Свето причешће

[Искушеник]

Шта нам је потребно за Свето Причешће (моја размишљања)

Цео наш живот треба да буде пост на неки начин, то јест,  једна велика припрема за Свето Причешће. Неки светогорски старац је рекао да је наш живот 95% туга, а само 5% радост.

Света Црква је одредила четири поста које је сваки хришћанин обавезан испуњавати без поговора, осим у случајевима болести, трудноће или неких других стања, где је потребно добити разрешење од стране свештеника/духовника.

Наравно у све то убрајамо и пост средом, петком и још неким одређеним данима у години (празницима).

Наш живот прво треба да буде хришћански у целокупном смислу те речи, па онда православни. А шта то значи да треба да буде прво хришћански, па онда православни?

То значи да треба да буде заиста онакав какав од нас тражи Господ Христос у Св. Јеванђељу (наравно православни значи исто што и хришћански, али на жалост, данас многи "неправославци" су већи хришћани од православних). Треба такође знати да хришћански живот који се не живи догматима – није хришћански.

Хришћански живот значи Јеванђелски, или живот по Јеванђељу.

Са двема заповестима Христовим ми испуњавамо цело Јеванђеље:

1. Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом и свом снагом својом.

Господ нам заповеда да Га љубимо свим срцем, свом душом, свом мисли и свом снагом.

Срце треба да нам буде стално испуњено љубављу према Њему као према Оцу који није само наш  лични и појединачни Отац (јер Га не зовемо Оче мој, него Оче наш), већ свих нас, Отац све браће и свих сестара у Христу Исусу.

Та љубав не сме нам се гасити, без обзира на нашу велику грешност, немарност и лењост. Требамо бити свесни да нас Он воли без обзира на наше огромне и сталнопонављајуће грехе и безакоња.

Наша грешност и ништавност далеко су мањи од Његове милости, јер Његова милост превазилази сва схватања нашег ограниченог ума.

Божија свеобухатвна и несхватљива милост чисти сваки наш грех и сваку прљавштину душе и тела, само ако са вером и страхом од Њега то очишћење затражимо. Као што каже Пророк Давид у Покајном Псалму : Покропи ме исопом, и очистићу се;

опери ме, и бићу бељи од снега(псалам 50,13).

Ту могућност љубљења Бога ми сами ипак немамо, нити је ишта што је добро од нас самих, већ је све Његово и од Њега. Наша је само воља, жеља и првенствено, нешто нај битније од свега, слобода.

То срце које Бог од нас тражи да Га љубимо, ми добијамо од Њега. Он нам пре свега даје ту "способност".

"Срце чисто саздај у мени, Боже,

и Дух прав обнови у утроби мојој.

(псалам 50,13)"

То чисто срце је то срце које цело љуби Бога, јер само једино у Богу, то јест, са Богом Оцем кроз Христа, Духом Светим - постаје чисто.

Наша душа, као носилац наше личности, треба да је цела предана Богу и Цркви Његовој.

Она треба потпуно да одбаци све светско и пролазно, да има потпуну свест о томе да је свет пролазан и ништаван. Она треба да је цела привезана и прилепљена за небеско и непролазно, и онда ће већ овде да буде остварена у Богу. То јест, већ сада ће живети вечно и осетити предукус Царства Божијег.

Ми тај предукус можемо једино осетити у Светој Литругији у оној мери која нам је доступна сада (онолико колико смо спремни да га прихватимо), јер ће та иста Света Литургија настављати да живи (у својој пуноти) у Будућем Веку којег ми исповедамо у Символу Вере. Нашој души (то јест, нама као личностима) пост и молитва су средства која нам помажу да наша личност свом својом душом љуби Бога. Тај који љуби Бога свом душом својом - тај већ изгони "род" (Мат.17:21).

Пророк Давид каже да Бог срце скрушено и смерно неће одбацити :

"Жртва је Богу дух скрушен;

срце скрушено и унижено Бог неће одбацити

(псалам 50,19)".

Ако то нама каже лично Дух Свети кроз уста Давидова, који нам је други доказ потребан, и каква нам је већа достојност потребна при приласку Светом Путиру од те скрушености нашег духа?

Ту скрушеност добијамо и те како молитвом, постом и подвигом, то је јасно. Наша молитва треба да буде стална, а пост непрекидан (како духован, тако и телесан – прецизније речено, ван постова и за време постова требамо пазити да се не преједамо и падамо у смртни грех неумерености  јелу и пићу. Јер ми православни хришћани –  једемо да би смо живели, а не живимо да би смо јели). Тај непрекидни пост не значи да требамо стално постити на води онда када Црква то није одредила и благословила (јер пост на води, уз сухоједење је заиста пост – остало није ништа друго до разрешење поста), већ значи да требамо пазити колико једемо и како једемо, али од свега је најбитније “да не једемо меса,а брата свога да прождиремо“.

Док је код духовног поста потребно да одбацујемо (или да тежимо и да се трудимо колико год можемо) сваку грешну помисао и да стално будемо наоружани и спремни за борбу против непријатеља. Требамо сасећи (настојати ка томе) још у корену жељу за сваким грехом и сваком телесном насладом која прелази у страст (што значи страдање). Ако смо стално у таквој борби у којој има успона и падова; ми смо у стању подвижништва, које је ништа друго до духовна борба и пост. Наше мисли треба да су потпуно предате Богу. Треба да лете и да се усмеравају стално ка небеском, вечном, бесмртном и непролазном.

Своје мисли треба стално да усмеравамо ка Горњем Сиону у нади да ће мо баш ми без обзира на нашу грешност једног дана по милости Божијој, и ако ни мало то не заслужујемо, добити "држављанство" тог вечног Града.

Ако наше мисли лете ка Богу, одбацују свет, беже од лутања (блудничења мисли), секу у корену (или настоје ка томе) и одбацују сваку блудну, хулну, грешну помисао, ми засигурно, ако не сасвим, онда бар значи да смо на добром путу да љубимо Бога свим мислима својим.

Када љубимо Бога снагом својом онда Га љубимо управо делима. Простим речником речено - "видљивим на око".

