Bog da ga primi u svoje vecno Narucje...

Давних година, када сам први пут био на Хиландару,
уђе у нашу собу Јеромонах Кирил. И виде једну књигу на столу.
Упита нас тројицу, чија је књига. Ми рекосмо да је од четвртог
брата, кога не познајемо а са њиме делимо собу.
Књига је била о неком од руских монаха, не сећам се имена.

И исприча нам тада Кирил ово:
"Био сам прошле године са још једним братом у посети светињама Русије.
И када стигосмо у манастир (рекао је име а ја сам га заборавио) отворише кивот
да целивамо нетрулежне и мироточиве мошти овог монаха.
То је иначе био што се каже обичан монах, и када се упокојио, прикладно га сахранише.
Кад следећег дана, дођоше сељани из оближњег села, и кажу да је извирио
сандук из земље! Оду на гробље и стварно - вири ћошак!
Разгрну земљу, изваде сандук, кад испод сандука - вода!
Откуд вода на гробљу, кад је ту никада није било?
И не само то - мирише вода, мирише дивно!
Сељани брзо зграбише ко шта има да натопе том водом.
Кад неки монах примети да више мирише сандук него вода.
Отворише сандук и миомирис се распростре унаоколо!
И тако ето свих ових година, он лежи и - мирише!
И ја, прилазећи да га целивам у ногу, помислим да му одгризем мали прст
на нози и да однесем братији ову светињу! А онда, паде ми друга мисао на памет:
а шта ако ја кренем да га гризем, а он се подигне у седећи положај,
удари ме по глави и викне: "Кирил! Што ме гризеш!?""

И слатко се исмеја дивни Кирил!

А нас тројица... збланути ... његовим поимањем света око нас!

Имао сам благослов да се код о.Кирила исповедим једне године а како је био малог раста, принуђени смо, здравим разумом да клечимо при исповедању.

Мени је то имало много симболике.

Заувек ћу памтити ову дивну особу, ово благо и лепо лице, нека би га Господ наградио Рајским насељем!

Бог да му душу прости.

Имам лепе хиландарске успомене на овог монаха. Бог нека му опрости грехе, насели га у Царству и по великој милости својој и нас помилује његовим молитвама.

Bog da mu dusu prosti. Imao sam srecu da ga poznajem. 

Када сам те питао да ми даш неки духовни савет, увек си ми говорио "Читај Свето Писмо ту све пише". Читам ја Њега а разуме Оно мене. Живо је. И изнова другачије. И богатије. И ја сам изнова богатији, и живљи и другачији. Хвала ти што си ме тада упропастио за овај свет а вечно придобио за Христа. Јер овај свет није ништа друго до једна вечна пропаст. Бог да му душу прости. Надам се да ће да те канонизују и да ћу моћи твоју икону да ставим на зид. Оче Кириле моли Бога за нас!

пре 2 минута, PredragVId рече

Хвала ти што си ме тада упропастио за овај свет а вечно придобио за Христа.

Како је ово добро речено!

Није речено, написано је.

Поводом упокојења Оца Кирила Хиландарца РТВ је репризирала емисију "Хиландарско вековање - смена страже" у којој је последњи интервију са овим најстаријим хиландарским монахом.

Емисију можете погледати на овом линку:
http://media.rtv.rs/sr_ci/dokumentarni-program/34440

Године 2002. лето, упекло Сунце, нас пар потражило лад испод летњиковца ипред Хиландара, прилази о. Кирило да ме упита јесам ли му снимио јутрос литургију кад су богослови певали (дао ми МП3 плејер и диктафон, да снимим певницу), ја му пружим, а он нас упита о чему говоримо. Ми започели тему око Константинопоља, објаснимо му око чега се расправљамо, а он на то каже: ''Био сам са неким грком монахом, чекамо трајакт у Уранополису, а он се хвали како Грци ово, Грци, оно. Па како имају Аја Софију.... Мука мени више да слушам, ја се окренем и кажем, каква Аја Софија, Аја Ђамија... Кад ми главу Грци нису скинули...!

Јеромонах Кирило Хиландарац упокојио се  6. фебруара (24. јануара по јулијанском календару)  2018. године у Светој царској српској лаври Хиландару.

Рођен је као Радојко Вешковац 9. октобра 1935. године, на празник Светог Јована Богослова. Услед послератних околности и емиграције, у личним документима датум рођења је промењен на 10. октобар, као и презиме у Вешковић. Отац Кирило се родио у селу Риђевштица, између Крушевца и Трстеника, од оца Стојадина и мајке Милије. Замонашио се 27. августа 1953. у манастиру Витовници.

У чин јерођакона рукоположен је на Пасху 1961. године у манастиру Светог Саве у Либертвилу, САД. У чин презвитера рукоположен је 6. августа 1963. године. Сабрат манастира Хиландара постаје 17. октобра 1987. године. Од 31. децембра 1997.године па до упокојења обавља дужност члана Свештеног сабора стараца манастира Хиландара. У Хиландару прима и велику схиму.

Током свог монашког живота био је на многим послушањима, неуморно радећи на очувању, у то време, веома угроженог манастира. Међутим, најзначајнији допринос оца Кирила је у његовом неуморном богослужењу, често остајући једини служашчи јеромонах у манастиру, његовој ревности и истрајности у молитви. Свакодневно је исповедао, поучавао и духовно укрепљивао велики број поклоника који су долазили у Хиландар.

Увек омиљен, вредан, својим једноставним животом у свим околностима у којима се налазио, био је живо сведочанство суштине монашког позива и прави духовни украс Цркве. Својим омаленим растом и изузетном духовном висином, пленио је срца свих са којима се сусретао и као такав остаће у молитвама и сећањима братије, Светогораца и свих поклоника који су током последњих тридесетак година посећивали Хиландар.

Господе, упокој душу слуге свога, јеромонаха Кирила!

Манастир Хиландар,

фото: ђакон Драган Танасијевић

Опело и сахрана новопрестављеног јеромонаха Кирила Хиландарца

http://www.hilandar.org/opelo-i-sahrana-novoprestavljenog-jeromonaha-kirila-hilandarca/

Бог ти дао рајско насеље оче Кирило!

Молитвама твојим помози и нама грешнима да нађемо спасење у Христу Богу нашем.

Srećno ti Carstvo Nebesko