**Sarah

NE ZNAM KOLIKO DUŠA IMAM Ne znam koliko duša imam. Menjam se svakog trena. Stalno me progone. Nikad sebe nisam našao niti sebi poverovao. Dušu imam samo. Ko dušu ima, mira nema. Ko vidi, samo je ono što vidi. Ko oseća, nije ono što je. Držim se onoga što jesam i što vidim, oni me vraćaju a ne ja sâm. Svaki moj san i moja želja je ona koja se rađa a moja nije. Ja sam slika sebe samog. Na sopstvenom putu služim, različitom, nestalnom, usamljenom. Ne znam osetiti gde sam. Zbog toga, lud čitaću svoje biće, kao stranice. Ono što sledi, predviđeno nije što je prošlo, zaboravljeno je, beležim napomenu onoga što pročitah ono što prosudih i osetih. Čitam ponovo i kažem: ”Zar sam to bio ja?” zašto sam to napisao, samo Bog zna. Fernando Pesoa

https://www.youtube.com/watch?v=nVkDfnGobmI

Mir (smirenje) je u znanju, svesti, položaju, vrednosti..., a ravnodušnost je gubitak osećanja za sebe i za druge.

http://www.nacionalnarevija.com/images/images/Broj%208/GALERIJA/velike/Str%209%20-%20beograd%20nocu.jpg

http://proxy12.media.online.ua/uol/r3-8c7e526770/50ca7553f278d.jpg

http://www.youtube.com/watch?v=CAuiu3NmRNk

Nije nimalo prijateljski posuditi novac narkomanu, kada već znam za šta će ga upotrebiti. Svaka takva pomoć je samo guranje u smrt.

Pronaći tračak svetlosti kada je najcrnje i uvek imati veru i nadu. Kada se pomoli ta svetlost zagolicaće nas da je ozbiljnije potražimo. I motiv. Razlog zbog koga ili čega živimo. Svaki čovek u dubini svoje duše ima i motiv i razlog, samo treba duboko da zaviri u svoje srce i dušu i naći će to za čim traga, naći će suštinu.

Pesma o meni Vreme je da se izjasnim. Ispod mene propisno obavljen put, a još se penjem i penjem. Posle svakog uspona sagibaju se utvare iza mene. Duboko dole vidim golemo prvo Ništa, znam da bejah čak tamo. Čekah neviđen i uvek u snu kroz letargičnu maglu. I nije mi se žurilo i nije me ozledio smrdljivi ugljenik. Dugo sam bio ututkan - dugo i dugo. Ogromne su bile pripreme za mene. Ciklusi su prevozili kolevku moju, Zvezde se držale krugova svojih da meni prostora ostave, Moći svoje odašiljale da brigu vode o onome što će mene da prihvati. Pre nego što se iz matere svoje rodih generacije me vodile: Moj embrion nikada ne beše obamro, ništa nije moglo da zastre ga. Zbog njega se zvezdana maglina uz orbitu priljubila, Dugi spori slojevi nagomilaše se da podloga mu budu, Golemo bilje hranu mu je dalo, Čudovišni gmizavci prenosili je u čeljustima i slagali pažljivo. Sve su snage bile stalno uposlene da bi mene dovršile, ushitile me, Sada stojim na tom mestu sa krepkom svojom dušom . Noću podižem kapak na krovu i vidim zvezdane sisteme škropljene po daljinama, A sve što vidim, pomnoženo najvećom cifrom samo ivicu daljih sistema optočava. Moje sunce ima svoje sunce i poslušno se vrti oko njega, Sa drugovima se svojim priključuje grupi što kruži višim redom, Pa onda slede još veće celine pred kojima su i najveća sunca mrvice samo. Zastanka nema i zastanka nikad ne može biti; Kada bih ja, kada bi ti, kada bi svetovi i sve na površini njihovoj i ispod nje ovog časa opet svedeni bili na bledo komešanje, i to bi bilo uzalud, na dugu stazu – Sigurno bi ponovo dospeli dovde gde smo sada, I sigurno išli još toliko dalje, a onda još dalje i dalje. Moj sastanak je zakazan, on je izvestan, Gospod će biti tamo i sačekati me, dok ne dođem na savršeni način. V. Vitmen

