Свето причешће

[Дража]

ИСТИНСКИ СМИСАО САВРЕМЕНЕ ПРОПОВЕДИ ПРЕЧЕСТОГ ПРИЧЕШЋИВАЊА

ПРОТОЈЕРЕЈ ВЛАДИМИР ПРАВДОЉУБОВ

Руску Православну Цркву захватила је епидемија пропаганде честог причешћивања. Уз помоћ те пропаганде, упорно и плански поништава се православна пракса припреме за причешћивање светим Христовим Тајнама. При том се догађа да многи учесници у овом рушилачком поступку искрено сматрају да творе Божије дело, корисно, па чак и неопходно за Православну Цркву (в. Рим. 10; 13). Ја нисам примећивао размере ове несреће, будући да сам читавог живота служио у парохији једног провинцијског градића, где се напорима мојих претходника, од којих су готово сви новомученици и исповедници, мада не и по имену прослављени, за мене и моје саслужитеље очувала жива пракса Православне Цркве. У нашим местима, ревносни хришћани причешћивали су се током сваког поста, током Великог поста и по два пута, односно у време прве и Страсне седмице. Стари и болесни међу њима узимали су благослов од свештеника да "не излазе из шест недеља", односно да се причешћују на сваких четрдесет дана. Сасвим природно, причешћивањује претходила једнонедељна припрема, које укључују пост (у четири велика поста још и појачан), присуствовање свим црквеним службама (наравно, уколико је то могуће), читање Светог Писма и светоотачких дела која помажу испитивању савести, и, најзад, исповест и правило. Олакшице су биле дозвољене онима који се одавно нису причестили. Њима се говорило да је нужно да се причесте макар једном годишње, и при том им се објашњавало како треба да се припреме за причешће. Оне на самрти причешћивали су онолико пута, колико су то они желели. За свештенике је постојало строго правило да код самртника који жели да се причести одлазе у било које доба дана или ноћи. Наравно, уколико је човек сваког тренутка могао да умре, причешћивали су га без обзира на то шта је тога дана јео.

Мени се само изузетно дешавало да се суочим са тежњом за честим причешћивањем. Ако се добро сећам, први такав случај догодио се негде почетком шездесетих година, сада већ прошлог века. Једна жена ми је рекла: "Оче, ја има благослов да се причешћујем три пута на дан. Како да то организујем?" После овог запрепашћујућег обраћања, дуго се нисам сусретао са сличним захтевима. Тек крајем шездесетих година, наши свештеници су, очигледно под притиском престоничке праксе, преко мене почели да постављају питање бившем духовнику Глинске пустиње, оцу Серафиму Романцову: "Колико се често можемо причешћивати?" Отац Серафим је одговорио: "Наши схимници су се причешћивали једном месечно - чешће није потребно!" На своју срамоту, ја сам тек после тога приметио ту норму у Филаретовом катихизису. Нешто касније, до нас је стигао извештај да је сабор стараца Псковскопечерске лавре, одржан у Успењској цркви, благословио причешћивање једном у две недеље, али не чешће од тога.

Један студент Лењинградске Духовне академије послао ми је 1987. г. цитате из дела св. Јована Златоустог о честом причешћивању и књигу оца Александра Шмемана "Евхаристија". Тада сам се први пут упознао са ставовима човека који је надахнуо размишљања савремених неофита. Будући да је његов рад превасходни извор захтева за учесталим причешћивањем, мој одговор том студенту је и данас актуелан. Наводим га у целини:

"Драги ***! Тежња за учесталим причешћивањем, па чак и за причешћивањем на свакој Литургији (уколико занемаримо тежње душевно оболелих, са чиме ћеш се сусретати у својој парохијској пракси), појавила се као једна од пројава тежње екуменске заједнице - за повратком животу првобитне Цркве. Таква тежња природно проистиче из мисли да се ниједна од савремених хришћанских вероисповести није очувала као истинска, неповређена Црква. Управо то гледиште заступа проф. протопрезвитер Александар Шмеман у књизи "Евхаристија", коју си ми послао (уколико се у даљем тексту буде наводила само страна, то ће значити да се позивање односи управо на ту књигу). Према његовом мишљењу, истини је међу свима најближа Православна Црква, али и она је веома болесна, болесна од прикривене "шизофреније" (обрати пажњу - од неизлечиве болести), и она такође треба да се лечи тако што ће се у њој, према препорукама оца Шмемана, васпоставити нека стара правила литургијског живота (с. 10,11 и 12). То у корену није истинито! То је неверовање у Спаситељево обећање о Његовој Цркви, о томе да њу ни врата пакла неће надвладати (Мт. 16; 18). Требало би имати на уму да Црква није дело људских руку, него Црква Божија, једини поуздани сведок истине на којег може да се ослони човек, потпуно збуњен разулареношћу људских мишљења. Не сме се заборавити да је "Црква Бога живога" у свим временима њеног историјског постојања стуб и тврђава истине (1. Тим. 3; 15), да је она у својој основи непроменљива и да се оно, што се у њој мења, мења под утицајем Светога Духа и да највише одговара промењеним условима живота Цркве. Према томе, отац Шмеман не би требало да лечи неизлечиво болесну, него да тражи "здраву" Цркву, али не да је тражи негде на пола пута између савремености и прошлости, него међу постојећим хришћанским вероисповестима. При том би у том трагању као руководећа нит требало да му послуже Спаситељеве речи: По плодовима њиховим познаћете их (Мт. 7; 16). Црква, којој на нашу срећу припадамо и ти и ја, чак је и у свом највише оспораваном, синодалном периоду, дала читав низ светитеља - чудотвораца (мој деда, протојереј Анатолиј Правдољубов, био је сведок откривања моштију једнога од њих - Теодосија Черњиговског, и сам је видео чуда која су се код њих догађала). Усред тог синодалног периода појавило се мноштво подвижника побожности, на челу са преподобним Серафимом; на крају овог периода појавило се велико мноштво мученика, а Црква је у исто време тако васпитавала своје обичне чланове да се цео свет дивио моралној узвишености руске интелигенције и простог, сеоског руског народа. Ето, то је наш ослонац! Уколико наша гледишта нису сагласна с њеном праксом, онда би требало да мењамо наша гледишта, а не њену праксу. Посебно кад је у питању то како би се и колико често требало причешћивати "Црква материнским гласом саветује да се они, који теже благочестивом животу, исповедају код духовног оца и причешћују Телом и Крвљу Христовом четири пута годишње или свакога месеца, а сви обавезно једном годишње" (в. Православно исповедање, 1. део, 90. питање) (Катихизис, питање 340). Митрополит Филарет овде указује да Причешћу нужно мора да претходи исповест, док исповести морају да претходе пост и молитва, тј. оно што се у пракси назива припремом за св. Причешће. О поретку те припреме веома је добро писао еп. Теофан Затворник у писмима "Шта је духовни живот и како се усмерити ка њему". Немам ту књигу при руци, али о томе говори почев од речи: "Слава Теби Господе, ево, и пост се приближио..." На тај начин су ова два најмудрија јерарха потврдила ону праксу причешћивања која се утврдила у Православној Цркви и ја не видим разлоге због којих би је требало мењати, као што, за разлику од о. А. Шмемана, не видим ни да је моја Мајка-Црква болесна. Претпоставимо, међутим, да такви разлози постоје и да је нужан повратак пракси древне Цркве. Којем би то периоду требало да се вратимо? Да ли периоду првоапостолске заједнице? Ми знамо да је Христос извршио Тајну вечеру у обичној - премда у пространој и застртој - одаји, без олтара и престола, без икона и свештеничке одеће. Тајна је извршена на крају старозаветне пасхалне вечере, тј. после окушања меса и вина. Отприлике су исто тако Евхаристију вршили и Апостоли (Мт. 26; 17-29, Дела 2; 42,46, 1. Kop. 11; 20-34).

Мислим да је јасно да, вршећи Евхаристију у суштини на исти начин као што су је вршили апостоли, нисмо у стању да у нашим условима "потрошачког друштва" васпоставимо простоту апостолског века у форми и правилима њеног вршења, а утолико пре што већ познајемо жалосно искуство такве рестаурације код протестаната. Њихови мотиви за спровођење рестаурације богослужења били су далеко дубљи, него мотиви оца Шмемана и његових следбеника. Протестанти су иступили против уистину болесне цркве - католичке. Шта им је преостало да учине, осим да покушају да рестауришу веру и богослужење апостолске заједнице? Свима је познато шта је одатле проистекло. За плодове протестантизма морамо да сматрамо: у питањима вере - владавину атеизма, а у питањима морала - култ златног телета, насиља, секса и наркоманије. Делимичан повратак једноставности апостолског века, за који се бори о. Шмеман, такође је проверен у пракси. То су почетком века учинили наши "обновљенци". Резултат је такође био веома жалостан. Поменућу узгред и занимљиво искуство одрицања од словенског богослужбеног језика, о којем ми је говорио један украјински свештеник. На почетку оног периода када је на патријаршијском трону био св. Тихон, православни Украјинци су, покренути општим таласом националног самоопредељења, од свјатјејшег патријарха смирено затражили благослов да у богослужењу са црквенословенског пређу на украјински језик. Патријарх је донео соломонско решење - тамо, где на парохијском сабору одлуче да се пређе на украјински, нека и служе на украјинском, а тамо, пак, где одлуче да богослужење остане на словенском - нека и служе на словенском. Шта је одатле проистекло? Одмах су се појавиле парохије с различитим богослужбеним језиком. Тамо, где су служили на словенском - цркве су биле препуне народа, а где се служило на украјинском - празне. Тако су се вратили богослужењу на словенском језику.

