**Sarah

Najlepše želje za tvoj rođendan!

Božur Kako je lepa ova noć! Gle, svuda, S topole, rasta, bagrema; i duda,, U mlazevima zlatokosim pada Nesuštastvena mesečina. Sada, Nad livadama gde trava miriše, U rascvetanim granama, svrh njiva Koje se crne posle bujne kiše, Velika duša mesečeva sniva. Sve mirno. Tajac. Ćuti polje ravno Gde nekad pade za četama četa... Iz mnoge krvi izniknuo davno, Crven i plav, Kosovom božur cveta... Milan Rakić

Krf - Muzej Vizantijske umetnosti

I svedoci i učesnici. Bezdetnost nije normalna ni prirodna, očito da je politički program. Možda našim mladim ljudima nedostaje životna ozbiljnost, teško im je da prihvate neminovne životne obaveze, obaveze koje ne moraju da budu teret već sreća i zadovoljstvo. Ipak, više liči da su oni (mi) žrtve jednog vrlo perfidnog i nedobronamernog programa uništenja porodice.

Kao što kiša uzrokuje da seme raste, tako crkvena bogosluženja jačaju dušu za činjenje dobrih dela. Sv. Jefrem Sirin

"Serenada" iz zbirke pesama "Labudova pesma" (posthumno izdate) http://www.youtube.com/watch?v=SoPZswXiZHE

http://www.youtube.com/watch?v=twgX7wJwBLE

http://www.youtube.com/watch?v=vpQD6_Lyp7M

Duša I Vrhovni Bog izdvoji Dušu iz svoga bića i u njoj sazda Lepotu. Darova joj nežnost jutarnjih lahora, miris poljskoga cveća i blagost mesečeve svetlosti. Podari joj pehar radosti i reče: Iz njega ćeš piti samo kada prošlost zaboraviš i budućnost zanemariš. Zatim joj podari pehar tuge i reče: Iz njega ćeš piti da bi shvatila suštinu životne radosti. Zatim u nju uvede Ljubav koja Dušu napušta sa prvim tragom pohote, i uvede u nju dražesnost koja iz nje nestaje sa prvom rečju uznositosti. I obdari je znanjem nebeskim da je vodi putevima istine. I spusti u njene dubine sposobnost da vidi što se ne da videti. I stvori u njoj emocije koje prate vizije i himere. I odenu je ruhom čežnje koje anđeli od duginog treperenja satkaše. Potom u nju postavi tamu sumnje koja je senka svetlosti. Onda uze Gospod oganj srdžbe, i vetar što duva iz pustinje neznanja, i pesak sa obale mora egoizma, i zemlju ispod nogu vremena i sazda čoveka. Dade mu slepu snagu što besni u bezumlju i pokorava se uživanjima. I udahnu mu život koji je senka smrti. I Vrhovni Bog se osmehnu, pa zaplaka, oseti bezgraničnu ljubav, te sjedini čoveka i njegovu Dušu. Halil Džubran

Živeti uprkos, a ne zbog. Pronaći u tom životu bilo što lepo mora da postoji. Razviti ponovo smisao za druženje. Prijateljski razgovor, šetnje, neki hobi. Naći vremena za svoje bližnje, za stare komšije, poznanike. Nemoguće je da smisao i sadržaj života bude samo jurnjava za karijerom, novcem, slavom i moćima. Dobročinstvo! Zar nije divan osećaj da smo učinili dobro delo?!

Kad smo već kod klasične gitare može i sećanje na Alhambru

Strah je najprirodnija reakcija na opasnost, svojevrsna svim živim bićima. Spoznaju ovog iskustva čovek stiče takoreći još u kolevci. Znamo i kako se strah manifestuje, ne samo mislima što rezultira strepnjom i nespokojstvom, već i fizičkim, odnosno organskim reakcijama, pa sve do ozbiljnijih organskih poremećaja. Svi ovi poremećaji mogu se pripisati takozvanom racionalnom strahu, koji je s obzirom na stvarnost u kojoj živimo iz dana u dan sve kompleksniji i mnogobrojniji. Plašimo se za egzistenciju, za sigurnost deteta na putu ka samostalnosti, strepimo od nasilja, bolesti i smrti. Živimo sa strahovima većim ili manjim i pokušavamo da se izborimo sa neprijatnim reakcijama organizma. Međutim postoji i druga vrsta straha, takozvani iracionalni strah koji je van naše kontrole i nastupa pre nego što se uključi razum. Ovakvi strahovi spadaju u kategoriju neuroza. Gomilanje ovakvih iracionalnih strahova dovodi do ozbiljnih poremećaja; panike i paničnih napadaja. To je svakako alarm da se treba javiti specijalizovanom lekaru.

Dok slušamo duhovnu muziku osećamo se kao Božija deca: Njegov pogled, osmeh, dodir...

...Čudan svijet, ogovara te a voli, ljubi te u obraz a mrzi te, ismijava plemenita djela a pamti ih kroz mnoge pasove, živi i nadom i sevapom i ne znaš šta nadjača i kada. Zli, dobri, blagi, surovi, nepokretni, olujni, otvoreni, skriveni, sve su to oni i sve između toga. A povrh svega moji su i ja njihov, kao rijeka i kaplja, i sve ovo što govorim kao o sebi da govorim... "Derviš i smrt"

Svojevrsna himna prirodi

Negativnih emocija se ne možemo odreći. Možemo samo da im pođemo u susret, da pokušamo da ih proživimo i potom stavimo pod kontrolu. Guranjem pod tepih dobijamo na kraju planinu koja će se svaliti i ubiti nas.

http://www.youtube.com/watch?v=E-t5Nk49yZs

Večernja tišina Vi u večernjim kapijama, u sumračnim ulicama, Kraj sporednih izlaza, pored ograda Od crvene opeke sa komađem stakla, Vi koji zagrljeni sanjate o mesečini Upletenoj u krzno mačke, iščezloj U naborima zavese ili u lavežu psa, Vi dvoje, vi dvoje, sami u mraku, sami Uz poslednji stub bez svetiljke i bez sna. Večernja tišina Vi dvoje, negde u parku, na nekoj stazi Iza lišća i oblaka, između dve kiše, Između dva vetra na klupi vlažnoj od suza, Bez ičega za sobom sem jedne male sobe Sa gvozdenim krevetom i knjigama na stolici I jednim hladnim suncem iza žutih okana, Vi sami, vi usamljeni, iako zagrljeni Da istisnete to sivo krilo samoće između sebe, Dok šapućete ono malo reči koje ste našli U ovim trenucima slučajne nežnosti, Sve reči koje su već odavno rekli pre vas. Vi dok idete gradskim ulicama koje su Opustele posle poslednjih predstava u bioskopima, Vi koji zagrljeni idete Ovom kišnom ulicom nestvarnijom od sna, Dok su vam oči zatvorene a prsti ćute, Čujete li korak nekog čoveka iza sebe, Čujete li reč njegovu između svojih šaptanja, Osećate li dodir njegov između svojih milovanja? Jer uvek kada idete sami, misleći Da nema nikoga da baci kamen svog glasa U zamračenu vodu tišine između vas, Uvek budite svesni onoga koji uporno Ide za vama i govori: Probudi se. Jovan Hristić

Jan Sibelijus http://www.youtube.com/watch?v=zUAmi6WIfuU

Prijatno sam iznenađena sadržajem foruma i verujem da će naše druženje potrajati. Majka studenta