елТорнеро

Само седамнаест нас је прочитало ово, штета, али даће Бог. Један од начина да постанемо бољи, је болест, други глад, трећи рат, када већ нисмо расположени да постајемо бољи добровољно.

Део сам те екипе, маргиналан. Од како је Бог кренуо да треби мржњу из мога срца прошло је доста година, међу првим мојим наставницима на томе раду био је, и остао, Симеон рукумијски. Мој дом цвета, милошћу Божијом, на молитве овога човека, човека светога живота. Одлазећи од мене моје мржње су одводиле са собом све више и више људи којима сам био драг, данас сам такорећи сам. Мрзећи све мање друге, мрзео сам све више себе и то је помогло да лакше подносим усамљеност. Тешка је усамљеност, тешко је када те све мање њих разуме. На срећу, у оном најужем кругу преосталих, је једно малено људско биће које нема још две године, и због кога вам се обраћам, будући нараштај Срба. Детенце, колико сам плакао када смо га крштавали знајући шта га чека у земљи у којој је рођен. У земљи заваде и безакоња, која је заборавила речи апостола Павла, против кога треба ратовати, у земљи која дише молитвама Светога Саве а не сећа га се готово никако. Е то детенце је велика утеха моја, оно ми верује, оно има времена за мене, оно ме слуша. А ја га ратници, обеју страна, морам предати у ваше руке! Ако ме послуша неће пристати ни са једном од зараћених страна, стаће на страну трећих, трећих којима су једини противници ђаволи и они сами. Зар није греота ратници да вам то детенце буде жртва, као што ће то бити Симеон рукумијски, можда и Сава дечански?

Мислио сам данас о овоме тексту, и хтео да те питам јеси ли имао у виду какву циљну групу, а сада се вратих да га прочитам поново и остадох на првој реченици. Реља, по мојим сазнањима, на десет хиљада крштених Срба једва да их педесетак показује озбиљнију ревност за своје спасење. Остатак бежи од крста, и за то му није потребан никакав подстрек. Остаје нам оних педесетак, они се труде за себе, за мене, за тебе.
 Зар није штета одвраћати их од тога, када већ нисмо расположени да им се придружимо?

Исправно, слично томе се и сам питам: Како бих поднео да ми је Бог одједном показао сву моју наказност? Знам одговор, пукло би ми срце од бола.

Уз дужно, нелицемерно, поштовање твоме труду, дару, и истрајности, упитао бих те нешто: Мислиш ли да крст мање боли оне који неће, или не знају да га носе, него нас који хоћемо и знамо, обзиром да га сви носимо. И мала корекција:
Није то Христос створио, него грех, Христос је допустио.

Уз дужно, нелицемерно, поштовање твоме труду, дару, и истрајности, упитао бих те нешто: Мислиш ли да крст мање боли оне који неће, или не знају да га носе, него нас који хоћемо и знамо, обзиром да га сви носимо. И мала корекција:
Није то Христос створио, него грех, Христос је допустио.

Ту је грешка. Бог нас целога нашег века води спасењу, свакога трена, до краја, на сваком кораку нам даје могућност избора, лево-десно. Бог зна дакле шта ћемо изабрати, али нам никада не ускраћује избор. Хитлер не би био оно што јесте да није био истрајан у настојању, до краја.

Православље је Црква, увек иста, не може нестати Православље, али могу "нестати" ја напустивши га. И без свих нас Црква остаје. Можда је правилније питати се " Зашто нас је толико мртвих?".

Најблаже речено наш однос, према благу које нам је дато, је необичан. Готово да завидим марљивости других народа, погледајте житија Светих, наши Свети као да су другога реда. Релативно скоро смо испратили старца Гаврила, стицајем околности ми је у руке допала књига о њему, писана невешто, као на колену. Било ми је напорно да је читам. Пред сам крај књиге слово о одласку оца Гаврила, Боже благи Боже, толико сам житија прочитао,, и не нађох тако нешто. Одлазак старца је у рангу не Светих, него Великих Светих, у рангу Серафима Саровског.
  Ако нам је такав однос према Светима, ниподаштавање другог му је уобичајен след, немам оправдања, најпре за себе.