Љубимо га рукама, ногама, делима својим. Ногама са којима ће мо отићи у Цркву, рукама са којима ће мо се крстити, леђима којима ће мо метанисати и свим осталим "радњама" које су телесне на први поглед, док су у својој сржи изразито духовне. Јер је човек психосоматско биће и потпун је једино када је састављен од душе и тела. Тело без душе је леш, а душа без тела је утвара, по речима св. Иринеја Лионског.

Сва наша снага треба бити устремљена ка Богу, како духовна тако и телесна. Јер без средства се не може ни циљ достигнути, а наше средство је подвиг, док нас Циљ чека раширеним рукама да у Њему одморимо своју снагу коју смо Му предали.

“Господе, отвори усне моје,

и уста моја казиваће хвалу Твоју.

(псалам 50,17)"

Потребно је да настојимо да очистимо наше усне од сваке скверни, нечистоте и поганости. Одбацивши сваку нечисту реч, ми подржавамо пророка Соломона који нам говори; да чувајући уста своја чувамо душу своју.

Ми у псалму видимо да нам Бог даје и "усне" којима ћемо Га славити. Видимо да ништа није наше, већ је све његово. Тако и цело наше тело, цела наша духовна и телесна снага без Божије благодати није ништа, већ само обичан леш који хода.

То оживљавање леша добијамо тек кроз Свето Причешће, тада наше тело и наша снага постају обновљени, наша кост постаје део Кости Христове, Тело Христово постаје део нашег тела, док наша душа постаје тек "душа жива" када се са њом сједини Христос.

Наша снага, по благодати Божијој (нашом вољом и жељом да ту снагу употребимо у љубљењу Бога), бива све већа и већа и сваки подвиг телесни и духовни нам постаје све лакши, јер преко Св. Причешћа бесплатно добијамо снагу, благодат и ум Христов.

Ако затражимо од Бога да нам да снагу да Га љубимо, Он ће то урадити и ми ће мо по благодати Његовој, Њега љубити свом својом снагом.

Врло је битно да имамо на уму да ни у чему не смемо претеривати, јер свако претеривање у било чему бива погубно и штетно по човека.

Једино претеривање које нам неће шкодити је да “претерујемо у љубљењу Бога“.

Друга Заповест нам казује да љубимо ближења својега као самога себе.

Заправо ако не љубимо ближњега којег видимо, како ће мо љубити Бога којег не видимо?

Ако опраштамо сваком и нисмо у завади и свађи ни са ким, нама је пут ка сједињењу са Богом омогућен.

Двери на црквеном Олтару су нам отворене да приступимо на позив : "са страхом Божијим,Вером и Љубављу приступите!".

Заиста џаба нам ако испуњавамо “све“. Ако смо ревносни у подвигу, ако “љубимо“ Бога свим својим срцем. Џаба је све то ако не љубимо ближњег као самога себе. Мада ако тежимо ка савршенству (Матеј 5,48), онда та љубав превазилази нас и ми љубимо ближњег не као “самога себе“, већ више од себе.

Тачније, спремни смо да подлегнемо смрти ради другог, од чега нема веће љубави (Јован 15,13)..

Када је Господ Христос прао ноге својим св. Апостолима, захвативши ноге св. Апостолу Петру, Петар захваћен страхом је, сматрајући себе недостојним да Га Господ опере, повикао : “Господе, никада Ти нећеш опрати мојих ногу“. Али се одмах претворио у послушност (што се и од све деце Цркве очекује) када му је Господ рекао : “Ако те не оперем, немаш удела са мном“. Тада је свим срцем Петар узвикнуо : “Господе, не само ноге моје, него и руке и главу ми умиј“.

Без понизног прања које нам Господ пружа сваке Св. Литургије (која се због тога и служи), где се Христос понизно и стално предаје нама као Храна и “Хлеб наш насушни“ (који иначе просимо сваки дан у молитви “Оче наш“), нема живота,нити удела са Господом.

Јер нас Бог Отац једино препознаје кроз Тело и Крв Његовог Сина као своју децу.

Свети Серафим Саровски у свом разговору “о циљу хришћанског живота“ са Мотовиловим,износи тумачење 7. Главе из Откривења св. Апостола Јована Богослова, које гласи : “ ...И кад ми никад не би грешили после нашега крштења, ми би за навек остали свети и непорочни угодници Божји, и сачувани од сваке скверне тела и духа.Но баш у томе и јесте беда, што ми преуспевајући у узрасту не преуспевамо у благодати и разуму Божјем, као што је у том преуспевао Господ наш Христос Исус, него напротив: разрваћујући се мало по мало, ми се лишавамо благодати Свесветог Духа Божјег и постајемо у различној мери грешни и многогрешни људи. Но када неко, будући побуђен на то премудрошћу Божјом, која иште наше спасење, реши се ради ње (ове Божје премудрости) јутрити к Богу и бдити ради обретења вечног свога спасења, тада такав, послушан гласу (те премудрости) јутрити к Богу и бдити ради обретења вечног свога сапсења, тада такав, послушан гласу (премудрости), мора прибећи истинитом кајању за грехе своје,кајању и творењу добродетељи,противположних учињеним гресима, а кроз добродетељи Христа ради и к задобијању Дух Светога, који дејствује унутра у нама, и који унутра у нама устројава Царство Божје. Не говори забадава Реч Божја: Царство Божје унутра је у вама; оно се с напором осваја и подвижници Га задобијају. То јест: они људи који – без обзира на узе греховне, што их везују тако да им својим насиљем и побуђавањем на нове грехе не допуштају прићи к Њему, Спаситељу нашем, са савршеним покајањем на истјазаније с Њим – презру сву крепост тих греховних уза и усиљавају се да их растргну – такви људи јављају се потом пред лице Божје бељи од снега,убељени благодаћу Његовом.

Дођите, говори Господ, и ако су ваши Греси као скерлет, ја ћу их убелити као снег.

Тако је негда свети тајновидац Јован Богослов видео овакве људе у хаљинама белим, тј. у хаљинама оправдања и са палмама у рукама, као знамењем победе, и певали су они Богу дивну песму Алилуја.

