенству и свем благочастивом и побожном православном народу најсветијег апостолског и патријаршијског престола цариградског Сећајте се својих старешина, који вам проповедаху реч Божију; гледајући на свршетак њихова живота, угледајте се на веру њихову. Исус Христос је исти јуче и данас и у векове (Јев. 13,7-8). 1. Великим болом обузета је и дубоко ожалошћена свака побожна и православна душа која се искрено залаже за славу Божју, гледајући како непријатељ добра и човекоубица још од почетка, подстакнут завишћу према људском спасењу, не престаје никако да сеје по њиви Господњој разни коров и кукољ који смета успевању пшенице. Отуда је то да се одвајкада појављује јеретички кукољ у Цркви Божјој, који је много пута сметао и још смета да се спасе род људски у Христу, и који се као семе лукавства и као трули део праведно сече и одваја од здравог тела православне Саборне Христове Цркве. Тако је у последња времена тај лукави демон отцепио од Православне Христове Цркве све народе на Западу, уселив у римске епископе мисли прекомерно лажне уобразиље, из које се изродише разна новачења, бесмислена и супротна Еванђељу. И не само то, него се римске папе с времена на време свим силама муче и труде да потчине себи и својим заблудама Православље на Истоку, које је неповређено, чисто и предањскк очувало всру тражећи сједињење Саборне Христове Цркве, на начин њима својствен, прост, неоснован. 2. И тако, садашњи блажењејши папа римски Лав XIII, поводом свога епископског јубилеја, обнародовао је, месеца јула прошле спаситељске године, окружну посланицу, упућену владаоцима и народима целе Васељене, којом позива уједно и чашу Православну Саборну и Апостолску Христову Цркву да се сједини с папским Престолом; a то сједињење, мисли, може бити само ако се призна његово архијерејско првенство и највиша духовна и световна власт у целој Цркви, и ако се он призна за јединог намесника Христовог на земљи и делиоца сваке благодати. 3. Свако хришћанско срце дужно је да жели сједињење цркава; а нарочито ватрено то сједињење жели Васељенско Православље које је задахнуто истинитим духом побожности имајући у виду божанствени циљ ради којег је установљена Црква од Богочовека и Спаситеља нашег Христа; оно жели то сједињење у једном правилу вере, и на основу апостолског и предањског учења, где је доиста, камен крајеугаони сам Исус Христос (Ефес, 2,20). И за то се свакодневно у својим јавним молитвама моли Господу да уједно скупи растурене и поврати заблуделе на прави пут истине, који једини води к животу свих тј. јединородном Сину и Логосу Божијем, Господу нашем Исусу Христу. Сагласно оваквој светој тежњи и овим путем, наша Православна Христова Црква увек је готова да прими сваки предлог о сједињењу, ако само римски епископ одбаци једанпут за свагда многа и разна противеванђелска новачења, која је самовољно увео у своју цркву, а која су и изазвала жалосно отцепљење Западне од Источне цркве, и ако се поврати на поље светих седам Васељенских Сабора, који су сакупљени били у Духу Светом из заступника свих светих Божијих Цркава, ради расветљења праве вере и учења, против заблуделих јеретика сабора који имају општу потврду и трајност у Цркви Христовој. Православље је вазда, и списима и окружним посланицама, јасно и отворено доказивало папској цркви да све дотле док ова остаје при својим новачењима, а Православна Црква при Божанским и апостолским предањима и установама првих девет векова хришћанства, за које време западне цркве беху у заједници и једном учењу с источним црквама, свака реч о сједињењу остаје узалудна и празна. Услед тога смо и ћутали до сада и не сматрамо за вредно узети у обзир папску окружницу о којој је реч, мислећи да је некорисно говорити ушима које не чују. Али пошто је папска Црква од некога времена напустила пут уверавања и преговарања, и на опште чуђење, непојмљиво отпочела саблажњавати свест простодушнијих православних хришћана својим варљивим посланицима, као и слањем на Исток, у оделу и с капом на глави, као што је прописано и за православне свештениике, оних који се јављају у облику Христових апостола (2. Кор. 11,13), а употребљава и многа друга и различна средства ради постигнућа свога прозелитског циља, TO no светој дужности отпуштамо ову патријаршијску и синодалну окружницу, ради очувања Православне Вере у благочашћу, знајући да је "чување истинитих канона (правила) озбиљна дужност свакога, а много више оних који су се удостојили да управљају и да се брину о другима." (Фотије, 3. писмо, т. 10). 4. Постоји, као што је речено, света и срдачна жудња Свете Саборне и Апостолске Христове Цркве за сједињењем отцепљених Цркава с њом у једном канону (правилу) вере; а без овога онемогућено је свако јединство у вери и постигнуће жеље о сједињењу Цркава; и када тако стоје ствари, онда се доиста чудимо да Блажењејши Папа Лав XIII, иако и сам признаје истинитост овога, пада у очевидну противуречност, изјављујући с једне стране, да истинитост јединства лежи у истинитом и једном веровању, a с друге опет да свака црква и после сједињења може чувати и држати своје догме и канонске одредбе, макар ове биле и различне од папске цркве, као што се види из новије енциклике Блажењејшег од 30. новембра 1894. године. А противречност је очевидна кад у једној и истој Цркви један верује да Свети Дух исходи од Оца, а други да исходи од Оца и Сина; кад један кропи или облива (рантисмос), а други погружује трипут у воду (баптисма); кад један употребљава квасни хлеб у Светој тајни Божанске евхаристије (ензомос), a други неквасни (азимос); кад један причешћује народ из Св. Чаше, а други то чини само Св. Хлебом, и томе слично. Шта дакле има да покаже ова противречност: поштовање еванђелских истина свете Христове Цркве и савршено признање истих, или нешто друго - ми то нећемо да кажемо. 5. Но, ако би икада дошло до остварења ове побожне жеље, до сједињења Цркава, пре свега биће нужно да се одреди једно опште начело и основ; а тако поуздано и опште начело и основ не може да буде ништа друго него учење еванђелско и седам светих Васељенских Сабора. Држећи се дакле овог учења, које до отцепљења беше опште за Цркве, Источну и Западну, дужни смо са искреном вољом и жељом испитати и увидети ову истину: како је веровала тада целокупна на Истоку и Западу једна, света Саборна и Православна Апостолска Христова Црква, и то држати неповређено и неизмењено. Све пак, што је у доцнија времена додато или одбачено, обавеза је и света дужност свакога, ако искрено тражи славу Божју а не своју славу, да у духу побожности и благочешћа то исправи, имајући на уму да ако остане при својим заблудама и извртању истине, узима на себе тешку одговорност пред неумитним судом Христовим. Кад о овоме говоримо, никако не мислимо на разлике које се односе на типичне свештене одредбе и песме, или свештене одежде и томе слично, које су небитне, као и у старо доба, и које најмање вређају суштину и јединство у вери него на оне битне разлике које се односе на богомдане догмате вере и на Богом установљену канонску управу Цркава. Свети Фотије вели: "Оно, што су једни установили и узаконили, други да чувају и тим чуварима не чинити неправду, а ни безакоње над онима који не примају шта противно ономе што је установљено; и право би било, кад би сваки мислио и држао се онако како је одређено". (Фотије, 3. писмо, т.6). 6. И сад, у овом светом циљу сједињења, Источна Православна и Саборна Христова Црква готова је да прима и призна свом душом ако би се десило да је што искварила, или да не држи и не чува све што су пре десетога века сагласно признавале Источна и Западна Црква: и ако из учења Божанских отаца и Богом сабраних Васељенских Сабора докажу Западњаци, да се читао кадгод пре деветога века Символ Вере с додатком (Filioque, nap. prir.) у тада православној Западној Римској Цркви, или да је уотребљавала она неквасни хлеб, или признавала учење о ватри чистилишта, обливање место погружења, непорочно зачеће Приснодјеве, световну власт или непогрешивост и апсолутно господарство епископа рисмког онда нећемо имати ништа да приговоримо; међутим јасно се показује и види, као што то признају и сами Латини, они који љубе истину, да Источна и Правосланвна Саборна Христова Црква држи и чува старе предане јој догме које су уопште тада биле признате на Истоку и на Западу, а да је Западна преиначила ове разним новачењима, и онда је јасно чак и за малу децу, да природнији пут за сједињење јесте повратак Западне Цркве ка старом догматском и управном стању, зато што се вера не мења временом или приликама, него остаје свакад и свуда иста, јер је једно тело, један Дух каже као што сте и позвани у једну наду звања својега; један Господ, једна вера, једно крштење; један БОГ и Отац свију, који је над свима, кроза све, и у свима нама (Еф. 4,46). 7. Једна, дакле, Света Саборна и Апостолска Црква седам Васељенских Сабора, сагласно еванђелским речима, веровала је и догматизовала да Свети Дух исходи од Оца: али на Западу, већод IХ века, почеше вређати и извртати свети Символ Вере састављен и утврђен Васељенским Саборима, и самовољно проносити мисао да Свети Дух исходи и од Сина. Папи Лаву XIII сигурно he бити познато да је његов православни претходник и имењак, Лав III, 809. године саборно одбацио и жигосао овај противеванђелски и неумесни додатак "и од Сина" (filiioque) и написао неповређено и без икаквог додатка свети символ I и II Васељенског Сабора на две спојене таблице, грчки и латински, с примедбом: "ово је ставио Лав из љубави ради чувања Православне Вере" (Наес Leo posui amore et cautela fidei orthodoxae). (У "Животопису папa" , од Анастасија Презвитера и библиотекара римског, види "Vitam Leonis III" Живот Лава III). А свети Фотије, помињући рад православног папе римског Лава III против јеретика, у познатом свом писму упућеном митрополиту Аквилијском у Италији, изражава се овако: Јер, и Лав римски архијереј, онај стари и опет после њега нови Лав, једно су исто мислили о Саборној и Апостолској Цркви, о светим архијерејима пре њих, и о апостолским установама. Као што се види: први је много допринео да се састане четврти Свети Васељенски сабор, пославши своје са стране заступнике од свештених људи и своје сопствено писмо у коме и Несторија и Евтихија укорава и осућује, и у коме се види да Свети Дух исходи од Оца, као што је то догматима ранијих Сабора утврђено, а не и од Сина. Тако исто поступа и доцнији Лав, вером па и звањем исти. Овај ватрени ревнитељ побожности није допуштао ни на који начин, да се варварским језиком вређа наше благочастиво учење; јелинским гласом даде се, као што беше упочетку речено, онима на западу славити и преузносити Свету Тројицу. И не само речју и заповешћу да је то тражио, него је и на таблицама неким у облику стубова написао и на вратима црквеним утврдио и ставио тако на увид свакоме, како би свима било лакше изучавати благочешће и уклонити метод скривених и празнословних, који оскрвњава благочешће наших хришћана" (deuteron aitiion eisagen para ton patera, toe Psion ton omotios tu genitenti Psif ex ton Patros exporeno meno Penumatos). Ова двојица свештених људи који су светлели својом побожношћу и све неповређено сачували, нису били једини на Западу. Исто тако, једва у Х веку, или у почетку једанаестог, у Риму је и званично у свети Символ Вере уведен онај противјеванђелски и недозвољени додатак; а пошто римска црква остаје при својим новачењима и не враћа се догамама Васељенских Сабора, она узима потпуну одговорност пред једном, светом Саборном и Апостолском Христовом Црквом, која се тврдо држи старих одредаба и у свему чува предани јој завет вере, покоравајући се тако и апостолској заповести: Добро завештање сачувај Духом Светим који обитава у нама; клони се поганих и празних разговора и спорова лажно названога знања, којему се неки приволеше и отпароше од вере (2. Тим. 1,1415; 1. Тим,. 6, 20). 8. Једна, света, Саборна и Апостолска Црква седам Васељенских Сабора, крштава трикратним погружењем у воду, a папa Пелагије опозива заповест Господњу о трикратном погружењу; још и у XIII веку држало се на Западу крштење кроз трикратно погружење, а јасни су сведоци томе и саме Погружаонице (баптистеријуми) које се још налазе очуване у старијим храмовима у Италији; али у доцнија времена уведено је и примљено кропљење и обливање у папској Цркви, која још остаје у овом новачењу, ширећи тако све више јаз који је ископала, док православни, остајући верни апостолском предању и одредбама Цркве седам Васељенских Сабора, "стално се боре за општу тековину и отачаско благо здраве вере". 9. Једна Света, Саборна и Апостолска Црква седам Васељенских Сабора, по примеру Спаситеља нашег, вршила је Божанску Евхаристију више од хиљаду година на Истоку и на Западу квасним хлебом, као што то сведоче и сами папски богослови који љубе истину; али папска Црква, још од једанаестог века, учинила је једну новину тиме што је у тајну Божанске Евхаристије (причешће) увела и употребљава неквасни хлеб. 10. Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква седам Васељенских Сабора, примила је да се свети дарови освештавају после молитве за призивање Светога Духа, благословом свештеника, као што то тврде и стари типици Рима и Француске; но доцније је Римска Црква и у томе показала своје новачење, те је примила самовољно то да освештање светих дарова бива с возгласом Господњих речи: "Узмите, једите, ово је тело моје; пијте из ње сви, ово је крв Моја Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова." (Мт. 26, 27). 11. Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква седам Васељенских Сабора, држећи се заповести Господње, "пијте из ње сви" (Мт. 26,28), давала је причешће свима из Свете чаше, али папска Црква од IX века на овамо и овде је увела једну новину, којом се световњаци лишавају причешћа из Свете Чаше, што је противно заповести Господњој и општој практици старе Цркве, чему су се противили и забрањивали то многи од старих православних римских епископа.

