Свештеник Дејан Трипковић

У циклусу „Православље и млади“ Светосавска омладинска заједница угостила протојереја – ставрофора др Сава Б. Јовића Потресна сведочанства о страдању српског свештенства у времену комунизма - Од 1945. до 1985. године комунистички режим на доживотну казну затвора осудио је шест епископа и преко 700 свештеника и монаха, а њих 500 је изгубило животе. На освету нико не позива јер то није хришћански, али ћутати не смемо јер се кроз векове људи нису плашили да говоре о онима који су за Христа страдали, једна је од порука трибине „Страдање свештенства СПЦ од 1945. до 1985. године“, коју је у Вишем јавном тужилаштву одржао протојереј – ставрофор др Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода СПЦ и духовник цркве Ружице на Калемегдану. Сјајно казивање и храбро сведочење вере проте Сава Б. Јовића, који је и сам био жртва безбожних власти, Епископ ваљевски Г. Милутин крунисао је Орденом Светог Владике Николаја- Страдање за Христа није нешто ружно. Напротив! Онај који га трпи бива овенчан светитељском славом, а од светитеља Христових ничег лепшег нема. Темељи ране Цркве никли су на крви, коју су мученици под мачем и у огњу паганских императора штедро проливали. Током двомиленијумске хришћанске историје, голготским путем Сина Божјег ходили су милиони људи. Гоњени, осуђивани и свирепо убијани... Без икакве кривице, до имена Христовог на уснама и у срцу. Друга половина двадесетог века на просторима Србије (Југославије), тачније период од 1945 до 1985. године, по снази подвига и трпљења прогоњених, односно суровости егзекутора, била је својеврстан повратак у ранохришћанско доба. Шест епископа и преко 700 свештеника и монаха је осуђено на доживотну робију, а 500 убијено. Страдали су чак и ученици богословија, људи који су певали у црквеним хоровима или на какав други начин остваривали живот у Цркви. За православног Србина сваки дан је био Велики петак, речи су Преподобног Оца Јустина Ћелијског на које је подсетио протојереј – ставрофор др Саво Б. Јовић на трибини „Страдање свештенства Српске Цркве 1945- 1985. Нећу да причам да бих ичије груди пунио мржњом, али нећу ни да правдам злочине речима „такво је било време“. Бог је све створио добро, а од нас зависи да ли ћемо га на добро или зло користити, мишљења је протојереј – ставрофор др Саво Б. Јовић.Људи кажу да треба пустити прошлост и да се окренемо будућности. Али, имајмо на уму да су неки убијани без пресуде и да им се чак ни гробови не знају, што је цивилизацијско право сваког човека. Ако будемо ћутали, камење ће проговорити... - Ништа не кошта оне које су били заведени комунистичком идеологијом да се покају. Христос је и за њих пострадао. Кад причамо о мученицима, не значи да ширимо мржњу према онима који су сејали смрт по овој земљи. Пре неколико дана смо били у Лисичјем потоку. Само на том месту убијено је око 4 хиљаде угледних грађана (лекара, професора...) Постојао је план партизана да за пет година искорене свештенство. Један прота је ухапшен само зато што је рекао:“Умреће и Тито једног дана“. Невероватно... Живот више вреди без речи, него речи без живота, мисао је Светог Исидора Пелеусиота. Управо ова максима у потпуности описује личност Епископа хвостанског Светог свештеноисповедника Варнаву Настића, кога су комунисти осудили на 11 година затвора. Био је млад, интелигентан и образован. Патријарх Павле, школски му из богословије, дивио се снази његове вере. Такође, примере мучеништва по узору на ране хришћане дали су и Епископи: бачки Иринеј (Ћирић), бањалучки Василије (Костић), дабробосански Нектарије (Круљ), затим Митрополит црногорско – приморски Арсеније, свештеници Божидар Лукић, Милутин Продановић, неславни рекордер по казаматском стажу (19 година) прота Сава Банковић, борац са Солунског фронта прота Вукашин Ристивојевић, јеромонаси Јероним (Половина) и Иларион (Живановић) и многи други на разне начине прогоњени и заточени, попут ћелијског богомудраца