Лепоту њиховог певања нико није могао да подржава. За њих је Ангел Божји рекао : ово су они који дођоше из невоље велике,и опраше хаљине своје и убелише их у крви Јагњетовој – опраше их страдањима и убелише их причешћем Пречистих и Животворних Тајни Тела и Крви Агнеца, Непорочног и Пречистог Христа,закланог Његовом сопственом вољом за спасење света пре свију векова,који се увек и до сада жртвује и раздробљује, али никад не нестаје, који нам даје вечно и неоскудно спасење наше на путу живота вечног ради благопријатног одговора на Страшном Суду Његовом. Кроз то нам Он даје Собом и замену плода дрвета живота,замену најдражу и сваки ум превазилазећу. Тога плода хтео је лишити наш род човечији непријатељ људски,деница,ниспавши са неба...“

Као што видимо, преподобни старац Серафим нам открива онај есхатолошки (Есхатон = Царство Божије) карактер и значај нашег земаљског подвига ( средства) и нашег Циља, како земаљског, тако и небеског, указујући нам значај Тајне над Тајнама и спасоносне и очистујуће свеблаге моћи и благодати Тела и Крви Христове, која се одразује у Животу Будућег Века у белим хаљинама и сјајном победом над смрћу. Јер је сам Бог Отац благоизволео да Син Његов сиђе са славе своје и да се оваплоти од  Духа Светога и Марије Дјеве, да постане човек не престајући бити истинити Бог и да буде сличан нама у свему осим у греху, да би нама смртним људима даровао бесмртност.

Управо се та блажена бесмртност добија правим и потпуним учествовањем у најсветијем догађају и на најсветијем месту на овоме свету – Светој Божанственој Литургији; икони Царства Небеског.  Нема светијег догађаја од саме Свете Литургије и нема већег чуда, благодати и пројављивања самог  Тројичног Бога, од Свете Литургије - на којој нас Христос позива, бесплатно дајући себе, то јест своје Тело и Крв у виду хлеба и вина, за нас недостојне, ради опроштења наших грехова и вечнога живота. Свети Серафим нам такође говори и да је смутња због своје недостојности и због ње изазвано одвајање од Свете Тајне Причешћа, није ништа друго до грехота. Такође и Његова реченица са великом тежином : „Ко се причешћује тај ће се свугде спасти, а онај ко се не причешћује - не верујем“.

Овај велики бађушка Руске Цркве нам је и овим следећим речима указао неопходност Тајне над Тајнама : „И када бих на коленима морао да се вучем до цркве, ја бих то чинио - само да не останем без Светог Причешћа.“

Велики подвижник и светилник Цркве Христове старац Серафим,који је био обасјан разним благодатним даровима, наспрам све своје ангелске преподобности (јер неки на жалост мисле да је сасвим довољно причестити се неколико пута годишње, као да причешће није нешто неопходно и сталнопонављајуће за духовног човека, као пшенични хлеб за телесног, већ само награда за наше испуњене услове и уручена медаља за наше “подвиге“), Он указује нама шта је најважнија ствар у Његовом животу  ( и требало би животу сваког хришћанина) – одлазак на Св. Литургију и потпуно и право учествовање у Њој.

Зато требамо да настојимо да живимо живот са плодовима који су достојни покајања, да би сами себе и једни други и сав живот свој Христу Богу предали.

Покажимо плодове покајања и узмимо право и активно учешће у Светој Тајни Заједнице и Благодарности Богу, јер по речима светог Јована Кроштантског ; Ако се скупе сва блага целога света и положе на један тас, а на други Литургија – превагнуће тас са Божанственом Литургијом.

Праведни светитељ нам такође казује да је Света Литургија Трпеза и Обед на који нас Господ позива преко својих слугу – пастира. Колико је заправо страшно када се ми не одазивамо на страшан Царев позив да приђемо и једемо? Колика је та срамота, када ми редовно присуствујемо на Трпези (Обеду) седећи на Њој не окусивши ништа, а редовни смо гости Господара над господарима који тај Обед и ту Трпезу, ради опроштења и очишћења наших грехова, бесплатно приређује.

Овај исти праведни протојереј Цркве Божије нам такође громко говори : “ Развраћеност и исквареност постали су тако велики да су често причешћивање Животворним Тајнама Тела и Крви Христове савршено неопходни за постепено ослобађање људи од унутрашњег зла... Благодаћу Пречистих Тајни стојим и ходим право и нећу се вратити на зло, ако будем стражио над собом; тако је добро причестити се! Но, не примајући их значајно време, постајем лако склон злу,и ђаво лако овлада мноме. За душу је права несрећа када се дуго не причешћује Светим Тајнама; душа почиње да заудара на страсти, чија сила расте у мери у којој се дуго не сједињујемо са својим Животодавцем“.(1)

Молитва Господња (“Оче наш“) која је изричито Литургијска молитва Светој Тројици и која (као и цела наша вера) произилази из Литургије, говори нам; да нам је Хлеб насушан (неопходан) и да нам Га Господ да данас. Ми читајући ову основну молитву сваког хришћанина, тражимо и исповедамо да нам је Свето Причешће, (сам Господ који је Хлеб Живота и Хлеб који је са Неба сишао) свакодневно, неопходно и насушно потребно. Ми једењем тог Хлеба ( Причешћивањем Телом и Крвљу – целим Христом) добијамо опроштење од грехова и исповедамо Господу да и ми опраштамо дужницима својим. У наизглед малом је исказано Јеванђеље – Евхаристија (Благодарност) и домострој спасења нашег.

Наше је да верујемо и да је Господ Ваистину Христос и да је Свети Хлеб заиста истинито Тело Његово и Освештано Вино заиста Крв Његова. Неверовање у Тајну над Тајнама није ништа друго до причешћивање на суд и на осуду о којој говори Апостол Павле.

Богом надахнути преподобни Никодим Светогорац у својој књизи “Невидљива Борба“, казује следеће : „Затим приступи св. причешћу са светим страхом и љубављу, говорећи: "Недостојан сам, Господе, да Те примим јер се још нисам очистио од привезаности за оно што Ти не волиш. Недостојан сам да Те примим, јер се још нисам потпуно предао Твојој љубави и Твојој вољи. Али ме Ти, предобри Боже мој, по Својој безграничној љубави удостој примања јер Ти с вером прилазим".“.