??????? ???? ??? ?? ????? ???? ?? ?? ????? ?????????????. ?? ?????? ?? ?? ?????????? ?????? ???? ???? ????????????, ? ???? ???? ????? (???? ?? ?? ???? ???? ???????) ?? ?? ??? ?????? ?????? ????? ????? ???????? ?????? ? ??????. ?? ?????? ?? ????? ???? ???? ? ???? 2003. ?????? ? ????? ? ?????? - ?? ???? ??????? ? ????????? ? ?? ???? ????? Alefshin(?????????? ?? ???? ??? ??). ??? ??? ????? ????? ???? ??????? ???? ?? ??????? ??????? ? ???? ????? ?????????? (??? ?? ?? ???? ??????) ??? ?????? ????? ??? ?? ?? ????? ?? ???? ????????? ????? ??????? (??? ??????? ????? ????). ????? ? Windows-??? ?????? ??????????? ?????? ??????? ????????: Bosnia and Herzegovina, Montenegro, Serbia and Montenegro (Former) ? Serbia. ??? ?? ???? ??????? ??? ???? ??? ??????? ?? ??? ? ?? ??? ????? ????. ????? ??????? ?????? ???????, ? ????? ???? ?????? ??????/??????????? ???? ???? ????? Regional Settings/Regional and Language Options ???????? ?????? Windows-?. ???? ?????? ?? ???? ????????? ?????? ????????? ??? ????? ???? ?? ?? ???????? ?? ????? ????? (?????? ? ??????, ??? ????? ?? ?? ? ???? ????????? ??? ?????????? ?????? ?? ??????).

???? ??? ???? ??????????? "????????" ??? ???? ?? ????? ???????? ?????? ? ??? ? ?????? ?????? ????? ?????. ???? ??? ????? ?????. ???? ?? ????? ????? ?? ???? ???? ????????? ????? ?????? ?????? ???? ????????. ?? ?? ?????? ???? ?? ????? ?????????? ? ??? ?????????? ???????? (??? ??? ???? ??? ????) ? ???????? ????? ??????? ???????????? ????? (? ????????) ?? ?? ???????? ????, ????????? ?????? ? ??????? ???? ????? ????????? ????? ? "????? ?????????" - ?? ??? ????. ? ??? ?? ???? ???????? ??????????? ?????????? ??????????? ????? ? ??????? ??????????? ? ??????? ?? ?????????????? ????? ?????????? ?? ??????? ? ?????. ?? ?? ?? ??? ????? ?????????? ???????????? (? ??????? ????? ???? ?? ???? ? ???? ?? ????) ????? ???????? ????? (? ?? ????????? ???????? ?? ????? ??????) ?? ???? ? ????????? ????? ?? ?? ?????. "???? ?? ?? ???????? ????? ???? ????? ???????? ????" - ?? ?? ??????????? ??????. ? ??????? ????? ?? ?????? ?? ??????? ?????, ? ?? ????? ??????. ????? ??????????? ?????? ????? ???? ????? ??????? ? ???? ? ??????? ?? ??? (????????? ?????????? ? ???????) ? ????? ????? ??? ????? ??????? ?? ?? ?????????????? ???? ?? ?? ???? ????? ?? ???????? ?? ??? ????? ????????. ??? ??????? ?????? ????? ????? ?? ?????? ? ????? ??????????? ? ??? ??? ????? ??? ?????? ?????? ?????. ??? ??? ?? ???????, ???????? ?? ????? ????? ? "????? ??????? ???? ?? ???????????". ????? ?? ???? ?????? ?? ??????. ???? ?? ? ?????. ???? ?????? ??????????? ?????? ?? ???? ????? ????? ???? ? ?? ??????? ???? ?????. ??? ??? ??? ???????? ?? ?????. ???? ?? ? ????? ?????????? ??????? ?? ??? ?? ??????? ?????? ???? ???????? ??? ???? ??? ????? ? ????? ???? ?????. ????? ? ??????? ??????? ????? ???? ??????????. ? ?? ???? ?????? ???? ???????...

??????? ??? ???????, ??? ??? ???? ??????? ?? ????? ??? ??????. ???? ??? ???????? ??? ? ???? ??????? ???. ???? ???? ???????? ? ? ???? ???? ????????. ? ?????? ??????? ???????? - ??? ????????? ?????. ???? ????? ? ??????? ???????? ????? ?? ???? ??? ????????? ?????. ??? ????, ??? ?? ?? ??????? "??????? ?????????" ??.??????? ???????? ?????? ???? ???? ???? ???? ?? ?? ???????? ???? ???????. ? ?? ???? ?????? ??? ?? ???????.

О АНТИХРИСТУ Протојереј Божидар Миjач III Иако се, овде првенствено говори о Римској Империји као виду антихриста, нема ограничења на ту историјску епизоду, него је она, у читавом своме антихристовском устројству и дејству, у основи само метафора за појаву коначног антихриста, у његовом дефинитивном облику. То се види, поред осталог, и из чињенице да је антихристовство ове државе, премда фактички жестоко, дато у повишеном стању, хиперболично. Ова држава, ма колико била сурова, није била тако драстично осатањена као што се наводи. Опис зла далеко премашује историјски чињеничко стање зла. Изнете црте су, по мишљењу историчара, преувеличане, пренаглашене. Иако се не пориче тврдња да су хришћани окрутно гоњени као такви, по самој припадности црквеној заједници (Christianos non licet) и да су осуђивани tamquam Christiani, истиче се апокалиптичка претераност како у страдању хришћана, тако и у зверскости државе. Луиђи Пирандело, нпр., доста аргументовано, истиче да није било ни толике ширине гонења ни такве тортуре. То је, донекле, тачно (што је запазио и жестоки полемичар Тертулијан као и доста тенденциозни историчар Евсевије Кесаријски), али ова преувеличаност одговара и интенцији самог Апокалипсиса,- да поводом једне уже реалности у Римској Империји, једном делу историје, пружи универзалну слику антихриста до пуног уобличења при крају историје. Хипербола је овде у служби пророштва о долазећем антихристу, који је у појави Римске Империје истина већ донекле дошао, али, као што ће се испоставити, и стално долази да би на крају, у пуном облику и дејству, коначно и лично дошао. Ова реч, дакле, није памфлет о једном ограниченом простору и времену, но сликовито-драматично пророчанство о сваком времену, до оног последњег. Зато Апокалиптик, вршећи синтезу већ реченог, открива сам идентитет антихриста посредством броја 666, говорећи: „Овде је мудрост. Ко има ум нека израчуна- број звери: јер је број човеков и број њезин шест стотина и шездесет шест". У дешифровању тога броја крије се дефиниција антихристове појаве. Јер слика звери, мада као што смо видели доста говори о особинама и дејствима антихриста, ипак га још, сем у тим релативним особинама и дејствима, не именује, не указује прстом на личност као носиоца тих злодела, не открива га у читавој његовој ширини и дубини, пуноти зла. А то: персонално и уопштено указивање - потребно је како ради конспирације обзиром на тадашње прилике гоњења хришћана тако и ради упознавања антихристовског зла у свим приликама. Број је овде дефиниција личности. Али које? Ко се крије под мистичким бројем 666? Верници Мале Азије, којима се ова реч првобитно обраћа, сигурно су знали то име под шифром броја онолико и онако колико и како је њима било потребно да знају, ограничено на своју постојећу ситуацију, али, вероватно, не сасвим и у његовом есхатолошком аспекту, који ће касније постати предмет многих тумачења за сваку нову ситуацију, због чега је у току историје до данашњих дана настајала читава литература о томе, понекад и јако произвољна у конкретизацијама и применама. Не би било много корисно сва та тумачења овде наводити, али треба обратити пажњу на то да је тај број за прве хришћане, непосредне адресате, значио, јер су они, како каже Св. Иринеј, баш као такви (због близине и богодухновености), највише били на прагу и ширег објашњења. Први хришћани су, поред наговештаја из слика звери, схватили да је то име цара Нерона, првог зверског гонитеља хришћана и, тиме, самог антихриста. Нерон је за њих био конкретни антихрист. Они су до тога сазнања долазили помоћу, у то време распрострањеног, кабалистичког метода гематрије, својеврсне геометрије, означавања имена помоћу бројева. Наиме, грчка слова, алфавит, као и јеврејска, имају бројчану вредност, па се њиховим комбинацијама могу добити разне речи и појмови. Тако бројеви 6-6-6 дају грчку реч L-a-t-e-i-n-o-s, односно слова те речи, сабрана, дају број 666: (1) 30 + (а) 1 + (t) 300 + (е) 5 + (i) 10 + (n) 50 + (о) 70 + (s) 200 = 666, а то је опште означавање Рима односно Латина. Тај Рим-Латин који има својства која се у приказаним сликама придају звери, а слаже се са значењем броја 666, јесте Нерон. Треба при том обратити пажњу на околност да је за њих антихрист (био) отеловљен у Нерону премда је време Нероновог гонења већ било прошло и наступило време Домитијана. Како се, онда, може разумети таква, на први поглед неодговарајућа, идентификација? Тако што Нерон као антихрист није само кон-кретна историјска личност (премда и то јесте пре свега), него и тип антихриста уопште. Нерон је, по убеђењу тадашњих хришћана, Nero REDIVIVUS, Нерон који се стално враћа, што значи да име није условљено само том личношћу, него се односи и на следеће, било које, такве непријатеље Цркве (а тиме и човечанства), који садрже у себи његове зверске црте. Сваки такви, и слични, гонитељ је (као) Нерон. Такав је свакако био и њима савремени Домитијан. Треба се, значи, окренути садржају овога броја, а не само формалном имену онога који га носи. Име је увек више него именовање. Руски теолог Виноградов, на основу неких указивања Св. Иринеја, види, упоређењем са стварањем света за шест дана и седмог дана одмора означеног бројем седам, у томе узастопном понављању броја 6 без броја 7 и онога што он значи, у томе непрестаном и усиљеном понављању без позитивног смисла и циља, пустошну и разорну антихристовску делатност. Број 6 је, по Оберлену, овде број овога злога света који је осуђен на пропаст. Антихрист, према томе, расте и развија се деструктивно. Број 6 је деструкција, антихристос; број 7 је конструкција, Христос. 666 је жестоки, опасни, злотворни, али ипак неуспели знак стравичне активности зла пред својим стропоштовањем у ништавило. Сав је у грчу беса до издиханија, до самоубиствене смрти. Ово демонско зло утелотворава се највидније у једном државнику као оличењу световне владавине. Антихрист је, пре свега, демонизована државна моћ. Сам владар по себи и независно од моћи коју поседује је незнатна јединка, али на челу система сатанине моћи постаје страшни тиранин, антихрист. Значи ли то да је држава сама по себи, као таква, антихрист? Не, јер свака држава није у том погледу као Римска Империја (не мора бити и не треба да буде, али свака може да буде), не бар по степену и интензитету зла у себи, премда ниједна није ни савршена као таква, није Царство Божје. Св. ап. Павле у Посланици Римљанима (13, 1-2) каже да је, штавише, државна власт, независно од злоупотребе, од Бога и да јој се треба покоравати „као наредби Божјој". Држава се у том библијском смислу може означити као societas naturalis, тј. такав природни поредак који одговара човековим (од Бога у самој природи положеним) тежњама. Држава је наиме позвана да својим поданицима осигура правду и мир, да чува од хаоса, што ако не извршава губи то природно-божанско назначење и постаје узурпатор и носилац сатанског расула. Радило би се, у том случају, о злоупотреби држве у не-природно не-божанске сврхе. Држава, у овој концепцији, није неки немушти природни поредак који се развија механички, него расте етички. Држава може бити добра или зла - зависно од испунења задатка који јој је од Бога постављен: ако га испуни, добра,- ако га не испуни, зла. Бл. Августин, због тога, види државу у сталној колизији са Царством Божјим. Држава није по себи света. Ова реч Божја о антихристу под видом броја 666 десакрализује и демистификује земаљске социолошке творевине и чини их релативним. Нема свете државе, ни светог типа државе, ни светог друштвеног система. Све су то пролазне форме кроз које прониче (треба да прониче) непролазна суштина Царства Христовог. Светска моћ у облику државе респектује се (ако у овом смислу заслужује), али се ниуком смислу не апсолутизује: ако пређе границе свога легалитета може да се отисне на позиције антихристовства као што је у броју 666 стварно случај. Овде је положен жестоки протест против злоупотребе државе и њене сатанске идеологизације, али не и против државног поретка као таквог. Нема анархистичког негирања државе, него има прожимања: да земаљска држава, Civitas terrena, послужи продору државе Божје, Civitas Dei (по Августиновој терминологији), што кад се збуде, укинуће и себе саму и уступити место Царству слободе, истине и правде (што на свој начин и својом аргументацијом прогнозирају и неке друге филозофије и социологије, марксизам нпр.). Из тумачења броја 666 као учинка произлази да се у антихристу, остварује јединство лика и дејства. Звер из