JOCCCA

Zaboravismo na glavno. Novi Zavet treba citati a Stari skoro da i nije potreban. Zasto. Citajuci Novi treba ga uporedo ziveti.
Seti se onog monaha koji posto bi postrizen slusase starca/duhovnika. Starac mu procita jednu recenicu a monah rece: "Stani! " i ode.
Posle godinu dana dodje pa rece starcu da nastavi. A kad starac procita drugu recenicu on opet isto rece i ode.
On je svaku recenicu sprovodio u delo pa onda nastavljao dalje.
Pricu ne treba bukvalizovati vec shvatiti da samo pusto citanje nije korisno vec treba i ispunjavati. Ukoliko covek ne moze, nemajuci snage, da ispunjava onda citaj pa kad trud bude poveci dace Bog snagu za ispunjavanje.
 
 
 
 
 
 

Trebalo bi obnoviti cene i uslove
Sent from my SM-G7102 using Pouke.org mobile app

Nije da nesto sad ja... ali da li mislite da ovo treba objavljivati

Послато са SM-G7102 користећи Pouke.org мобилну апликацију

U nekim manastirima se Psaltir cita bez prestanka, svakog dana, 365 dana u godini,...

Послато са SM-G7102 користећи Pouke.org мобилну апликацију

U nekim manastirima se Psaltir cita bez prestanka, svakog dana, 365 dana u godini,...

Послато са SM-G7102 користећи Pouke.org мобилну апликацију

Протојереј Сергиј Четверников

УЧЕЊЕ СТАРЦА ВАСИЛИЈА
О ИСУСОВОЈ МОЛИТВИ
КОЈА СЕ УМОМ У СРЦУ ОБАВЉА





Од чистог и сталног сећања на
Исуса бива сладост у срцу и
Од Њега произилази неисказано
Просветљење.

Свети Марко
Митрополит Ефески





...Учење о Исусовој молитви схимонаха Василија - учитеља и друга старца Пајсија Величковског у предговору књиге Светог Григорија Синаита, Блаженог Филотеја Синаитског и Блаженог Исихија Јерусалимског.



Свој предговор на књигу Светога Григорија, старац Василије почиње указивањем на неправилност схватања оних који мисле да умно делање приличи само и једино савршенима, онима који су достигли бестрастије и светлост: Размишљајући тако, они ограничавају свију молитву једино на спољашње вршење, на певање псалама, тропара и канона схватајући да је такво спољашње молење, које су нам Свети Оци одредили само привремено, у случају немоћи и младалачке наивности нашега yмa, с тим, да би ми постепено усавршавајући се, улазили на степен умног делања и да ниуком случају не би остајали само при спољашњој молитви. По речима Светога Григорија, једино је деци својствено, да обављајући устима спољашњу молитву мисле, како они чине нешто велико, и тешећи се количинoм прочитанога, да васпитавају у себи унутрашњег фарисеја. По речима Светога Симеона Новог Богослова, онај који се ограничава на спољашње вршење молитве, не може достићи унутарњи мир нити напредовати у врлини, јер је он сличан ономе који у ноћној тами води борбу са својим непријатељима, добија ране од њих, али не види јасно ко су они, откуда су дошли, како се и због чега они боре с њим? По речима Светог Исака Сиријанца и преподобног Нила Сорског ако би неко хтео без умне молитве, једино спољашњом молитвом и спољашњим чулима да одбије демонски прилог (предлог) и да се супротстави било којој страсти или лукавој помисли, тај би убрзо много пута био побеђен: јер бесови, одолевајући му у борби и поново му се добровољно покоравајући као да су побеђени, ругају се над њим и орасположују га за гордост и самопоуздање, објављујући га као учитеља и пастира оваца. Из реченога може се видети снага и мера како умне молитве, тако и спољашњег начина молења. Не треба мислити да Свети Оци, као задржавајући нас од неумереног спољашњег молења и упућујући на умну молитву, омаловажавају тиме спољашњу молитву. Никако јер све свештенорадње Цркве установљене су у њој Светим Духом и све оне одражавају у себи тајну оваплоћења Бога. Слова. И нема у црквеним обредима ничега човечанског, него је све дело Божије благодати, која се не повећава нашим достојанством нити се умањује нашим гресима. Ми: овде не говоримо о уставу (типику) Свете Цркве, него о посебном правилу и живљењу мохаха, то јест о умној молитви као таквом делању, које усрђем и праведним срцем (а не само речима које се устима и језиком произносе без пажње) обично привлаче благодат Светога Духа и тим умним делањем се може разумно бавити не само онај који је савршен него и сваки почетник и страстан, чувајући срце. Због тога Свети Григорије Синаит, расудивши благодаћу Светога Духа која живи у њему и размотривши до танчина житија и списе, духовне подвиге свих светих, више од свих заповеда да се сва брига посвети умној молитви.



Исто тако и Свети Симеон Солунски заповеда и саветује и архијерејима и свештеницима, и монасима, и световњацима, у свако време и на сваки час изливати ову свештену молитву и тако рећи дисати њом, јер нема јачега оружја ни на земљи, ни на небу, - говори он заједно са светим апостолом - као што је име Исуса Христа. Знај и ово, добри трудбениче овог светог дела, да су не само у пустињи или у усамљеном отшелништву постојали учитељи и многобројни вршиоци те скривене свештенорадње, но и у великим, лаврама па чак и у градовима. На пример, најсветији патријарх Фотије цариградски изведен је на патријараштво из сенаторског звања, али иако није био монах, он је још на свом високом положају био вичан умном делању и напредовао у њему до таквог степена, да је по речима Светога Симеона Солунског његово лице сијало благодаћу Светога Духа као у другога Мојсеја. По речима истога Светога Симеона, Патријарх Фотије написао је и запажену књигу о умном делању. Он говори да су Свети Јован Златоусти и Свети Игнатије и Калист као Цариградски патријарси написали своје књиге о том унутарњем делању.



Дакле, ако ти не прихваташ умну молитву мислећи да се њоме може бавити само пустиножитељ, тебе побија патријарх Калист, који се обучио умном делању, обављајући куварску службу у Великој Лаври Атонској; и патријарх Фотије који се већ као патријарх обучио вештини старања о срцу. Ако си лен за бављење умним трезвењем, позивајући се на послушања, ти онда нарочито заслужујеш прекор, јер, по речима Светога Григорија Синаита, ни пустиња, ни усамљеност нису толико корисни при овом послу, као разумно послушање. Ако кажеш да немаш учитеља који би те научио томе делању, Сам Господ ти заповеда да се учиш из Светога писма говорећи: "Испитајте Писма, и у њима ћете наћи живот вечни." Ако си збуњен, не налазећи тихо место, тебе оповргава Свети Петар Дамаскин који говори: "Почетак Спасења човека, састоји се у томе да он остави своје жеље и схватања и да испуњава Божију вољу, и онда се у целом свету неће наћи.таква ствар или место који би могло засметати спасењу". Ако те доводе у забуну речи Светога Григорија Синаита који много говори о прелести (самообмани) која настаје приликом овога занимања, онда ће те исти свети отац исправити говорећи: "Призивајући Бога ми не треба ни да се бојимо, ни да сумњамо. Јер, ако су неки и скренули повредивши се умом, знај да су они то претрпели од самовоље и високоумља: Ако неко у покорности са распитивањем и смиреноумљем тражи Бога, он никада неће претрпети повреду чувану благодаћу Христовом. Јер ономе који праведно и непорочно живи и избвгава самоугађање и висoкоумље, по речима Светих Отаца, цео пук демона не може да нанесе зло, макар овај на њега подигао безбројна искушења. Само они који самопоуздано и самовољно поступају падају у прелест (самообману). Они пак који се спотичу о камен Светога писма, из бојазни од прелести клоне се умнога делања, преокрећу бело у црно и црно у бело: Јер, не због забране умнога делања уче нас Свети Оци о узроцима који воде прелести, него да би нас унапред сачували од прелести. Због тога и Свети Григорије Синаит, заповедајући онима који се обучавају у молитви да се не боје и не колебају, указује им и на узроке прелести: самовољу и високоумље. Желећи (нам) да не претрпимо штету од ових порока, Свети Оци заповедају изучавање Светога писма и руковођење њиме по речима Петра Дамаскина, брат брата имајући за доброг савезника. Ако се ти из богобојазни и по простоти срца бојиш да приступиш умном делању, и ја сам готов на страх заједно са тобом уплашеним. Но, треба се, према пословици, бојати празних прича: "Боје се вука - па не иду у шуму". И Бога се треба бојати, но не бежати од Њега и не одрицати Га се.