Нема везе, само да не заборавимо Немањиће, без њих, нас нема.

ОСМЕХ
Над људским смехом од среће и кукњавом од несреће носи се један тајанствени осмех, што греје, а не пали. Тај осмех је савршено несличан осмеху циника и презирача, што леди.
Осмех мајке над раздраганим или болним дететом и осмех светитеља над моћним и слабим, личи на тај тајанствени, узвишени осмех.
Шта значи тај осмех ако не саучешће у радости радосних и тузи тужних?
Шта каже тај осмех ако не, да ће се претерана радост на земљи ускоро умерити жалошћу и да ће се претерана жалост на земљи ускоро умерити радошћу?
Мучно да две животиње на земљи јасније изражавају сумашедствије човека као мајмун и хијена. – Старај се, да се што више уздржаваш од лудачке гримасе мајмуна и лудачке хипохондрије хијене.
Сети се увек тајанственог и милокрвног осмеха сличног осмеху мајке и светитеља – осмеха што изражава нормалност, здравље, мудрост, милост и вечност. И вечност – јер смех и плач су пролазни, док је осмех трајан.
(Николај Велики)

Теби
 

То је зато што смо поштени, удварање је лицемерење ради личне користи.

Помоћи ћу ти, није онај што пева : " Када падне први снег..."

Света тајна брака, венчање.

Цитирани укор свештеника је упућен њему, а не њој. Њој би било речено нешто друго, можда: " Ти млада жено, јер девојка више ниси, ризикујеш да останеш без свога изабраника, и да тражиш другог. Ваљало би да, што пре у договору, озваничите своју везу, и да родите човека на свет."
 

"Позната негативна размишљања Доситејева о калуђерима и калуђерском животу, ослоњена на сопствено искуство, иако оправдана, нису православна размишљања о монаштву и значају монаштва у историји хришћанске цркве."
(Владета Јеротић)

"Позната негативна размишљања Доситејева о калуђерима и калуђерском животу, ослоњена на сопствено искуство, иако оправдана, нису православна размишљања о монаштву и значају монаштва у историји хришћанске цркве."
(Владета Јеротић)

"Позната негативна размишљања Доситејева о калуђерима и калуђерском животу, ослоњена на сопствено искуство, иако оправдана, нису православна размишљања о монаштву и значају монаштва у историји хришћанске цркве."
(Владета Јеротић)

"Позната негативна размишљања Доситејева о калуђерима и калуђерском животу, ослоњена на сопствено искуство, иако оправдана, нису православна размишљања о монаштву и значају монаштва у историји хришћанске цркве."
(Владета Јеротић)

Ne mora da znači da su iz perspektive greha isti; i u grešenju postoji neka gradacija.  

Наравно, форум и није место за давање одговора на конкретне ситуације овог типа, али ипак јесте место за разговор о уопштеном односу Цркве према неким питањима.
Црква има нејасан став о сексуалности. За разлику од скоро свих (ако не и буквално свих) других међуљудских односа, у вези са којима нам је јасно зашто је нешто начелно грех а нешто друго није, код сексуалности никоме није баш јасно (или бар не умеју да објасне онима којима јесте јасно) зашто је нешто погрешно, а нешто исправно. С обзиром да је сексуални нагон један од најјачих људских нагона, с обзиром да живимо у времену у којем је све сексуализовано а секс се посматра првенствено као извор личног задовољства, Црква би требало да се више потруди да објасни своје ставове, тако да буду разумљиви свима, а највише младим људима, које то по природи ствари највише и интересује и који су "најрањивији" на лакомислени утицај "медија", "друштва" итд. "Тако пише ту и ту" приступ не функционише, ако је икад и функционисао. Разумем да свештеници у суштини имају скроз коректан приступ, у смислу да приступају појединачном човеку радије него да се држе по сваку цену неких принципа, али мислим да би у домену мисије Цркве, било добро да се неке ствари и начелно боље објасне.

Amin.

A ja mislim da nisu. 
A zapravo mozda i jesu na neki nacin. 

Ja prvi.