Вратимо се питању о рестаурацији древно-црквеног живота. Зашто су такви покушаји били неуспешни?

1. Зато што су рестауратори располагали са мало података, а што је најважније - не постоји живо црквено предање.

2. Зато што су се променили услови црквеног живота.

3. Зато што Христос није устројио Цркву у њеном, да тако кажемо,"зрелом" облику, као што је Бог учинио на Синајској гори, него је на земљу човечанства бацио само мало зрно првоапостолске заједнице. Тек је касније требало да то зрно израсте у дрво са оформљеним гранама,међу којима ће се сакрити птице небеске (в. Мт. 13; 31-32).

Према томе, повратак првоапостолској пракси црквеног живота подједнако је немогућ као и сажимање дрвета у семе из којега је израсло. Поставља се питање: можда се не би требало враћати апостолском веку, него оном времену које је уследило за њим, када је Црква већ била развијена? За такав повратак имамо још мање података. Узмимо век апостолских ученика којем, како се верује, припадају апостолски устави. На пример, није нам јасно шта захтева 9. апостолско правило: да ли је то причешћивање на свакој Литургији или присуствовање Литургији до краја, без обавезе причешћивања? Ово друго је вероватније, будући да се од клира причешћивање захтева зато да би народу потврдили правилност вршења Тајне (правило 8).

Изгледа да су се у време прогона причешћивали сви верујући који су присуствовали Литургији. То се види из 2. канонског правила св. Дионисија Александријског, у којем се поставља знак једнакости између уласка у дом Божији и причешћивања Светим Тајнама. Међутим, тако је и морало да буде за све време прогона; када су код нас од 1940-1942. све цркве биле затворене, неколицина свештеника се одважила да служи Литургију у приватним кућама. Тим Литургијама су могли да присуствују само они који су се припремили за св. Причешће. Очигледно је да се то утолико пре догађало у време прогона, када је верујући могао доспети на крст, на ломачу, на точкове или под мач. У време Василија Великог, тј. одмах после прогона, постоји пракса свакодневног, односно причешћивања у среду, у петак, у суботу и у недељу, као што се види из одломка његовог писма, које си ми ти послао. У то време је, међутим, већ постојала веома развијена покајничка пракса, која је подразумевала одлучивање од св. Причешћа током много година, а некад и током читавог живота (види његова канонска правила од 56. до 83. и друга - "Номоканон"). И тада је било верујућих који се дуго нису причешћивали, као што се види из 34. правила св. Василија Великог. Према том правилу, жена која је пала у грех прељубе и која се тајно због њега покајала морала је за све време своје одлучености од св. Причешћа да стоји међу вернима, да се јавним покајањем не би открио њен грех и да јој се муж не би осветио. Каквог је смисла за очување тајне имало да човек који се не причешћује стоји међу вернима, уколико су се сви они причешћивали? Наиме, тајна такве особе била би одмах разоткривена. Међутим, чињеница да је она имала где да се сакрије значи да су многи присуствовали Литургији, али да се на њој нису причешћивали. Према томе, ако прихватимо да обновимо праксу из времена св. Василија Великог, доспећемо у тежак положај. Као прво, не знамо ко може свакодневно да се причешћује, а ко би могао и дуго да не приступи св. Причешћу, не знамо како позвати на ред оне који се не причешћују, нити какав минимум да захтевамо од њих - све нам је то нејасно. Као друго, шта да учинимо с правилима одлучења од св. Причешћа? Наиме, јасно је да су она у наше време неостварива, због чега је био забринут и узнемирен већ VI (или, тачније, Пето - Шести) Васељенски сабор (види његово 102. Правило).

Обратимо се сада св. Јовану Златоустом. Из цитата који си ми послао види се да је и у његово време постојала устаљена пракса причешћивања у одређено доба године, а посебно за Богојављење и током св. Четрдесетнице. Истина, као што се види из речи које си подвукао, он наводно протестује због такве праксе и захтева причешћивање на свакој Литургији, тј. изгледа да се, тобоже, бори за оно исто за шта и отац А. Шмеман. Неопходно је, међутим, да дубље приникнемо у њихове намере, руководећи се речима самог Јована Златоустог: "Не би требало разматрати појединачно узете речи, јер то повлачи за собом мноштво грешака; исто тако, не би требало испитивати ни појединачно узету изреку, него је неопходно да се пажња обрати на намеру писца... У ствари, и лекари секу тело и расецају неке кости, као што понекад чине и разбојници. А каква би то била несрећа кад не бисмо били у стању да разликујемо лекара од разбојника" (св. Јован Златоусти, Сабрана дела, том 10, СПб., 1904, с. 750 - Тумачење 1. главе Посланице Галатима, по Мињеу 690). Да би се разјаснила намера св. Златоуста, његова водећа мисао у цитату који си ми послао, навешћу цитат из његовог другог дела где се, у сажетом облику, разматрају та иста питања. То је тумачење на речи апостола Павла: Апи човек нека испитује себе, и тако од хлеба некаједе и од чаше нека пије (1. Кор. 11; 28 - Сабрана дела, 10. том, с. 277). "Поменувши Свете Тајне, апостол Павле је сматрао да је неопходно да исцрпније изложи ову тему као ону која је веома важна. Зато нас у беседи о њој опомиње на велики страх и доказује да је најважније да им [Светим Тајнама] приступимо чисте савести. Не задовољивши се оним што је претходно речено, он додаје и следеће: човек нека испитује себе, а не онако као што ми поступамо, прилагођавајући се више времену, него душевном расположењу. Ми се не трудимо да приступимо припремљени и очишћени од свакога зла и са потпуним страхопоштовањем, него да приступимо за празнике и онда кад сви приступају. Апостол Павле није тако заповедио: он познаје само једно време за приступање и причешћивање Светим Тајнама - а то је онда кад је савест чиста. Уколико ни чулној трпези не приступамо онда кад имамо грозницу и прилив лоших сокова да се не бисмо изложили смрти, онда би утолико пре требало да се не дотичемо оне Трпезе уколико имамо рђаве жеље, које су горе од грознице. Под рђавим жељама подразумевам како оне телесне, тако и користољубље, гнев, злопамћење и, уопштено, све рђаве склоности. Онај што приступа требало би да се очисти од свега тога, па тек онда да дотакне ову чисту жртву, уместо да то учини немарно и лењо, као да по принуди приступа зато што се догодило да је празник. С друге стране, када постоји скрушеност и спремност, не треба одлагати [причешћивање Светим Тајнама] зато што није празник. Празник је вршење добрих дела, побожност душе и строгост живота; уколико то поседујеш, свагда можеш да празнујеш и да приступаш. Зато апостол и каже: да испитује себе... сваки и да тако приступа. Он не заповеда да испитујемо један другога, него саме себе, уредивши судницу без разглашавања и разобличење без сведока". Видимо, дакле, да св. Јован Златоусти као темељ поставља човеково унутрашње стање и потчињава му целокупно дело причешћивања, односно, присутно је схватање "причешћа као појединачног, личног чина" (с. 290). Према томе, и припрема за Причешће, која се састоји у очишћењу од свега што је зло, "такође је појединачна" (с. 290). И св. Златоуст тврди да је управо такав смисао речи ап. Павла човек нека испитује себе, тј. према Златоустом, тако је свагда било и тако и треба да буде.

О томе, узгред, сведоче и молитве пред св. Причешће (в. стр. 291), а посебно оне које је саставио св. Златоуст. На тај начин су изјаве оца Шмемана о томе, да се у схватању Причешћа као дубоко личног акта изражава црквена и литургијска криза, лишене сваке основе. Свети Златоуст, дакле, следећи апостола Павла, сматра да је чин Причешћа и припрема за њега дубоко лична ствар ("да испитује себе... уредивши судницу без разглашавања и разобличење без сведока"), а као препреку за Причешће не сматра само грешна дела, него чак и рђаве жеље (в. средину наведеног исказа св. Златоуста), па међу њима и користољубље, гнев и злопамћење. Он сматра да је неопходна припрема за св. Причешће, и то припрема која се састоји од очишћења од свега што је зло (в. први део овог исказа који сам посебно издвојио). Према томе, захтев за обавезном исповешћу пре причешћивања, коју о. Шмеман с богохулном иронијом назива "својеврсном улазницом за св. Причешће" (с. 302) представља тачно испуњење тог захтева св. Златоуста, који сматра да је неопходно да онај што приступа св. Причешћу (као, уосталом, и онај што не приступа) осећа страх Божији, страхопоштовање и скрушеност срца - скрушеност која не остаје само на речима, него је истинска, а коју он, као што ћемо касније видети, постиже прилично оштрим средствима. Друтим речима, захтеви св. Златоуста јесу наши савремени (филаретовски и теофановски) захтеви.