Затим : „Пошто примиш свето причешће, затвори се у дубину срца, заборави на све тварно и помоли се: "Превишњи Цару неба и земље, удостојио си ме недостојног Твоје љубави. Помози ми да на жртвенику мога срца гори једино огањ моје љубави према Теби и да он сагори сваку другу љубав и сваку другу жељу, осим жеље да принесем себе као жртву паљеницу Теби. Никада ниси ништа друго желео од мене и сада не желиш. Чуј сада, Господе, и завете мога срца! Ево сједињујем своју вољу с Твојом вољом и као што си Ти дао целог Себе мени и ја предајем целог себе Теби да будем у Теби сав. Знам, Господе, да то не може бити ако се потпуно не одречем себе, ако остане у мени и најмањи траг самољубља, ако се у мени буде задржало расположење да ма у чему чиним своју вољу, или да ценим своје мисли, или да задржим навике угађања себи. Зато хоћу и желим да се од сада противим себи у свему, ако ми душа буде зажелела нешто што није Теби угодно, и да приморавам себе на све оно што је по Твојој вољи, макар све у мени и изван мене против тога устајало. Својим силама у томе не могу успети, но пошто си Ти од сада са мном, надам се да ћеш Ти обављати у мени оно што је потребно. - Желим да моје срце буде једно с Твојим и надам се да ће то помоћу Твоје благодати и бити. - Желим да не видим, не чујем, не мислим и не осећам ништа до оно чему ме уче Твоје заповести и надам се да ћу Твојом помоћу то и постићи. - Желим да се моја пажња не удаљује од срца у коме си Ти, него да непрестано пребива у њему, да гледа у Тебе, да се греје топлотом која од Тебе долази и надам се да ће, захваљујући додиру с Тобом, тако и бити. - Желим да ми од сада једино Ти будеш светлост, моћ и радовање и надам се да ће тако и бити, захваљујући твоме спасоносном утицају на моју душу. Зато се и молим и непрекидно ћу се молити.

О Премилостиви Господе нека то буде, нека то буде!". “

Нама грешнима и смртнима остаје да се радујемо, јер Господ говори ; Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашег да вам даде Царство (Лука 12:33)  – а Царство није ништа друго до; Света Литургија сада у времену и Њен наставак касније у пуноти и Вечности.

Све у свему Бог од нас захтева јеванђелску суштину, живот по јеванђељу и првенствено љубав. Не тражи да палимо жртве паљенице и кољемо јагањце и голубове, већ да имамо срце скрушено и смерно, такве нас Бог неће одбацити (псалам 50,17-18).

                                                                                                                   

(1). Упоредимо овај цитат са погубним мишљењем неких хришћана који на жалост сматрају да је довољно причестити се само четири (или чак мало више од тога) пута годишње !?!

[cejovic vukman]

Da bi se pravoslavni vjernik pricestio, potrebno je, prije svega, da Sveto Pricesce primi u Crkvi u kojoj sluzi pravoslavni svestenik ili episkop.

Ako u pravoslavnoj Crkvi na oltar udje tibetanski lama i on pokusa molitvom, makar pravoslavnom, da od hleba i vina umoli Tijelo i Krv Hristovu, naravno da mu to nece poci od ruke i da bi svi oni pravoslavni vjernici, koje bi taj tibetanski lama "pricestio" bili prevareni, jer ne bi primili blagodatno pricesce, nego otrov.

Isto tako, ako jedan "pravoslavni episkop" ili "svestenik", koji ne vjeruje u zivot duse posle smrti, koji je ekumenista ili mason, pokusa da prizove Svete Tajne, naravno da ce imati isti rezultat kao gore pomenuti tibetanski lama i naravno da to sto bi on dao pravoslavnom narodu nije Sveto Pricesce, nego otrov.

Sve ovo sa saborskom osudom nema veze, jer Sabor konstatuje ono sto je vec ocigledno, dakle, jedan "episkop", koji je pao u jeres, je izgubio blagodat Duha Svetoga, mnogo prije nego sto ga Sabor osudi kao jeretika. Sabor, da ponovim, samo konstatuje, ono sto je dugo bilo ocigledno.

Zbog toga, pravoslavni vjernici treba vrlo dobro da paze, kod kakvog episkopa i svestenika idu i kod koga se pricescuju.

[feeble]

Вукмане, шта трујеш безвезе? Сумњам да и сам овако мислиш, него само из револта пишеш. Можемо се не слагати са оваквим рашчињењем владике, али је превише рећи да је Црква изгубила благодат.

[antipa]

Pedesetih godina dvadesetog veka(1954) za duhovnika manastira Kalenića postavljen je jeromonah Petar(1925-2006)  tu dužnost duhovnika u manastiru Kalenić otac Petar obavljao je punih četrnaest godina da bi nakon toga otišao u manastir Hilandar u kome ostaje do 1979 kada se vraća u Šumadijsku eparhiju i obnavlja zapusteli manastir Denkovac u kome se i upokojio 2006godine.

Došavši u manastir Kalenić za duhovnika otac je primetio da je malo onih koji su vencani crkvenim brakom , bračnim parovima otac je na sve načine pokušavo da objasni potrebu crkvenog braka  jer nevenčani žive u grehu i nebi smeli da se pričešćuju.No vernici su iznosili razna opravdanja i  nisu slušali oca onda je o .Petar okačio tablu na manastirskim vratima gde je stojala zabrana nevenčanim supružnicima da ulaze u hram.

  Posle nekog vremena to dospe do vladike Valerijana koji pozove oca na razgovor u Kragujevac  ,, Crni Pero govorio je vladika oteraćeš mi i ovo malo vernika koji dolaze u crkvu  takvim ponašenjem ,, nesme to tako,..

,,Vladiko branio se o.Petar da li će Bog reći sutra na nebu kad vidi malo vernika u raju ajde da tu ubacim i ove grešnike da popune mesto da ih ima na broju,, neće vladiko .

Vladika nije kaznio oca ali za nekoliko godina se pokazalo da je takvo ponašanje dalo efekta jer se broj venčanih udesetostručio ostao je mali broj onih koji nisu to uradili.

Otac nas je često opominjo i ovim rečima,,Deco post i molitva su krila andjeoska ,bez toga nema spasenja,,.