Као не мала препрека бављењу умном молитвом, код неких јавља се њихова телесна немоћ. Не будући кадри да поднесу напоре и пост какав су носили свети, они мисле да им је без тога немогуће започети умна делање. Исправљајући њихову погрешку, Свети Василије Велики учи: "Уздржање се одређује свакоме по његовој телесној снази". И ја мислим да није безопасно разбити снагу тела прекомерним уздржањем и учинити га неактивним и неспособним за добра дела. Када би за нас било добро да будемо раслабљени телом и да лежимо као мртви једва дишући, Бог би нас онда таквима и створио. А пошто нас Он није створио таквима, онда греше они који прекрасно Божје дело не чувају онаквим какво је оно саздано. Подвижник је дужан да води бригу само о једном: да се у његовој души није скрило зло лености, да није ослабило трезвење и усрдно обраћање мисли ка Богу, да се није у њему помрачило духовно освећење и просвећење душе које произлази из Њега. Јер, ако ово поменуто добро узрасте у њему онда неће бити времена да се у њему задржавају телесне страсти када је његова душа заузета небеским, нити ће телу преостати времена за буђење страсти. При таквом настројењу душе, онај који узима храну ни по чему се не разликује од онога који је не узима. И он је не само испунио пост него и потпуно неједење, и има похвалу за своју нарочиту бригу о телу: јер умерен живот не изазива распаљивање похоте. Сагласно тиме говори и Свети Исак: "Ако понудиш слабо тело више но што оно има снаге, двоструко смућујеш душу". И Свети Јован Лествичник говори: "Видео сам ту непријатељицу (утробу) умиреном и-како даје уму бодрост". И на другоме месту: "Видео сам је усахлу од поста како буди похоту, да се ми не би уздали у себе, него у Бога Живога". Томе учи и догађај који спомиње преподобни Никон: "Још у наше време нашао се у пустињи један старац, који тридесет година није видео ниједног човека, хлеба није јео, хранио се једино корењем, и признао је, да се он за све те, године борио против демона блуда. И оци су закључили, да ни гордост, ни храна нису били узрок те борбе са блудом, него што старац није био научен умноме трезвењу и супротстављању прилозима ђавола. Због тога и каже Свети Максим Исповедник: "Дај телу према његовој снази и сав твој подвиг обрати на умно делање". А Свети Диадох: "Пост има похвалу сам по себи, а не по Богу: његов циљ је да приводи целомудрију оне који желе". И стога не приличи подвижницима благочестија да о њему високо мисле него у вери Божјој да чекају исход нашега стања. У било којој уметности мајстори не суде о резултату дела према инструменту, него чекају да се оконча посао и по томе суде о уметности. Закључујући на тај начин о храни, не треба полагати сву своју наду само на пост, него умерено и по својој снази постећи треба да стремиш ка умном делању. На тај начин ти можеш и гордост да избегнеш, и да се не гнушаш добре Божије творевине, дајући Богу хвалу зa све.



Умна молитва је моћно оружје којим подвижник побеђује своје невидљиве непријатеље. Међу Светим оцима, једни од њих дају правила монахујућима да заједно са испуњавањем заповести Христових врше у продужетку правило певања псалама; канона и тропара. Други оци, изучивши најтананије делање духовног разума налазе да је за почетнике недовољна само телесна обука, и, учећи их истовремено са испуњавањем заповести Христових и умереном певању и читању, установљују уместо дугог псалмопевања и канона, вршење умне молитве, додајући к томе, да ако Дух Свети наиђе у срдачној молитви, тада, не оклевајући, треба оставити спољашње правило, јер човека тада испуњава унутарња молитва. Трећи опет који имају и велико искуство и познавајући животе и дела светих, а нарочито као просвећени дејством и премудрошћу Светога Духа, установљују за почетнике, потпуну (а не делимичну) обуку у вршењу умне молитве; делећи је на два ступња - делативни и созерцативни: Ти оци захтевају да се потпуно обрати пажња умном делању; посвећујући певању мало времена, и то само у часовима унинија, јер су, по њиховим речима, службе у цркви и појања дати свим хришћанима, а не онима који желе да тихују. Уосталом, и путем дугог псалмопјенија и читања канона и тропара могуће је доћи до успеха, премда врло споро и са великим тешкоћама. Другим путем пак пријатније је и лакше, а трећим најбрже, и то са радошћу и честим посетама Светог Духа који утврђује и успокојава срце, поготово при усрдном старању и добрим жељама. У сразмери колико се света умна молитва стапа са држањем заповести Божијих она изгони бесове и страсти, док у супротном, страсти ће савладати онога ко не мари за заповести и не брине се о умној молитви, него само за појање. На преступање заповести Господњих сви једнако гледају, али људи томе различито приступају и тумаче; на пример, неко узме себи за правило да не преступа заповести, да се не одаје страстима, али му се деси да под одређеном околношћу или у смирености ума; или сплеткама ђавола неког ожалости, или осуди, или се разљути, или га надвлада сујета, или се препире и правда, или празнослови, или слаже, или се преједе; или се напије или ружно помисли, или нешто слично уради. Осећајући се кривим пред Богом, он ће тада почети да кори себе и са покајањем, умном молитвом од срца да пада пред Богом, да му Бог опрости и да му помогне да више не пада у таква сагрешења. И тако, он поставља у молитви почетак чувању заповести и пажњи свога срца од злих прилога, бојећи се и дрхтећи да због њих не изгуби царство небеско. Други пак живи просто, не водећи рачуна о томе да ли пада или стоји, мислећи да у данашње време нема људи који чувају заповести и који се боје да их преступе, и да свако вољно или невољно греши пред Богом и постаје крив за ове или оне мале грехе и страсти; и мада жели да их се ослободи, сматра ту ствар немогућом: Мислећи да је одговоран ако учини прељубу и блуд, убиство и крађу, тровање и сличне смртне грехе, но ако се уздржава од њих, он сматра себе, исправним. На таквога се односе речи отаца: бољи су који падају и устају, неголи који стоје и не кају се. С правом се чудимо како су оба та човека, крива за потпуно исте грехе, различити пред Богом; а мислим и пред духовним људима. Један уопште не зна за падове и устајања, макар њиме и владале страсти; а други пада и устаје, бива побеђен и побеђује, подвизава се и труди, неће на зло да одговори злом; али се не уздржава услед навике настоји да не каже зло, пати када га увреде, па једнако кори себе што пати.и каје се због тога или ако не пати због нанесене му увреде, сигурно се и не радује. Сви који се налазе у таквом положају противе се страсти, не желе да јој се покоре, пате и боре се. Оци су пак рекли, да је свака ствар коју душа не жели - привремена.