Како, дакле, да схватимо цитат св. Јована Златоустог који си ти послао - да ли он захтева да се причешћујемо на свакој Литургији или не захтева? Тешко је одговорити на ово питање. Сасвим поуздано бисмо могли да кажемо да он захтева да се стидимо тога, што не можемо свакодневно да се причешћујемо. Међутим, он се још снажније залаже да се стидимо ако се причешћујемо неочишћене душе. Другачије речено, св. Златоуст нас поставља у такав положај да нам је са свих страна "тесно". Можда је то и био његов циљ? Сећаш ли се у какво је стање ужаснутости он довео свог пријатеља, епископа Василија, својим речима о свештенству? Он, епископ Василије, увидео је да му савест не допушта да буде епископ. Шта да учини? Једино да из дубине скрушеног срца завапи ка Господу: "Боже, милостив буди мени, грешном!" Једино тако и можемо да се молимо. Свети Оци кажу: "Чак и кад би неко стајао на самом врху врлине, Бог би одбацио његову молитву уколико се не би молио као грешник" (еп. Игњатије Брјанчанинов, Аскетски огледи, 2. том, СПб, 1905, изд. Тузова, с. 162). И чини ми се да управо тог циља - истинске скрушености срца, успева св. Златоуст да се домогне цитатом који си ми ти послао. Обрати пажњу да он не протестује против причешћивања на празнике, него због тога што се то догађа "онако узгред, више по обичају и уведеном реду, него са расуђивањем и знањем".

Управо то и даје тон свему што затим следи: намери да по сваку цену разбије лед равнодушности и самопоуздања. Он тако каже: "Узалудно се приноси свакодневна Жртва, узалудно ми стојимо пред олтаром Господњим - нико се не причешћује!" Зар он то говори због тога да се не би свакодневно приносила Жртва? Он ће је свакако приносити, као што ју је и до тада приносио. Не! Његов циљ је да срца слушалаца потресе мишљу да у толиком мноштву народа нема ниједнога (!) достојнога да се причести. Какви смо то онда ми верујући?! Он у наставку каже: "Ако си недостојан причешћа, онда си недостојан и присуства, а... ти бестидно настављаш да стојиш?" Зар је његов циљ да из Цркве протера оне који се не причешћују или, што је још горе, да примора оне, који још нису спремни, да се причесте? Не, он хоће да они ту стоје, али са стидом, скрушеног срца, са свешћу о својој искварености и грешности. То исто постиже и Црква када нас припрема за Велики пост песмама попут "Покајања двери", "На рекама Вавилонским", "Помишљам на дан страшни" одговарајућим јеванђелским и апостолским штивима и, уопште, целокупним вековима разрађиваним системом буђења успаваних савести и припремања грешника за покајање, исповест и св. Причешће. Црква, дакле, читајући св. Златоуста, није извела такве практичне закључке, какве си извео ти. Ни ти то не би учинио, када не би постојао дух времена, чији је изразити представник књига о. Шмемана коју си послао. Другим речима, разлог због којег ти приступаш св. Причешћу чешће него што саветује Филарет, садржи се у учењу о. Шмемана, а цитати св. Златоуста потребни су само због тога да би се древним ауторитетом оправдало одступање од установљене црквене праксе. Услед тога, следећи корак треба да буде разматрање књиге оца Шмемана.