,,Nisu mrtvi oni što leže u grobovima ,nego onaj čija duša leži ,bez molitve u grobu tela svog,,.

Posedovao je neizmernu oštrinu prema grehu ali i ogromnu ljubav prema onom ko se kaje ,,kad bi Gospod  samo sudio po pravdi , niko se ujutru živ nebi probudi govori je Ava Petar.

[cejovic vukman]

Вукмане, шта трујеш безвезе? Сумњам да и сам овако мислиш, него само из револта пишеш. Можемо се не слагати са оваквим рашчињењем владике, али је превише рећи да је Црква изгубила благодат.

U SPC ima vladika koji imaju blagodat a ima vladika koji nemaju blagodat. Isto to vazi za svestenike.

S obzirom da se u SPC jeres duboko ukorijenila, svi oni koji su jeretici nemaju blagodat i nema toga trika, pomocu kojega jedan vladika ili svestenik, koji ne vjeruje u vjecni zivot duse, ili, koji je ekumenista, koji je mason, moze imati blagodat.

Zato od sada, idem samo kod onih svestenika i vladika, za koje sam 100% siguran da su pravoslavni a ovima drugima zelim svaku licnu srecu u zivotu, ali sa njima necu da imam nista zajednicko.

Neka oni svoje pricesce daju naivnima, neka naivnima svete vodicu, neka naivne "krste" prskajucí ih, neka sprovode simoniju, meni je vise svega preko vrh glave i ovih jeretika, kojima je Zizjulas guru, i onog bosanskog lobija i backog i crnogorskog, dosta mi je njihove simonije, biranja kumova za krsteve, kumova za stalke i kumova za ramove za ikone, aukcija za takve stvari, pravoslavlja-ko da vise para taj je svet, ekumenistickog kurvaluka i svega drugog.

Radije cu se sam moliti Bogu nego da vise sa takvima budem u zajednici.

[fsa]

ДОКЛЕ ЋЕТЕ ДОЗВОЉАВАТИ ОВО ПЉУВАЊЕ ПО СПЦ? 

Људи прелешћени, људи секташког менталитета ионако ће отпасти од Цркве и основати неке своје "истинске" и "најистинскије" секте. Зар морамо да на православном форуму читамо овакво њихово лупетање, блаћење свега што нам је најсветије?!!

[cejovic vukman]

ДОКЛЕ ЋЕТЕ ДОЗВОЉАВАТИ ОВО ПЉУВАЊЕ ПО СПЦ? 

Људи прелешћени, људи секташког менталитета ионако ће отпасти од Цркве и основати неке своје "истинске" и "најистинскије" секте. Зар морамо да на православном форуму читамо овакво њихово лупетање, блаћење свега што нам је најсветије?!!

SPC, njen veci dio, vec dugo vremena pljuje na Hrista i na pravoslavlje.

[antipa]

Gospode spasi zalutala čeda tvoja.

,,Molitva treba da iskoreni greh a ne greh da uguši molitvu ,,(Ava Petar)

[cejovic vukman]

Jedno od glavnih ucenja u pravoslavnoj Crkvi je da je dusa vjecna, da zivi i posle fizicke smrti tijela.

To vjeruju i papisti, to vjeruju i baptisti, to vjeruju cak i pobornici blesave Urijele iz Njemacke.

Ali u SPC se uvodi neka nova nauka, koja kaze da je dusa posle smrti mrtva, da spava, da zivi u nekom Bozijem sjecanju.

To ucenje se nametnulo preko sinodalaca, preko Vlaja, Raja i Gaja.

E pa eto Raji, Vlaji i Gaji to ucenje, neka se slikaju sa njim, ja u te duhovne splacine ne vjerujem, pa zelim da sa takvima, koji u to vjeruju, uzmem jednu zdravu distancu.

[Guest свештеник Иван]

Чејовићу, имаш прву и другу опомену пред вечито бановање.

Овај сајт и форум је афирмативног карактера, а не ушанченог, затвореног типа. Имаш и такве дружине на овоме интернет небу, па им се придружи.

Модерација.

[Искушеник]

Замолио бих модерацију да подхитно избрише ове хуле на Духа Светог и небулозе над небулозама (јер је управо и СПЦ назавао јеретичком и безблагодатном,а сам Њој припада, тако да је и сам себе анатемисао и проклео као јеретика) од Вукмана Чејовића, које кваре и спамују ову дивну, и најважнију тему о Светом Причешћу.

[Prolece]

Замолио бих модерацију да подхитно избрише ове хуле на Духа Светог и небулозе над небулозама (јер је управо и СПЦ назавао јеретичком и безблагодатном,а сам Њој припада, тако да је и сам себе анатемисао и проклео као јеретика) од Вукмана Чејовића, које кваре и спамују ову дивну, и најважнију тему о Светом Причешћу.

[Guest свештеник Иван]

Нека, мислим да је потребно да постоји и то, да би људи који заиста воле Цркву увидели какви су ови квази-бранитељи и ревнитељи. Није Чејовић једини, има их колико хоћете по разним психтусима и чорбама за перу, мику и лазу.

[Guest свештеник Иван]

Митрополит Калист Вер добро познат нашим читатељима, не само благодарећи његовим књигама, чији се тиражи брзо распродају. Прошле године интернет презентација „Православље у Украјини“ опубликовало је интервју с тим истакнутим савременим богословом и црквеним радником, где су се покретала питања јединства Цркве и положаја православља у Украјини. Данас вам ми предлажемо упознати се с пастирском страном служења владике Калиста, архијереја Константинопољске Патријаршије и Оксфордског професора.

Наш разговор с уваженим богословом дотицао се данас актуелних питања припреме Светом Причешћу, односу причешћа према исповести и неким од разлика у грчкој и руској пракси.

Прошле године у Москви организован је округли сто тема је била пастирско саветовање, на коме се расправљало о питањима поста, молитвеног правила и исповести пред причешће. У Руској Цркви се удомаћила традиција да је обавезно пред Свето Причешће постити три дана, прочитати три канона и молитве пред причешће, а такође је обавезно исповедити се. Шта ви мислите, дали се може олакшати и упростити припрема људи пред причешће?