Светог Јустина Поповића, Епископа шабачко- ваљевског Симеона (Станковића), чија је страдања својим књигама од заборава отргао прота Саво Б. Јовић, који је и сам робијао (вербални деликт)пет несрећних година у затвору у Зеници. Са Ваљевцима на трибини није био само прота Саво, већ мученик и исповедник вере у Христа Господа. Није говорио о себи, већ о мучеништвима других која је видео и ја сам се осећао као да сам на часу историје хришћанске Цркве у богословији, са обиљем емоција рекао је Епископ ваљевски Г. Милутин. - Кад он каже „не смемо гајити мржњу у грудима“, то има снагу јер је он преживео страхоте. Он и ја смо сарадници у Светом Синоду и дивно је радити с њим. Ми из Ваљева не бисмо смели дозволити да о. Сава оде одавде, а да не понесе оно што му припада. Наша епархија има Орден Светог Владике Николаја, који је такође мучеништвом сведочио веру у Христа у нацистичком логору Дахау – рекао је Владика Милутин и уручио проти Саву Јовићу Орден Светог Владике Николаја за, како се поред осталог наводи у тексту Архипастирске грамате, „храбро сведочење и исповедање имена Божјег у тешким временима...“. Упутивши усрдно благодарје ваљевском архијереју, прота Саво Б. Јовић рекао је да му орден Лелићког Златоуста нарочито значи, будући да су прве године његове службе у Епархији зворничко – тузланској обележиле кришом набављене књиге Владике Николаја. Такође, у тешким данима тамновања у злогласном зеничком казамату храбрио се и тешио његовим речима. Предавање проте Сава Б. Јовића било је једно од најбољих предавања у циклусу „Православље и млади“, који је за деценију трајања угостио најугледније духовнике, научнике, уметнике, спортисте и јавне личности уопште. Ј. Ј. Потресна сведочанства о страдању српског свештенства у времену комунизма - Од 1945. до 1985. године комунистички режим на доживотну казну затвора осудио је шест епископа и преко 700 свештеника и монаха, а њих 500 је изгубило животе. На освету нико не позива јер то није хришћански, али ћутати не смемо јер се кроз векове људи нису плашили да говоре о онима који су за Христа страдали, једна је од порука трибине „Страдање свештенства СПЦ од 1945. до 1985. године“, коју је у Вишем јавном тужилаштву одржао протојереј – ставрофор др Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода СПЦ и духовник цркве Ружице на Калемегдану. Сјајно казивање и храбро сведочење вере проте Сава Б. Јовића, који је и сам био жртва безбожних власти, Епископ ваљевски Г. Милутин крунисао је Орденом Светог Владике Николаја- View full Странице

По благослову Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја и Светог Архијерејског Синода СПЦ у КПЗ за малолетнике у Ваљеву је одржан Трећи редовни годишњи састанак свештеника који обављају службу духовника у затворима Републике Србије. Састанак се сваке године одржава почетком новембра са циљем да би свештеници са управницима установа за извршење кривичних санкција и Директором управе размотрили шта је урађено у претходној години, разменили искуства и унапредили сарадњу која је неопходна да би уопште било могуће свештеницима да своју пастирску службу обављају у установама овог типа . Епископ ваљевски Господин Милутин, који показује велику подршку служби Цркве у раду са осуђеним лицима, због својих обавеза у Синоду СПЦ није присуствовао овом састанку. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа Милутина и у Његово име овогодишњем састанку присуствовао је архијерејски заменик Епископа ваљевског протонамесник Филип Јаковљевић који је окупљене поздравио и пренео подршку Епископа Милутина у раду Цркве у затворима, као и радост што се овај састанак одржава у Епархији ваљевској. Састанку су присуствовали директор Управе за извршење кривичних санкција др Милан Стевовић, координатор за затворе у Министарству правде Велимир Видић, као и управници и свештеници већине затвора у Републици Србији. У свом уводном обраћању директор др Милан Стевовић је изразио