мора и звер из земље нису две звери но једна, сливају се у једно. Нема два имена, два броја, него једно име, један број. Обе звери осликавају исто биће антихриста. Најпре је, дакле, учињено подвајање, анализа садржаја и дејстава, а за тим пружено је њихово стапање, синтеза. Антихрист је компликован, али јединствен. Та јединственост по истоветном дејству лако је уочива: иста им је зверскост, иста моћ, исто хулење, исто зло. Сектори деловања као да су подељени, али биће, у насилничком поступку, исто: thirion, bestia. Контрасни, али хомогени лик. Свети учитељи цркве (нарочито Бл. Јероним и Св. Андреј Кесаријски) илуструју ту хомогеност и примером сиријског цара Антиоха Епифана који је, по Даниловом пророчанству (7, 25), поседовао снажну вољу физичке присиле као и интелектуалну исхитреност лажи и мистику преваре. Монолитност бића не искључује претежну двострукост деловања како је приказано у слици две звери: насиље (прва звер) и превара (друга звер). Антихрист је тиме двострук: зверство тортуре, физичког поробљавања људске личности и зверство преваре, духовног поробљавања те личности. Поред огња и мача, делује превара помоћу лажне мудрости (sofia epigios) (Јак. з, 15), у служби апсолутног потчињавања, поробљавања. Антихрист је такво, двоструко, оличење премоћи зла над човеком. Као египатски Фараон, Јаније и Јамврије - уједно или као Антиох Епифан, цар и чародјеј - уједно. Дивља свирепост разјареног риса, с једне, и препредено лукавство смртоносне змије, с друге стране. Варање стоји у служби насиља као што то описује Св. Јефрем Сиријански лапидарним речима: „Вараће свет док се зацари, а кад се зацари сатрће га чељустима присиле. Народи, и сами испуњени злом, постаће лако поданици ове змије. Едом, Моав и Амонићани (прилагодиви и тмоли народи) поклониће се њему као неприкосновеном ауторитету и биће му, шта више, поборници. А кад се утврди, изринуће своју горчину, излучити смртоносни отров са Сиона. Збуниће васиону и помрсити њене конце, оскврнити многе душе не поступајући више побожно, ласкаво, умиљато и привлачно (као пре доласка на власт), него: сурово, жестоко, гневно, раздражено, силовито, одвратно, брутално, ненависно, мрско, љуто, бестидно, стропоштавајући људски род у каљугу срама. Тако у броју 666, повезано са симболима две звери, као имену „човека и звери", имамо разрешење компликованости (двострукости а и, као што ћемо још видети, многострукости) бића антихриста последњих, тј. свих између Првог и Другог доласка, па, према томе, и наших времена, па све до краја. Развој иде CRESCENDO. IV Може се (и треба), значи разматрати питање савремене присутности антихриста. Читава ова експликација има тај практички циљ. Реч Божја је увек конкретна. Ко је и где је сад Nero REDIVIVUS? Из којих морско-земних дубина и понора израњају есхатолошке звери и довејавају к нама? И сад је, као икад, актуелан апел Видеоца: „Ко има ум нека израчуна број Звери". У чему је сад садржај тога симбола и сигнала? Постоје мнења, углавном из нетеолошких кругова (не без оштроумности), да се антихристовске деформације власти могу препознати у савременом свету (Стаљин, Хитлер, Иди Амин, Бокаса, Пол Пот и др.). Тај зли дух се испољио и у нама блиским и сасвим присутним збивањима. Није ли на пр. у Јасеновцу (и у свему ономе што то место историјски оличава) избио један његов вулкански продор? Зар по стравичном и трагичном - Косову данас не витлају крволочни и безакони дуси? Ко то, ако не антихрист, „људски крвник од искони", припрема у наше дане атомски смак овога света? Али иако се у овим појавама - оличењима могу пронаћи неке црте такве дијалектике зле моћи, ипак је то, поред све фрапантности, још доста далеко од дефинитивног триумфа духа зла последњих времена.Такав дух, сем прототипски (као у Римској Империји), још се није остварио. То доказује историја као и чињеница да је такво остварење повезано са Страшним Судом и ликвидацијом моћи антихриста, кога ће, како је речено у II Сол. 1, 8, „Исус убити духом уста својих, и искоренити светлошћу доласка свога". Но иако се још није отелотворио као дефинитивна концентрација демонске моћи у једном лицу, његови елементи (особине и дејства), а тиме у процесу постојања и он сам (како произлази из садржаја броја 666), постоји као колективно, у појединцима и групама разливени и у њима садржано биће. Ко је у било коме степену сличан антихристу и садржи се у њему, постаје, том самом партиципацијом, делимични антихрист. Антихрист је у сваком носиоцу његове злотворне активности. У овом смислу ап. Јован говори о „многим антихристима“: „Децо! последње је време, и као што чусте да ће доћи антихрист, и сад многи антихристи постадоше,- по том познајемо да је последњи час" (II Јн. 2, 18). Апостол Павле ову колективну појаву у акцији назива ,,тајном безакоња". „јер, каже, већ ради тајна безакоња (to mistyrion tis anomias) (II Сол. 2, 7). Безакоње стоји са безакоником у органској вези. Аномија (безакоње) је аномос (безаконик). Антихрист, значи, није се још обелоданио у пуноти своје појаве, али је, мање или више, ту и тамо, присутан у половичним антихристима. Они су, поред осталог, и знаци његовог дефинитивног доласка. Антихристовско насиље, тј. у ствари безакоње као супростављање вољи Божјој, непрестано делује. Оно се понекад и понегде испољава скривено, тајновито, перфидно, камуфлирано, али увек злокобно растући у опсег и лик последњег антихриста. Тортура се облачи у маску доброхотности и заогрће ласкавим теоријама. Отров се често сервира у слаткој обланди, због чега бивају отровани многи. „А Дух разговетно говори да ће у последња времена отступити неки (многи) од вере слушајући лажне духове и науке ђаволске, у лицемерју лажа, жигосаних на својој савести" (I Тим. 4, 1-2). Антихрист је, у овом аспекту, деловање, ток, процес, појава у продору. Стално тече: некада тихо, једва приметно, а некад бурно, скоковито, нападно. Стропоштава се у поноре, али и подиже у висине. У невидивости (или слабој видивости) полаже се основ за подизање богоборног и богоотступног здања принуде и ропства. Ти спаваш или устајеш, веселиш се или тугујеш, радиш или се одмараш, а антихрист у антихристима ради, прониче, проткива, разара, растаче, припрема престо сатански. Неопходно је, због тога, препознавати знаке антихриста у антихристима. Бог нам у овоме тексту, поред осталог, отвара очи за та распознавања. Треба уочавати антихристовско безакоње у своме времену и у своме простору. Овде се пружа у том погледу далекосежно упутство, које, преко историјско ограничених прилика и њиховим уопштавањем, превазилази ограничености и обухвата све историјске прилике, па, следствено, и наше. Погледај са овога видика најпре у своје мисли и дела, у свој живот, и разабери - нема ли ту, можда, тога зла. Да те није ова моћ зла већ покорила, обманула, продрла у тебе, устоличила се. Да није зао дух у твоме срцу и души већ нашао своју јазбину. Савремени филозоф и социолог Ерих Фром, оштроумни посматрач, пронашао је читави низ факата у психологији и менталитету данашњих људи, као и у њиховим установама, у којима би се могла приметити деформација антихристовског терора. Верници би требало да то уочавају и сазнају боље него филозофи, као што нас, уопштено али оштро, упозорава Апостол: „Али ви, браћо, нисте у тами да вас дан као лопов застане. Јер сте ви синови видела и синови дана. Тако дакле да не спавамо као остали, него да пазимо и будемо трезни.. . Да будемо обучени у оклоп вере и љубави и с кацигом наде спасења; Јер нас Бог не постави за гнев, него да добијемо спасење кроз Господа свога Исуса Христа" (I Сол. 5, 4-6). Из верско-моралног посрнућа и расула гради антихрист своје царство. Из свакидашњих и на око можда малих грехова успоставља он своју велику отпадију. Таквих елемената за ову јадовиту градњу накупило се у данашњем свету много и из њих би могао да произађе безаконик последњег времена, пустошник који ће покушати да коначно опустоши свет. Ти елементи већ су толико упадљиви да су постали видни и обичном вернику. Познати енглески писац Џон Орвел (поред сличних запажања код поменутог Фрома и још изразитије код Замјатина и Хакслија) пронашао је и у својим списима са великом убедљивошћу изнео (нарочито у роману „1984") драстичне црте такве зверске владавине. Његова визија апсолутне подјармености, где се управља помоћу терора и лажи и уз помоћ чудесне технологије, одговора, иако се формално не позива на њега, опису дупле звери у овоме тексту. „Велики брат" (једна од средишних фигура романа), мистериозни шеф који стоји на челу сурово контролисаног друштва, са портретима - квазииконама који га свуда оприсутњавају, јесте профано-патетичка представа антихриста у улози деспота. У томе лику се сконцентрисала сва огољена, немилосрдна, брутална доминација над људима као производ свега негативног што постоји у људској природи (а и сатанској). Орвел, при том, претендује на егзактност својих навода доступних уму и искуству. Докучена је ту иманентна суштина зла палог човечанства у форми неприкосновене државне тортуре. Орвел је, може се рећи, по самој тој констатацији велики савремени коментатор Апокалипсиса о антихристу. Суштинска разлика је само у питању излаза из такве ситуације: док Орвел, стојећи на терену рационализма и клонећи се сваке метафизике, тај излаз не види и будућност слика мрачним бојама као неминовно катастрофалну, дотле је Апокалипсис сав у налажењу пута спасења и апеловању да се он прихвати. Пројекција будућности у Апокалипсису је метафизичко-оптимистичка. Али ма колика била велика моћ антихриста у овоме „зломе свету" (I Јн. 5, 19), осуђена је на пропаст. У 5-ом стиху, као што смо видели, каже се да ће та владавина, у примеру Римске Империје, трајати симболичких четрдесет и два месеца, тј. релативно дуго а апсолутно ограничено, јер ће не само бити „раскопана" Господом (I Јн. 3, 8 ), него је подривена и сама по себи, нема самобитности и представља девијацију, ексцес злих сила. Као што се Римска Империја као владавина антихриста стропоштала, тако ће се стропоштати и свака антихристовска владавина. Онај који je спречавао помаму злих сила у историји, о katehon (II Сол. 2, 7), Христос, уништиће ту пошаст у надисторији (есхатону који је отпочео). Јагње Божје, распети и васкрсли Господ, победиће, и већ пролептички побеђује, моћ антихриста путем благодатног преображаја живота и света кроз Цркву, тј. и кроз нас као војујућу цркву. Свету предстоји преображај у Христу у коме је већ отпочео нови свет Божји, „ново небо и нова земља, где правда живи" (II Петр. 3, 13). * * * Ово је један од више могућих аспеката у разматрању појаве антихриста пред Други Долазак Христа. Говори се, као што смо видели, о светско-државној моћи те појаве, али се у ту злу моћ, укључују и многи, скоро сви, елементи греха. Антихрист је, тајном зла у себи, веома компликована сила, у коме се концентришу историјски токови богоборства сливајући се у државну владавину насиља и нечовештва, насупрот Царству Божјем као владавини слободе, правде и човекољубља. Толико се нама, за сада, открило о овој тајни, у којој има још много неизрецивог и недокучивог, а другима ће се, можда, више открити кад се и сам антихрист лично открије и наступи. Св. Иполит баш и каже да ће се знање о антихристу у потпуности сазнати кад се и он у потпуности обелодани. Сада је, кажем, наше сазнање о антихристу делимично, али у мери те делимичности ми га доста добро уочавамо и то је за нас, сада, оријентационо довољно - да се не би онда, кад у потпуности и јавно дође, изненадили, и да се не би сада, кад у перфидности долази, преварили. „Да би се, како каже Апостол, утврдила срца ваша без кривице у светињи пред Богом и Оцем нашим, за долазак Господа нашега Исуса Христа са свима светима његовима. Амин". (I Сол. 3, 13). Извор: „Теолошки погледи“, 3-4/1986.