Ми смо обавезни узети у обзир традицију сваке помесне Цркве и потребе не мењати изненедно. Постављено од вас питање је врло важно, посебно за нас који живимо на Западу, где православни грци живе бок уз бок са русима каткада налазе се чак при истој парохији, како је на пример у Оксфорду. Лично ја подржавам често причешћивање. Често но не лакомислено или не пажљиво. Често причешћивање да, но увек са потребном припремом. Шта се подразумева под потребном припремом?

Као прво, што се тиче тајне исповести. У византијској и савременој грчкој традицији, колико ја могу то видети, никада није тражено да се сваки пута исповеда пред причешће. Исповест и Причешће се узимају као две одвојене тајне. Није ми познато, да су Васењенски Сабори доносили било какве каноне у односу на обавезну исповест пред причешће. Тај обичај је имао основу у Румунској и славенским црквама. Ја дајем предност грчком прилазу овом питању. При том је сваки хришћанин обавезан регуларно исповедати се, но није обавезно сваки пут када приступа Причешћу.Таква је пракса у Оксфорду, како код грка тако и код руса. Ја би хтео да исповест разматрамо као одвојену тајну, а не просто елемент припреме пред Свето Причешће. Ја разумем да, у Русији постоје пастирске потешкоће, где врло много људи жели да приступи причешћу, а свештеници просто немају довољно времена да саслушају све исповести. Мислим, да би било боље не исповедати се тако често, да би исповест била схваћена озбиљном тајном. Да би било довољно времена за онога који се каје да своје срце отвори, а за свештеника да озбиљно истражи његово духовно стање, што је немогуће направити, када за оним који се каје стоји и чека на исповест стотину људи.

Поставља се питање: како ја могу приступити Светом причешћу, ако сам за време од задње исповести, направио неки грех? Иако не тако велики и страшан грех, као убиство и прељуба, него свакидашњи грех, но ипак је грех.

Ви сте савршено у праву: ми смо сви грешници и грешимо сваки дан и час. Требамо раздвојити више озбиљније грехе, које морамо неодложно исповедити и мање озбиљније грехе. Наравно, таква категоризација греха неможе у потпуности бити основана, јер пред лицем Божијим сваки је грех озбиљан, но ипак ми можемо разликовати грех шта је за хитно исповедање или штa може причекати.

Ако је било ко сгрешио прељубом он је обавезно дужан исповедити се и понети одређену епитимију. С друге стране ако смо сгрeшили мишљу, то није препрека да се ми причестимо. Ако смо се грдно посвађали с другом, најпре смо се дужни покајати због тога, пре него што приступимо Причешћу; но ако је та свађа била летимична и ми смо се одмах помирили, чини ми се да, се ми због тога греха можемо причестити без исповести. Дајте прво да схватимо, зашто се Причешће даје за опроштај грехова, јер ми такве речи говоримо пред причешће. Иако, наравно, Причешће не замењује исповест. Осим тога, у молитвама пред Причешће ми тражимо опроштај за грехове.

Вратимо се таквом аспекту припреме за Причешће као што је пост.

Традиција постити три дана или недељу пред Причешће је такође месни руски обичај. Ако потражимо у канонима или у одлукама Васељенских сабора, таквог канона, прописа нећемо наћи. Канони говоре о посту средом и петком, о четири вишедневна поста у току године. Осим тога, у богослужбеним књигама ми наилазимо на упућивање на још неколико посних дана, например; дан Усековања главе Јована Крститеља или празник Часног Крста Господњег. Но у канонима није ништа речено о неопходности постити три дана или целу недељу пред причешће. Пре бих рекао да се, потреба за исповешћу пре сваког причешћивања и постити три дана или недељу појавила тада, када су се људи почели ређе причешћивати, један и три-четири пута у години. Ја то видим као назадовање. У древној цркви хришћани су се причешћивали сваке недеље. Сматрам да, у тим Црквама, где је причешће постало ретко, не би било добро нагло мењати традицију и тражити да се људи причешћују сваке недеље. Но уверен сам да причешћивати се два-три пута у години није довољно. У пракси је врло добро приступати Причешћу сваке недеље. Зато ћу рећи да: постите средом и петком, уздржавајте се суботом увече, исповедајте се бар један пут у месецу, али причешћујте се по могућности често. Такву праксу препоручујем људима, које спремам приступању Православној Цркви. Ако се човек причешћује један пут у месецу или ређе, ја кажем да је то сувише ретко. Ако се осврнемо на праксу древне Цркве и учење светих Отаца, видети ће мо да они сведоче о честом причешћивању. Не само рани Оци Цркве, него и каснији, као Свети Симеон Нови Богослов или Никодим Светогорац који је живео у 13 веку, писац „Добротољубља“, говоре у корист честога причешћивања. И ја сматрам да је покрет у Грчкој Цркви за често причешћивање, добра појава. И поздрављам то да се људи често причешћују. Сматрам да правила у односу на исповест и пост пред Свето Причешће могу бити измењена. Но та се питања налазе у компетенцији помесних Цркава.

Сећам се када сам тек примио православље педесет година назад, свештеник на литургији је излазио с Чашом и изговарао „Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите“, но нико није приступао. Нико се није причешћивао. Још сам тада осетио да то није исправно. Данас на Западу у православним црквама причешћују се скоро сви. И ја сам радостан због тогa. Наравно, причешћујемо се зато не што смо уверени у сопствену праведност, него зато што верујемо у милост Божију. Прилазимо Светој Чаши зато што смо призвани, јер Причешће ми зовемо Светим Даровима. Причешће није нешто што се може зарадити или заслужити, то је увек слободни дар љубави Божије.

Пред причешће свештеник возглашава „Светиње светима“, у смислу „свети Дарови за оне који су свети“, на што хор одговара: „Један је Свет, један Господ Исус Христос...“. Међутим ми нисмо свети у том смислу, но ипак смело приступамо причешћу... С друге стране, знамо, у Новом Завету и у литургијским текстовима светима се називају сви православни хришћани ко није одлучен од цркве за посебно тешке грехове. Како се у том случају односи светост и лично морално савршенство човека?