Наравно, реч "разматрање" је исувише крупна. Ја могу само да укажем на неке његове крупне заблуде, а самим тим и да покушам да те убедим да не би требало да следиш оца Шмемана. Као прво - говорићу о св. Причешћу. Протојереј Шмеман решава питање о њему у протестантском духу: сви смо ми грешни, сви смо недостојни, а Бог све прихвата и чини достојнима. Другим речима, дуготрајни труд на очишћењу душе није потребан, довољно је да се пажљиво учествује у Литургији, која и јесте припрема за св. Причешће. Наравно, било би добро (према мишљењу о. Шмемана) кад би се тајне молитве читале наглас. Ево како он говори о томе: "Рана Црква је знала да нико у целокупној творевини није по својим подвизима, по својој 'вредности', достојан да се причести Христовог Тела и Крви и да се услед тога припрема не састоји у пребројавању и анализи своје 'спремности' или 'неспремности', него у одговарању љубављу на љубав (У корену неправославно гледиште. В. Еп. Игњатије Брјанчанинов, О страху Божијем и о љубави Божијој, Аскетски огледи, 2. том). - 'да и ми са свима светима који су Ти од века угодили будемо причасници Твојих вечних добара која си припремио онима што те љубе, Господе...' На возглас предстојатеља: "Свет је, Господ Бог наш" (наравно, то је "светиње светима", што је очигледна грешка редактора, будући да је за свештеника таква грешка немогућа), Црква је одговарала: "Један је свети, један Господ Исус Христос, у славу Бога Оца. Амин!" Установљујући и оглашавајући ово исповедање, знала је Црква да су свима отворена врата у "жељену отаџбину" и да "неће бити разлучења" (с. 302-303). (Свима? А шта да кажемо о ап. Павлу и св. Златоустом са њиховим забранама? Шта, најзад, да кажемо о канонским правилима?) Погледај, како дубока разлика ту постоји! Отац Шмеман позива све - без икаквих ограничења - да се причесте, а св. Златоуст, следећи ап. Павла, саветује да испитујемо себе и да св. Причешћу не приступамо чак ни онда када имамо рђаве помисли, да и не говоримо о делима. Ево још једног цитата о. Шмемана: "Литургијска побожност је постала (Постала? Ми смо, пак, расуђујући о св. Златоусту, видели да је свагда било) крајње индивидуалистичка, о чему речитије од свега сведочи савремена пракса причешћивања, до краја потчињена "духовним потребама" појединих верника (А због чега се Христос ваплотио, због чега је био распет, васкрсао и ниспослао Светога Духа, ако не због тога да би послужио духовним потребама појединачних верника? Сетимо се приче о 99 оваца и о једној изгубљеној овци!), а коју нико - ни свештенство ни лаици - не схвата у духу саме евхаристијске молитве: "све нас који се од једног Хлеба и Чаше причешћујемо сједини једне са другима у заједницу једнога Духа" (с. 14-15). Другим речима, уколико ми - према Шмеману - не потчињавамо праксу причешћивања својим духовним потребама, онда смо јединствени, а ако потчињавамо - онда нема јединства! Могуће је и да нисам разумео: реч је о томе да, ако сам се ја причестио јуче или у неком другом храму, а он се причестио данас, ми се нисмо причестили од једног Хлеба и Чаше - што би већ било сасвим апсурдно! У овом цитату испољило се супротстављање личног подвига спасења хришћанина његовом заједничком општецрквеном животу, што је карактеристично за о. Шмемана. Он је заборавио да се ми обједињујемо у Цркву посредством Христа, а не независно од Њега. Ја сам Чокот, а ви лозе (Јн. 15; 5), каже Христос, и зато ми више не треба да се бринемо о томе да покажемо јединство са осталим лозама (премда је и то понекад потребно), него о томе да се ваљано накалемимо (в.Римљ. 11; 16-22) на Чокот, односно на Христа. До јединства Цркве води само један пут: лични подвиг сваког њеног члана у делу спасења његове душе, тј. његово дубоко лично јединство са Христом у причешћивању Његовим Телом и Крвљу и у испуњењу Његових заповести. Живим - не више ја, него живи у мени Христос (Гал. 2; 20). То значи да и ја живим у Цркви Христовој. Управо због тога смо и дужни не да нарушавамо, него да свесрдно подржавамо уобличену праксу припреме за св. Причешће. Та пракса у себе укључује свако могуће удаљавање од уобичајених житејских брига, пост, црквену и домаћу молитву, читање Светог Писма и светоотачких дела (чији је циљ проучавање наше душе и њених болести којима је потребно исцелење, као и побуђивање покајничког осећања и задобијање, колико је то нама могуће, смиреног и скрушеног срца које Бог неће презрети, в. Пс. 50) и, најзад, као круна и завршетак - исповест. Уздигавши се на такву висину и удостојивши се на њој причешћивања Телом и Крвљу Христовом, хришћанин је дужан да се свим силама труди да одржи то узвишено расположење, које је задобио припремајући се за св. Причешће или, како се то каже у народу, "да сачува Причешће". Из тог неразумевања природе Цркве (в. 1. Кор. 12; 14-27), код о. Шмемана се родила и следећа, чудновата реченица: "Поуздано би требало да знамо и да запамтимо: у цркву не одлазимо ради индивидуалне молитве" (с. 27). Мени се, пак, чини, да није потребно посебно доказивати чињеницу да општецрквена молитва верујућих није могућа без личне молитве верујућих, који чине црквено сабрање. То можемо да докажемо користећи речи самог о. Шмемана: "Прво начело литургијског богословља... исходи... из самог богослужења" (с. 16-17). Замисли овакву ситуацију: служи се Литургија, тек што је завршено пресуштаствљење, и пред лицем Христа Који Својим Телом и Крвљу обитава међу нама, на престолу, молимо се за васцелу Цркву, почев од Пресвете Богородице. Могу ли ја у том тренутку да се помолим за своје најближе? Мој син је у војсци, кћер треба да се уда, тетка се недавно упокојила, једну моју парохијанку су њена деца истерала из сопствене куће - могу ли ја, стојећи пред Христом лицем у лице, да затражим милост конкретно за њих? Другим речима, могу ли у то време да се бавим и индивидуалном молитвом, која се твори у скривености срца, и за коју не зна нико од оних што се моле заједно са мном? Према Шмеману - не могу. Црква, међутим, не расуђује тако. Током архијерејске службе, изговарају се и речи које ја не могу да слушам без суза: "За спасење присутног народа и свих оних које они имају на уму, ради свих и за све!" Другим речима, претпоставља се да сви присутни у том тренутку имају некога у помислима, да се мисаоно (индивидуално!) за некога моле, и ђаконско оглашавање обједињује те појединачне прозбе у једну, општецрквену молитву. У суштини, следећи милосрђе Христово или, тачније, притичући Христовом милосрђу, Црква с љубављу учествује у житејским потребама својих чланова - а постоји огромно мноштво тих потреба - стварајући ситуацију сличну јеванђелској: Наставниче, народ те опколио и гура Те (Лк. 8; 45). На тај начин ове потребе, иако не чине део саме Литургије, провејавају из ње - пре Литургије у проскомидији, а после Литургије у молебанима и парастосима. Жао ми је што Шмеман, који за тебе представља ауторитет, говори о томе са приметним нехатом, иако су сва та посебна молитвословља неотуђиви део црквеног живота и свештеник, уколико жели да буде истински свештеник, мора да их врши крајње усрдно и преживљавајући потребе својих парохијана. Хтео бих да размотрим још једну заблуду оца Шмемана, заблуду која проистиче из његовог неразумевања да је најважнија ствар у животу једног члана Цркве лични подвиг спасења сопствене душе - а састоји се у неправилном схватању односа који су се у Цркви формирали између свештеника и мирјана. Наиме, требало би да буде потпуно јасно да издвајање олтара, свештеничке одежде, раздвајање јавних и тајних молитава које се обичним верницима не морају изговарати, забрана дотицања неких посебно важних светиња и сл. има дисциплински, васпитни циљ. У ствари, мирјани у Цркви ничега нису лишени. Оно што је најважније - а то је дело личног спасења - мирјани могу да врше чак и успешније него свештеници. Одговорност за грехове је далеко већа када су у питању чланови клира. У том погледу је интересантно да над старешином Цркве - патријархом, у време исповести, његов духовник не чита никакве посебне молитве, него оне исте које се читају и над обичним члановима Цркве, где постоје и следеће речи: "Помири га и присаједини Твојој светој Цркви, у Христу Исусу Господу нашем". Како? Испоставља се да човек, који је на челу Цркве, повремено, због својих грехова, може да се нађе и изван Цркве којој је на челу, а влашћу духовника - Божијом влашћу! - поново јој се присаједињује посредством покајања. И свештеници и мирјани имају иста права на св. Причешће. Зар сматраш да је онај што се причешћује 4 пута или, пак, само једном годишње у мањој мери причасник, него онај што се причешћује на свакој служби коју врши? Отац Шмеман сматра да је тако и тугује, говорећи да су лаици фактички одлучени од Причешћа (с. 21). Ја, међутим, сматрам да веза са Христом није јача код оних који се често причешћују, него код оних што се боље припремају за св. Причешће и усрдније га чувају испуњавањем заповести Христових, у чему мирјани ни најмање нису ускраћени у поређењу са свештеницима. Штавише, свештеник не може да изврши Св. Тајну Евхаристије без присуства лаика [мирјана], при чему то присуство уопште није формално: мирјани саучествују у вршењу Тајне. Наиме, песме које се певају у време евхаристијског канона нису ништа друго до скраћена варијанта тог канона. О саучествовању лаика сведоче и прозбе јектеније пред "Оче наш": "За принесене и освећене пречасне дарове, Господу се помолимо. Да човекољубиви Бог наш, примивши их у Свој свети и наднебесни и умни Жртвеник, као мирис миомира духовнога, ниспошље нам за то божанску благодат и дар Светога Духа..." На тај начин, лаици у Цркви нису лишени ничега суштинског. Васпитавањем побожности у мирјанима постиже се њихово уздржавање од претерана фамилијарност односа према светињи. Та школа је потребна и свештеницима. Међутим, наметана неопходност непрестаног контакта са светињом ствара ефекат навике и губитак побожности. Због тога се и у свештенику мора васпитавати побожност, и то у оно време док је он још мирјанин. И у периодима када црквени живот нормално тече, за свештенике се бирају најпобожнији међу мирјанима, о чему сведочи архијерејски возглас приликом рукоположења: "Божанска благодат... посвећује најпобожнијег ипођакона за ђакона (односно: ђакона за презвитера)" Када први пут прођеш кроз царске двери и приклониш колена пред престолом, и сам ћеш добро разумети вредност побожности која је васпитана у теби. Касније ћеш, нажалост, схватити колико је свештенику тешко, не да васпита, него чак и да задржи претходно усађену побожност према светињи. За којег ћеш од свештеника рећи да више одговара свом позиву? Да ли за онога који сам осећа побожност према светињи и васпитава ту побожност и у својим парохијанима, или за онога, којем се мирјани слободно шетају по олтару и који очигледно оскудева у осећању побожности? Сматрам да ћеш се одлучити за првог. Отац Шмеман, међутим, другачије размишља: "Код нас се, авај, створио тип свештеника који у непрестаној 'заштити' светиње од додира с мирјанима готово да види суштину свештенства и налази у томе својеврсно, готово сладострасно задовољство" (с. 24). Сматрам да је оно што је речено довољно да би разумео да не треба да следиш препоруке оца Шмемана и да не постоји криза у животу Цркве. Она постоји, наравно, али не тамо где је тражи отац Шмеман. Током последњих година, криза црквеног живота огледа се у оскудици личне побожности монаха и мирјана, у недостатку достојних кандидата за свештенство, у немогућности да се из клира удаље људи који не одговарају свом позиву, у слабостима и у неуспешном усмерењу нашег богословског образовања. Црква је, међутим, током своје историје, често преживљавала такве тешкоће, али је увек и устајала, као феникс из пепела. Последња реч науке, врло често и богословске, веома често долази у противуречност са црквеним учењем; међутим, уз извесно трпљење и ишчекивање, свагда се испостављало да то учење, које је подривало Цркву, застарева и бива протерано на сметлиште историје, док Црква наставља да живи и да спасава. Шмемановске заблуде не могу да униште Цркву - оне могу, уз формално јединство, само да одвоје од ње људе које је привукло његово учење. Ја не сумњам у искреност намера оца Шмемана да донесе корист Православљу, али међу људима који шире његове идеје постоје и они који свесно настоје да нашкоде Православљу. Зато ћемо, пријатељу, следити завет Оснивача наше Цркве: Држи што имаш, да нико не узме венца твога (Отк. 3; 11). Нећемо дозволити да нас привуку разна помодна учења, него ћемо у простоти срца следити правила нашег црквеног живота и служити Богу и Цркви на оном месту на које нас Он постави. Буди ми здрав и нека те Бог чува! Опрости ми, Христа ради."

Недостојни протојереј

Владимир Правдољубов

Довршено 20 (7)Mapma 1987. г.

* * * * *

У чему видим актуелност писма студенту? Оно што је најважније, у њему се указује на опасност од покушаја "повратка" такозваним "нормама живота древне Цркве". Савремени неофитиинтелектуалци појављују се као својеврсни "старообредници". Они се са црквеним животом не упознају непосредно и искуствено, него на основу књига и, увидевши неке разлике у пракси древне и савремене Цркве, лако прихватају мисао оца Шмемана о слабљењу Руске Православне цркве а онда, уместо да уче од ње, сами претендују на улогу учитеља. При том не запажају чак ни елементарне ствари. Отац Шмеман говори о причешћивању на свакој Литургији. Прихватајући његово учење, они с одушевљењем увиђају да о томе учи и св. Јован Златоусти, самим тим показујући да нису у стању да разликују "разбојника од лекара". Они не увиђају да св. Златоуст поучава личном подвигу, самоиспитивању, страху Божијем и побожности. Напротив, њихов идол, о. Шмеман, изругује се свештеницима који своје парохијане уче побожности, идеју личног спасења сматра рушилачком за Цркву и њено јединство, презире оцену "достојан - недостојан" и позива, одговарајући "љубављу на љубав" на свакодневно причешћивање срадошћу и у простоти срца (Дела ап. 2; 46).

Године 1998. или почетком 1999. у саратовском часопису "Благовест" била су објављена писма о. Николаја Генералова о честом причешћивању. Када су их прочитале, младе житељке једног од женских манастира почеле су од старијих сестара да траже разрешење да се причешћују на свакој Литургији. Старије сестре, које иначе познајем, обратиле су ми се с молбом да им напишем шта ја о томе мислим. Одговорио сам им писмом које укратко понавља мисли из писма студенту. Тим поводом сам се исцрпније зауставио на канонским правилима. У писму монахињама позвао сам се на књигу, коју је сабрао отац Јован (Крестјанкин), а у којој св. Теофан Затворник саветује некој монахињи да се не причешћује више од шест пута годишње, како не би изгубила страхопоштовање према тој великој Тајни. У складу са тим, један од верујућих ми је рекао поводом свакодневног причешћивања: "Тако не може! Празник који се свакодневно празнује претвара се у радни дан!"