О АНТИХРИСТУ Протојереј Божидар Миjач „И стадох на песку морскоме,- и видех звер где излази из мора, која имаше седам глава, и рогова десет, и на роговима њеним десет круна, и на главама њеним имена хулна. И звер коју видех беше као рис, и ноге јој као у медведа, и уста као уста лавова, и даде јој Змија силу своју, и престо свој, и власт велику. И видех једну од глава њених као рањену на смрт, и рана смрти њене излечи се. И чуди се сва земља иза звери, и поклонише се Змији, која даде област звери. И поклонише се звери говорећи: ко је као звер? и ко може ратовати с њом? И дана јој бише уста која говоре велике ствари и хулења, и дана јој би област да чини четрдесет и два месеца. И отвори уста своја за хулење на Бога, да хули на име његово, и на кућу његову и на оне који живе на небу. И дано јој би да се бије са светима, и да их победи; и дана јој би власт над сваким коленом и народом и језиком и племеном. И поклонише јој се сви који живе на земљи којима имена нису записана у животној књизи Јагњета, које је заклано од постања света. А ко има ухо нека чује. Ко у ропство води, биће у ропство одведен; ко ножем убије ваља да он буде ножем убијен. Овде је трпљење и вера светих. И видех другу звер где излази из земље, и имаше два рога као у јагњета,- и говораше као аждаха. И сву власт прве звери чињаше пред њом; и учини да земља и који живе на њој поклони се првој звери којој се исцели рана смртна. И учини чудеса велика, и учини да и огањ силази са неба на земљу пред људима. И вара оне који живе на земљи знацима, који јој бише дани да чини пред звери, говорећи онима што живе на земљи да начине лик звери која имаде рану смртну и оста жива. И би јој дано да да дух лику зверином, да проговори лик звери, и да учини да се побију који се год не поклоне лику зверином. И учини све, мале и велике, богате и сиромашне, слободњаке и робове, те им даде жиг на десној руци њиховој или на челима њиховима, да нико не може ни купити ни продати, осим ко има жиг, или име звери, или број имена њеног. Овде је мудрост. Ко има ум нека израчуна број звери: јер је број човеков и број њен шест стотина и шездесет шест" (Откр. 13, 1—18). Овај текст, по мишљењу скоро свих тумача (од Св. Иполита и Св. Јефрема Сиријанског до С. Булгакова и Е. Лозеа), говори о антихристу, средишној негативној појави у историји Цркве и света, али, као и о свему другом, на један нарочити, апокалиптичко-алегоријски начин. У поређењу са другим местима Новога Завета (на пр. : II Сол. 2, 8—12; I Јн. 2, 18; II Петр. 2, 1—3), која се односе на ову тему, постоји, пре свега, формална разлика: овде се појава антихриста представља не само упечатљивије и рељефније, него и конкретније, тј. ближе непосредној стварности. Антихрист је, премда описан у полифонији својстава и функција, оличен у реално - постојећој, али и у будућности непрестано долазећој, и на крају дефинитивно дошлој, светској (државној) моћи. То се постиже са јако наглашеном тироморфном симболиком две звери, а за тим ближим идентитетом у мистичком броју 666. Пада у очи и необичност метода - да се помоћу две слике означи један лик: две звери, од којих једна излази из мора а друга долази из земље као отелотворење једног бића, може да, већ на први поглед, компликује његову монолитност. Та двострукост, међутим, не треба да збуњује, јер Апокалиптик овде тежи превасходно за тим да изнесе пуноћу дејства зла, а не само да предочи портрет његовог носиоца. Појава се, због тога, најпре раставља и рашчлањује, да би се потом могла саставити, свести на ужи круг, сконцентрисати на једну личност. Полазећи са тог становишта, тј. потчинивши своје иследовање откривенском исказу и тиме ослободивши се сваке произвољности, конзултујући сведочанства ауторитативних теолога, али и у пуној личној отворености према делујућем Св. Духу који непосредно открива истину, покушаћу да тему размотрим у четири круга, и то: звер из мора (претежно физичка моћ), звер из земље (претежно религиозно-интелектуална моћ), идентитет у броју 666, делатност у другима (антихристима). Из целине излагања треба да произађе и савремена актуелност ове увек живе речи Божје о антихристу. I Читави опис и карактер звери (антихриста), која излази из мора, тј. из греха метежних народних маса, треба, најпре, довести у везу и ставити у контекст црквених и светских прилика и околности у којима је и за које је ово првобитно било написано. Текст је најпре докуменат о своме времену, па тек онда пророчанство за свако време; у њему се иде од регионалног ка универзалном. То је, као што је познато, био крај првог века наше ере, доба светске моћи у виду владавине Римске Империје (дотично цара Домитијана, 82-96. г.). У тој држави, по овом тексту, сатана је нашао веома погодно оруђе (сподобу антихриста) за гонење цркве и за мучење света (човечанства). Слика звери (са седам глава, десет рогова и круна) узета је, очигледно, у скици, из књиге пророка Данила, који цртежима звери црта историју претходних безбожних царстава (Медијског, Персијског и Македонског). Слика је драстична супституција. Пророк приказује дотична царства у симболима три различите, али скоро једнако крволочне, звери: лава, медведа и риса, а о четвртој која ће доћи каже: „Четврта звер које се требаше бојати, беше снажна и врло јака, и имаше велике зубе гвоздене, јеђаше и сатираше, и гажаше ногама остатак, и разликоваше се од свих звери пређашњих, и имаше десет рогова" (Дан. 7, 4-7). Сада је та страшна звер - држава дошла у облику Римске Империје. Њено зверство, конституисано из елемената претходних социјално-политичких зверстава, веома је, реално и симболички, свирепо: лав - прождрљивост и уништавање, медвед - бруталност и снага, рис - крволочност и љутитост. Римска држава је, дакле, комбинација и акумулација злоће незнабожачких и антибожачких царстава, што, у многоме, одговара историјској стварности: после три царства из Даниловог пророчанства, временским следом, Римска држава је покорила многе народе, раширила се на огромним пространствима и показала свој зверски карактер у великим размерама. Зато је Св. Кирил Јерусалимски могао с правом да каже: „Четврта животиња код Данила је Римско царство". Антихристовство ове државе не огледа се само у грубом робовласничком моделу њене структуре, него, првенствено, у злоупотреби те структуре у насилничке сврхе, негативним својствима и деловању. У функцијама се разоткрива садржај сваке државе без обзира каквог је типа и спољашњег устројства. Типичне функционалне ознаке Римске државе, у овим односима, биле су: а. Апсолутизам власти, која је имала корене не само у аутономији људског зла у облику греха, него и у метафизици сатанског порекла. „Даде јој змија (сатана) силу своју, и престо свој и власт велику". То је она пустошна моћ о којој пророк Данило говори: „Сила ће му (владару као оличењу државе) бити јака, али не од његове јачине. И чудесно ће пустошити, и биће успешан (у томе) и свршаваће, и губиће многе и народ свети" (Дн. 8, 24). О сатанском пореклу те, и сваке такве, власти сведочи и Св. ап. Павле наводећи да је долазак антихристовске владавине „по чињењу сатанину и знацима и лажним чудесима" (II Сол. 2, 9). Значи, ради се о осатанотворењу тоталитарне власти, што, у многоме, одговара и научно-историјским приказима плејаде римских царева. Десет царева (представљених у знаку десет рогова) били су у персонификацији власти, мање или више, такви: Нерон, Домитијан, Трајан, Адријан, Септимије Север, Максимин, Декије, Валеријан, Аурели је, Диоклетијан. У њима се огледа обоготворење политичке власти. По себи обични људи, на престолу су обожавани. Култ личности постављен је на највиши ниво. Цареви - звери у којима је оличен државни систем обоготворавани су. Адријану, једноме иначе од најгорих људи, био је подигнут храм и у њему устројен култ. Домитијан, који је владао у време писања Апокалипсиса, у своје декрете је уносио и себи приписивао божанске атрибуте. Ова држава, у односу на поданике, а нарочито хришћане, представљала је највиши степен поробљавања људске личности. б. Безусловно поклонење (полтронство и улизиштво) је последица и захтев злоупотребе власти. „И поклонише се звери говорећи: ко је као звер? и ко може ратовати с њом?" Поклонење, односно слепа послушност, према таквом властодршцу ствара однос ропства подјармених према подјармивачу. Успоставља се апсолутна присила. Није довољна, дакле, само физичка оданост, но се тражи и психичка преданост. Не само спољашња акција, практички живот, но и унутрашња контемплација, унутрашњи живот, треба да буду захваћени апсурдним државним притиском. Не сме се слободно не само говорити или писати и чинити, него ни мислити, осећати или сањати. Хришћане нису гонили за спољашња дела (у тим делима они су били коректни), но за унутрашње преокупације. Читава духовност мора да се понизи у праху и пепелу пред величином државе. „Ко је као звер". Звер-држава се намеће као неупоредива. У томе процесу не игра улогу само државна принуда, него и слабићки страх и малодушност, односно недостатак праве вере у Бога, доприносе да се државно насиље призна као божанска сила. У том погледу није само претензија власти ужасна, него је и беда (таквих) људи страшно бедна. „Мора се, како каже Св. Иринеј, знати да ко се не опире насиљу, сам постаје носилац насиља", јер својим опортунизмом и прилагодљивошћу омогућава само насиље. Опортунизам је саучесник сатанске тортуре. Римска Империја, као друштво, била је масовна хистерија оданости антихристовској личности цара. Само онај „остатак", о коме говори пророк Исаија (Ис. 11, 11), давао је отпор римском самодржављу и богодржављу; свети народ Божји, сабор верујућих, није се дао духовно понизити и сатрти, о чему се овде изрично каже: „И поклонише јој се (звери, антихристу у обличју безбожне владавине) сви који живе на земљи, којима имена нису записана у животној књизи Јагњета, које је заклано од постања света (тј. Христа)". Сви сем хришћана поклонише се богомрској власти. То значи да су у овим околностима само хришћани елита слободе, јер само они знају за другога Цара (Бога) и за други Град, Царство Божје. Хришћани, по својој духовној природи, не могу бити прилагођени ниједном обоготворењу државе. Хришћанска религија је за све такве државне системе religio illicita. То објашњава чињеницу да у римској држави није било масовних гоњења других лица осим хришћана, који, иако живећи на земљи, постају, својом вером у Бога, грађани неба пребивајући у пустињи Духа, где до Другог Доласка (према Откр. 12, 6) обитава света жена - Црква. в. Хулење Бога је једна од битних карактеристика Римске државе као антихриста. Хулење је стални излив тога система, који, може се рећи, богохули самом својом антибожном (односно инобожном) егзистенцијом. На ту ситуацију односи се исказ о отвореним устима за хулење на Бога „да хули на име његово, и на кућу његову, и на оне који живе на небу". Тоталитарна држава манифестује тоталитарна хулења: на Христово име, Цркву Његову, начин живота заједнице светих. Све што је било христовско-божанско нападано је гнусним клеветама, хулама, што се веома добро види из списа незнабожачких теоретичара богохулства онога доба (Келсос и др.) као и из списа хришћанских апологета, теоретичара богославља који су се супротстављали безочним хулитељима (Св. Мученик Јустин, Атинагора, Тертулијан и др.). Држава у своме врху, као и својим богоборним постојањем, богохуди и пропагира лаж антихришћанства са позиција самовлашћа и насиља, а Црква се брани теологијом истине, вером и мучеништвом. г. Физичко гонење и убијање светих, верујућих. По некој недокучивој Божјој тајни је допустиво да праведник страда, а неправедник благује - ради (колико је могуће назрети) показивања примера праведности другима као и ради челичења у вери онога који за веру страда. „И дано јој би (држави - звери) да се бије са светима и да их победи". Страдање је доказ који потврђује веру и тиме најбоља проповед Христове Цркве, која се тим путем неустрашивости ширила и продирала у поробљени и заплашени свет, о чему Тертулијан, пишући незнабожачким властима, каже: „Што нас више жањете ми све више ничемо; крв хришћана је постала семе за нове хришћане". Држава је водила ту крволочну борбу против хришћана по свим провинцијама простране империје, у свим народима и племенима. Крв светих се обилно лила по идолопоклоничкој земљи. Црквена историја и тзв. акти мученика (кратки записи о мученичкој смрти хришћана) сведоче да нигде дотле није било такве државно-зверске ожесточености против праведника као овде. Позната оруђа мучења: копље, мач и стрела - били