Желим још да кажем о онима који искорењују страсти. Постоје такви који се радују кад их вређају, али због тога што се надају да ће добити награду. Они искорењују страсти, али не са разумом. Други се радује кад га увреде, сматрајући да је требало да га увреде јер је сам дао повода за то. Такав разумно искорењује страсти. А постоји и такав, који не само да се радује што су га увредили и сматра самога себе кривим, него још и пати због узрујаности онога који га је увредио. Да нам Бог да такво стање душе! Ради јаснијег упознавања и овог и оног начина живљења, рецимо и овако: први, потчинивши се закону, врши само своје појање, други присиљава себе на умно делање имајући увек са собом име Исуса Христа да би искоренио непријатеље и страсти. Први се радује само ако доврши појање. Други пак благодари Богу ако се нађе у тишини творећи молитву неузнемираван злим помислима. Први је жељан количине, други - каквоте. Код онога који се жури да испуни меру отпеваног, убрзо се ствара радосна само - умишљеност о себи, и држећи до њега, ако не пази на себе, он храни и негује у себи унутарњег фарисеја. Код онога који размишља каква му је молитва рађа се познање своје немоћи и помоћи Божије. Молећи се, и, боље рећи, призивајући Господа Исуса против демонских прилога, страсти и злих помисли он,види њихову погибао од страшног имена Христовог и схвата Божију силу и помоћ. Са друге стране, савладани и узнемирени злим помислима упознаје своју немоћ, јер не може да се супротстави демону искључиво својим снагама. И у томе се састоји целокупно његово правило и сав живот. И мада враг може и у њему да подстакне радосно мишљење о себи и фарисејске мисли, ипак, ће се у тога подвижника сретати спремност да призива Христа на сваку злу помисао и, на тај начин враг неће постићи успех у својим ђаволским сплеткама. Али, рећи ће неко, може и први да призива, Христа против вражијих прилога: Да, могуће је, али свако зна из искуства да у садашње време они који врше спољашње правило немају обичај да се обучавају у молитви против злих помисли. Такви нарочито неће да приме реч изговорену или написану о унутарњој пажњи, у којој се састоји наука молитве против злих помисли, и не само да ту науку не примају него се још и противе, и наводећи своје учитеље тврде, да Свети Оци нису прописали почетницима умно делање, него само појање псалама, тропаре и каноне који се читају само устима и језиком. И мада је то што они говоре и уче неправилно, ипак их сви слушају, јер такав начин молења не захтева обучавање или одрицање од светске похоте, него свако, само ако му се прохте, може тако да се моли, био то монах или мирјанин. А скривено свештеноделање ума у срцу, та славна богоугодна уметност над уметностима, пошто захтева не само одрицање од света са свим његовим похотама него и много поуке, и вежбе она не налази међу монасима много присталица. При свему томе, треба се оградити од искушења на десно и на лево, тј. од очајања и од самоуверености. Примећујући да код оних који се обучавају умном делању бивају случајно а ненамерно невољни падови они се називају свакодневним гресима, не треба због тога западати у сумњу, јер по мери свакога бивају и успеси и падови. Са друге стране, слушајући о великој милости Божијој према нама грешнима; не смемо бити самоуверени, ни без страха и без великог смирења, но по мери испуњења заповести приступајмо овој умној свештенорадњи: Знајући да и самоувереност и очајање нашаптава ђаво, треба хитно побећи и од једног и од другог. И на такав начин, уз многа изучавања Светога писма, и користећи се саветом искусних; смирено се обучавајмо у овом делању. Свети Оци који уче да се вршењем заповести Христових побеђују страсти и чисти срце од злих помисли, указују подвижницима да треба да имају два најснажнија оружја, - страх Божји и сећање на свудаприсутност Божију, - као што је речено: "Страхом Господњим свако се уклања од зла", и: "унапред видим Господе крај моје кривице, да је не починим"; поред тога, саветује се увек сећање на смрт и пакао и, још, читање Светих списа. Све то добро је зa добре и богобојазне мужеве; код неосетљивих пак и окамењених, кад би се и сами пакао или сами Бог појавили, не би им се ни тада појавио страх. Поред тога и сами ум код почетника монаха брзо отупљује за сећање на такве ствари и бежи од њих као пчела од дима. Но мада је поменуто сећање на смрт и добро и корисно у време борбе, поред тога најдуховнији и најискуснији оци добро су указали на још једно веће и неупоредиво добро, кадри да помогне чак и сасвим слабима.



Прво средство може се упоредити са тим кад својим рукама и свoјом сопственом снагом мељу жрвњевима, а друго - кад мељу млином помoћу воде и других средстава. Као што вода сама окреће Точкове и камен, тако и преслатко име Исуса, заједно са сећањем на Бога кoји свецело живи у Исусу, покреће ум на молитву, о чему велики у богословљу Исихије говори: "Душа кoја чини дoбро и која се наслађује Исусом, с радошћу и љубављу и исповедањем узноси хвалу дародавцу добра, благодарећи и призивајући Га у весељу"; и на другoме месту: "Као што је немогуће проводити овај живот без хране и пића, тако је немогуће без умнога храњења душе достићи било шта духовно и угoдно Богу, нити ослободити свoј ум од греха, чак и кад би неко приморао себе да не греши од страха од мука". И јoш: "Помисли - изникле у нашим срцима, акo их не желимо, и акo им се снажно супротстављамо, може растерати молитва Исусoва, произношена из дубине срца". Прво од горе описаних средстава без умног делања, чак и ако се постигне напредак, ипак не уклања спорост и тешкоће. Другим средством пак делатељ се брзо и лако приближава Богу. Пошто је тамо и молитва и поyка спољашња, и испуњавање заповести, овде је пак и једно и друго, и спољашње и унутрашње храњење. Када нови монах, одрекавши се света и чињења великих и смртних грехова, положи пред Богом завет да ће се уздржавати не само од малих грехова, свакодневних и опростивих, него и од дејства самих страсти и злих помисли, и ушавши свoјим умом у срце, пoчне при сваком искушењу и на сваку злу пoмисао да призива Господа Исуса, или ако по својој немоћи попусти пред прилогом (налетом) врага и наруши заповест Господњу, но опет припадне Господу са срдачном мoлитвом кајући се осуди себе, и у таквим стању остане до своје кончине, падајући и устајући, побеђиван и побеђујући, дању и ноћу молећи избављење од свог супарника, зар нема за њега наде на спасење? Јер, како показује искуство, није ни највећим мужевима могуће да се сасвим ограде од свакодневних грехова (кoји нису смртни), а чији су извори: речи, мисли, незнање, заборав, невоља, слобода, случај, и који се по речима Светог Касијана моле за свакодневну благодат Христову. Ако неко у малодушности каже да Свети Касијан под онима који се очишћују благодаћу Христовим од свакодневих грехова подразумева само свете а не почетнике и страсне, допустимo и такво мишљење, онда узми у обзир, расуђивање и решавање тих ствари у светим списима, по којима се сваки пoчетник и страсан чoвек осуђује тим свакодневим гресима, али понoво можс да добије опроштај благодаћу Христовом као и сви свети сталним пoкајањем и исповедањем Богу. Јер, како каже Свети Доротеј, постоји онај који служи страстима и онај који се супротставља страстима. Слуга страсти када чује једну реч, губи мир, или говори пет речи или десет у одговору на једну, и љути се и збуњује, па и доцније кад се смири oд узбуђења не престаје да мисли зло и ономе који му је рекао ону реч, и жалости се што му није казао више но што му је рекао, и са још више зла смишља речи да му их каже, и непрекидно говори: зашто му нисам тако рекао? - казаћу му још ти и то, - и све време се љути. То је једино расположење кад се зло стање јавља као уобичајено. Други, кад чује реч такође губи мир и такође изговара са пет и десет речи, и жали што није рекао још три увредљивије речи и тугује и cећa се зла, али не прође много дана и он се умири; један недељу дана остаје у истом расположењу, други се за дан смири, а трећи вређа, љути се, збуњује се, и наједном се смири. Ето колико има различних настојања, и сва ова подлежу суду док стоје на снази. По томе се може судити и о свим осталим случајевима зашто се страсни не може очистити благодаћу Христивим од свакодневних грехова који изгледају мали.



