Жедни

Вата ме одушевљење што је ова тема из 2009. и што ју је отворио Моцарт и исто ме вата разочарење што више не пише на форуму.

Знам да нема никакве везе са темом, да ли је неко од вас одгледао прву сезону серије Vestworld. Кажу да ће по популарности бити нови ГоТ, кад се ГоТ заврши.

Mogućnost ostvarenja snova je ono što čini život zanimljivim i što mu daje smisao.

Ево сад спремам испит из Психологије у оквиру лекција Развојне кризе и ментално здравље, помиње се Тероија базичних ослонаца чији је аутор Бергер. Бергер говори у тим ослонцима о смислу постојања. Он каже да је сврха у субјективном доживљају појединца, тј. свако од нас има нешто за шта смарам да је смисао његовог постојања. Такође по њему смисао чине вера, нада и сврха и они су градивни носиоци сваког "смисла" у "бесмислу".

Шта ти се у серији свиђа, ако ти је ова епизода смор?

Смисао, то је праћење истинe без обзира где води. Чак и по цену како оно каже Киплинг. Ако можеш да сабереш све што имаш И једним замахом ставиш све на коцку, Изгубиш, и поново почнеш да стичеш И никад, ни једном речју не поменеш свој губитак

Шта знам није била лоша, мени је некако све прошло тако брзо. Брзо у смислу Тирионов састанак са Џејмијем или Џонов одлазак на Зид. У неким другим епизодама, они би путовали по три епизоде. Мало је смор, јер је претходна е 4 била предобра. Иначе, убија ме ово чекање епизода. Следећу сезону, чекам да цела изађе па гледам.

Воду из камена не можеш пити очима без маште. Тамо где теку сумње не назире се пут светлости. Имеђу твоје непрестане песме стоје три трена тишине. Они све говоре...

*** У твом оку од процветале зове фазани носе јаја. Показаћу ти океан иза горе од жита aко ми покажеш дете које се у теби игра мајке. Док спавамо у тућој стварности Грли нас мрак који додирује капке живота. Чекам да се пробудиш у последњем диму до краја изгореле жеље. Ово што сам ти рекао док ћутим Не умем више ником да изговорим.

Инок Одавно ме вуче мир инока. Столничким хитрим кораком, Светосавским босим ногама, свету земљу газим љубећи. Пут је моj пут крста. Видим своју скуфију у скривеном скиту на Атосу, док узносим тишином грешност на прочишћење. Душа ми иште парман за плећа покајна, хоће да се обећа светлости. Порта да буде цела пустиња, храм Господњи срце покајно и чисто. Светли се молитва из дубине мрака, ковитлаво дарујући сузе. Господе Исусе Христе сине Божији помилуј ме грешног.

Маска побожности не скрива пространства душе. Ти и ја, само смо незгасла жеља дечија одрасла у свитања сумње, на чијим рукама спознасмо да не познајемо дубине у које загледани упорно себе тражимо.

Драга браћо и сестре, ако будете били у могућности, дођите, да нас буде у што већем броју.

Ово је неко од мојих пријатеља избацио на феју давно, ја копирао јер ме је текст одушевио, ево шта каже: ВЛАДИКА ЈОВАН ЋУЛИБРКПитање: ,,Оно што је мене као верника и љубитеља rock’n’roll-a збунило јесте књига монаха Арсенија ,,Бог и rock’n’roll.“ Можете да ми прокоментаришете то?"Владика Јован: ,,Што се тиче овог првог питања, ја сам о томе говорио прошли пут, не бих се понављао, то је, говорећи о три модела у Југославији која су развијана када је у питању поп култура. Један је онај по коме Словеначки, да кажем, по коме је поп култура саставни део националне културе и то је Немачки модел, па су тако: Can, Kraftwerk и не знам ни ја ко, једнако немачка култура колико и Гете. Други модел је Британски, по коме јесте поп култура нешто различито, али у временима кризе ту је поп култура, она се укључује у живот нације, тако да кажем, то је модел превасходно развијен и код нас у Хрватској, знате како оно беше- Психомодо поп пева, Хрватска мора победити, Господе Боже какве ли то везе има са rock’n’roll-ом. И трећи модел јесте модел који је развијан у Београду, поготово у оно време новог вала по коме rock’n’roll апсолутно нема ништа са традиционалном културом. Он је револуција која има своје вредности и тако даље, трућ, трућ, бла, бла. То је тачно, апсолутно у једном делу, али исто тако постоје много шири делови о којима сам и говорио вечерас. Елем, значи, по том моделу све је црно бело, е то је модел оца Арсенија, да будем искрен, оно што, рецимо, што смо ми радили са Анастасијом, управо развија другачији поглед . Значи модел оца Арсенија, то је све било ужасно страшно и ми смо били силни грашници што смо се тиме бавили и сад ја нећу да чујем за то, поштујем као лични став, али гледано шире, овај, жао ми је. Моја култура или моје поимање Цркве и тако даље је појам Цркве која преображава космос. Ја апсолутно не прогоним оног који другачије свира, пева, игра, јодлује, него што ја волим, Боже мој, и ко ме евентуално и мрзи и сматра да ја немам ништа са њим, исто тако је Бог дао, али исто тако не сме да узме мени право да ја свирам, певам, играм како ја хоћу. И то оно што ја играм, певам, буде, тако да кажем, једно племенито, племенито спајање онога што је могуће, а сада, воли ли неко Партибрејкерсе или воли неко Анастасију, то нек Бог да. Ја мислим овако, да rock’n’roll, да будем прецизан, у свом бићу може дати ово што прича отац Арсеније или што господин сматра, али исто тако сматрам да он може бити и много, много другачији. Али то захтева стваралачки однос, овај, ако ми сматрамо да је то све sex, drugs and rock and roll, ja сматрам да је то, лично, редефиниција која је настала половином осамдесетих и да је то једно тоталитарно посматрање поп културе по коме је то искључиво тако и никако другачије и ,,ко другачије мисли“, како оно беше? Публика: ,,клевеће и лаже”, клевеће и лаже, јесте. И враћам се на прву теорију, а то је да је нeтрпељивост Југословенског rock’n’roll-а према библијском и религијском чисти идеолошки уплив, комунистички или социјалистички, какав год хоћете, који не постоји у изворном rock’n’roll-у. Тачка!"

Апсолутно се слажем! Брутално одрађена епозода! Буквално све што сам прижељкивао да се деси, десило се у овој епизоди. Дракарис!!!