су сасвим уобичајена и такорећи легитимна средства смрти, а измишљала су се и нова: стругање тела железним опругама, бацање дивљим зверима на растргнуће, утапање у воде (реке и мора), потапање у вреле кречане и смоле, спаљивање и стављање на стубове по парковима и шеталиштима ради увесељавања злураде и нахушкане светине, итд. На тмурним видицима богоодступног света процветало је тада хришћанско страдалништво као дотле непознати и нечувени метод црквене мисије и богопознања. Тако је гонење, божанским преокретом, постизало супротни ефекат од онога који су гониоци замишљали: уместо сузбијања Божје ствари настало је њено незауставиво ширење. Јер ово мучеништво није само херојски подвиг (таквих подвига може бити и код нехришћана), него, пре свега, сведочанство о другом, вечном, свету у који се кроз праведничко-страдалну смрт улази; мученик је веродостојни и аутентични сведок - обзнанивач Васкрсења и вечног живота у Христу, због чега се, попут Св. Игњатија Богоносца, може, још и радовати таквој смрти и ићи јој у сусрет. Страдање је постало начин живота праве Цркве Христове, док је бежање од таквог сведочанства Истине, тежња за комфором и компромисом, знак антицрквеног латитудинаризма. Страдање је, дакле, нормално стање Божје Цркве у ненормалном и од Бога отпалом свету (Јевр. 1, 36—38). Али делиријум антихристовске моћи над светима и светом није бескрајан. Иако ће сатанско зло у разним видовима стајати у сукобу са Црквом до Поновног Христовог доласка, јер свет „у злу лежи" (I Јн. 5, 19), његова моћ је подривена не само онтолошки, по суштинској доброти саме творевине Божје, него и феноменолошки, по страдално-благодатној мисији Цркве. О тој неодрживости антихристовског насиља овде се каже: „И дана јој би власт да чини четрдесет и два месеца". Тај, у Апокалипсису доста употребљавани мистички број, означава неко релативно трајање у времену, привременост и ограниченост. Антихристовска тортура, поред све привидне величине и снаге, у односу на Божји захват у историји, је слаботиња. Римска Империја, та звер-држава, као што је познато, стропоштала се под ударом варварских најезди; сатрли су је: Готи, Вандали, Алани, Свеви, Бургунди, Франци, Англосаксонци, Гетиди, Хуни, Геруни. Крвожедни гонитељи светих, постали су мета других крвожедника. Тада се буквално остварила реч овога пророчанства: ,,Ко у ропство води, биће у ропство одведен; ко ножем убија, ваља да и он буде ножем убијен". Тиме је, и на тај директан начин, хришћанима пружена утеха и нада, а нехришћанима упозорење и опомена: хришћанима да јачају у вери и трпењу очекујући награду на небесима (али и још на земљи у Духу Светом), а нехришћанима да се чувају од учешћа у нечашћу антихристовске државне наказе, јер би их то, заједно са том унакаженошћу, одвело у пакао мржње и промашаја. II Друга звер, за разлику од прве која излази из мора (греховног хаоса метежног човечанства), долази из земље. „И видех другу звер где излази из земље". Та различност порекла у опису антихриста као световно-државне моћи доста значи. Неки тумачи (на пр. Булгаков) сматрају да се у томе огледа просторно-идеолошка двојност у бићу антихриста: медитеранска војничко-поробивачка окрутност (прва звер) и незнабожачко-антибожачка источна псеудомистика (друга звер). Таква симболика, у том смислу, може да се узме у обзир, али земно порекло друге звери има, свакако, и једну другу и много дубљу димензију: земља, наиме, као што се види из Откр. 9, 2-3, симболизује и унутарњу човекову земност, стихију греховне телесности, бестијалност интелектуално-духовног карактера. То је категорија оних за које Св. ап. Павле каже да „земаљски мисле" (Флб. 3, 19). Зверскост је овде првенствено у лажности учења, перфидији гносеолошко-магијских варања и опсена: „Измишљати лажне богове, лажне христосе, лажне месије, лажне пророке, лажне учитеље, лажне спасиоце, лажна еванђеља, лажне идеје, лажне науке, лажне силе, лажне уметности, лажне лепоте, лажне теорије, лажне вере, лажне хероје, лажне светове, лажне рајеве, лажне светлости, лажне просвете, лажне културе, лажне цивилизације" (Јустин Поповић). Само, наравно, све то у повишеном, јако ожесточеном, зверском степену, што се, као и у случају прве звери, ближе раскрива у опису и, симболима лика и дејстава: а. Чињеница да ова звер „имаше два рога" (за разлику од прве са десет рогова) указује не само на подређеност првој звери, него и на камуфлажу сличности са Христом као Јагњетом Божјим. Та имитација Христа је веома важна компонента у слици друге звери (а тиме и у бићу антихриста уопште), због чега је у Откр. 16, 13 названа „лажним пророком" (pseudoprofetis), тј. по преимућству лажним христом као пророком и учитељем. (Грчки предлог anti означава не само против, насупрот некога или нечега, него и уместо некога или нечега). Антихрист се поставља не само против Христа, него и уместо Христа. Та камуфлажа је разоткривена указањем да „говораше као аждаха", тј. као сатана. Крајње лицемерје, дакле: изгледа као јагње, Христос, а говори као аждаха, сатана. Св. Јефрем Сиријански у вези с тим запажа: „Христос је скроман (као јагње) да се приближи људима и спасе их, а антихрист је скроман (као јагње) да се приближи људима и одведе их у пропаст". Разлика је, дакле, дијаметрална. Лажно пророштво (учитељство) је велика опасност на коју упозорава Христос говорећи: „Чувајте се од лажних пророка, који долазе вама у оделу овчему, а унутра су вуци грабљиви" (Мт. 7, 15). Сасвим је јасно да „друга звер" у подобију лажног пророка (јагњета) улази у ред негативних појава последњих (између Првог и Другог Христовог доласка постојећих) времена, о чему је проречено: „Доћи ће многи у име моје говорећи: ја сам Христос; и многе ће преварити" (Мт. 24, 4-5; ср. 19, 20; II Кор. 11, 13-15). б. Ова звер ће чинити духовно насиље (Вук је грчку реч eksusia превео буквално са „власт" што је овде доста неадекватно) над људима на свој лажно-пророчки начин. Њена сила - насиље није у физичкој и полицијској принуди, него у снази убеђивања, вештој манипулацији речима, чиме ће бити у стању учинити да се „земља и који живе на њој поклони првој звери". Пада у очи, пре свега, да та моћ није оригинална, слободна у своме деловању, него иако изворно осатањена, потчињена првој звери и од ње такорећи изведена, јер „сву силу прве звери чињаше пред њом". Физичка сила ставља границе интелектуалној сили и одређује јој смер. Своје ће снаге ставити (и већ ставља, јер глаголи су употребљени у презенту) на располагање брутално-физичком насиљу. Зато је речено да ће деловати „пред њом", тј. заједно са њом, испуњавајући њену вољу, која се састоји у пропаганди антихристовског тоталитаризма: да се наметне зверска држава, ако је могуће, и над непокоривим и, таквој држави, несавитивим хришћанским народним масама. Насилничка световна моћ захтева не само грађанску лојалност, него и религиозно страхопоштовање (реч ina proskinisusin значи и обожавање). Антихришћанска пропаганда ће се свуда ширити усменом и писаном речју, уметничким делом и другим идеолошким средствима, -читавом, како се данас у политичком жаргону каже, надградњом. Ова звер ће, под окриљем сатанске владавине, градити-састављати чланке и романе, песме и приповетке, есеје и трактате, слике и карикатуре, и засути свет испразном реториком лагања - да би сви пали у прашину пред првом зверју. в. Да би се антибожна држава сатане устоличила као света и неприкосновена, зато ће звер, у потврду својих теза, служити се и чудесима. „И учини чудеса велика, и учини да и огањ силази с неба на земљу". То могу бити, најчешће и јесу, окултно-магијски чини, али, по своме учинку, и запањујућа дејства. Св. Јефрем Сиријански мисли да су, у том смислу, реални. Права чудеса, као што знамо, долазе од Бога кроз сву свештену историју (Дан. 1, 6,- Ис. 37, 36; II Цар. 1, 9—16; Мт. 11, 5; Мк. 16, 16; 17, 20; Лк. 11, 29-32). Лажна чудеса се служе магијском техником, па личе на права. По среди је врста имитације. Но није ствар у самој појави чуда, него у његовој усмерености, циљности. Лажна и истинита чудеса разликују се међу собом по циљу коме служе: спасењу или пропасти. Ова која чини друга звер служе пропасти: да се успостави и одржи систем душегубне покорности. Томе може да служи чак и наука ако се злоупотреби (кибернетика, електроника, роботика, атомистика и др.). У недавно приказиваном филму „Плава грмљавина" демонстрирана је застрашујућа моћ паратехнике у служби окрутног самодржавља. Лажно чудотворство, о коме је овде реч, лажно је по богоборном циљу, а не по самој упечатљивости свога дејства, због чега се у овој области, као и у читавој сфери контаката са злим силама, налаже препознавање и строго дистанцирање: „Не вуците у туђему јарму неверника; јер шта има правда с безакоњем? или какву заједницу има видело с тамом? Како ли се слаже Христос с Велијаром? или какав део има верник с неверником? Или како се подудара Црква Божја с идблима? Ви сте Црква Бога живога, као што рече Бог: уселићу се у њих, и живећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити мој народ" (II Кор. 6, 14-16). г. Интелектуална антихристовска делатност је и стварање култа антихристове личности путем фетиша слике, што је овде изрично наведено: „И вара оне који живе на земљи знацима, који јој бише дани да чини пред звери, говорећи онима што живе на земљи да начине слику звери која имаде рану смртну и оста жива". Слика звери је пропагандни трик обучен у привид чудесности. Просто магија обмане. Начин духовне принуде као волшебни вид оприсутнења прве звери (антихриста) помоћу слике, портрета, идола. Ова слика је идол, фетишизирани бог безакоња. Та слика ће, каже се, „проговорити" и тиме идеолошки оживети смрћу рањеног, Христовом силом пролептички већ убијеног (II Сол. 18), злотворника. Слика антихриста-насилника постаје „светиња". Њоме хоће да се постигне масовна хипноза, држање света у стању магијске опчињености. За оне који непоклонењем омаловаже овај сатански фетиш, последице су поразне: „И учини да се побију који се год не поклонише слици звериној". Насиље се, значи, извршава и овим волшебно - идеолошким инструментом опсесије. д. Делатност друге звери не исцрпује се идејним и вавилонско-пропагандним деловањем, но, у тесној вези с тим, обухвата и економску регулативу као ефикасно средство за тотално подјармивање. „И учини све, мале и велике, богате и сиромашне, слободњаке и робове, те им даде жиг на десној руци њиховој или на челима њиховима, да нико не може ни купити ни продати, осим ко има жиг, или име звери, или број имена њена". Ради се, дакле, о апсолутној економској зависности. Човек је као физичко биће условљен материјалним опстанком у великој мери. Он мора да употребљава и троши материјална добра (робу како би рекао Маркс, око чега се, по њему, врти читава историја) да би опстао и да би репродуковао своје живљење и рад. Мора се имати, бар минимално, храна, стан и одело, а, према висини стандарда, и много шта друго. Ако тога нема, човек је угрожен. Ко то приграби у своје руке постаје апсолутни господар материјалних средстава и добара, која може по својој вољи делити или не делити другима - има страшно оруђе за владање над њима. Антихрист ће имати (односно, есхатолошки узев, већ има) ту моћ у великим, за његову ствар идеалним, размерама. Економска блага дели по својој вољи. Делиће их (дели их), како овде стоји, само својим присталицама, онима који имају жиг-потврду за њихово коришћење; остали бивају осуђени на глад и немаштину. Жиг (грчки: haragma), у овоме пророчанству о томе, не мора бити буквални урезак на челу или рукама, но се мисли, зависно од модела администрације, на било какав знак (потврда, објава, легитимација) о тој привилегији. Наглашена је, тиме, широка распрострањеност те врсте деспотије. Тој жигоносној ознаци подвргавају се многи не само из страха или ради користи но и по убеђењу. Подјармивање личности помоћу економског притиска једна је од битних ознака антихристовског апсолутистичког система. Антихришћанство, у својој тортури, било је (и биће а и јесте уколико јесте), као што видимо, јако организовано. Организација му је суштинско својство. Све што може да послужи успостављању сатанске супердржаве, од физичке принуде и духовног убеђења до економске дискриминације. Римска Империја је реално, а нарочито типолошки, представљена као носилац антихришћанске цивилизације, у којој су хришћани имали свест да су они како стоји у I Петр. 2, 9, „избрани род, царско свештенство, народ добитка (будућности)", у којима почиње да се остварује нови и праведни свет Божји, да свиће зора долазећег Дана Господњег.