Увидевши да се таласи шмемановске епидемије спремају да запљусну и наш мирни градић, одлучио сам да се вратим овој теми, а утолико пре што ми полемика поводом мог писма монахињама допушта да разоткријем штетну суштину која се крије у изјавама оних што, на шмемановски начин, заговарају исувише често причешћивање.

* * * * *

Свечасна мати игуманијо и сестре обитељи!

Испуњавајући вашу жељу, пишем вам шта мислим о писмима о. Николаја Генералова о честом причешћивању, која сте ми послале. Ви се нећете зачудити што се према њему тако отворено негативно односим. Оно главно, што ми се у њима не допада, јесте осуда праксе коју је устројила Православна Црква а у вези с усрдном припремом за св. Причешће, за примање Светих Христових Тајни. Ова припрема се састоји у појачаном посту и молитви и у испитивању своје савести, а завршава се Светом Тајном Исповести. Отац Николај сасвим правилно примећује да, ма колико да се припремаш, нећеш бити достојан ове велике светиње, али из тога изводи погрешан закључак да се тобоже не би требало ни припремати. Сасвим је разумљиво да ће Цар, ако жели да борави у дому сиромаха, видети његово сиромаштво. Сиромах то сасвим добро разуме, али се труди да учини све што је могуће: и под да опере, и прашину да избрише, и паучину да скине, и да застре столњак, чак и ако је овај похабан и исфлекан. У противном би ризиковао да на себе навуче гнев узвишеног Госта. О томе како се тај гнев испољава у свакодневном животу, говори апостол Павле: Који једе овај хлеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив Телу и Крви Господњој. Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тела Господњега (1. Кор. 11; 27-29). Осуда о којој говори апостол је вечна, али постоје и привремене последице: Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире (1. Кор. 11; 30). Ови редови из апостолске посланице сасвим неочекивано су добили своју илустрацију и у савременом животу. Имам у виду чланак "На Чаши опстаје свет", штампан у часопису "Православна Москва" (бр. 3942, децембар 1998), а посвећен стогодишњици рођења архимандрита Тавриона (Батоског). У том чланку се каже: "Многи, који су неко време живели у обитељи (код о. Тавриона - прот. В. П.), хтели су да на исти начин живе и у свету, не схватајући да то захтева много труда и да чак није свима ни дато. Током краћег периода, постојао је један кружок младих људи који су, живећи у свету, одлучили да се свакодневно причешћују. Домогли су се такве могућности, договорили су се са свештеником којег су познавали. Ускоро су на њих насрнула искушења каква ни најмање нису очекивали. Сви су се разболели, а њихов вођа је сишао с ума и доспео у болницу. Били су разбацани на разне стране, а један од њих се чак одрекао Христа". Као што видимо, ствар није дошла до коринтских смртних случајева, али, уопштено говорећи, ситуација је сасвим слична... Схиархимандрит Андроник (Лукаш) каже: "Они који се причешћују свакога дана - то су људи у прелести. То није потребно, то је од лукавога. Потребно је причешћивати се само једном месечно. Неопходно је да се припремимо за св. Причешће, да одсечемо самовољу, како би Причешће било на спасење, а не на осуду. Свакодневно може да се причешћује схимник, болестан монах или свештеник" (схиархимандрит Јован Маслов, Глинска пустиња, М., 1994, с. 467). Старац-архимандрит Јован (Крестјанкин), који је још увек жив, упућује нас на св. Теофана. Он је издао зборник "Настолна књига за свештенике и мирјане" (Псково-печерски манастир, 1998), где је сабрао поуке разних лица узвишеног духовног живота, а у предговору је написао: "Било је много питања која су упућена мени, пастиру, а ништа их мање није било ни за пастирамонаха. Одговоре, које сам добио у списима Отаца, проверио сам својим дугогодишњим монашким животом, како на личном искуству, тако и на искуству других. И ево, сада бих хтео да, као зрнца живог опита, саставим овај зборник као завет, поуку и практично руковођење за монахе, али и као наук за мирјане: свима у чијим је срцима поникла љубав према тајанственом монашком животу у Богу" (стр. 3).

Отац Јован је у овом зборнику навео писмо св. Теофана које је написао некој монахињи три недеље пре њеног упокојења. Ево како оно гласи: "Милост Божија нека је са Вама! Припремајући се за свето Причешће током садашњег поста, написали сте ми да нисте задовољни својим припремама, иако волите да се причешћујете и да желите да чешће извршавате ово дело хришћанског благочешћа [побожности]. Како ми нисте рекли чиме сте незадовољни у својим припремама, ништа вам о томе нећу ни говорити... само ћу додати: трудите се да своје припреме извршите тако да Ви будете њима задовољни. Можете и духовника да упитате, како да побољшате своје припреме. Што се тиче учесталости, њу не би требало повећавати, зато што нас учесталост причешћивања значајно лишава страхопоштовања према овом великом делу... Када је у питању припрема и причешћивање, чини ми се да сам вам већ писао о томе и рекао да је довољно да се припремите и причестите током сваког од четири велика поста, а током поста пред Божић и Пасху и два пута... више од тога не тражите" (с. 341-342).

У полемици која се на Интернету распламсала поводом "Писма монахињи" а у вези с позивом на повратак животу древне Цркве првих векова а самим тим и на порицање целокупне потоње литургијске праксе Православне Цркве, било је сасвим тачно наглашено да је то 'обновљенаштво и модернизам. Уколико одбаците "потоње слојеве", онда одбацујете и благодатну кору црквеног стабла, љуштећи га до 'голе коже' како бисте удовољили својој представи о младом дрвцету. Можете да се правдате чиме год хоћете, али такав поступак има антицрквени карактер, јер је та кора плод благодатног дејства Светога Духа Који непрестано обитава у Цркви и не одступа од ње, упркос свим новопронађеним папирусима апостолског века...

Из полемике поводом мог писма укратко ћу изложити основне погрешке. Истина, на њих је већ дат одговор у писму студенту, али "понављање је мајка знања" и "капљица не дуби камен силом, него честим падањем".

1. Моји опоненти кажу: "Што се тиче Православног исповедања митр. Петра Могиле, оно је, углавном, проникнуто снажним латинским утицајем". Невелика реченица, али довољна да засеје неповерење према Православном исповедању, као и према катихизису митрополита Филарета Московског, који је зависан од њега. У ствари, Православно исповедање су саставили кијевски богослови који су се борили с католицизмом, а прошло је и озбиљну редактуру грчких богослова. О њему се расправљало на грчко-кијевском сабору у Јасама, а 11. маја 1643. потписали су га константинопољски, александријски, антиохијски и јерусалимски патријарх. После тога је било подвргнуто озбиљном изучавању у Москви, која се подозриво односила и према Грцима, а посебно према кијевским богословима због њихових - често само умишљених - симпатија према Латинима. Осим тога, и дониконовска Русија причешћивала се према правилу касније прихваћеног Православног исповедања. На тај начин је саборни ум пуноте Православне Цркве сматрао да они који теже побожном животу треба да се "исповедају пред духовним оцем и да се причешћују Телом и Крвљу Христовом четири пута годишње или свакога месеца, а сви обавезно једном годишње". Ово правило нико није укинуо. Одступање од њега могуће је само ради икономије (снисхођење због нечије слабости) и у изузетним случајевима, док је увођење честог причешћивања без саборне одлуке - недопустива дрскост!

У Православном исповедању митр. Петра Могиле каже се и следеће: "Древни хришћани причешћивали су се сваке недеље; данас су, међутим, малобројни они који воде тако чист живот да су увек спремни да приступе тако великој Тајни. Црква материнским гласом саветује да се они што теже побожном животу исповедају пред духовним оцем и причешћују Телом и Крвљу Христовом четири пута годишње или свакога месеца, а сви обавезно - једном годишње" (в. Православно исповедање, чл. 1, питање 90).

2. Питање и учесталости причешћивања одавно је решено, и то од стране васцеле Цркве. Међутим, наши "младостарци" који себе сматрају равнима ако не баш св. Јовану Кронштатском, а оно Јовану Крестјанкину, усуђују се да то питање решавају на свој начин и да своју одлуку диктаторски намећу својим парохијанима.