Размотримо сад, када се овакви греси опраштају почетницима и страснима? О томе говори Свети Доротеј: дешава се да неко, чувши реч, буде тужан у себи, али не зато што је доживео непријатност, но, зато што ју није претрпео. То је човек који се супротставља страстима. Други се бори и мучи и бива побеђен страшћу. Други не жели да на зло одговори злом али се задовољава навиком. Други се труди да не каже ништа зло, али тугује што је осетио горчину и пребацује себи због тога што тугује, и на тај начин каје се. Други опет не тугује због нанетог бола али се и не радује. Сви они супротстављају се страстима: они не желе да служе страстима и пате, и подвизавају се. Такви, премда су страсни, благодаћу Христивом могу да добију опроштај свакодневних грехова које нису учинили намерно него против своје воље, а за које је Господ заповедио Петру да прашта по седамдесет и седам пута у једном дану. Исто то говори и Свети Анастасије Синаит: "Ми тако расуђујемо и мислимо о онима који примају Свету Тајну Тела и Крви Господње, да ако они имају неке мaлe и опростиве грехе као што су: греше језиком, слухом, оком или таштином, или жалошћу, или раздражљивошћу, или чим другим сличним, али осуђују себе и исповедају свој грех Богу, и на такав начин примају Свету Тајну, такво примање бива им на очишћење њихових грехова. Као што нам је у почетку било речено о вештом преодолевању (савладавању - прим. Прев.), страсти умном молитвом и држањем заповести покажимо сада јасније и сами ток битке ума са страстима. Наиђе ли на нас демонски напад неком страшћу или злом помишљу молитвеник призива против њих Христа, и ђаво гине са својом понудом (прилог). Ако због немоћи падне мишљу или речју или срдитошћу, или жељом тела, он моли Христа исповедајући му се и кајући се. Ако га обузме униније и жалост стежући му ум и срце, он се хвата сећања на смрт и пакла и свеприсутности Божије и, мучећи се много уз њихову помоћ, призива Христа. Затим, кад стекне мир после борбе, поново моли Христа да му буде милостив за грехе вољне и невољне. И, једном речју, у часу борбе или мира прибегава он Христу, и Христос му постаје све и у свему, како у добрим тако и у злим приликама. И не радује се мишљењем о себи, макар и остваривао нешто молећи се и угађајући Богу. Јер други је смисао спољне молитве, а други ове унутарње: онај који испуњава меру певања, нада се да ће тиме угодити Богу; остављајући га пак, осуђује себе. А онај, будући прекореван савешћу због греха у сваком тренутку и трпећи нападе демонских прилога (предлога), стално вапије ка Христу, имајући у свом уму речи: "ако се и успнеш уза сву лествицу савршенства, моли се за опроштај грехова." И опет: "радије ћу рећи пет речи умом својим, него ли десет хиљада језиком", и на тај начин ће се без икакве сумње испунити оно о супротстављању страстима, о чему је Свети Доротеј говорио.



Ако неко каже опет да је могуће и без умнога делања очистити себе од страсти благодаћу Христовом кроз покајање, њему ћемо овако одговорити: постави на једну страну заповести Христове а на другу непрестану молитву: и опрости нам дугове наше. Чврсто ми обећај да нећеш нарушити ни једну заповест, то јест, нећеш бити похотљив, нећеш гневити се, осуђивати, клеветати, нећеш лагати, празнословити, волећеш непријатеље, доброчинићеш онима који те мрзе, молићеш се за оне који те вређају, клонићеш се сластољубља, среброљубља и блудних помисли, жалости, сујете, омаловажавања (презира), једном речју, свих грехова и злих помисли. И с таквим одлучношћу приступи вежби у умном делању и пажљиво прати колико ћеш пута на дан, упркос својој одлучности ипак нарушити заповести Божје и каквим ћеш гресима, страстима и злим помислима бити рањен. Позавиди оној удовици која је молила судију дан и ноћ, и почни да вапијеш ка Христу у сваком часу за сваку заповест коју прекршиш, и за сваку страст, за сваку злу помисао која те надвлада. Додај к томе доброг саветника - свете књиге, и пошто проведеш тако доста времена дођи и научи ме шта си видео у својој души. Тешко да нећеш и сам признати да је ту немогуће победити само спољном молитвом него једино унутарњим делањем. Јер ће оно научити свога ревнитеља свим својим тајнама и увериће душу његову да, остављајући много псалмопјеније каноне и тропаре, и обраћајући сву бригу на умну молитву, он не само да неће изгубити од свога правила него ће га још и умножити. Као што је сила и намера старозаветног Закона била да све приведе Христу макар се тиме на изглед умањивао сами Закон, тако и дуго певање упућује делатеља на умну молитву. Јер и само искуство ће га научити да, молећи се, примети неку преграду између њега и Бога, неки бронзани зид, по пророку, који не дозвољава уму да јасно гледа ка Богу у молитви, или да обрати пажњу срцу, у ком су закључане све душевне моћи и извор помисли како добрих тако и злих.



Умно делање несумњиво потребује страха и трепета, скрушености и смирења, и многа изучавања Светога писма и саветовања са једнодушном браћом, али никако не бекства и одрицања, а такође не ни дрскости ни самовоље. Дрски и самоуверени тежи ка томе што је изнад његова достојанства и стања, с гордошћу хита молитви са виђењем. Захваћен сујетном маштом да се успне на високи степен, проникнут сатанском а не истинском чежњом, такав се лако хвата у демонску замку. И чему тежња за високим дометом у умној и свештеној молитви, кога се, по Светом Исаку, удостоји један од десетине хиљада? Довољно је, сасвим довољно за нас, страсне и немоћне, да осетимо макар траг умног тиховања, то јест, делатну умну молитву којим се изгоне из срца демонски прилози и зле помисли, у чему се и састоји и дело почетних и страстних монаха кроз које је могуће постићи ако Бог ти хоће, и молитву са виђењем или духовну. И не треба да падамо духом због тога што се мало њих удостоји виђења на молитви, јер Бог није неправедан. Само да се не лењимо идући путем који води овој свештеној молитви; то јест, делатном умном молитвом супротстављаћемо се прилозима и злим помислима. Идући овим путем светих удостојићемо се и удела њиховог, макар то и не било овде на земљи; како говори Свети Исак и многи други свети.



Умну молитву прате разна осећања у телу, међу којима је важно разликовати правилна од неправилних, благодатна од природних и од оних која долазе од прелести. Треба да се ужасавамо говори старац Василије, кад неки знајући Свето писмо не проничу у њега. А други, и не знајући и не читајући искусне, ослањајући се на сопствени разум, усуђују се да приступају пажњи умној и при том говоре да се пажња и молитва нужно обављају у пределу пожуде: то, је, кажу они, област утробе и срца. Тако настаје прва и својевољна прелест: не само да молитву и пажњу не треба окретати у ту област, него ту топлоту која се у часу молитве јавља из области похоте у срце ниуком случају не треба примати.