Пре свега, ако говоримо о појму светости, треба искористити три речи: Један, поједини, сви. Један свет – Исус Христос. Светост припада Богу, само је Он свет по Својој природи. Ми можемо бити свети само кроз суделовање у светости Божијој. Даље, ми говоримо да су светости призвани сви. Када апостол Павле адресује своје посланице свима светим у Риму, у Колошану, и.т.д., он се обраћа хришћанским општинама. Такође и апостол Петар пише о хришћанима као о „светом народу“. У том смислу свети су сви хришћани. На крају ми говоримо о тим светима који су прослављени Црквом и који су унесени у црквени календар. То исто можемо рећи и о свештенству. Само је један Првосвештеник – Исус Христос, како се каже у Посланици Јеврејима. Затим, кроз крштење сви хришћани постају свештеници, како пише апостол Петар, називајући хришћане не само светим народом, него и „царским свештенством“. Даље, свештеници постају поједини – кога је Црква изабрала и поставила на ту службу кроз полагање руку. На тај начин и код светости и свештенства постоје три нивоа.

Позвани смо сви да будемо свети. Зато, ако прилазим Причешћу, нерадим то зато што сам већ свет, него зато што сам грешник, који треба помоћ Божију, која ми се даје кроз Свето Причешће. Разуме се да, поједини људи из разлога учињенога греха немогу примати Причешће. Наравно, Причешће није награда светима, него помоћ грешнима. У појединим житијама налазимо, да поједини свети после причешћа нису дуго приступали поново Светој Чаши, као например света Марија Египћанка. Она се причестила у храму Гроба Господњег, а затим је отишла у пустињу, где многе године није примала Свете Дарове, причестила се тек на крају земаљског живота.

Може ли то бити опште правило?

Наравно, то није опште правило. То је правило за свете, који у току многих година могу живети једним Причешћем. Но ми смо дужни причешћивати се често. Не зато што смо свети, него зато што смо слаби и имамо потребу у помоћи у благодати.

Које место у припреми за причешће заузима морално савршенство? Код нас у Кијеву многи се људи исповедају и причешћују сваке недеље, а бива и то да поједини из њих, пошто су се исповедили уочи Причешћа, ујутро опет траже да се исповедају, зато што су у току вечери и ноћи нечим сагрешили. Или неблагочестивим мислима, жељама срца или другим. Осим тога, многи хришћани сваки пут из недеље у недељу исповедају један те исти грех. Како је могуће давати обећање на исповести да се неће понављати ти „свакидашњи“ греси, ако ја тачно знам да ћу их опет направити?

Сувише чест одлазак на исповест може значити као својеврсно сујеверје. Треба запамтити да је Причешће благодат, а демон не жели да ми примамо благодат. И он тражи било какав начин да нас спречи да се ми причешћујемо. Када се догоди да нас спопадне греховна мисао чак за време Божанствене литургије, треба да се покајемо у себи, пошто је то демонско искушење и да приступимо Причешћу. Благодат која се даје тајном исповести и покајања, врло је важна за свакога од нас. Дужни смо узети на себе одговорност „кретати се својом дионицом“. Не сме се претварати исповест у механичко пребројавање једних те истих греха. Она је потребна бити доста ретком, да постане догађај, стварног отварања свога унутрашњег стања. Сваки дан у вечерњим молитвама ми се молимо за опроштај наших сагрешења. И ако се ми искрено молимо Бог ће нам опростити тај час. Но то не значи да на исповест не треба ићи. Неки наши поступци су препрека причешћу све дотле док их не исповедимо. Обавезни смо се озбиљно односити према покајним молитвама из нашег свакодневног правила. Исповест не треба да буде сувише честа. С више одговорности треба да прилазимо томе питању. Чести одласци на исповест обезвређују је. Треба да схватимо да заиста имамо потребу у томе да, опет и опет исповедамо један те исти грех. Не треба, зато што се греси понављају, избегавати исповест. Једноставно за ноћ ми нећемо постати свети. Потребна нам је борба, непрестани аскетски напор над нама. Но Божија благодат у нама чини промену. Могуће је, ми ју не примећујемо, но она се дешава. Уз помоћ свакодневних напора, благодати Божије, исповести, а пре свега причешћа можемо се кретати напред – смирено и тихо.

Постоји и то да се људи разочаравају у своје напоре, пошто исповедају једно те исто, причешћују се, а никакве промене на боље нема. То се посебно осећа у великим градовима с њиховом сујетом, када човеку не остаје много времена за духовни живот. Посао, дуги кривудави пут у гужви, породичне бриге... Сви не налазе времена чак ни за јутарње и вечерње молитве.

На самом делу ми клирици, а посебно монаси који не требају да се брину о породици и деци, схватамо те услове у којима живе породични хришћани. Људи су принуђени много радити, дуго путовати на посао и кући, а када се врате кући много посла их чека да ураде... Морамо да схватимо те неједноставне услове, у којима живе многи мирјани. Не гледајући на то, сваки хришћанин може наћи бар мало времена увече и ујутро да се помоли пред иконом. Чак пет минута увече и ујутро имају много значаја. Те минуте задају „смер“ целом дану и дубину коју је другачије не могуће достић. Потребно је рећи и о кратким молитвама које је могуће произносити током дана. Можемо се молити и док се туширамо, док путујемо у метроу, возимо кола или стојимо у гужви. Можемо користити кратке молитве на пример, Исусову молитву: „Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме грешног“, или „Слава Теби Господе, слава Теби“, или „Пресвета Богородице спаси нас“ или било коју другу кратку молитву. Тако се можемо молити у чак најзаузетије време, или, на пример, када идемо из једног места у друго. Веома је важно видети, да осим специјално одвојеног времена за молитве пред иконом (које је потребно сваком од нас) постоји могућност слободно молити се и у току дана, на било ком месту. Но ако се хоћемо молити у току дана потребно је изабратаи кратке молитве попут Исусове молитве. Изговарати Исусову молитву можемо увек: када нешто чекамо, када путујемо, ходамо, у току промене задатка на послу итд. Апостол Павле каже: „Молите се непрестано“. Он говори о томе да је то веома тешко, одпочиње се с веома простим: с честим и кратким молитвама у току дана. Помоћу таквих молитава ми можемо испунити сав свој дан присуством Христа - и то је пут према истинској молитви. Тражите Христа свагде. Исусову молитву могу изговарати не само клирици и монаси, него и мирјани који имају породицу и мирске обавезе. Држите Исусову молитву у сваком моменту, осим, када се од вас изискује повишена концентрациона пажња. Можемо објединити време молитве и рада. Учити се таком начину Исусове молитве је врло важно у нашем свакодневном животу. Такође децу учити Исусовој молитви. Они могу с времена на време понављати Исусову молитву још од предшколског узраста, зато што је она кратка и једноставна.