задовољство што се овај састанак одржава у Епархији ваљевској, под покровитељством два највећа светитеља Српске Цркве новијег доба, Светог Владике Николаја и Пребодобног Јустина Ћелијског, а у једином затвору за малолетнике у Србији. Директор Стевовић је одлучно подржао идеју о изградњи храма Светог Саве у КПЗ-у за малолетнике у Ваљеву, чији је идејни пројекат урадио наш чувени архитекта др Предраг Ристић. Овом приликом Директор Стевовић је позвао све затворе да дају допринос у изградњи ове светиње и најавио заједничку посету овој установи са Епископом ваљевским Господином Милутином и др Милетом Радојевићем директором Канцеларије за верске заједнице у Влади Републике Србије. Овом приликом Казнено поправни завод за малолетнике Ваљево на челу са управником Господином Владимиром Буквићем је показао велико гостопримство и организационе способности у организацији овог веома важног састанка у животу Цркве. На позив управника сви учесници састанка су обишли цео комплекс овог завода и упознали се са његовим унутрашњим животом и радом. Такође присутни су посетили и реновирану капелу Светог Саве. Као и претходних година Директор Управе за извршење кривичних санкција др Милан Стевовић и управници затвора су нагласили да свештеници који долазе у затворе морају да буду упознати са посебностима услова, режимима рада установа, структуром личности осуђених, а да би могли да одговоре на изазове ове службе, наводећи све добробити које лица лишена слободе, али и саме установе и запослени у њима имају од присуства свештеника. Такође је препознато као проблем често мењање свештеника који обилазе установе што је за овакав рад немогуће. С друге стране, свештеници су нагласили потребу за стандардизацијом њиховог улажења, кретања и рада у затворима да се не би десило као до сада да примери добре праксе нестају променом управника. По благослову Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја и Светог Архијерејског Синода СПЦ у КПЗ за малолетнике у Ваљеву је одржан Трећи редовни годишњи састанак свештеника који обављају службу духовника у затворима Републике Србије. Састанак се сваке године одржава почетком новембра са циљем да би свештеници са управницима установа за извршење кривичних санкција и Директором управе размотрили шта је урађено у претходној години, разменили искуства и унапредили сарадњу која је неопходна да би уопште било могуће свештеницима да своју пастирску службу обављају у установама овог типа . View full Странице

Питање вере једно је од најсложенијих питања пред којим се може наћи савремен човек и свако од нас му прилази из перспективе свог непосредног искуства. Будући професионалним животом везан за књижевност (проф. Филолошког факултета, историчар књижевности председник Задужбине Милоша Црњанског...), др Мило Ломпар одговоре на ово питање пружио је управо кроз призму ове врсте уметности на трибини „Вера у постмодерном добу“, коју је у Вишем јавном тужилаштву у Ваљеву приредила Светосавска омладинска заједница. View full Странице

Питање вере једно је од најсложенијих питања пред којим се може наћи савремен човек и свако од нас му прилази из перспективе свог непосредног искуства. Будући професионалним животом везан за књижевност (проф. Филолошког факултета, историчар књижевности председник Задужбине Милоша Црњанског...), др Мило Ломпар одговоре на ово питање пружио је управо кроз призму ове врсте уметности на трибини „Вера у постмодерном добу“, коју је у Вишем јавном тужилаштву у Ваљеву приредила Светосавска омладинска заједница. Уметност као облик духовног стваралаштва развила се из култа и стога је својеврстан продужетак религијског доживљаја света, који се развио у раном периоду људске цивилизације. О томе нам говоре цртежи – фигурације, на пример риба или јелена из доба Лепенског вира, оно што је тадашњи човек симболички уписивао у своје постојање. Религијска подлога у уметничком стваралаштву постоји и у хеленско доба, што је уочљиво