Па речима светога Григорија Синаита, потребан је мали напор да би себе јасно разумео и у чистоти сачувао од онога што је противно благодати, јер ђаво има обичај да почетницима показује, своју обману под видом истине, представљајући им зло као нешто духовно, показујући им у молитви једно уместо другог по својој вољи, уместо топлоте он распирује свој жар и уместо весеља изазива бесмислену радост и чулну сладост. Уосталом, делатељу умне молитве корисно је да зна и то да се ватра или топлота понекад сама собом и природним путем пење од слабине ка срцу, ако је не прате блудне помисли. И ово, по речима свјатејшега патријарха Калиста, не долази од преласти него од природе. Али ако неко буде сматрао ту топлоту за благодатну, то ће већ несумњиво бити прелест. Зато онај ко се подвизава не треба да задржава своју пажњу на њој, него да је одврати. Некад ђаво, сјединивши своју ватру са нашим похотом увлачи ум у блудне помисли. И то је несумњиви прелест. А ако се пак тело сво разгори, а ум остане чист и бестрасан, и некако ојачан и погружен у дубину срца, почињући и завршавајући молитву у срцу, а то је несумњиво од благодати а не од прелести.



На другоме месту старац Василије говори следеће о телесним опажајима приликом умне молитве: Нajпре, по речима Свјатејшега патријарха Калиста, долази топлота од бубрега, као да их опасује, и она нам се чини као да је прелест, али није тако: та топлота није од прелести, него је природна и последица је молитвеног подвига. Ако пак неко сматра да је та топлина благодатна а не природна, то је онда несумњива прелест. Ни, каква год била та топлота, подвижник не треба да је прима но да ју одбаци. Долази и друга топлота, - од срца, и ако при томе ум падне у блудне помисли то је несумњива прелест; а ако се тело сво од срца разгорева, а ум остаје чист и бестрастан и некако ојачан у унутарњој дубини срца, то је несумњиво од благодати а не од прелести. Знајући све то, неопходно је од самога почетка навикавати свој ум да у часовима молитве стоји при врху срца и гледа у његову дубину, а не на половини са стране, и на крају при дну. Тако треба чинити због тога што кад ум стоји при врху срца и у њему врши молитву, тада он као цар седећи на висини, слободно надгледа зле помисли како играју доле и разбија их о камен имена Христовог као другу вавилонску децу. При томе, будући знатно удаљен од слабине, лако може да избегне огањ похоте који је постао својствен нашој природи кроз Адамов преступ. А ако неко на молитви сабира пажњу на половини срца, тада или због недостатка срчане топлоте или као последица ослабљености ума и губљења пажње од честе молитве, или под утицајем борбе подстакнуте од вражје стране, ум сам по себи склизне према слабини, и против воље се помеша са топлотом похоте. Неки због своје крајње неразумности, или боље рећи због незнања почињу да врше молитву доле при крају срца поред слабине и тако дотичући умом час срце час слабину, сами на се привлаче прелест, као бајалац змију. А други страдајући у потпуном неразумљу, ни не знају где је место срца и мисли да се оно налази међу цревима и усуђују се тамо да творе умом молитву - на њихову несрећу!



У наставку треба да разлучимо топлоту у молитви која је природни дар, изливен у срце, као благоухано миро кроз свето крштење, и ону која нам је дошла прародитељским преступом и коју ђаво подиже. Прва почиње да се шири само са молитвом у срцу, и у срцу се завршава молитвом, дајући души спокојство и духовне плодове. Друга почиње од бубрега и у њима окончава молитву чинећи душу суровом, хладном и збуњеном. Трећа, која никнувши мешањем са пламеном похоте, распаљује органе и срце блудним сладострашћем плени ум скривеним помислима и води ка обузетости телом. Човек који је пажљив све ће то убрзо приметити и распознати: време, искуство и осећај све ће му се учинити јасним. Свето писмо говори: "Господе, ниси ли добри семе сејао? Откуда онда кукољ?" Немогуће је злу да се не прикраде добру; тако се прелест преплиће и са светим умним делањем као пузавица са дрветом. Прелест ниче од сујете и самовоље, а лек за њу јесте смирење, размишљање о књигама и духовни савет, али не и престанак обучавања умном делању. Јер по речима светога Григорија Синаита, не треба да се плашимо нити да сумњамо када призивамо Бога. Јер ако су неки и скренули с пута повредивши ум, знај да су они то претрпели због самовоље и високоумља. Узрок високоумљу је с једне стране непромишљен и прекомерни пост, када онај ко пости мисли да је достигао врлину, а не пости ради целомудрености; са друге стране, осамљени живот. Отклањајући први узрок, свети Доротеј каже: "Безмолвник увек мора да се држи царскога пута, јер ће неумереност у свему лако повући са собом сујету за којом следи прелест". Уништавајући другу он говори: "Само силнима и савршенима приличи да се сами боре са бесовима и на њих ваде мач који је реч Божја".


Послато са SM-G7102 користећи Pouke.org мобилну апликацију

Pogresno shvatas i izdvajas delic. Tekst sqm prekopirao sto se vidi iz potpisa. Tema je Religija jakog coveka, pa se kao objasnjenje izmedju ostalog kaze koliko nas post traje ali ne iz razloga iz kog si ti shvatio vec se objasnjava ako se bira teze a jak covek ce izdrzati vise od onog koji nije jak jelte ali sto je jos vitnije njihov post iako od malo dana u stvari nije post vec uzdrzanje do veceri a onda moze krkanluk kao hoces.
Mislio sam da ti ovo nije prvi tekst u zivotu koji citas pa da ovako shvatis, da ne komentarisem vise

Послато са SM-G7102 користећи Pouke.org мобилну апликацију

Kratos, ja sam rođen u religioznoj porodici u kojoj se poštovala tradicija i sva pisana i nepisana pravila kojih su se vernici pridržavali. Naravno, bake i deke, i s majčine i sa očeve strane su bile privržrnije veri nego njihovi mladunci. Kumovi mojih roditelja, tj. samo kum (ali ne i kuma), bio je komunista, i kada sam se rodio nije mogao (hteo?) da me krsti u crkvi nego je to umesto njega uradio njegov otac, moj pošteni stari kumašin. Od kada znam (sam znao) za sebe išao sam redovno u crkvu. Obe moje bake su posebno nastojale oko toga. Moj deda sa očeve strane imao je četiri sestre od kojih je jedna bila udata za sveštenika u malom gradiću na obali Tise a njena druga kćer takođe se udala za svešteno lice u Beograd. 
Kada sam imao deset godina pop me je pozvao da poslužujem kao đak, kako se to veli,  da mu se nađem pri ruci. To sam radio sve do svoje četrnaeste godine kada sam, a to sam negde već rekao, napustio crkvu. Ali sam do poslednjeg dana bio veoma aktivan u parohiji. 
Jednog vikenda dve moje drugarice, najbolji drug i moja malenkost pošli smo u crkvu kao i uvek, ali ovoga puta zaustavi nas jedna od nastavnica i priupita nas da kud smo pošli tako rano "s krmeljive oči". Bolje da joj nismo rekli. Takav verbalni atak nikada kasnije nisam od nikoga doživeo. "Umesto da sedite kući, da učite i da se kasnije igrate, vi ste se uputili kod onog mamlaza da vam on gluposti priča... itd., itd." (Ovo je blaža i skraćenija verzija tirade koju smo bili prisiljeni da slušamo). 
Nakon toga odnosno posle deset ili jedanaest godina koliko nisam bio u crkvi, u vreme nakon što je komunizam nestao davno, zaputim se jedne nedelje u črč da vidim raju, š`a ima i tako to. Kad ja tamo, a ono međutim... Petnaest minuta sam izdržao da ne prasnem u smeh, a onda sam morao da iziđem, jer, ugledao sam moju "cenjenu" nastavnicu kako zajedno sa ostalim "komunjarama" zapeva u prvim redovima. Strašno! Skinuli zvezde sa čela, skinuli značke sa Titovim potpisom sa revera pa zakačili krstače. Istrčao sam napolje smejući se, da se više nikada ne vratim. Dvadeset dve godine je prošlo od tog trenutka i nije mi žao. Naprotiv. Makar sam pogleda na megalicemere bio i ostao pošteđen.  