У расправи о томе колико би се често требало причешћивати, полемика је дошла до апсурдне границе - једном у две недеље? Једном недељно? Свакодневно? При том се не захтева нити пост, нити било каква припрема за св. Причешће. Осврнимо се на то како православни полемичари тумаче 8. и 9. правило св. Апостола. Опоненти сматрају да ова (8. и 9.) правила говоре управо о томе да не би требало да одемо са Евхаристије а да се не причестимо. Ми ћемо, међутим, навести ова правила у прецизном синодалном преводу. Осмо правило: "Ако се епископ, презвитер или ђакон, или било ко из свештеничког чина, приликом вршења приношења не причести, нека наведе разлог, и ако је [разлог] благословен, нека буде оправдан. Ако га, пак, не наведе, нека буде одлучен од црквеног општења, као онај који је својом кривицом нашкодио народу и који је на онога што врши приношење навео подозрење као да га је неправилно вршио". Требало би имати на уму да су у то време евхаристијске молитве изговаране "импровизовано", због чега се и појавила таква канонска норма - причешћујући се, чланови клира су показивали народу правилност вршења Свете Тајне. Ево и 9. правила: "Све верујуће, који улазе у цркву и слушају Писма, али не остају до краја на молитви и на св. Причешћу, треба одлучити од црквеног општења као оне што стварају пометњу у цркви" (Књига правила, Москва, Синодално изд., 1894, с. 12-13). Чини се да су и тада постојали књижевници-интелектуалци, слични Атињанима, који су желели да чују нешто ново (в. Дела ап. 17; 21 и даље). Они су долазили у цркву да чују Писмо и, вероватно, одговарајућу поуку, а затим су се разилазили, расправљајући о красноречивости беседника и не сматрајући се обавезнима да до краја присуствују заједничкој молитви. Правило осуђује управо такве изгреднике. Као што видимо, у питању о причешћивању постоји подела на клирике и мирјане. Видимо да 8. правило обавезује ове прве да се причесте, и то не ради личног спасења или, још мање, ради "актуелизације" јединства, него због практичне потребе да би се доказала правилност вршења Тајне, док 9. правило (ма шта да о њему говоре проповедници честог причешћивања) захтева од парохијана да до краја присуствују Литургији. Да је било потребно да се сви присутни - и свештеници и мирјани - обавежу на причешћивање, било би довољно једно правило, јер би се подједнаки захтеви постављали и пред клир и пред мирјане. Требало би приметити да, уколико канонска правила противурече ставовима поштовалаца о. Шмемана, они их без колебања проглашавају за "позније слојеве" који противурече "апостолском предању". Према томе, савремени неофити исувише произвољно тумаче и Свето Писмо, и канонска правила, и дела Отаца и учитеља Цркве, а то доводи до жалосних последица.

Протојереј Шмеман и његови садашњи следбеници сматрају да је моја тежња ка личном спасењу и усрдна припрема за св. Причешће другостепена, а можда и неважна ствар: свеједно се нећу тога удостојити. Најважнија је "актуелизација" (или, једноставније речено, демонстрација) нашег јединства са Црквом од којега ја отпадам уколико се данас не причестим заједно са свима осталима. При том више није важно хоћемо ли усрдно постити, молити се, присуствовати свим службама, хоћемо ли испитивати себе да ли смо достојни или недостојни - све су то "познији слојеви", за које древна Црква није знала. Тако долази до расцрквенења, слично оном које је узроковао Лутер и остали протестанти. Такви ставови чине непотребном и целокупну светоотачку књижевност: и Добротољубље, и авву Доротеја, и Игњатија Брјанчанинова, и Теофана Затворника - тј. целокупну школу борбе са грехом која се уобличавала вековима и уз велики труд.

Мора се размотрити још једна погрешна идеја: "Нема смисла присуствовати Литургији, уколико се не причешћујеш", јер је једноставно присуство на Литургији без причешћивања "нонсенс". Спреман сам да се сагласим да је "посећивање" Литургије и "просто присуствовање" уистину "нонсенс". Ми, међутим, на Литургију, као и на службе уопште, долазимо да бисмо се молили. Питам се шта би одговорили заговорници учесталог причешћивања, уколико бисте их позвали на молебан с акатистом св. Николају Чудотворцу? Наиме, њихове речи да заједничко богослужење има за свој једини циљ причешћивање, чине непотребнима и свеноћна бдења с литијама, полијелејима, стихирама и канонима, а такође и поклоњење моштима или поклоништва на света места, што значи да, у духу протестантизма, осиромашују пребогати живот Цркве.

Они ће, међутим, приговорити - ми нисмо повели реч о томе, него о Литургији у правом смислу те речи. Тада ћемо их упитати: "Када дођете на Литургију, хоћете ли предати просфоре са записима за здравље и за упокојење? Ако то будете учинили, у каквој је то вези с Причешћем?" Сасвим је јасно да Литургија има далеко шири смисао него што је само причешћивање. Ми на Литургији исповедамо веру у своје јединство у њој (том циљу посебно служи молитва за архијереја и епархијског владику - када дођете у туђи град и у непознату цркву, па онда у њој чујете име патријарха Алексеја, знаћете да у тој цркви спокојно можете да се молите). Литургија садржи и поучавање истинама вере и молитву у свој њеној разноликости: славословље: "Теби певамо, Тебе благосиљамо..." благодарење: "Теби благодаримо...", и разне личне прозбе: "и молимо Ти се, Боже наш". Ми се молимо за себе ("опроштај и отпуштење грехова и сагрешења наших, молимо од Господа") и за друге људе ("за оне који плове, за путнике, болеснике, паћенике, сужње и изгнанике") и то не само општим именовањем ("за болеснике"), него и по именима. Средиште Литургије је претварање ("пресуштаствљење") хлеба и вина у Тело и Крв Христову, и то је једино непоновљиво свештенодејство које се врши на Литургији - сва остала, укључујући и св. Причешће, могу да се изврше и изван Литургије. Осим тога, уколико у време Литургије, пре него што наступи њен главни део, свештеника позову да причести умирућега, он је обавезан да, наложивши да се у његовом одсуству певају псалми, на неко време прекине службу и да пожури на Причешће. Оно у датом случају има изразито појединачни карактер (свештеник одлази на богослужење које се врши на захтев појединачног лица), а што са становишта А. Шмемана представља изругивање над "тајном сабрања".

Будући да заговорници учесталог причешћивања нису у праву, за нас има смисла, и то суштинског, да учествујемо на Литургији, чак и ако се током ње не припремамо за св. Причешће.

Сада, пак, неколико речи поводом књиге Никодима Светогорца и Макарија Коринтског, "О честом причешћивању". Она је с усхићењем прихваћена као значајно оправдање савремене праксе честог причешћивања. Оно што је главно, њу су написали свети људи, и сви њихови противници треба да заћуте. Хтео бих да приговорим на те тврдње. Постоји много канонизованих светитеља који се никако не би могли назвати присталицама честог причешћивања. Карактеристично је да су ученици Пајсија Величковског - а код њега је желео да дође Никодим Светогорац - донели у Русију филаретовско правило, о чему сведочи пракса главних монашких центара који су се појавили под њиховим утицајем - Оптине и Глинске пустиње. Зна се да старац Макарије Оптински није могао да служи, и он се причешћивао према правилу схимника - једном месечно, као и глински схимници, према сведочењу о. Серафима Романцова (В., нпр, "Животопис оптинског старца јеросхимонаха Макарија", М, 1997, с. 58). Преподобни Серафим је наложио дивјејевским сестрама да се неизоставно исповедају и да се причешћују током сваког поста а, поред тога, и на дванаест великих празника. То значи да су се оне прилично често причешћивале - од 13 до 16 пута током једне године. На то се врло радо позивају заговорници честог причешћивања, не прихватајући на себе напор да прочитају (да и не говорим - да испуне) "Устав Серафимо-дивјејевске обитељи". "Преподобни Серафим је поставио свакодневно правило, које му је предала Пресвета Богородица". ("Каноник", Москва, издање Московске Патријаршије, 1986, с. 589). Ако га пажљиво проучимо, увидећемо да је то свакодневна непрестана молитва, лична и општеманастирска, а као њена круна, дато је и правило о св. Причешћу. Ово правило је дато женској монашкој обитељи, а не мирјанима.

Требало би да приметимо једну необичну ствар: помињу се два, ако не и три аутора књиге "О честом причешћивању" (в. Предговор), док приповедање (осим приговора) тече у првом лицу. То значи, да књига има само једног аутора! Надам се да то није Никодим Светогорац(1). Као што се види из његовог животописа, он није имао никаквих претензија на положај старешине. Очигледно је да он, за разлику од другог аутора, никада није прекорачио границе послушности старешинама, за шта је његов коаутор отворено оптужен. Макарије Коринтски се побунио против црквених старешина (због чега је и био изложен забранама) из два разлога. Први је (а по времену, изгледа други) - често причешћивање. Мислим да све што је претходно написано показује да су црквене старешине по том питању биле у праву. Други је забрана заупокојених помена недељом, због чега се појавио покрет кољивара. (Кољивари су људи који су забрањивали да се недељом износи кољиво, односно да се врши заупокојена служба). Наравно да је лакше када се ова служба врши у суботу и када се управо на њој помињу преминули. Како, међутим, да се понаша свештеник који брине о неколико храмова? Уколико он у одређеном храму служи само недељом, онда је обавезан да у њему служи не само Литургију, него и молебане и парастосе. Чак се и на Литургији - сада на проскомидији и тајно, а у старини наглас и у најважнијем тренутку Литургије - помињу и живи и мртви, и типик не прави никакве изузетке када је у питању недеља. Оно што је најважније јесте чињеница да кољивари на смрт гледају као на нешто мрачно. У свом крајњем исходу, смрт је радостан догађај, тј. прелазак из жалости у радост.