????? ?? ??????????? "??????" ???????? ? ??? ?? ?? ?? ?????? ?? ??????????? ??? ??? ???? ?????????? ? ????????? ?? ?????? ?????? ????? ? ???? ?????? ???? ?? ???? ??? ???????? ???????. ? ???? ?? ??? ?????????? ????, ???? ???? ??????????. ???? ?? ?? ????????????. ???? ??? ????????? ? ????????? ?? ??????????? ????????? ? ???????? ?????. ???? ?? ????? ???????? ??? ?? ????????? ?????? ????? ? ??? ??????? ??????? ??? ???? ?? ??????. ??? ??? ?? ??????? ????????? ?????? ? ????????? 10-??? ?????? ?? ?????? ?? ?????????? ?????. ????? ??? ? ???? ?? ??????? ??????? ?? ???? ?????? ????????? ????? ? ??????? ?????? ??????????? - ?? ???? ????? ?? ????????. ??? ????? ?? ?????????? ???????? ?????? ?? ????. ???????? ? ???? ? ??????. ????? ?????? ?? ?? ??? ??????? ?????? ????? ? ?? ?? ????? ????????? ? ?????. ??? ?? ?????? ?? ?????... ?????? ???? ??? ???? ??? ?? ???????? ???? ????????? ????? ?? ????? ????????? ?????? ?????? ?????????? ????? ???? ????? ??????? ?? ?? ??? ??? ????????? ????. ??? ??? ??? ?? ? ??? ? ????? ??? ???????? ?????? ?????? ? ?????????? ???????. ? ? ?? ?? ????? ?? ???? ???? ?? ????? (???? ?? ?????? ??????????? ????????) ???? ???? ????????? ??????????? ??????? ????????? (??? ?? ?? ???? ???? ??????? ???????? - ???? ? ???? ???????). ?? ?? ???? ?? ???????? ????? (?????) - ?? ????? ?????? ?????. ????? ?? ????? ?? ??????? ?????.

????? ????? ????????? ?????????? ?????? ????????? ????????? ???? ???? ??????? ???????, ??????? ??????? ? ?????? ???????????????. ????????? ?? ?????? ?? ??? ?? ??? ?? ? ???? "???????" ?? ?????????. ?? ????? ?????? ?? ??? ?? "???????????" ? ??????? ????????? ? ??????? ? ?? ??? ?? ? ???????? ???? ????????? ?? ?????? ?????? ? ??? ?????. ?????? ? ????? ?????? ?????? ????? ? ??????? ?? ??????? ?????? ??????, ??? ??? ???? ?? ????????? ???????. ? ????? ????? ????? ? ?????????? (?? ???????? ???????? ?? ?? ????). ?????? ???? ??? ??? ?? ?? ????. ????? ??? ????? ?? ??????? ????? ?????.

?? ????????? ?????? ???????? ????????? ?? ???????? ?????? ??????? ??????? ???? ? ???. ??? ????? ????? ????????? ???? ?? ?? ?????? ??????????? ???? ??? ???????? ? ???? ?? ???? ?? ??????? ??????? ????? ????. ?? ??????? ? ?????? ???????? ?????? ?????? ?? "???????????". ??????? ? ????????? ?? ?? ?????? ?????????? ???????. ?? ??????? ????? ????????? ????? "???????????" ?? ?? ??????? ?? ??????? ????? ???? ??? ? ?? ????. ????? ?? ?? ????? ??? ???????? ????? ??????. ????? ???? ?? ???????? ??????????? ?????? ??????? ???? ??? ? ???? "?????" (??? ???? ?????? ?????) ???? ?? ?? ??????? ????. ??? ???? ????? ??????? ????? ???? ??????. ?? ???? ?? ????? ? ??????? ???? ????????????? ????? ????? ????????. ?? ?? ????? ???? ?? ??????? ? ?? ?????????? ????? ??????. ????? ??? ????? ?? ??????? ????? ????? "???????????". ??????.

????? ?? ??????????? "??????" ???????? ? ??? ?? ?? ?? ?????? ?? ??????????? ??? ??? ???? ?????????? ? ????????? ?? ?????? ?????? ????? ? ???? ?????? ???? ?? ???? ??? ???????? ???????. ? ???? ?? ??? ?????????? ????, ???? ???? ??????????. ???? ?? ?? ????????????. ???? ??? ????????? ? ????????? ?? ??????????? ????????? ? ???????? ?????.

?? ???? ??????? ?????? ???? ?? ???????? ? ??????? ????? ???? ?????????? ???????. ??? ?? ???? ???? ? ???????? ? ?????????? ??????? ???? (? ????) ?? ??? ???????? - ??? ?? ??????? ??? ??? ?? ?? ??????? ?????. ??? ?? ???? ?????????? ??????? ???? ??? ?????. ??????? ?? ??????? ?? ????????????. ????? ????? ?? ??????? ?????

Српска Црква против екуменизма Епископ рашко-призренски др Артемије Излагање на научном скупу "Екуменизам – настанак, очекивања, негирања" 20 - 24. септембра 2004, Солун Екуменизам је чедо 20. века. Рођен је на његовом почетку. Негде средином века доживео је метаморфозу у Светски савет цркава. А крајем века, био је на издисају, јер је жестоко негиран. Нажалост, преживео је ту кризу, и наставио да узнемирава Цркву Божију и у 21. веку. Овај научни скуп о Екуменизму, по нашем скромном мишљењу, веома је закаснио, али не и безнадежно. Стога благодаримо Богу, као и свима који су се потрудили да до овог еминентног скупа дође, како би се питање Екуменизма размотрило са разних аспеката, што би требало да буде од велике помоћи, како свим помесним Православним Црквама, тако и црквеној пуноћи и сваком вернику, да заузме правилан однос према овој, не само најновијој, него и најопаснијој еклисиолошкој јереси, коју стога наш познати теолог о. Јустин Поповић и назива – "СВЕЈЕРЕС", јер она у себи обухвата све кроз историју Цркве познате јереси. О Цркви "Једној, Светој, Католичанској и Апостолској ", Цркви Православној, као и о самом појму "ЕКУМЕНИЗМА", било је и биће много говора на овом цењеном скупу. Стога се ми у нашем излагању нећемо на тим појмовима посебно задржавати. Оно о чему треба ми да говоримо јесте питање: да ли је, колика је и на који начин Српска Православна Црква против Екуменизма; кроз кога и на који начин се то противљење пројављивало или се и данас пројављује. Болна је чињеница сазнање да ни једна помесна Црква Православна није остала неокаљана и неупрљана екуменистичком заразом. Нека више, нека мање. Али је исто тако утешна и охрабрујућа чињеница да је у свакој помесној Цркви Православној било и има оних светлих и светих примера, појединаца или група, који се активно противе, усменом и писаном речју, надирању Екуменизма у православну пуноћу[1]. Можда таквих није много, можда међусобно нису довољно повезани и обједињени у један заједнички одбрамбени фронт, али је сигурно да су сви они најпре сједињени са Главом Цркве Господом Исусом Христом са свим Светитељима и Ревнитељима Цркве Православне који се кроз векове трудише и борише за чистоту вере Православне, па кроз њих и преко њих и међусобно. То може бити он "Мало Стадо за које рече Господ у Свом Еванђељу, да "би воља Оца Небескога да му да царство". У Српској Православној Цркви први и најдоследнији борац против Екуменизма био је и остао блаженоупокојени Отац Јустин Поповић, који је својим примером, својим речима и својим делима одушевљавао и надахњивао многе да га следе. Свој богословско-православни став о Екуменизму о. Јустин је сажето изразио у широко познатој књизи "Православна Црква Екуменизам", штампана најпре у Солуну 1974. године. У тој својој књизи о. Јустин је дао сажету али свеобухватну дефиницију Екуменизма. По њему, "Екуменизам је заједничко име за псевдохришћанство и псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми са папизмом на челу. А сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго до јерес до јереси. Њима је заједничко јеванђелско име: свејерес" (Н. д. стр. 145). Отац Јустин је сматрао да ће најбоље показати сву настраност и наказност екуменизма, какав се у наше време појављује, ако га огледамо у огледалу једине Истините Цркве Христове. И он је то учинио изложивши у наглавнијим и најкраћим потезима учење Православне Цркве о Истинитој Цркви Христовој, Цркви апостолско-светоотачкој, светопредањској. Само ако се има право и пуно познање науке Христове, могуће је лако уочити и препознати сва лажна и јеретичка учења. О настанку, пак, Екуменизма као покрета за сједињење хришћана, његовом историјском путу и развоју, као и могућим замкама у које су упадали, и даље упадају, многи православни хришћани, па и знатан број црквеног клира, међу којима и добар број епископа, описао је и систематски изложио јеромонах Сава Јањић, сабрат манастира Дечана, у својој књизи "Екуменизам и време апостасије", Призрен 1995. године. Тамо се екуменизам јасно дефинише пре свега као "еклисиолошка јерес, која има за циљ да "Тело Христово (Цркву) претвори у једну 'екуменску' организацију", ударајући на сам корен православне вере – њену Цркву (стр. 7). Екуменизам, по о. Сави, уствари жели да самовласно "коригује богочовечанско учење Господа Христа, сводећи га на ниво социјалне, хуманистичке и пацифистичке идеје, покушавајући да и самога Христа замени обезбоженим и секуларизованим европским човеком (исто). Због свог јасног антиекуменског става, књига о. Саве била је од многих нападана па и забрањивана да се продаје у црквеним књижарама, али нико није ни покушао, а камоли успео да било шта из изложенога у књизи демантује и оспори. Ипак, у новије време, главни носилац борбе и отпора према екуменизму у Српској Православној Цркви, био је и остао часопис Епархије рашко-призренске "Свети кнез Лазар", који излази већ 12 година. Часопис будно прати сва екуменска збивања, доноси коментаре, чланке, осврте и ставове свих оних којима је чистота вере и православља примарна ствар у животу, чак важнија и од самог живота. Ту су објављивани текстови реаговања и преводи писама, одлука и сведочења светогорских манастира по разним поводима. Кад год би се на пољу богословског дијалога православних са неправославнима, или пак у домену практичног "екуменисања" прекорачиле границе чиме би чистота и неповредивост православне вере и Цркве били доведени у питање, проговарао је глас савести, најпре монаха са Свете Горе, а онда и појединих богослова и теолога из Солуна, Атине, или других помесних Православних Цркава. "Св. кнез Лазар" би такве осврте, апеле, протесте доносио на својим страницама, што је у многоме доприносило јачању отпора екуменизму у крилу Српске Православне Цркве. Такви текстови су били: поводом одлука у Баламанду, које је Свештена општина Свете Горе крајем 1993. упутила Његовој Светости Васељенском Патријарху, г. Вартоломеју; па Извештај Комисије Свештене општине Свете Горе о дијалогу између православних и противхалкидоњана, одржан у Шамбезију новембра 1993. године, и многи други.Сличних осврта и опомена је било и од појединаца или група из саме Српске Православне Цркве. Вредан је помена текст искушеника-монаха Илије под насловом "Нешто горе и од екуменизма", где износи стравично сведочанство екуменских молитава православних, римокатолика и муслимана почетком 1992. године у Босни и Херцеговини. У вези са тим је и наш кратки осврт "Бог се не да ружити у коме указујемо да таква врста гажења светоотачког предања и канона Свете Православне Цркве, води директно, по Божјем допуштењу, у међуетничке сукобе и крвопролиће. Питање екуменизма и односа Српске Православне Цркве према истоме, као и питање чланства СПЦ у Светском савету цркава, била је тих година честа тема за дискусију и на Светом архијерејском сабору. Покретач и инспиратор тих разговора најчешће смо били Ми са нашим представкама, као и чланци објављивани у нашем часопису "Свети кнез Лазар" . Управо то је и био разлог да смо крајем 1994. године добили одлуку Светог архијерејског синода (бр. 3128 од 17. новембра 1994. године), да за Свети архијерејски сабор припремимо и поднесемо кратак преглед историје ССЦ, као и питање укључења у њега Српске Православне Цркве. Извршавајући, дакле ту одлуку Св. Синода, ми смо за Свети архијерејски сабор у мају 1995. поднели следећи извештај из кога се, надамо се, јасно види и наш лични став према ССЦ као и према екуменизму. Тај извештај гласи: Анекс предавању: Извршавајући, дакле, ту одлуку Светог синода, ми смо за Свети архијерејски сабор у мају 1995. године, поднели исцрпан извештај у коме смо објаснили најпре неодрживост самог назива "Светски савет цркава", будући да су Свети Оци Другог Васељенског Сабора одогматили веру Православну у ЈЕДНУ, свету, саборну (католичанску) и апостолску Цркву, а не у "МНОГЕ" од којих би се могао градити или стварати некакав "савет" или "савез што би била нека "НАДЦРКВА". Потом смо укратко изнели историјат настанка ССЦ 1948. године, показавши да он своје корене има у модерној јереси – свејереси која се назива Екуменизам, који је поникао у крилу протестантизма при крају 19. века, и за потребе истога. Тек касније, тај покрет и његове антицрквене идеје (као што је "Теорија грана – Branch Theory") постепено бивају усвајане и прихватане од појединих помесних Православних Цркава које се укључују у ССЦ и постају њен "ОРГАНСКИ" део. Српска Православна Црква дуго је одолевала том искушењу екуменизма, да би најзад и она 1965. године постала чланица ССЦ, и трудећи се да ниучему не заостане за примером раније учлањених помесних Православних Цркава, узимајући активног учешћа у свим екуменским дијалозима и активностима, без обзира колико то било у супротности са светоотачким Предањем и прописима Канона Цркве Православне. Резимирајући свој извештај, на крају смо предложили Светском архијерејском сабору СПЦ да у току тог свог заседања донесе неопозиву ОДЛУКУ о иступању Српске Православне Цркве из Светског савета цркава и свих других, њему сличних међуцрквених организација (као КЕК и др.), и да сходно томе прекине праксу сваког екуменског деловања и практичног учествовања у екуменистичким безбожним манифестацијама. То учинити, образложили смо, из следећих разлога: 1. Из послушности према светом апостолу Павлу, који саветује и наређује:"Човека јеретика, после првог и другог саветовања, клони се". 