Nista ne verujem amerima. Lici mi na izigravanje.

Послато са SM-G7102 користећи Pouke.org мобилну апликацију

Nista ne verujem amerima. Lici mi na izigravanje.

Послато са SM-G7102 користећи Pouke.org мобилну апликацију

A да организујемо ЖРУ мобе? 
Братија и сестре који имају неки посао да сачине, а немају кога да припомогне - да напишу кад и за колико људи, пријави се ко може и дођу тај дан својим превозом. Раде за клопу, поклањају превоз и рад.
Ево, хипотетички: кад се код мене копају малине дође 5 људа + ја = 6 људова за 12 редова по 55 метара. Женче спрема клопу, ми претандрљамо за дан па се дружимо... А ако отрајемо до ујутру - правац литургија ...
Следећа и/или претходна субота код неког другог... Може и копање, кречење, глетовање, мешање малтера, бетона, развођење инсталација, сеча шуме... Једино нисам храбар за рад око кошница јербо сам алергичан због уједа стршљена.
Па ето, размишљам наглас хипотетички...

ЈУРИ МАКСИМОВ
РЕЛИГИЈА СНАЖНОГ ЧОВЕКА: ХРИШЋАНСТВО ИЛИ ИСЛАМ?
Некада, у освит седмог века након Христовог Рођења, усред арабијских пустиња, далеко од цивилизованог света, збио се значајан догађај. У ноћној тами, под ниским сводом пећине на планини Хира, четрдесетогодишњем Арапину, који је овде проводио време у усамљености, јавио се неко. Неко моћан и страшан, који је почео да га дави, приморавајући га да прочита чудан текст у име неког господара. Страхујући за живот, Арапин је пристао и поновио текст – и приказа је нестала. На смрт преплашен, побегао је кући и у страху се умотао у покривач, не усуђујући се да се помоли главу.
Прилично дуго времена након тога, он се мучио сумњама, подозревајући да се те ноћи сусрео са мрачним силама, са духовима зла. Али његовим рођацима је касније пошло за руком да га убеде да му се јавио нико други до Божији посланик, Анђео, који га је самим тим позвао да буде пророк свом народу. Поверовавши у то, Арапин је убрзо у Арабији објавио ново учење: поклањати се једном Богу (Коран 112.1), далеком (Коран 12.31), и суровом (Коран 17.58), извору како добра, тако и зла (Коран 10.107, 39.38), којим је све што се догађа предодређено (Коран 33.38).
За човека који жели да угоди таквом богу, било је заповеђено да верује у његову самотну изолованост ( одиночество), а такође и да је трговац Арапин који је објавио то учење – његов посланик и пророк; да пет пута дневно врши одређени ритуал, изговарајући притом молитвене формуле и вршећи низ одређених телесних кретњи; да једном у животу посети светилиште у једном арапском граду и на суседној планини закоље овцу; да невелики део зараде повремено троши на своје ближње и да један месец годишње једе и пије само ноћу. А такође је било наређено и да са онима који не признају то учење води свети рат док не буду покорени (Коран 2.193). Ономе који сачува набројано, било је обећано у овом животу благостање, а у будућем животу прелепи врт са вечном насладом – пре свега сексуалног и гастрономског карактера, а такође, делимично, и естетског. Све то било је записано у књизи, која је састављена већ након смрти оснивача и која је била проглашена за откровење и дело тог бога, а њен текст – за вечан и непроменљив, ма и у једној речи.
Тог Арапина су звали Мухамед, а његово учење је добило назив ислам – од арапске речи „мир“ и мношто његових следбеника се убрзо раширило по земљи и у беспоштедним крвавим ратовима заузело огромне територије – како хришћана, западних и источних, тако и зороастријаца, незнабожаца, Индуса. Та „религија мира“ се временом раширила у многим народима, а њени следбеници су наставили да воде непрестане ратове, све до данас.
Све се види у поређењу, зато упоредимо Мухамедово и Христово учење, и размотримо која од религија је назначена за снажног човека, и која има силу да га учини моћним.
Почећемо од тога да је само свето писмо муслимана по обиму три пута мање од Светог Писма хришћана. Чак да би само једноставно прочитали Библију, тражи се два пута више напора, времена и седења од времена за Коран. Ту исту пропорцију видимо поредећи њихов садржај.
Хришћанство учи обуздавању сопствених страсти – као што су мржња, похота, среброљубље; ислам им, напротив, снисходи: например, иако и признаје, да је Богу угодније милосрђе, но дозвољава освету; иако и говори да је Богу пријатније јединство породице, ипак признаје развод по било ком мужевљевом хиру; иако и подстиче милостињу, али хвали и страст гомилања богатства, поштујући богате.
Хришћанство благосиља брак са једном женом, ислам дозвољава да се имају четири жене и бесконачни број љубавница. Сваком разумном човеку јасно је да је очувати супружничку верност у законитом браку са једном женом много теже него ако постоји могућност да у границама дозвољеног имаш везу са практично неограниченим бројем жена.
Ислам заповеда обавезну молитву пет пута дневно, хришћани имају заповест да се моле непрестано (1 Сол. 5:17).
Муслимани посте само три недеље, док су у Православној Цркви посне скоро две трећине дана у току године, при чему се пост продужава на читаве дане (дан и ноћ), а не само на дане, како је у исламу. Разуме се, да би постили скоро 240 дана и ноћи, неопходно је много више напора, него за пост у току двадесет дана.
Неки као нешто високо наводе муслимански закон који забрањује употребу вина. Али при пажљивом посматрању, и у томе арапска религија уступа пред учењем Цркве. Хришћанство не забрањује употребу вина као таквог, али веома, веома строго забрањује пијанство – пијанице неће наследити Царство Божије. (1 Кор. 6:10). А свакоме је очигледно, да само моћан човек може да, употребљавајући вино, сачува меру и да не упадне у пијанство; потпуно одбацивање алкохола је кудикамо лакши пут за савладавање тог греха.
Такође, ислам забрањује да се употребљава свињетина, одређује и нека друга ограничења у одећи и понашању, али је потпуно јасно, да је много лакше не јести свињетину и не носити свилене тканине неголи чувати заповест о уздржању од греха, чак и у мислима – што је заповеђено сваком хришћанину.
Размотримо и вођење ратова. Слепи су они који покушавају да хришћанство угурају у прокрустовску постељу тупог пацифизма. Одбрамбени рат се недвосмислено благосиља од Цркве. Из Светих војника – од војсковођа до војника – није само једна дивизија састављена Цару Небеском у лику Светих. Али ако је у исламу вођење ратова засновано на мржњи према убијенима, у хришћанству је основ војничког подвига љубав према онима који се штите – од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн. 15:13), а те речи се са правом односе на оне који су са чашћу погинули у борби. Такво је Христово учење и само човек моћан духом и вољом може да га испуни.
Можемо веома, веома дуго настављати са поређењима. Али и на основу већ наведеног могуће је у потпуности објективно рећи да је хришћанство – религија моћних људи, док је ислам – религија за немоћне и раслабљене. Хришћанство је за – слободне, ислам – за робове. Говоримо овде о најважнијој слободи за човека – слободи од греха и сопствених страсти, од којих муслиманска вера није у стању да ослободи своје следбенике.
И управо се тиме објашњава ширење ислама у савременом свету. Управо зато ислам постаје популаран сада на Западу, јер сада наступа епоха слабог човека; посветовњачено човечанство сада негује своје немоћи и утапа се у добровољну раслабљеност. Како им је угодно да чују: Алах жели да вам олакша (живот); јер је човек створен слабим (Коран 4.28).
Сагласно са хришћанским учењем, човек је створен снажним, и призван је да буде такав. Чињеница да током две хиљаде година Црква није спустила свој, толико висок, морални идеал, сведочи о томе да је он у Њој – реално остварљив. А пример за то су – не само стотине хиљада Светих, већ и милиони простих православних хришћана, који су тај идеал остварили у свом животу. Самом човеку је ово немогуће, а Богу је све могуће (Мт. 19:26), и Господ Исус Христос, Коме је све могуће, даје силу да се учини и оно што смо набројали, и више од тога.
Пред сваким од нас стоји избор – да ли да остане слаб или да постане моћан. Да плива низ водени ток ка провалији или уз водени ток ка обали. И нико неће избећи (избор), и једино од самог човека зависи, шта ће он изабрати на крају.
Само треба знати и памтити, да ће сви они, који су требали да постану снажни, али су по својој вољи остали слаби, бити питани са свом строгошћу – у своје време.
„ Царство Небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају „. (Мт. 11:12).
Превод са руског:
Станоје Станковић
Извор:
Православие.ru