Meni je nezaboravan Onjegin Siže se vrti oko neostvarene ljubav velegradskog momka Evgenija Onjegina i devojke sa sela Tanje Larine. Ukratko: Onjegin se rodio pored Neve. Njegov otac je procerdao porodicni imetak. Evgenije je dobio osrednje obrazovanje, od svega je znao po malo, ali je u zavocenju bio virtuoz. On odlazi na seosko imanje, da sa stricem koji umire i ostavlja mu ogromno bogatstvo, provede poslednje dane. Tu se u njega zaljubljuje Tanja Larina koja mu svoja osecanja iznosi u pismu. Mecutim, Onjegin je odbija. Na proslavi Tanjinog imendana njena sestra Olga ocijuka sa Evgenijem. Evgenije prihvata flert iz dosade. Lenski, Olgin verenik poziva Onjegina na dvoboj i tom prilikom gine. Ubrzo potom, Olga se udaje za nekog ulana i odlazi sa njegovim pukom. Nešto kasnije, udaje se i Tanja za jednog moskovskog kneza. Za to vreme Onjegin besciljno luta svetom. Kad ponovo sretne Tanju, ona se mnogo promenila. Postala je dama koja ume da sakrije osecanja; pa pri prvom susretu ne pokazuje ni zbunjenost, ni iznenacenje. Sada Evgenije pati i piše pisma. Dolazi do razgovora izmecu njih kojom prilikom Tanja postavlja svoje cuveno pitanje koje predstavlja najbolju kritiku Onjeginovog lika: zašto je sada progoni kad mu se nije dopadala pre, van taštine i dvorske svite. Tatjana Larina je jedan od najlepših ženskih likova u istoriji svetske književnosti. Ona jedina u Puškinovom romanu prihvata svoju, ne baš srecnu sudbinu, ne gubeci ni ravnotežu ni dostojanstvo. Posle Tanjinih reci Onjegin shvata svoje licemerje kao i ulogu svoje klase u društvenom životu Rusije: takvi nemaju nikakvu buducnost. On je tip tzv. ’’suvišnog coveka’’, koji ce se kasnije javljati i u delima drugih ruskih pisaca npr. Ljermontova, Turgenjeva itd. ’’Suvišan covek’’ je neprilagodljivi individualista koji nije u stanju da realizuje svoje relativno velike potencijale u svetu na koji gleda sa dozom kriticizma. Onjeginova nesreca leži, dakle, u raskoraku izmecu želja i mogucnosti. Antipod njegovom liku je Lenski, koji je takoce tragicni junak. Za razliku od Onjegina on je veoma obrazovan. Obožavalac je Kanta i Getea, ali na žalost ne poznaje pravi život. Uzrok njegove nesrece leži u idealizovanju stvarnsti. Tako ga prvi životni problem sa kojim se suocava vodi u smrt.

http://apelsinka.com/wp-content/uploads/2008/04/anne-ggb.jpg

Sudbina me je postavila na ovu stazu, za drugu ne znam, i koračaću po njoj dok u meni ima snage. Treba tako, to je moj zadatak i moja životna svrha... Ne pitam da li je pravedna... moja je.

Ne upinjite se da izagnate mrak iz sobe vase duše. Otvorite neku rupicu da uđe svetlost, pa će mrak pobeći. Starac Porfirije

http://data.whicdn.com/images/38099107/Text-Them-Home.-Street-Art-Project-for-the-homeless_large.jpeg