2. Што је то сагласно са свим светим Канонима Православне Цркве, о које смо се до сада силно огрешили. 3. Што не постоји ни један једини међу Светим Оцима Цркве који би нам својим учењем, животом и делима могао послужити као пример који би оправдао наше учлањење и даљи останак у нецрквеној организацији ССЦ и њој сличних. 4. Ради спасења својих душа, душа поверене нам пастве, коју смо досадашњим екуменисањем силно саблазнили и духовно оштетили, као и ради спасења свих оних који се још увек налазе изван Кивота спасења – Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Православне, којима ће више помоћи у тражењу и изналажењу истине и пута спасења један такав наш одлучан и јасан поступак, него безбојно и безбожно даље наше дружење са њима. Стварање ССЦ 1. У самом називу "Светски савет цркава" садржана је сва јерес ове псевдоцрквене организације. Јер Свети Оци Другог Васељенског Сабора одогматише веру Православну у ЈЕДНУ, свету, саборну (католичанску) и апостолску Цркву, а не у "МНОГЕ" од којих би се могао градити или стварати некакав "савет или "савез, што би била нека "НАД-ЦРКВА". Црква је једна и саборна, и у њој је сабрана сва истина, сва благодат, све оно што је Бог собом донео на земљу и даровао људима, и оставио међу људима да се њиме спасавају. Она је једна и саборна јер сабира све оне који желе спасење, у једну целину, у тело Христа Богочовека. Отуда и сама идеја "савета" или "савеза" цркава је немислива, недопустива и неприхватљива за свест и савест православног човека. 2. Историја Светског савета цркава има своју предисторију у модерној јереси – свејереси која се назива ЕКУМЕНИЗАМ. Феномен Екуменизма није данас нешто ново и непознато. О њему се деценијама доста пише и говори, те се с правом може рећи да се ради о једној веома сложеној појави. Екуменизам је пре свега еклисиолошка јерес, јер удара на сам корен православне вере – на свету Цркву, настојећи да је претвори у једну "екуменску организацију лишену свих богочовечанских епитета Тела Христовог, припремајући тиме пут самом Антихристу. Темељи Екуменизма ударену су још крајем 19. века, управо 1897. године на Конференцији 194 англиканска бискупа у Ламбету. На том скупу су формулисани основни принципи будуће екуменске уније хришћанских "цркава". Ова Ламбетска конференција афирмише догматски минимализам, који полази од чињенице да јединство треба тражити у минимуму заједничке сличности богословских учења. Ту минималну заједничку основу требало је да чине: Свето Писмо (али ван контекста Светог Предања), Никео-цариградски символ вере и само две свете тајне – Крштење и Евхаристија. Поред тога истакнут је и тзв. Принцип толерантности према учењу других "цркава" и спремност на компромис љубави. Трећи изум Ламбетске конференције јесте чувена Теорија ГРАНА (Branch Theory), која полази од тврдње да је Христова Црква као једно разгранато дрво, чије су гране међусобно равноправне и само заједнички представљају манифестацију ЈЕДНЕ Цркве. Зло семе једном посејано, нагло се разрасло. Већ почетком 20. века, 1910. год. У Единбургу је, у организацији протестантских "цркава" одржана "Светска мисионарска конференција" на којој је одлучено да се организује светски покрет хришћана за питања вере и црквеног устројства. Истовремено са овим покретом деловао је и покрет "Живот и рад" чији је задатак био да оствари јединство хришћана кроз њихову сарадњу у питањима практичног живота. Од ова два, искључиво протестантска покрета, ствара се њиховим уједињењем 1948. године на Првој генералној скупштини у Амстердаму "Светски савет цркава" са седиштем у Женеви. На тој скупштини биле су присутне, нажалост, и неке Православне Цркве, као: Цариградска патријаршија, Кипарска архиепископија, Грчка архиепископија и руска Митрополија у Америци (данас – Православна Црква у Америци). 3. Православље, нажалост, није дуго одолевало овом искушењу модернизма и секуларизма, него је брзо њиме инфицирано. Од стране Православних Цркава, прва је учинила уступак екуменизму Цариградска Патријаршија, још у јануару 1920. године својом Енцикликом "Свим црквама Христовим". У њој се не само помесне Православне Цркве називају "Црквама", већ је тај назив сасвим равноправно, по први пут, придодат и разним јеретичким конфесијама. Тако, на самом почетку те несретне Енциклике се каже: "...међусобно приближавање разних хришћанских Цркава и њихово општење не може бити одбачено због догматских разлика које постоје међу њима..." Енциклика, даље, апелује да треба радити на "припреми и омогућавању потпуног јединства"; разне јеретичке групе назива "Црквама које нам нису стране и туђе, већ сродне и блиске у Христу" и које су нам "санаследници и сателесници обећања Божјих у Христу" (Еф. 3,5). Као први практичан корак у изградњи међусобног поверења и љубави сматра се потреба да Православне Цркве усвоје НОВИ (Григоријански) Календар "ради истовременог прослављања великих хришћанских празника од стране СВИХ "Цркава", што је ускоро Цариградска Патријаршија (а касније и још неке помесне Православне Цркве) и учинила, плативши то скупом ценом (унутрашњим расколом у Цркви и народу). Друге Православне Цркве су једно време одолевале овом опаком искушењу. Нарочитго је Московска Патријаршија показивала извесне знаке опрезности према екуменизму. О томе сведочи и сабор (САВЕТОВАЊЕ) епископа Помесних Православних Цркава одржан у Москви од 8. до 18. јула 1948. године, а поводом петстогодишњице проглашења аутокефалности Руске Православне Цркве. На том Сабору су представници александријске, антиохијске, руске, српске, румунске, грузијске, бугарске, пољске, чехословачке и албанске Цркве одбацили учешће у светском екуменском покрету и у ССЦ, који је управо био формиран, осудивши га као јерес. 4. Ова ревност Православних у одстојавању Истине Божије о Цркви, нажалост, није дуго трајала. Само четири године након формирања Светског савета цркава, Цариградски патријарх Атинагора издао је 1952. године Енциклику којом позива све поглаваре Помесних Православних Цркава да се придруже Светском савету цркава. Иако су разлози за такав позив били сасвим банални и нецрквени (рецимо: "приближавање народа и нација", у циљу "суочавања са великим проблемима садашњице"), поједине Православне Цркве још исте те 1952. године хитају да се укључе у ССЦ. Цариградска Патријаршија шаље своје сталне представнике у централу ССЦ у Женеви. Године 1959. Централни комитет ССЦ састаје се на Родосу са представницима свих Православних Цркава, од када је практично Екуменизам ушао међу зидове Православља и почео, попут рака, изнутра да га разједа. После Родоса, Православни се просто такмиче међусобно ко ће се показати већим екуменистом. Православни екуменисти су почев од 1961. године сазивали низ конференција у циљу реализовања екуменистичких циљева. Тако је 1964. године одржана Трећа конференција на Родосу, где је одлучено да се воде "дијалози" са јеретицима "на равноправној основи", као и да свака помесна Православна Црква негује самостално "братске односе" са јеретицима. Коловођа у свим овим екуменским играма био је Цариградски патријарх Атинагора, који је започео серију сусрета са римским Папом, међусобно скидање анатеме из 1054. године, заједничке молитве итд. А касније су то чинили његови наследници и њихови сарадници, као што су Јаковос амерички, Стилијанос аустралијски, Дамаскин женевски и многи други. Тај рад на екуменском плану прате и неконтролисане изјаве појединих представника Православних Цркава, не само оних са Цариградског трона, које немају ништа заједничко са ставовима и учењем Светих Отаца. Померене су међе које поставише Оци наши између истине и лажи, светлости и таме, Христа и Велијара. Основни задатак свих тих излива сентименталне (у суштини обострано лицемерне) љубави која се у тим изјавама тобоже пројављује, јесте да се код православних хришћана развије свест о томе да су са неправославнима браћа у Христу, и чланови једне и истинске Цркве Христове. То се говорило у сусретима, на конференцијама, штампало у часописима и књигама, преношено преко радија и телевизије. И све то требало је да доведе до "заједничке Чаше", до заједничког причешћа (intercommunio), које и јесте основни циљ такозваног "дијалога љубави" . А то је, по оцу Јустину Поповићу, "најбезочније издајство Господа Христа, издајство јудинско и притом издајство васцеле Цркве Христове". Приступ СПЦ Светском савету цркава По угледу на остале помесне Православне Цркве, а посебно на Цариградску патријаршију, и Српска Православна Црква, од самог почетка трудила се да "ухвати корак" са временом. Иако формално још није била члан ССЦ, она је почела да тесно и често контактира са тим "савезом јереси", како би рекао отац Јустин, да прима у званичне посете представнике ССЦ, најпре лица задужена за слање међуцрквене помоћи, као г. Тобхијаса, Масквела, гђицу Мајхофер, па до генералног секретара Висерта Хуфта. Истина, Српска Црква није имала званичног представника – посматрача на Другој Конференцији ССЦ у Еванстону у Америци, али је зато на Трећој Скупштини у Њу Делхију 1961. године имала своју трочлану делегацију (којој је на челу био Епископ Висарион). На овој скупштини дошло је до суштинског заокрета по питању учешћа Православних помесних Цркава. Изгледа, под притиском комунистичке совјетске власти, Московска Патријаршија, а са њоме и Цркве у свим сателитским земљама, листом су се учланиле у ССЦ. Тада су се учланиле: Московска Патријаршија, Грузијска Патријаршија, Румунска Патријаршија, Бугарска Патријаршија, Пољска Архиепископија и Чехословачка Архиепископија. Српска Црква постала је члан ССЦ на "мала врата", помало нечасно. Наиме, у посету СПЦ је дошао генерални секретар Висерт Хуфт и замолио да се и Српска Црква учлани, без обавезе на потписивање неких теолошких докумената, који би били догматски и канонски неосновани. Тадашњи Свети синод (не, дакле, Сабор) СПЦ са Патријархом Германом на челу, одлучио је да се и Српска Црква учлани. То је прихваћено и озваничено на заседању Централног одбора ССЦ негде у Африци 1965. године. Од тада па надаље Српска Црква је, као и естале помесне Православне Цркве, постала ОРГАНСКИ део ССЦ. Узимали смо учешћа преко званичних представника (епископа или теолога) на свим каснијим анамблејама, конференцијама, симпосионима, састанцима, молитвеном седминама и свему оном што је ССЦ падало на памет, а на шта смо ми беспоговорно пристајали. Резултат тог учешћа била је извесна материјална помоћ, коју је СПЦ повремено добијала од ССЦ у виду лекова, лечења или опоравка неких лица у Швајцарској, студентских стипендија, или извесним новчаних прилога за неке конкретне сврхе и потребе СПЦ, као рецимо за градњу нове зграде Богословског факултета. Те мрвице материјалних добара плаћали смо губљењем на духовном плану у чистоти наше вере, канонске доследности и верности Светом Предању Цркве Православне. Присуство наших (и уопште православних) представника на разноразним екуменским скуповима нема канонског оправдања. Нисмо тамо ишли да смело, отворено и непоколебљиво исповедамо вечну и неизменљиву истину православне вере и Цркве, него да правимо конмпромисе, и пристајемо, мањевише, на све оне одлуке и формулације које нам неправославни понуде.Тако се стигло и до Баламанда, и до Шамбезија, и до Асизија, што све скупа представља неверство и издају свете Православне вере. За све то време падања и пропадања у сваком погледу Цркве Светога Саве, једино се чуо глас оца Јустина Ћелијског, који је био и остао будна и непроменљива савест СПЦ. Он, дубоко осећајући и литургијски преживљавајући дух апостолске и светоотачке истине, писао је поводом екуменских "подвига" патријарха Атинагоре: "А патријарх цариградски? Он својим неопапистичким понашањем, својим речима и делима, саблажњава већ деценијама православне савести одричући јединствену и свеспасоносну истину Православне Цркве и вере, признавајући римског врховног првосвештеника са свом његовом демонском гордошћу..." Ове речи јасно изражавају један зрео, искрен и светоотачки став према патријарху-јеретику, као и прецизну дијагнозу основних намера Цариграда, које наследници патријарха Атинагоре све до данас спроводе на очиглед и прећутно одобравање званичника осталих Православних Цркава. Шта ли би тек данас рекао отац Јустин? Једино што је добро у читавој овој ствари, то је што наши званични представници и учесници на разним екуменским скуповима, по повратку отуда ништа не пишу и не објављују у црквеној штампи, што би тровало православни народ. Често и ми архијереји на Сабору сакупљени, остајемо ускраћени за званичне извештаје од браће архијереја, као наших представника, што је сматрам, недопустиво. Имајући у виду све напред речено с једне стране, и вечно и непогрешиво еванђелско мерило "да се свако дрво по плодовима својим познаје" с друге стране, јасно је као сунце шта нам ваља чинити. Још на овом сабору донети ОДЛУКУ о иступању Српске Православне Цркве из Светског савета цркава и свих других, њему сличних, организација (као КЕК и др.), и сходно томе прекинути праксу сваког екуменског деловања и практичног учествовања у екуменистичким безбожним манифестацијама. То учинити из ових разлога: 1. Из послушности према светом апостолу Павлу, који саветује и наређује:"Човека јеретика после првог и другог саветовања, клони се". 