Poslato sa SM-G7102 koristeći Pouke.org mobilnu aplikaciju

Kao Luis, a to je haljina.

Послато са SM-G7102 користећи Pouke.org мобилну апликацију

Kao ono sa nemicom za papire?
Ima toga ali skupo.

Послато са SM-G7102 користећи Pouke.org мобилну апликацију

https://s-media-cache-ak0.pinimg.com/564x/b2/72/06/b2720674f64a25cd798647bf4e546072.jpg

https://scontent.fbeg4-1.fna.fbcdn.net/v/t1.0-9/20664690_10214271372526574_4218870360307136138_n.jpg?oh=eb199d4db7eabbb07a72ce0718c1f042&oe=5A352842

много питаш, не знају ни оне

Radi Search, a to ti izbacuje zato što je administracija levičarski nastrojena! (osim međeda)
VLR!

Problem je kod nas u Srbiji drugi. 
Moderator je generalno neko ko vodi racuna o praviloma a temu ne mora da poznaje ali onda ne treba da se ukljucuje rasprave. 
Drugo ovakav forum je specifican pa bi na njemu moderator trebalo da se ponasa i izrazava bar kao vernik sto nekad ne izgleda tako. 

Кад год причам о Богу и вјери само препричавајући прочитано осјећам празнину и нелагоду. У ствари ја тада теоретишем о Богу немајући никаквог доживљаја живог сусрета са Богом. Боље је ћутати о Богу, него причати на овакав начин. Тек кад човјек нешто доживи, а доживљавајући гради искуство, тек тада има смисла причати о Богу, јер те ријечи извиру из нашег сусрета са Богом, из нечег што нам је Бог дао да доживимо и да се на тај начин увјеримо. Заиста сам много времена провео теоретишићи о вјери и бавећи се формализмом, читајући и читајући, а мало или нимало схватајући.
Теоретичару хришћанину, боље је ћутати о Богу, него ли причати шупљу причу=теоретисати.
Мислим да теоретисање нема никаквог одјека у души онога који слуша, а човјек испада лажа сам пред собом, а и пред Богом. Стид ме је кад се сјетим какве сам приче причао о Богу и вјери пред другима и на какав сам начин о томе причао. Добро је Господ Исус Христос рекао“о роде невјерни и покварени“.

Problem je kod nas u Srbiji drugi. 
Moderator je generalno neko ko vodi racuna o praviloma a temu ne mora da poznaje ali onda ne treba da se ukljucuje rasprave. 
Drugo ovakav forum je specifican pa bi na njemu moderator trebalo da se ponasa i izrazava bar kao vernik sto nekad ne izgleda tako. 

Gori ste od onih profesora na PBF u apelu

Послато са SM-G7102 користећи Pouke.org мобилну апликацију

Ако мислиш на ових претходних 20 година, Србију су за то време највише уништили Срби.

Ne čitajte toaletoide, čitajte šta pišu (pogotovo kako se sprdaju) razumni ljudi.
Pisma čitalaca: Nismo Politika, ali možemo da pokušamo Photo: medicaldaily.com
Za Zorana Milivojevića i našu decu
Odabrala: Sandra Dančetović "Kao forenzički psihijatar i psihijatrijski forenzičar nisam mogao ostati imun na pisanje svog kolege iz Beograda Zorana Milivojevića. Premda on nije forenzički psihijatar, a prema nekim istraživanjima ni psihijatar uopšte, ogroman talenat koji ispoljava kada je reč o psihijatriji i psihologiji nije zanemarljiv. Zoran Milivojević je u svom jezgrovitom tekstu 'Medejina osveta' objavljenom u uglednom listu Politika, koji čitam radije od bilo kog britanskog, sažeto i psihijatrijski potentno izneo tvrdnje iza kojih bi čitava struka stala i koje su verifikovane zahvaljujući brojnim istraživanjima koje u Centru za femicid, ovde u Redingu, sprovodimo", piše nam Dževad Aličić Elektronsko poštansko sanduče redakcije XXZ magazina usijalo se prethodnih nekoliko dana. Isprva smo pomislili da je reč o čitaocima-donatorima koji se javljaju povodom dobrovoljne pretplate ili o timskim igračima koji dobro funkcionišu pod pritiskom, uvek spremni za nove izazove (a.k.a. marketing menadžerima koje tražimo). Iako se prvi javljaju i hvala im na tome, a drugih ni od korova (a posla ima), inbox su nam ipak napunila pisma stručnjaka i uglednih ljudi iz inostranstva, budući da smo upravo u dijaspori najčitaniji. U toku je svojevrsni priliv mozgova srpskog, balkanskog, jugoslovenskog, regionalnog porekla. Naši vrsni stručnjaci još jednom su dokazali da nisu zaboravili sopstvene korene. Znanje i iskustvo koje su stekli u inostranstvu na prestižnim fakultetima i institutima rado dele s nama, vraćajući intelektualni dug zemlji koja ih je othranila.
XXZ magazin vam, kao najmlađi ne-list na Balkanu, donosi u nastavku samo neka od pisama koja nisu ispunila samo naš inbox, već i naša srca. Izabrali smo dva mejla koja su se istakla svojim jedinstvenim pogledima na svet i naročito na situaciju u Srbiji, a međusobno se razlikuju po tonu, pristupu, sadržaju i, naravno, polu, jer je ravnopravnost važna. Ono što im je zajedničko je neupitna stručnost i ljubav prema Srbiji i Balkanu.
*Anđela Jovanović Smith, saradnica Instituta za istraživanje porodičnih pitanja i međunarodnih odnosa iz Otave, Ontarija, Kanade poslala nam je dirljivo lično pismo:
 
