**Sarah

Najvažnije je da čovek častan i pošten, da veruje u istinu i pravdu, poštuje Božije zapovesti koje su sublimat morala, da ne prihvata greh i sagrešenje i biće dobar hrišćanin. Ono što je iznad i u vertikali hrišćanstva: ličnosti i mitovi, metafore i simboli su „ključevi“ hrišćanstva i pomažu da ga bolje i dublje shvatimo i prihvatimo. U susret Vaznesenju gospodnjem U narodu poznat kao Spasov dan (dan našeg spasioca) je hrišćanski praznik koji se uvek slavi 40 dana nakon Vaskrsa. Spada u pokretne praznike posvećene Isusu Hristu i uvek se slavi u četvrtak. Spasovdan je i krsna slava hrama i naselja (sela, grada). Najstariji istorijsko-pravni dokument srpske srednjevjekovne države Dušanov zakonik obnarodovan je baš na Spasovdan 1349. godine. Vaznesenje. Silu Vaznesenja Gospodnjeg sveti Pavle izražava ovako: “Uzišavši na visinu zapleni plen i dade darove ljudima (Ef.4,8). Ispunivši pravdu Božiju, Gospod je za nas otvorio sve riznice blagosti Božije. To i jeste plen ili dobit koja je posledica pobede. Početak razdavanja tog plena ljudima je silazak Svetoga Duha. Sišavši jednom, On uvek prebiva u Crkvi i svakom daje ono što mu je potrebno, uzimajući sve iz jednom zaplenjenog plena. Neka priđe svako i uzme. No, neka pripremi riznicu - čuvarku, tj. čisto srce, i neka spremi ruke kojima će uzeti, tj. veru koja ne premišlja. Neka onda pristupi sa prozbom punom nade i neodstupne molitve.” (Sv.Teofan Zatvornik – Misli za svaki dan u godini) http://www.novabella.org/nb-contenido/uploads/ascension.jpg

Najgore je kada ljudi ćute, kada se ne objasne, pa svaka sumnja ima prava na život. I moja i tvoja.

Pa ne znam kako bi moglo drugačije....

Pa ne znam kako bi moglo drugačije....

Pa ne znam kako bi moglo drugačije....

Bez straha čekam starost, samo bih volela da me tamo dočekaju unuci

http://www.tt-group.net/photos/d/505-1/Vodopad-Veliki-buk-Lisinie2.jpg

http://www.youtube.com/watch?v=AbsCDOcg6_o

Danas se završava 50. „Disovo proleće.“ Da bi se očuvala uspomena na velikana naše poezije, zavičajna biblioteka koja nosi Disovo ime, organizuje svake godine kulturnu manifestaciju "Disovo proleće". Disove svečanosti počinju 10. marta, na pesnikov rođendan, a završavaju se dodelom "Disove nagrade“ stvaralaštvu mladih. Vladislav Petković Dis rođen je 10. marta 1880. godine u Zablaću kod Čačka, a umro je 16. maja 1917. kod Krfa. Uteha Misao se gubi, nestaje i tone u dolini plača, gde se nada kupa, gde stradanja žive, gde se suze rone i gde točak patnji klopara i lupa. I dok miso spava, klonula, u miru, izvija se ljubav na krilima noći, i sa sobom nosi razlupanu liru, i kreće se, čebdi po mojoj samoći. Kao eho sreće, bez šuma i glasa, preko tajnih snova visinama stremi, kao zora nebom zračno se talasa, kao veče u noć gubi se i nemi. I trag joj ostaje, i slika se stvara: Nebo plavo, vedro, kao njeno oko, pogled koji priča, teši, razgovara, pojima i voli i gleda duboko. Ja osećam dušu i svoju i njenu: Obe, večne, stoje na jednom osmehu, na jednom prostoru, u dalekom vremenu, koje katkad stupa i šapće utehu. Možda spava Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja, Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao: Da je čujem uzalud sam danas kušao, Kao da je pesma bila sreća moja sva. Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja. U snu svome nisam znao za buđenja moć, I da zemlji treba sunca, jutra i zore; Da u danu gube zvezde bele odore; Bledi mesec da se kreće u umrlu noć. U snu svome nisam znao za buđenja moć. Ja sad jedva mogu znati da imadoh san, I u njemu oči neke, nebo nečije, Neko lice, ne znam kakvo, mozda dečije, Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan. Ja sad jedva mogu znati da imadoh san. Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih: Kao da je san mi ceo bio od pene, Il' te oči da su moja duša van mene, Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih; Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih. Ali slutim, a slutiti još znam. Ja sad slutim za te oči, da su baš one, Što me čudno po životu vode i gone: U snu dođu, da me vide, šta li radim sam. Ali slutim, a slutiti još jedino znam. Da me vide dođu oči, i ja vidim tad I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće; Njene oči, njeno lice, njeno proleće U snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad. Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad. Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet, I njen pogled što me gleda kao iz cveća, Što me gleda, što mi kaže, da me oseća, Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet, Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet. Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas; Ne znam mesto na kom živi ili počiva; Ne znam zašto nju i san mi java pokriva; Možda spava, i grob tužno neguje joj stas. Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas. Možda spava sa očima izvan svakog zla, Izvan stvari, iluzija, izvan života, I s njom spava, neviđena, njena lepota; Mozda živi i doći će posle ovog sna. Možda spava sa očima izvan svakog zla.