2. Што је то сагласно са свим светим Канонима Православне Цркве, о које смо се до сада силно огрешили. 3. Што не постоји ни један једини међу Светим Оцима Цркве који би нам својим учењем, животом и делима могао послужити као пример који би оправдао наше учлањење и даљи останак у нецрквеној организацији ССЦ и њој сличних. 4. Ради спасења својих душа, душа поверене нам пастве коју смо досадашњим екуменисањем силно саблазнили и духовно оштетили, као и ради спасења свих оних који се још увек налазе изван Кивота спасења – Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Православне, којима ће више помоћи у тражењу и налажењу истине и пута спасења један такав наш одлучан и јасан поступак, него безбојно и безбожно даље наше дружење са њима. Након две године од овог нашег извештаја, Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве на свом мајско-јунском заседању 1997. године донео је одлуку да Српска Црква иступи из ССЦ, односно одлучено је да Српска Црква не буде више органски члан ове организације. У образложењу ове одлуке је констатовано да је Светски савет цркава настао као израз жеље, нарочито расцепканог протестантског света (почевши од 1910.) за васпостављањем јединства Цркве. Православне Цркве су, свака на свој начин, као што смо видели, особито после 1920. године редовно учествовале у тзв. Екуменском покрету, ради остваривања Христове заповести "да сви једно буду" У почетку су на пољу екуменизма учествовали виђени богослови Православне Цркве, као што су Свети владика Николај Жички, Епископ бачки Иринеј (Ћирић), Епископ далматински Иринеј (Ђорђевић), Протојереј Георгије Флоровски, Димитрије Станилоје и др. Они су у свакој прилици сведочили вечну истину и став православног богословља, да "без јединства у вери нема и не може бити јединства у Цркви као богочовечанском организму Христовом" . На свим екуменским сусретима и ансамблејама они су издвајали у посебне закључке своје православне ставове и одлуке. Тек касније, од формирања ССЦ, од тог принципа се постепено одступало, и православни представници су се све више утапали у заједничке (у суштини неправославне) закључке и одлуке. На то посебно указује образложење изнето на Сабору СПЦ којима је објашњена и образложена одлука о иступању из ССЦ. Таква одлука је донета: Са разлога што је ССЦ почео да занемарује у свом делању онај изворни став о неопходности јединства у вери као предуслову јединства Цркве; Са разлога што је овај Савет почео да добија природу "НАД-ЦРКВЕ" и да се у том духу понаша, практично прихватајући у начину свога деловања за Православље неприхватљиву англиканску "теорију грана", у новије време називану теорију "хришћанских традиција", по којој се "традиције" неких од протестантских секти (насталих, рецимо, у прошлом веку) изједначавају и сматрају равноправним са живим Предањем Цркве Истока, непрекинутим од апостолских времена; Са разлога што је ССЦ под све већим утицајем секуларизма; Са разлога што због самог устројства ССЦ, у коме огромну већину имају протестантске заједнице, Православна Црква увек бива надгласавана, тако да при таквом стању ствари Православна Црква не може утицати на његове одлуке нити бити адекватно заступљена; Са разлога што се у званичним круговима ССЦ све више занемарују питања вере и поретка и јединства у вери и изворној Цркви Христовој, за рачун прагматизма и дневне светске политике; Са разлога што у званичним круговима екуменског покрета (нарочито после Генералних конференција у Упсали и Камбери) преовлађује дух и настројење, практично испољавано и примењивано – религиозног синкретизма; Са разлога што неке, и то најзначајније (нпр. Англиканска црква) чланице ССЦ, наместо да у духу екуменизма умањују постојеће догматске и канонске разлике – уводе нове "црквене" обичаје и праксу коју догматски правдају, обичаје који угрожавају еванђелски етос и свеукупно хришћанско предање Истока и Запада (рукополагање жена за "бискупине и "пасторине"), стварајући радикално нови поредак, еклисиологију и морал у "цркви"; Са разлога што ССЦ толерише неке од хришћанских заједница, својих чланица, које противно Еванђељу и апостолу Павлу, прихватају и благосиљају неприродни и противприродни блуд овенчавање истополних лица – лезбејки и хомосексуалаца), што је "срамно и чути"; Са разлога што се тај екуменско-синкретистички и секуларистички дух преноси и на поједине православне кругове, нарочито у Дијаспори и мешаним срединама, па су постала честа заједничка причешћивања и молитвена општења са неправославнима, којом се праксом негира сами етос и светоотачка правила мишљења и живљења у Цркви (значи, негативно се одражава на саму Цркву); Са разлога што ОРГАНСКО чланство у ССЦ проузрокује унутар православне Пуноће саблазни и озбиљне поларизације међу Помесним Православним Црквама (што значи: не доприносећи свехришћанском јединству, оваква врста чланства директно угрожава јединство унутар саме Православне Цркве, да не говоримо о еклисиолошкој неприхватљивости такве врсте чланства!); Са свих тих горе наведених разлога, Српска Православна Црква, сведок верни и чуварка (заједно са осталим Помесним Православним Црквама) – вере и етоса Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Христове, најављује своје иступање из ССЦ; и отказивање да буде ОРГАНСКИ члан ове организације (што су учиниле Јерусалимска патријаршија и Грузијска црква). При томе Српска Црква се не отказује да и даље ради "на јединству свих" и да сарађује са свима, на раду са ССЦ на хуманитарном пољу, као и на другим областима међухришћанске одговорности за мир, праведност и заједништво међу народима и државама у свету. С обзиром, међутим, да се овде ради о далекосежном кораку, који се не тиче само живота и мисије Српске Цркве него и свеукупног Православља и његове спасоносне мисије у свету, Сабор Архијереја Српске Цркве је одлучио да свој став и мишљење претходно, пре коначног иступања, достави Цариградском и Васељенском Патријарху и свима поглаварима помесних Цркава Православних, са предлогом и захтевом да се што скорије сазове Свеправославно саветовање по питању даљег учешћа Православних Цркава уопште у Светском савету цркава. Тек после тога Саветовања ће наша Помесна Црква заузети свој коначни став по овом питању и обзнанити га јавности".Нажалост, последњи ставови ове одлуке Сабора СПЦ, анулирали су све оне напред изнете јаке разлоге за коначни и трајни прекид чланства и сарадње са ССЦ, што се убрзо и показало. Ускоро је одржано "Солунско саветовање" представника свих Православних Цркава, чији су "закључци" спречили Српску Православну Цркву да изврши своју одлуку из 1997. године и напусти ССЦ. Као да је циљ тог "саветовања" и био да разводни и обеснажи одлуку СПЦ. И заиста, већ идуће 1998. године Сабор Српске Цркве пружио је нови одговор на поменуто питање. Тај други одговор, по тумачењу православног канонисте г. Жељка Которанина, "није богословски, него политички" . Он се састоји, прво, у неспремности Сабора да заштити своју прошлогодишњу одлуку од фалсификовања, негирања и неизвршавања исте и, друго, у усвајању Солунских закључака као и у отпослању делегације Српске Цркве у Хараре на заседање Скупштине ССЦ. Суштина, пак, Солунских закључака састоји се у тражењу радикалне реорганизације тог Савета, која ни до данас и након седам година, нија уследила. Тако су и ти "закључци остали "мртво слово на папиру". Нити се ССЦ у било чему реорганизовао и постао ближи Православној Цркви Христовој, нити је иједна Помесна Православна Црква (па ни Српска), због тога иступила из чланства у ССЦ. А разлози и образложења за прекид чланства у њему (изнети у одлуци Сабора СПЦ), и даље су на снази, као, нажалост, и штетне еклисолошке последице које из тог чланства проистичу. Тако је другим одговором Сабор Српске Православне Цркве, напустивши своју ранију одлуку (из 1997. године) и њено образложење, наставио и продужио своје ОРГАНСКО учешће као равноправни члан Светског савета цркава, водећи себе и своју паству путем погибли. Просто, напросто, даље чланство Српске Цркве у ССЦ није нити може бити богоугодно. Последице тога већ осећа народ и држава. Најодговорнији у Телу Цркве (Епископи) заобилажењем догмата и кршењем канона призивају Божији гнев на себе и на стадо своје. Неприхватљив је за православну савест јеретички концепт "еванђелског екуменизма" – Еванђеља без Христа, спасења без Цркве. Утешно је што је у Српској Православној Цркви и после недоследности које је показао Свети архијерејски сабор, и даље било и има оних који се са тим нису помирили, који и даље отворено и смело иступају против наказног екуменизма, као и против оних који га подржавају, излажући се често и отвореном гоњењу од стране појединих Епископа. Вредно је овде поменути нека имена, у српском народу добро позната. Поред цитираног Жељка Которанина, ту је Родољуб Лазић, Миодраг Петровић, Владимир Димитријевић, свештеник Бобан Миленковић и др. Нарочито су у противљењу екуменизму "у пракси" доследни и одважни монаси у скоро свим Епархијама СПЦ. Општи глас свих бораца за чистоту вере и верност Цркви Православној зазвучао је у СПЦ са "Сопоћанског скупа"који је одржан у фебруару 2001. године. Са тог скупа монаштва, свештенства и верних чеда Цркве Православне, руковођених бригом и љубављу према светосавском наслеђу своје мајке Цркве, упућен је АПЕЛ – МОЛБА Светом архијерејском сабору Српске Православне Цркве, да: Неодложно изврши своју одлуку из 1997. године о иступању наше Цркве из ССЦ, указујући да је свака Помесна Црква власна да сама донесе и изврши такву одлуку, јер су се појединачно и учлањавале. Никакви закључци Солунског саветовања томе не могу и не смеју бити сметња; Ревидира свој однос према римокатолицизму, који сви Свети Оци и Учитељи Цркве, од Фотија Великог, преко Марка Ефеског до Јустина Ћелијског сматрају јересју, а не "сестринском црквом", те да се прекине свако молитвено општење са римокатолицима и папом римским под изговором "братске љубави"; Да се ни под каквим условима не прихвати често најављивани папин долазак у посету Српској Цркви; да се зауставе извесне тенденције (које се често наслућују) ка увођењу новог календара у нашу Цркву, јер би такав покушај довео до великог раскола у нашој Цркви, као што се десило и у свим помесним Црквама које су увеле нови календар; Да се у Српској Православној Цркви покрене унутарцрквени дијалог о свим спорним питањима духовног живота и богословља, јер управо недостатак добронамерног дијалога доводи до унутрашњих подела у народу на следбенике различитих богослужбених, богословских и пастирских струја, од којих неке представљају новачења туђа Светом Предању. На крају, Сопоћански скуп, завршава свој Апел цитирајући речи светог владике Николаја, о потреби ревности и будности у борби за спасење своје душе. "...Ако неко каже: јуче је била опасност по нашу Цркву, а данас је та опасност престала, страшно се вара. То је трубач који свира на спавање. А ми морамо имати у ово време што више трубача који ће свирати на буђење, на устајање, на приправност, на одбрану. јер онај "непоменик", коме је наш свети народ са својим свештенством осујетио "ваплоћење у форми закона" (мисли на Конкордат из 1937. године), ипак иде по овој земљи као дух, као авет, дејствује, дејствује и дејствује". На крају бих завршио ово своје излагање молитвеном жељом, да овај наш Солунски симпосион буде збор ТРУБАЧА који ће својим сведочењем и својом ревношћу разбудити успаване савести представника свих помесних Православних Цркава, да све скупа, или свака појединачно, следујући свој унутрашњи зов, иступе из Светског савета цркава, прекину молитвено и практично учествовање у јереси екуменизма, те тиме посведоче пред лицем целога света да Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква била је, јесте и биће Црква Православна, да изван ње нема Цркве, и да без Цркве и јединства са Црквом нема ни спасења. То ће бити једино истинско служење ближњему, истинска љубав према свима неправославним или инославним људима и народима савременог света, јер по оцу Јустину: "Само је оно права љубав која ближњему осигурава живот вечни".