Сада о самој књизи. Било би излишно да је разматрамо у целини. Довољно је да прочитамо прву тачку где се каже да нам је Господ Исус Христос заповедио да се свакодневно причешћујемо. Аутор наводи одговарајуће текстове и тумачи их са упадљивом усиљеношћу. У ствари, ако је Господ хтео да установи свакодневно причешћивање, зашто Он Сам није свакодневно причешћивао Своје ученике него је то учинио само једном - непосредно пре него што ће се растати са њима? Из Спаситељевих речи није јасно (в. Јн. 6; 30 и до краја главе) да ли је потребно причестити се једном у животу, као што се чини са крштењем, или сваке године једном, или пак, свакога дана. Он је по том питању Својој Цркви препустио потпуну слободу. И у даљем тексту књига је нејасна, често противуречи самој себи и веома произвољно тумачи наведене текстове. И поред свега тога, она је далеко од лакомислености наших полемичара и од њихове попустљивости у погледу припреме за св. Причешће. Упоредимо. Књига каже (пред крај 8. примедбе): "Онај који Светим Тајнама приступа са страхом, трепетом, исповешћу (на другим местима у књизи каже се да човек свакодневном исповешћу учи како да уклони и удаљи најистанчаније греховне насртаје) и умилењем добија опроштај, а онај што приступа без страха и немарно добија казну. Таквима не само да се не даје опроштај грехова, него им, поред тога, ђаво још лакше приступа". Наши полемичари су сасвим заборавили на ђавола, као да и не постоји, тако да без страха испољавају највећу попустљивост и потпуно ниподаштавају правила Цркве. Неки чак и о супружничком општењу и о ритуалној женској нечистоти говоре као о нечему што се "са становишта апостолског предања не појављује као препрека за примање Светих Тајни". Поред тога, "уколико се причешћујемо сваке недеље, да ли је онда сваки пут умесна исцрпна појединачна исповест?" "У случају да се причешћујемо сваке недеље, обавезни тродневни пост био би претешко бреме". Према томе, истински циљ пропаганде учесталог причешћивања јесте да најпре ослаби, а затим и да искорени сваку припрему за Причешће Светим Христовим Тајнама. Књига "О честом причешћивању" прихваћена је с одушевљењем само због тога што се помоћу ње непромишљен читалац може завести на пут немара према подвигу личног спасења и одсуства страха пред Светим Тајнама.

Међутим, слава Богу! Питање о пракси причешћивања верника сваке недеље привукло је пажњу старешине Руске Православне Цркве. Свјатјејши патријарх Алексеј Други отворено не одобрава овакву праксу. Ево његових речи: "Неки, а посебно млади свештеници... захтевају од својих парохијана да се причешћују што је могуће чешће, али не мање него једном недељно. На плашљиве приговоре верујућих да је веома тешко да се сваке недеље достојно припреме за примање Светих Тајни, такви свештеници одговарају да сву одговорност они преузимају на себе. Као резултат тога, губе се побожност и страх Божији пред светим Причешћем, који су иначе својствени православном народу. Оно постаје навика и нешто уобичајено, свакодневно..." (из обраћања Свјатјејшег патријарха московског и целе Русије Алексеја Другог Епархијском скупу града Москве 2. децембра 2005. Одељак: "О унутрашњим проблемима организације парохијског живота").

Као закључак, хоћу да објасним због чега тако често користим заменицу "ја". То је зато што сматрам да је неправилно када се свештеник као појединац одважи да говори у име Цркве. Једноставно, свим овим што сам написао, ја износим пред суд Цркве моје гледиште на савремену проповед о честом причешћивању.

Р. S. Одјекнула је и мени драга реч светог старца Јована Крестјанкина.

Непосредно пре праведне кончине оца Јована - односно 5. октобра 2005. г, био сам у келији оца Јована и предао сам му овај чланак да би се упознао с њим. Татјана Сергејевна Смирнова, која се бринула о оцу Јовану, прочитала му је чланак. Он га је одобрио и рекао да је нужно да овај чланак буде објављен.

Према томе, ова публикација је истовремено и испуњење предсмртне воље архимандрита Јован (Крестјанкина).

* * * * *

О аутору

Протојереј Владимир Правдољубов рођен је 1931. г. у Касимову, у Рјазањској области, у породици исповедника протојереја Сергеја Правдољубова (помен 5/18. октобра). Московски државни универзитет "Ломоносов" завршио је 1954. год. на одсеку за математику, а затим две године радио као професор у средњој школи. У јесен 1956. постао је појац у Светоникољској цркви у Касимову. У јесен 1957. оженио се и био рукоположен за свештеника у тој истој цркви. Ванредно је студирао у духовним школама у Лењинграду и Загорску, да би 1978. постао кандидат богословља. Сада је почасни старешина Светоникољског храма у Касимову, храма у којем је непрекидно служио педесет година.

НАПОМЕНЕ:

1. У основи књиге налази се расправа католичког писца Мигела де Молина. Прим. ред.

ПРОТОЈЕРЕЈ ВЛАДИМИР ПРАВДОЉУБОВ

ИСТИНСКИ СМИСАО САВРЕМЕНЕ ПРОПОВЕДИ ПРЕЧЕСТОГ ПРИЧЕШЋИВАЊА

ШТАМПАНО ИЗДАЊЕ

Текст: ПРОТОЈЕРЕЈ ВЛАДИМИР ПРАВДОЉУБОВ

ИСТИНСКИ СМИСАО САВРЕМЕНЕ ПРОПОВЕДИ ПРЕЧЕСТОГ ПРИЧЕШЋИВАЊА

Изворник: ЛЕК БЕСМРТНОСТИ - Света Тајна Причешћа у Православном предању, стр.462-485

Издато: 2007.

Место: Београд

Издаје: Библиотека ОБРАЗ СВЕТАЧКИ

Превод: Антонина Пантелић

Уредник издања: Јован Србуљ

Технички уредник: Јереј Велимир Бирманац

Штампа: Артпринт, Нови Сад

Тираж: 500

ИНТЕРНЕТ ИЗДАЊЕ

Објављено: 01. новембар 2008.

Издаје: © Svetosavlje.org

Уредник: прот. Љубо Милошевић

Основни формат: Владимир Благојевић

Дигитализација: Станоје Станковић

Коректура: Станоје Станковић

Дизајн странице: Станоје Станковић

[Александар Милојков]

Невероватан текст и невероватно "богословље". Не знам само у којим школама су овакви попови покупили "знање". Страва и ужас. "Епидемија честог причешћивања", какав израз!!! Овом попу, да сам владика, наредио бих да пости седам дана на води и да се исповеда сваки пут када се причешћује (јер он то исто ставља лаицима за обавезу). Након тога бих га питао за мишљење. Он би ми вероватно одговорио: ја се причешћујем по службеној дужности. Катастрофа, каква парацрквена свест.

[Дража]

Невероватан текст и невероватно "богословље". Не знам само у којим школама су овакви попови покупили "знање". Страва и ужас. "Епидемија честог причешћивања", какав израз!!! Овом попу, да сам владика, наредио бих да пости седам дана на води и да се исповеда сваки пут када се причешћује (јер он то исто ставља лаицима за обавезу). Након тога бих га питао за мишљење. Он би ми вероватно одговорио: ја се причешћујем по службеној дужности. Катастрофа, каква парацрквена свест.

А ја исто тако све више сумњам у благочешће и истинољубље већине модератора овог форума, између осталог и тебе брате Александре. Катастрофа каквих изокренутих прича се може чути из уста појединаца. А неистомишљеници су предмет исмијавања па били они епископи, верно монаштво или обична мирјанска боранија. Дакле не верујем вам пуно. Мој став и мишљење.

[Guest ага пије млеко]

Да, катастрофа од текста овог Руса...

[Александар Милојков]

Невероватан текст и невероватно "богословље". Не знам само у којим школама су овакви попови покупили "знање". Страва и ужас. "Епидемија честог причешћивања", какав израз!!! Овом попу, да сам владика, наредио бих да пости седам дана на води и да се исповеда сваки пут када се причешћује (јер он то исто ставља лаицима за обавезу). Након тога бих га питао за мишљење. Он би ми вероватно одговорио: ја се причешћујем по службеној дужности. Катастрофа, каква парацрквена свест.

А ја исто тако све више сумњам у благочешће и истинољубље већине модератора овог форума, између осталог и тебе брате Александре. Катастрофа каквих изокренутих прича се може чути из уста појединаца. А неистомишљеници су предмет исмијавања па били они епископи, верно монаштво или обична мирјанска боранија. Дакле не верујем вам пуно. Мој став и мишљење.

Брате Дражо мисли омени шта хоћеш, то није уопште важно, нити сам ја уопште важан. Говорим ти као човек који се активно бави овим питањима, не само кроз литературу већ и кроз разговор и "крађу" искуства најугледнијих људи у нашој Цркви (један од њих је осведочени и веома цењени аскета и вајни архимандрит).

Оваква црквена свест, као ова у тексту горе, је празнословље. "Епидемија честог причешћивања" може да смета зна се коме. Успут, такву "еклисиологију" и такво "светотајинско богословље" проповедао је Лутер и диљем протестантски светт. И код њих је златно правило да се четири пута годишње "причешћују". Онај ко је имало изучавао свете оце у вези овог питања игорњег текста не може ништа друго да каже нњго: страва и ужас и небивала теологија и пастирска психологија.

[Дража]

Поента читаве приче је да се праксом честог причешћивања смањује ревност и стражење над собом код верног народа. А самим тим се лако може десити да нам Причешће буде на осуду а не на корист. Ко има јаку веру и постојан је на њега ово можда неће утицати али већина нас нема те квалитете и особине истинског Христовог следбеника то је сигурно. Честим причешћивањем зло себи чинимо ако Чаши приступамо "онако". Плодови, дакле, слободног причешћивања без праве припреме сигурно неће бини добри. Ми смо пали људи и слободу ћемо најприје искористити да себи олакшамо а то нам на путу спасења није на корист сложићете се. Бар нас тако нису учили Свети Оци Цркве.