Manastir Rakovica

Slavski običaji Krsna slava Jedan od najvažnijih običaja kod Srba koji se vekovima prenosi sa generacije na generaciju, jeste proslavla kućnog svetitelja i zaštitnika. Prenosi se isključivo po muškoj liniji nasleđivanja. Jednom započeto slavljenje se ne prekida. Sv. Sava je jasno razlučio hrišćanske običaje od mnogobožačkih i u praksu uveo obred krsne slave na liturgijskoj osnovi. Žrtve koje se prinose u slavu Božiju i svetitelja koji se slavi, za život i zdravlje, duhovni i telesni napredak doma, domaćina, porodice i za pokoj duše predaka, predstavljaju kolač, vino, žito i sveća. Na taj način je u srpskoj Crkvi stvorena krsna slava, crkveno-porodična svetkovina. Slavski kolač – je hleb od pšeničnog brašna umešan kvascem. Ono što ga čini različitim od ostalih kolača je mešanje sa vodom – vodicom, koju u ime Svetog Duha sveštenik, nekoliko dana pre pripremanja svečanosti, blagosilja u kući slavljenika. Ovim ritualom prizivamo blagoslov Božji. Simbolizuje čovečije telo. Vino – znak krvi. Osvešteno je od strane sveštenika i koristi se za rezanje kolača. Hleb i vino u simbiozi, simboli su onoga što omogućava život čoveku. Predstavljaju i čovečansku prirodu Isusa Hrista. Upravo se i sam Isus Hrist na tajnoj večeri pričestio hlebom i vinom. Time je uputio i nas da se pričešćujemo hlebom i vinom. Žito – prinosi se za pokoj duše umrlih članova porodice svećara koji slavi slavu. Žito se kuva u slatkoj vodi i zajedno sa kolačem stavlja na blagoslov. Samo pšenično zrno simbolizuje smrt i novi život, baš kako je i Hrist propovedao. Kada se ono zakopa u zemlju iz njega izniče klas, koji u sebi nosi još mnogo zrnja. Upravo zbog tog svog životnog ciklusa simbol je Presvete Bogorodice. Sveća – simbol je naše molitve. Kao što i plamen stoji i stremi ka visinama, tako i mi treba da se uzdižemo ka Bogu. Sveća treba da stoji na istočnoj strani kuće. Sveća i kandilo stoje pored ikone, kao simbol sveca – zaštitnika porodice. Na slavski dan u domu domaćina ili u crkvi, sveštenik seče kolač. Nakon pesme u čast svetitelja (tropar), molitvom sveštenik priziva blagodat Svetog Duha za zdravlje i napredak doma, svečara i njegove porodice. Potom se podiže kolač, unakrsno se seče, poliva vinom i zajedno sa domaćinom ili članom njegove porodice okreće s leva na desno uz pojenje. Sledi lomljenje kolača koji se potom tri puta celiva uz reči: „Hristos je među nama“ i odgovara: „Jeste i biće“. Ponovo sledi molitva sveštenika za zdravlje i dobrobit domaćina i njegove porodice, usmerena Gospodu Bogu. http://saintlukesoc.org/images/100_0005.JPG Na dan slave vrata doma domaćina i domaćice treba da su otovrena svakome. Tako jednom pozvan gost postaje pozvani gost za sva vremena. Svojim dolaskom, lepim željama i darom, nailazimo na dobrodošlicu svečara. Slavski rituali se razlikuju od kraja do kraja, ali im je zajedničko da o Krsnoj slavi svaki vernik obavlja dve dužnosti: moli se Bogu za žive i mrtve i dočekuje goste. Pored porodične slave u svakom mestu postoji i slava hrama, sela i grada. Srpska slava Kada Srbin slavu slavi On uz kolač sveću stavi, Pa preliva kolač vinom I sve sveti svetim činom! Kolač mu je slika Oca, Svakog dobra davaoca, Sveća mu je slika Sina Slika Duha – sila vina! Pred Trojicom Srbin stane, Pa skrušeno on uzda'ne: Care večni, blagoslovi Svi su Tvoji dari ovi! Narod složi i umnoži, Nek' svi ljudi budu Božji, Nek' svi slave ime Tvoje, Tvoga Suda nek se boje! K'o hleb nek su srcem blagi, Kao sveća dušom pravi, Kao vino nek su jaki: Blagi, pravi, jaki – zdravi! Čisti kolač vera čista, Sveća – nada što nam blista, A vino je ljubav krasna Istina je i tu jasna! O, Trojice, Bože jaki, Šta ti dajem ja nejaki? Sve je ovo Tvoja slika Bleda slika Tvoga lika! Nek' Svetitelj moj Te moli, On do Tebe bliže stoji, Zato njemu palim sveću Daj nam, Bože, dobru sreću! Sva je moja bogomolja: Neka bude Tvoja volja! Svakom živom Ti pomozi, Pa ni meni ne odmozi!

Naučo sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi. Markes

Ljubav poezije Ja volim sreću koja nije srećna Pesmu koja miri zavađene reči Slobodu koja ima svoje robove I usnu koja se kupuje za poljubac Ja volim reč o koju se otimaju dve slike I sliku nacrtanu na očnom kapku iznutra Cvetove koji se prepiru sa vremenom U ime budućih plodova i prolećne časti Ja volim sve što se kreće jer sve što se kreće Kreće se po zakonima mirovanja i smrti Volim sve istine koje nisu obavezne Ja volim jučerašnje nežnosti Da kažem svome telu "dosta" i da sanjam bilje Prste oči sluh drugačije raspoređene U šumi negoli u telu. Branko Miljković

http://www.youtube.com/watch?v=tLOjFkKv_LI