Želiš li znati koliko je zlo gnev? Zastani na ulici kad se drugi svađaju. Na sebi samom ti ne možeš videti tu izmenu lica, jer se u gnevu razum pomračuje i raspoznavanje gubi kao kod pijanih. Oganj se pojavljuje i na licu, i u očima i na ustima, a rasuđivanje je povređeno. Sv.Jovan Zlatousti

Pitanje je "živim li sada", a ja se na trenutak vraćam u prošlost. Potičem iz sredine gde je druga vera više zastupljena. U mojoj primarnoj porodici vera se nije negovala. Udajom sam prihvatila (preuzela) veru svoga muža i pravoslavne običaje. I baš u tom vremenu koje je usledilo, vremenu bezumlja, mržnje, ratova - približavanje Bogu je bio moj smisao. Svaki odlazak u crkvu mesto rasta. Da na mržnju ne odgovaram mržnjom i na uvredu ne odgovaram uvredom ili gnevom. Ali i ja sam samo ljudsko biće sa svim emocijama, pa i onim negativnim. I ljutnju, bes i tugu valjalo je naučiti proživeti u sebi, a ne hraniti je, jer kako bih inače našla sopstveni mir. Osim toga stvaranjem porodice preuzela sam i odgovornost za njen život, nisam više bila gospodar samo svog života. Kada bih danas u zrelim godinama postavila pitanje kompletnosti, zadovoljstva, sreće, ako toga ne bi bilo, duboko bih se zamislila. Mnogo je "prijatelja" otišlo iz mog života, od porodice i pravih prijatelja uvek sam imala podršku

Manastir Ravanica (XIV vek, zadužbina kneza Lazara)

Ljubav je čin vere. Ko malo veruje malo i voli. E.Fromm.

I slike i reči na ovom dnevniku odišu toplinom. Biljana srećan rođendan tebi i tvom sinu!

Niko osim tebe Niko te ne može spasiti osim tebe naći ćeš se ponovo i ponovo u gotovo nemogućim situacijama. oni će pokušati ponovo i ponovo pod izgovorima, pod maskama i silom da te natjeraju da podlegneš, odustaneš i/ili tiho umreš iznutra. niko te ne može spasiti osim tebe i biće dovoljno lako da ne uspiješ tako lako ali nemoj, nemoj, nemoj. samo ih posmatraj. slušaj ih. zar želiš to da budeš? bezličan, bezdušan, bezosjećajan stvor? Zar hoćeš da doživiš smrt prije smrti? niko te ne može spasiti osim tebe ti si biće vrijedno spasa. to je rat koji nije lako dobiti ali ako je išta vrijedno pobjede onda je to ovo. razmisli o tome. razmisli o spasavanju sebe. tvog duhovnog sebe. tvog hrabrog sebe. tvog pjevajućeg magičnog sebe i tvog prelijepog sebe. spasi ga. ne priključuj se mrtvima u duši. održavaj sebe humorom i skladom i na kraju ako je neophodno uloži i cijelog sebe u tu borbu, bez obzira na izglede, bez obzira na cijenu. samo ti možeš da spasiš sebe. učini to! učini! i tada ćeš tačno znati o čemu govorim. Č. Bukovski

Ništa živ čovek ne može izgubiti što mu jedno proleće ne bi moglo povratiti, niti može biti čovek trajno nesrećan, dok Bog daje da se duša leči zaboravom i zemlja obnavlja prolećem. Ivo Andrić

Mostovi U meni večeras jedna reka razbija ogromna brda daleka, muči se, urliče, razmiče klance i kida svoje zelene lance i rije kroz moje srce i peče i kroz oči mi kipi i teče. U tebi večeras ista reka čudno je meka. Sva je od mleka. I čas je srebrna. I čas je plava. U njoj se tišina odslikava. Svako u sebi reke druge pod istim mostovima sretne. Zato su naše sreće i tuge uvek drugačije istovetne. M.A.