И да ли исмевањем неистомишљеника на ову тему неко жели рећи како је СПЦ вековима (па макар и неколико векова уназад) била у заблуди и погрешно учила људе те сада имамо нове учитеље који ће то (на потпуно несаборан начин) исправити. Зато сам рекао да ја таквима не верујем.

[Александар Милојков]

Када говоримо о причешћивању мислимо о народу Божијем, а не тамо неком ко хоће ето тако да се причести. "Народ Божији" је звање које са собпм, свакако, носи и одговорност. Шта значи припрема? Значи живети Литургију и након Литургије, припремати се целим својим животом и надасве НЕ БИТИ ЛИЦЕМЕР. Свођење припреме на обавезан пост пред причешће, и кад му време није, јесте пракса какву не познаје Предање Цркве.

Постимо пола године, мало ли је? Зашто би ти слабила ревност ако се причешћујеш у посту постећи а у мрсу мрсећи? Ја не видим разлога да таква пракса утиче на хришћански етос и на аскетски дух хришћанског живљења, осим ако је неко ЛИЦЕМЕР. Али, ако је неко лицемер онда је лицемер и у посту и у мрсу и такав се заиста недостојно причешћује.

Ствар је у томе што овакви "теолози" желе да наметну неко опште правило причешћивања за "НЕПОСВЕЋЕНИ" део црквеног сабрања, за "световањаке", како се обично у свој нашој теолошкој декадентности и разумева лаичка служба у Цркви. Не заборави: лаичка служба у коју ступаш након крштења није "непосвећена" "световњачка" служба пасивних посматрача Литургије. Не, него је то царска и свештеничка служба. Сваки је хришћанин на Литургији служитељ Богу, те зато не може једно правило важити за свештенике а друго за лаике. Истина, то јесу различите службе, али унутар једне и јединственме - царско-свештеничке службе Црквеног сабрања коме припада сав народ Божији, од епископа до лаика. Уколико се на таквом сабрању лаици лишавају Тела и Крви Господње, поставља се питање шта онда чини Тело Христово као Цркву? Само епископ и свештенство који се "службено причешћују"? Не, то онда није Тело Христово, већ крња Икона Царства Небеског. Јер они који не једу и не пију на Литургији, ти и не заједничаре у Телу Христовом, ОДЛУЧЕНИ СУ! Зашто су одлучени и ко има право да их одлучи? Само епископ и то када постоје јасни канонски разлози. Време је да се тога придржавају и многи наши "независни" диховници, који се стављају не само изнад канонског Предања већ и изнад самих епископа, узурпирајући њихову принадлежност.

Успут, ја никога не исмевам, како си написао. Само критикујем оно што сматрам да је основано критиковати. Ја сам теолог и имам благослов да о овоме промишљам и говорим. То је мој таланат за који ћу одговор дати Богу. Такође, то што сматраш за "вековну" праксу, није вековна пракса већ скоројевићка, веома скоројевићка.

[Милан Меденица :)]

Поента читаве приче је да се праксом честог причешћивања смањује ревност и стражење над собом код верног народа. А самим тим се лако може десити да нам Причешће буде на осуду а не на корист. Ко има јаку веру и постојан је на њега ово можда неће утицати али већина нас нема те квалитете и особине истинског Христовог следбеника то је сигурно. Честим причешћивањем зло себи чинимо ако Чаши приступамо "онако". Плодови, дакле, слободног причешћивања без праве припреме сигурно неће бини добри. Ми смо пали људи и слободу ћемо најприје искористити да себи олакшамо а то нам на путу спасења није на корист сложићете се. Бар нас тако нису учили Свети Оци Цркве.

И да ли исмевањем неистомишљеника на ову тему неко жели рећи како је СПЦ вековима (па макар и неколико векова уназад) била у заблуди и погрешно учила људе те сада имамо нове учитеље који ће то (на потпуно несаборан начин) исправити. Зато сам рекао да ја таквима не верујем.

поента је да се оваквим нечувеним текстовима противи пракси Цркве о којој причају светитељи РЕДОМ већ 2000 година, а неки свештеници себи дозвољавају такакв луксуз да праве ''нову теологију''.

следећи пут прво ПРОИЧИТАЈТЕ тему пре него лупите метар текста.

уз ново обавештење, пошто је подељена тема.

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,6097.msg172267.html#msg172267

[Милан Меденица :)]

нема нама живота без причешћа, нема ничега, поготово не требамо схватати свето причешће као награду за 7 дана поста.

ту НИКАКВА вера не помаже, то је смешно размишљати на тај начин о томе, упоређивати сопствену веру и свето причешће - КРВ И ТЕЛО ХРИСТОВО.

ми да веру имамо, горе бисмо померали, а такво размишљање о вери или држању вере је гордост и налазимо се у паду и демонској прелести тиме.

сем тога верујмо светитељима, а не човеку који напише текст који је у супротности са свиме што су ти светионици писали.

[дибидусрус]

"Јер Син Божији за то се и оваплотио, и био разапет, и васкрсао, и Цркву основао, да би лично мени даровао могућност спасења. Истина, то лично спасење се врши у Цркви и Црквом. Али Црква је средство, а циљ је моје лично сједињење са Христом. "Ево, стојим пред вратима и куцам; ако ко чује глас Мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са Мном" (Откр. 3:20). Обратимо пажњу: не "с њима", него "с њим", одатле слиједи да причешћивање, иако се врши у Цркви, ипак јесте "лични акт благочешћа" (Шмеман, стр. 270). Веома добро је то показао Сам Господ у причи о лози и гранама на њој (Јн. 15:1-8). Јединство грана се састоји само у томе што је свака понаособ привијена уз једно те исто стабло - Христа, а изван Њега оне су раздвојене. Због тога је тако важан лични подвиг припреме за причешћивање Светим Тајнама. Он обезбјеђује поузданост присаједињења гране - вјерујућег човјека - Лози - Христу, а кроз Њега и Његовој Цркви."

Седи, кец из Догматике.

Јел, овај то озбиљно мисли што пише? Реко би да је ово писаније од...да не помињем.

[дибидусрус]

Потпуно је заборављен опит наших дана , а хвала Богу има га.

[Милан Меденица :)]

"Јер Син Божији за то се и оваплотио, и био разапет, и васкрсао, и Цркву основао, да би лично мени даровао могућност спасења. Истина, то лично спасење се врши у Цркви и Црквом. Али Црква је средство, а циљ је моје лично сједињење са Христом. "Ево, стојим пред вратима и куцам; ако ко чује глас Мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са Мном" (Откр. 3:20). Обратимо пажњу: не "с њима", него "с њим", одатле слиједи да причешћивање, иако се врши у Цркви, ипак јесте "лични акт благочешћа" (Шмеман, стр. 270). Веома добро је то показао Сам Господ у причи о лози и гранама на њој (Јн. 15:1-8). Јединство грана се састоји само у томе што је свака понаособ привијена уз једно те исто стабло - Христа, а изван Њега оне су раздвојене. Због тога је тако важан лични подвиг припреме за причешћивање Светим Тајнама. Он обезбјеђује поузданост присаједињења гране - вјерујућег човјека - Лози - Христу, а кроз Њега и Његовој Цркви."

Седи, кец из Догматике.

Јел, овај то озбиљно мисли што пише? Реко би да је ово писаније од...да не помињем.

ајде молим те образложи, због свих.

[Никола Ђоловић]

Невероватан текст и невероватно "богословље". Не знам само у којим школама су овакви попови покупили "знање". Страва и ужас. "Епидемија честог причешћивања", какав израз!!! Овом попу, да сам владика, наредио бих да пости седам дана на води и да се исповеда сваки пут када се причешћује (јер он то исто ставља лаицима за обавезу). Након тога бих га питао за мишљење. Он би ми вероватно одговорио: ја се причешћујем по службеној дужности. Катастрофа, каква парацрквена свест.

;)

[Дража]

Такође, то што сматраш за "вековну" праксу, није вековна пракса већ скоројевићка, веома скоројевићка.

Колико скоројевићка. Ако може прецизан одговор и доказ за то. То би свакако највише допринело да се избегне даље трвење и неспоразуми међу браћом око овог питања.

[Guest ага пије млеко]

Такође, то што сматраш за "вековну" праксу, није вековна пракса већ скоројевићка, веома скоројевићка.

Колико скоројевићка. Ако може прецизан одговор и доказ за то. То би свакако највише допринело да се избегне даље трвење и неспоразуми међу браћом око овог питања.

Дражо, у последњим књигама вл. Атанасија о св. Литургији (4 тома) постоји све лепо "црно на бело" написано , плус имаш и фотографије старијих типика у њима. Наравно, не пише само у њима то што пишеш, постоје књиге непознатих писаца (грка и руса) који су мање познати а који говоре потреби редиговања типика( Болотов, Скабаланович, Афанасијев, Шмеман, Мајендорф, Флоровски,Фундулис, Скалцис, Гондикакис.....). Али ове књиге +Атанасија су свима доступне на српском језику и може свако да се лично увери....