у делима грчких трагичара. Питање вере узбуђивало је ствараоце, јер управо у њему тражена је могућност надрастања сопствене егзистенције. То у уметности оставља печат. Српска култура настала је на сусрету двеју различитих традиција – хеленске и јудеохришћанске, а обликована Хришћанством, истакао је проф. др Мило Ломпар. У 14. веку, имамо фреске са најсуптилнијим тоновима једног продуховљеног доживљаја у манастирима Грачаница, Дечани... Након Маричке битке, којом је запечаћена судбина Балканског полуострва, наш свет се суочава са постојањем у другачијим условима, узрокованим падом у турско ропство. У исто време, Европа је закорачила у доба „модерне“, чији почетак многи историчари везују за откриће Америке. - Било је оних који су је везивали за ренесансу, када теоцентризам средњевековља – схватање да је Бог у центру, бива постепено замењен антропоцентризмом, схватањем према ком је човек у средишту. Али, прави импулс „модерне“ долази са просветитељством, са 18. веком, када долази до изражаја дубока сумња најпре у институцију Цркве, а потом и у постојање Бога. Модерна, дакле, означава сумњу која траје два и по века. Та сумња припада човековом природно – научном расту, али и једном снажном и драматичном облику борбе против Цркве и против Бога – рекао је др Мило Ломпар. У српској култури у 18. веку „модерна“ се везује са открићем барока у пределима северно од Саве. Имамо трагове црквеног просветитељства код Јована Рајића, односно грађанског просветитељства код Захарија Орфелина, да би се „модерна“ у пуном смислу код нас појавила у делима веома сложене личности Доситеја Обрадовића. Просветитељи нису били атеисти, објашњава др Ломпар, већ су тврдили да верују на посебан начин, а неки од њих били су пантеисти. Модеран човек сумња, осцилира... Најдраматичније песничко искуство у категорији вере које обележава драму модерног човека налазимо код Његоша, посебно у спеву „Луча микрокозма“. Епоха модерне завршава се открићем нихилизма и атеизма. Ми данас, констатује др Мило Ломпар, живимо у доба секуларизма, илити доба „постмодерне“, које почиње од друге половине 20. века. За „модерну“ је карактеристична сумња, док „постмодерну“ одликује равнодушност или могућност веровања у све. Проблематика вере у њој постала је неприсутна, не само код нас, већ и у светској књижевности. Да ли је човек више повезан са моћи, уколико је лишен осећања вере, питање је пред којим постмодеран човек склања поглед и осећа се нелагодно, указује др Мило Ломпар. Питању сумње, закључује предавач, морамо се вратити. Али не питању сумње у постојање Бога, већ нам ваља почети да сумњамо у овај свет. Ј. Ј. Питање вере једно је од најсложенијих питања пред којим се може наћи савремен човек и свако од нас му прилази из перспективе свог непосредног искуства. Будући професионалним животом везан за књижевност (проф. Филолошког факултета, историчар књижевности председник Задужбине Милоша Црњанског...), др Мило Ломпар одговоре на ово питање пружио је управо кроз призму ове врсте уметности на трибини „Вера у постмодерном добу“, коју је у Вишем јавном тужилаштву у Ваљеву приредила Светосавска омладинска заједница. View full Странице

На дан Светог свештеномученика Григорија и Светог Михајла Кијевског, 13. 10. 2017. године, у Казнено-поправном заводу за малолетнике у Ваљеву глумац Милош Станковић је одиграо монодраму „Христос у руским тамницама“ по истоименој књизи архимандрита Спиридона Кисљакова. Ова представа је иначе дипломска представа Милоша Станковића на Академији уметности Алфа БК Универзитета у Београду, у класи професора Андреја Шепетовског. Књига архимандрита Спиридона је страшни суд над савешћу сваког православног хришћанина. Она у најоштријој форми поставља питање о достојанству Хришћанства и недостојности хришћана. Када човек чита беседу будистичког ламе који, знајући величину хришћанске вере, ипак одбија да је прими због оних који су конфесионално православни, а живе горе од