Ерик Фром: Тривијални људи

[slovoA]

пре 40 минута, mirko1929 рече

А понекад, напротив, човеку треба неко време да проведе с неким у тишини, да се синхронизују таласне дужине, пре него што уопште може да почне да се разговара.

То је ваљда питање повјерења. Тешко се човјек отвара према другом ако му не вјерује. 

[Вукашин]

 

пре 21 часа, slovoA рече

@Вукашин То је тај двојац, Карељин и Абашидзе, два свјетионика вјере. Православне, грузијске! Чисто да не мислимо да смо само ми светосавци баштиници Истине.

Чуо сам да је покојни острошки игуман Лазар заслужан за штампање Абашидзеа у Светигори, вероватно и за штампање Карелина (С Христом ка висотама обожења). Ту су први пут штампани код нас, много пре Подмаина. Делио је монаштву Абашидзеа као незаобилазну литературу.

 

 

 

[Sun14861]

Kakvo nam je drustvo takav ce nam biti I zivot, al onda svaki pojedinac treba da da najbolje od sebe to je poput zaraze ciniti dobra dela, pa ce I drustvo biti bolje, a ne siriti strah, mrznju...Ni vise talenta u nasem narodu, ni vise neprijateljstva... To je zavist...Neka se svako trudi da bude najbolji sto moze I nek da od sebe najbolje, prema darovima, a ne stalno upirati prstom u druge, ne valja ovo, ne valja ono... Suvise se bavimo glupostima...

[Вукашин]

пре 1 сат, Sun14861 рече

Kakvo nam je drustvo takav ce nam biti I zivot, al onda svaki pojedinac treba da da najbolje od sebe to je poput zaraze ciniti dobra dela, pa ce I drustvo biti bolje, a ne siriti strah, mrznju...Ni vise talenta u nasem narodu, ni vise neprijateljstva... To je zavist...Neka se svako trudi da bude najbolji sto moze I nek da od sebe najbolje, prema darovima, a ne stalno upirati prstom u druge, ne valja ovo, ne valja ono... Suvise se bavimo glupostima...

То је нека друга тема.

Овде се ради о следећем:

Цитат

Са преподобним (=светим) бићеш преподобан (=свет),
и са човеком невиним бићеш невин,
и са изабраним бићеш изабран,
а са развраћеним бићеш развраћен.

Морам да признам да сам смањио, или прекинуо много контаката из старих дана. Није једноставно, али је неопходно.

[slovoA]

пре 13 часа, Вукашин рече

Овде се ради о следећем:

Цитат

Са преподобним (=светим) бићеш преподобан (=свет),
и са човеком невиним бићеш невин,
и са изабраним бићеш изабран,
а са развраћеним бићеш развраћен.

Слично и Фром каже у тим одломцима што их Ђеси наводи, али мене ту занимају закључци које из тога изводи, тај дио не знам. Осим тих исјечака, Фрома нисам читао. Али на том истом питању падају и подвижници. То што заиста задобијаш (врлину нпр.) кад си с неким, не значи да то можеш задржати и у самоћи, у којој ниси ни задобио ту врлину. Сам са собом ту врлину више не мораш ни видјети као нешто што си задобио, већ као нешто што већ постоји у природи човјека, и више није преливање нетворене благодати, кроз преподобне, него препознавања нечега што човјек посједује по природи, на шта упућују психолози. Па је други ту сувишан, и као тај преподобни кроз којег се благодат преливала, и као сам Бог и извор те благодати. Заправо, сувишна је сама благодат онда, јер је човјек већ посједује по природи.

[Вукашин]

Постоји и тај пут "самообожења" који помињеш. 

Ту имаш право. Није циљ само уклањање од зла, а из ових одломака не видимо шта је следеће.

О том "самообожењу" лепо пише Софроније Сахаров, који је то све прошао.

[slovoA]

пре 2 часа, Вукашин рече

Постоји и тај пут "самообожења" који помињеш. 

То јесте тај пут Адамов (човјеков), тачније, његова жеља да буде бог по природи. Па то исто обоготворење природе (самообожење) и ми тражимо. Чак и кад признајемо Адамов гријех, не одричемо се природе коју је он присвојио. Умјесто "Твоје, од твојих, теби приносећи", ми ту природу приносимо Христу као "своју" и своје тијело. И гдје је ту Црква, као Његово Тијело? Црква нам тако дође само као метафора, јер смо ми власници природе човјека, коју тако и приносимо у Цркви, као индивидуе. Потпуно слијепи да је ту природу Христос не само усвојио оваплоћењем, већ да она и јесте створена за Богочовјека и јесте сва Његово власништво, као Творца. А сам по себи, човјек ту нема куд, без Христа може само да се слика са својом боголикошћу, као једном предивном мртвом природом која је сама себи циљ.

[slovoA]

Једино у Цркви, с Христом као главом, задобијамо пуноту тог Његовог тијела (Цркве). Али, да би је задобили, треба у самом чину причешћа да ту природу и принесемо (Сами себе, једни друге, и сав живот свој...). Тако и постајемо Црква (возглављујемо се) и тим приношењем не остајемо без те природе, већ као причасници Његовог Тијела задобијамо пуноту те природе, као Тијела Христовог. И ослобаћамо се само индивидуализма! Па то што приносим више није моје тијело и моја душа, као атоми који се ту сударају с неким другима, него једна плот и једно Тијело (Христово). Што Црква и јесте, све друго су празна наклапања.

[Вукашин]

пре 12 часа, slovoA рече

Једино у Цркви, с Христом као главом, задобијамо пуноту тог Његовог тијела (Цркве). Али, да би је задобили, треба у самом чину причешћа да ту природу и принесемо (Сами себе, једни друге, и сав живот свој...). Тако и постајемо Црква (возглављујемо се) и тим приношењем не остајемо без те природе, већ као причасници Његовог Тијела задобијамо пуноту те природе, као Тијела Христовог. И ослобаћамо се само индивидуализма! Па то што приносим више није моје тијело и моја душа, као атоми који се ту сударају с неким другима, него једна плот и једно Тијело (Христово). Што Црква и јесте, све друго су празна наклапања.

За почетак да почнемо да Му приносимо промашаје, да препознамо да је само то наше.

[slovoA]

пре 7 часа, Вукашин рече

За почетак да почнемо да Му приносимо промашаје, да препознамо да је само то наше.

Наравно, покајање је увијек основа и полазна тачка. Проблем је само кад човјек не направи ни корака, од те полазне тачке. Тако испада да му је покајање и циљ, што потпуно обесмишљава Јеванђеље и Христову жртву. За покајање је сасвим довољан и старозавјетни закон! Тачно је, да и Јеванђеље почиње тим позивом Св. Јована, на покајање, али то је само почетак Јеванђеља Христовог.

Шта нам је откривено (Јеванђељем) и открива се Црквом? Црква откровења је Црква обожења! А ми од Ње правимо складиште вјере, прописа и закона, и тако се враћамо на Стари завјет. Али ми се враћамо, а Цркву ту нећемо вратити, само ће нам бити потпуно страна.