Anđela Jovanović Smith: Spasite našu decu
Photo: Rex features (mirror.co.uk)
Kao ženu, majku, humanitarku i intelektualku, jako me pogađa sve što se dešava u Srbiji, u vezi sa Srbijom i našom decom. Da, sve su to naša deca, od Zakintosa do Otave, u kojoj živim. Kao državljanka Kanade poreklom iz Srbije, trudim se da održavam tesne veze sa rodnom zemljom. Nisam je videla više od dvadeset godina, ali osećam tu bliskost i povezanost sa zemljom u kojoj su tradicionalne, porodične i nacionalne vrednosti iznad svega. Toga u Kanadi nema, niti će ikada biti, naročito ne dok premijer Džastin Trido vitla homoseksualnom zastavom u duginim bojama i prima muslimanske izbeglice na kanadsko tlo. Da se razumemo, nisam rasista i imam mnogo prijatelja koji nisu belci, ali oni se jednostavno u kanadsko kristalno belo okruženje ne mogu uklopiti. Premda se sama sjajno uklapam u okruženje, znam da Kanada nije idealna za mene, jer od strune koja iz srca vuče ka Srbiji ne mogu pobeći. Ipak, ostajem ovde u nadi i uverenju da svojoj zemlji najbolje pomažem izdaleka, dok se žrtvujem za nju stičući neprijatna inostrana iskustva. Baš takvo iskustvo imala su naša deca na Zakintosu pre nekoliko dana, kada su, ni kriva ni dužna, ubila mladog Amerikanca zbog nezajažljive Srpkinje. Želju da desetak dana provedu na odmoru bez briga pokvarila im je srpska hostesa koja se druži i fotografiše sa Amerikancima. Poslala je tako ne samo ružnu sliku o sebi kao devojci koja ne poštuje svoje sunarodnike, već i o svim srpskim devojkama koje bi radije produžile vrstu sa Afroamerikancem nego sa dečkom iz Srbije. Da se nije slikala sa sinovima onih koji su nam 1999. bombardovali zemlju, možda do tragedije u kafiću ne bi ni došlo.
Zna to dobro srpski narod koji po portalima ostavlja komentare o toj devojci, pa i sami novinari koji su se dali u potragu za identitetom hostese, rešeni da se takva tragedija našim momcima više nikada ne dogodi. Rado čitam srpske portale, kanadske gotovo i da ne otvaram, niti se sa Kanađanima družim. Naša mala srpska zajednica ovde se drži zajedno i nikome na pamet ne pada da se ponaša kao hostesa sa Zakintosa. Možda ona nikoga nije svojom rukom ubila, ali je rukom koja slika selfie sa Amerikancima i te kako izazvala da se pesnice naših dečaka instinktivno stegnu. Zato, drage Srpkinje, ja vam kao žena, majka i naučnica poručujem da se držite podalje od stranaca, da ne provocirate naše momke i ne zavijate Žitorađu u crno dok se slikate sa crncem.
 
Vikipedija laže: Na slici je Petar Veličković, forenzički psihijatar iz Montreala
Photo: Screenshot
*Dževad Aličić, forenzički psihijatar u Centru za femicid pri studijama roda Univerziteta u Redingu, Berkširu, Velikoj Britaniji, poslao je našem magazinu stručnu analizu ubistava žena i dece od strane supruga i očeva u centrima za socijalni rad u Rakovici i Novom Beogradu:
Kao forenzički psihijatar i psihijatrijski forenzičar nisam mogao ostati imun na pisanje svog kolege iz Beograda Zorana Milivojevića. Premda on nije forenzički psihijatar, a prema nekim istraživanjima ni psihijatar uopšte, ogroman talenat koji ispoljava kada je reč o psihijatriji i psihologiji nije zanemarljiv. Zoran Milivojević je u svom jezgrovitom tekstu „Medejina osveta“ objavljenom u uglednom listu Politika, koji čitam radije od bilo kog britanskog, sažeto i psihijatrijski potentno izneo tvrdnje iza kojih bi čitava struka stala i koje su verifikovane zahvaljujući brojnim istraživanjima koje u Centru za femicid, ovde u Redingu, sprovodimo.
 
Dževad Aličić: Sve počinje od štekera, podrška za Zorana M.
Photo: www.celebitchy.com
Stoga sam, kao i kolega Petar Veličković, rešen da stanem u odbranu vrsnog stručnjaka Milivojevića koji ovakve napade javnosti nije zaslužio. Ista ta javnost podržavala ga je kada se pre nekoliko godina pojavio u prestižnom Utisku nedelje i izašao iz anonimnosti u koju neki sada pokušavaju da ga nasilno vrate. Njegove revolucionarne tvrdnje o fizičkom kažnjavanju dece nisu podržale samo kvazinezavisne nevladine organizacije koje se tobož bave pravima žena i dece, dok primaju novac iz inostranstva za intelektualno trovanje medijskog prostora i, što je daleko gore – naše dece. Srećom, građani su u najvećem broju podržali kolegu Milivojevića, dok su se na strani militantnih feministkinja našle malobrojne frustrirane neudate ili razvedene žene neprijatne spoljašnjosti.
Građani su tada razumeli Milivojevićevu misiju i rešenje problema koji je decenijama mučio naše porodice – šta ako dete gura prste u šteker. Lupiti ga blago, otvorenom rukom po istoj toj ruci koju gura u šteker ili po guzi ukoliko pravi neke druge probleme – to je bio odgovor koji smo svi znali, ali smo se bojali da ga kažemo. Bojali smo se zbog istih tih radikalnih feministkinja koje bi, ionako navikle na čedomorstva, samo slegle ramenima kada bi im dete guralo prste u šteker. No takve su žene retko blagoslovljene decom, a još ređe muževima, što zbog svoje nakaradne seksualne orijentacije, što zbog izbora muškaraca koji će teško pasti na njih.
Danas smo pak svedoci najpogubnijeg talasa feminizma kojem se više ne priklanjaju samo ružne žene, već i manekenke, glumice, estradne zvezde, urednice ženskih časopisa, bjuti blogerke.
 
Podrška struke: Veličković za Milivojevića u tekstu u Politici
Photo: Screenshot
Upravo je tu početak kraja društva kakvog poznajemo, uveliko urušenog ne samo na Zapadu, već i na Balkanu. Upravo tu leži odgovor na pitanje zašto izostaje podrška javnosti u Srbiji Zoranu Milivojeviću i zašto se u raspravu moramo ukljućiti mi, stručnjaci iz inostranstva, koji nakaradne pojave gledamo oko sebe decenijama.
Zašto se ne vratimo, verovatno se pitaju mnogi. Rado ću vam odgovoriti, kontrapitanjem. Gde da se vratimo? Na Balkan, među ljude koji ne veruju statističkim podacima da najviše čedomorstava čine žene? U zemlju koja donosi onako radikalan zakon o sprečavanju nasilja u porodici, po ugledu na zapadne zemlje, davno skliznule u provaliju? Najzad, u zemlju u kojoj je predsednica vlade lezbejka? U zemlju čija je premijerka žena kojoj ne možemo odrediti niti izmeriti dužinu suknje i visinu štikle, jer ih i ne nosi?
Zapamtite, sve počinje od štekera. Počnite da tučete svoju decu čim primetite da guraju prste tamo gde ne treba.
*Pisma čitalaca i psihijatara predstavljaju njihov lični stav i ne odražavaju stavove i uređivačku politiku XXZ magazina
 

Slobodnim ljudima nemoj da smatraš one koji su nekim slučajem slobodni, nego one koji su slobodni po načinu svoga života. Ne treba, naime, nazivati uistinu slobodnim zle ili raspusne načalnike. Oni su robovi strasti [vezanih za] tvar. Sloboda i sreća duše jeste prava čistota i prezir prema onome što je privremeno.
Sv Antonije Veliki


Poslato sa SM-G7102 koristeći Pouke.org mobilnu aplikaciju