животиња; када чита речи муслимана, Алија и Персијанаца, који такође указују на дубину палости и пропалости православних верника; када га стреља болни поглед Бурјата који су формално крштени, а ненаучени православној вери - остаје му само да се сети громких речи Светог Јована Златоуста: "Кад би ми били хришћани као што треба, не би било ниједног незнабошца. Незнабошци суде о догмату не по догмату, но по делима и животу." Милош Станковић је кроз четири лика осуђеника и кроз лик архимандрита Спиридона описао најупечатљивије исповести ових сибирских осуђеника и њихов поглед и доживљај хришћанске вере. Осуђени у ваљевском КПЗу за малолетнике су показали велико интересовање и велику пажњу према овој монодрами и овој култној књизи архимандрита Спиридона Кисљакова. јереј Дејан Трипковић View full Странице

Дневник савременог боготражитеља Ми православци имамо послање да постанемо светлост јер Господ Христос је светлост. Он је истина и живот. Оно што Христос тражи од нас није тешко испунити. Довољно је да се држимо јеванђељских заповести и не треба никаквих злих сила да се плашимо, једна је од порука промоције књиге „Са Тибета на Свету Гору старцу Пајсију“ грчког теолога Јаниса Коцабасиса, коју је у Ваљевској гимназији приредила Светосавска омладинска заједница у оквиру циклуса трибина „Православље и млади“. Уз преводилачко посредовање сабрата манастира Хиландар инока Макарија, аутор је представио Ваљевцима књигу, својеврстан дневник и путопис са Свете Горе из друге половине седамдесетих година. Одрастао у православној породици, Јанис Коцабасис у младости је почео да има недоумице о истинитости уверења добијених у родитељском дому и проучава друге религијске системе. На предлог пријатеља, 1976. године обрео се у Богородичином врту на Атосу са жељом да упозна „узвишене људе“, како се знало рећи за светогорске црнорисце. Управо ту збива се сусрет са једним од најуваженијих стараца прошлог века Пајсијем Светогорцем (канонизован 2015. године) и младићем Јоргакисом, који је увек био у старчевој близини. Чувши несвакидашњу животну причу шеснаестогодишњег Јоргакиса, Јанис Коцабасис одлучује да је преточи у књигу, која је до данашњих дана дочекала девето издање и превођење на више светских језика. Наиме, Јоргакиса је са свега две године деда однео на Тибет и одрастао је у будистичком манастиру крај људи који су чинили разне натприродне ствари. Током четрнаест година живљења ту, имао је забрану приласка женама, конзумирања меса и масне хране уопште. Устајало се у четири изјутра, изучавала философија и радило на достизању „висина духовности“. Након драматичних искустава при практиковању источњачких вештина, Јоргакис долази на Свету Гору, доживљава преображај и отпочиње живот у вери предака. Данас је свештеник у Америци. Књига „Са Тибета на Свету Гору старцу Пајсију“ је интригантно и за савремене боготражитеље свакако корисно штиво. Заводљиви будистички мистицизам, нарочито западном човеку атрактиван, Јанис Коцабасис објашњава доносећи личне доживљаје младог му сународника, који у касним тинејџерским годинама одлучује да напусти тај пут. До сада је представљена у више градова Србије и наишла на велико интересовање читалаца. Промоцију у Ваљевској гимназији употпуниле су сестре Теодора и Анастасија Рафаиловић, које су са гостима на грчком језику отпевале „Достојно јест“. Ј.J Ми православци имамо послање да постанемо светлост јер Господ Христос је светлост. Он је истина и живот. Оно што Христос тражи од нас није тешко испунити. Довољно је да се држимо јеванђељских заповести и не треба никаквих злих сила да се плашимо, једна је од порука промоције књиге „Са Тибета на Свету Гору старцу Пајсију“ грчког теолога Јаниса Коцабасиса, коју је у Ваљевској гимназији приредила Светосавска омладинска заједница у оквиру циклуса трибина „Православље и млади“. View full Странице

Мислим да сам негде прочитао да је ових дана промоција на Бежанијској коси????

View full Странице