Апостол Павле каже: „Увек се радујте. Непрестано се молите. За све благодарите“. Веома је тешко радовати се свагда и благодарити, када видиш колико је зла у овом свету.

Не заборављајте да је, љубав Христова јача, него било које зло у нашим срцима. Васкрсли Христос је јачи од сваког зла. Верујте да је васкрсли Христос увек са нама и да нам даје Своју благодат.

Превео са руског:

Епископ Герасим

Преузето са сајта горњокарловачке Епархије

[antipa]

цео текст убачен,

Меда.

Прот. Андреј Правдољубов.

КАКО ЧЕСТО СЕ ТРЕБА ПРИЧЕШЋИВАТИ?

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/pravdoljubov.htm

Православни оци, браћо и сестре!

Као одговор на праведне пријекоре многих учесника форума на рачун мноштва започетих тема у вријеме Великог Поста, предлажем (подугачко!) писмо - одговор свога рођеног оца на питање игуманије једног од обновљеног манастира о овој теми.

Молим да ми се опрости ако због неискуства у раду са рачунаром нисам видио да је ова тема већ раније разматрана.

Дакле, ево писма:

_______________________

Свечасна мати игуманијо са сестрама обитељи!

Испуњавајући Вам жељу, пишем Вам о томе шта ја мислим о писмима о. Николаја Генералова о честом причешћивању која сте ми послали.

Мислим да се Ви нећете зачудити томе да се ја према њима односим крајње негативно. Основно што ми се у њима не свиђа - то је кварење у Православној Цркви разрађене праксе говења, тј. усрдног припремања за примање Светих Христових Тајни, које се састоји у пооштравању поста и молитве, у преиспитивању своје савјести и које се завршава Тајанством Исповијести.

О. Николај потпуно исправно уочава да, ма како да се припремаш - нећеш бити достојан ове Велике Светиње, али из тога извлачи лажан закључак - да се због тога не треба ни припремати. Потпуно је јасно да ће Цар, ако пожели да дође у кућу сиромаха, видјети сву његову убогост - и сиромах то схвата. Али он ипак настоји да учини све што је могуће - и да изриба под, и да обрише прашину, да поскида паучину, и да стоњак, макар и изношен и исфлекан, али ипак опран и испеглан, на сто постави. У супротном, он ризикује на навуче на себе гнијев Високога Госта. О томе како се тај гнијев изражава у реалном животу и шта је довело до савремене праксе говења биће говора мало касније. А сада о другим чудним и спорним мислима о. Николаја.

1. Највише смућења, по мени, доноси позивање на праксу Грчке и Атона, гдје је, према његовом свједочењу, распрострањена пракса много чешћег него у Русији, а понегдје и свакодневног, причешћивања.

Мислим да то ипак није толико распрострањена пракса и да она, у сваком случају, не датира одавно. Потврду за ово можемо прочитати у књизи страсног пропагатора причешћивања на свакој литургији проф. протопресвитера Александра Шмемана "Евхаристија, Тајанство Царства" (Имка-Прес, Париз 1984). На 303. страни ове књиге читамо: "У псољедње вријеме у Православној Цркви назире се нека врста евхаристичког препорода, који се првенствено изражава у жељи све већег броја мирјана за што чешћим причешћивањем".

Као што видимо, ово стремљење - по Шмеману - појавило се тек у посљедње вријеме. Да је у Грчкој и на Атону та пракса постојала од раније, он би знао за то, јер Грчка, па чак и Света Гора, живе у истом информационом простору са западним свијетом. О. Шмеман се радује овом "препороду", тим више што га је он, очигледно, својом дјелатношћу, између осталог и цитираном књигом, припремио. За мене је, пак, тај "препород" заправо знак опасности која пријети Цркви. Књига о. Шмемана је извана благочестива, у њој има и здравих мисли, али је у цјелини пуна заблуда и није слободна од хуле. Основна заблуда о. Шмемана јесте његово несхватање идеје личног спасења вјерујућих, па чак и непријатељски однос према њој. Он личном спасењу супротставља општецрквено, показујући тим самим своје неразумијевање природе Цркве.

Јер Син Божији за то се и оваплотио, и био разапет, и васкрсао, и Цркву основао, да би лично мени даровао могућност спасења. Истина, то лично спасење се врши у Цркви и Црквом. Али Црква је средство, а циљ је моје лично сједињење са Христом. "Ево, стојим пред вратима и куцам; ако ко чује глас Мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са Мном" (Откр. 3:20). Обратимо пажњу: не "с њима", него "с њим", одатле слиједи да причешћивање, иако се врши у Цркви, ипак јесте "лични акт благочешћа" (Шмеман, стр. 270). Веома добро је то показао Сам Господ у причи о лози и гранама на њој (Јн. 15:1-8). Јединство грана се састоји само у томе што је свака понаособ привијена уз једно те исто стабло - Христа, а изван Њега оне су раздвојене. Због тога је тако важан лични подвиг припреме за причешћивање Светим Тајнама. Он обезбјеђује поузданост присаједињења гране - вјерујућег човјека - Лози - Христу, а кроз Њега и Његовој Цркви.

Шмеман, пак, то не разумије и одатле потиче његов непријатељски однос према самооцјењивању "достојан - недостојан" (стр. 302), и његово подсмијевање "обавезној исповијести, као некој врсти улазнице-купона за причешће" (исто).

Ја сам се овако детаљно зауставио на погледима о. Шмемана због тога што их сматрам извором погледа о. Николаја Генералова. Међутим, било би довољно цитирати само једну светогрдну реченицу из књиге о. Шмемана, који тврди како се "евхаристичка криза у Цркви... претворила у неко хронично нормативно стање, у неку прикривену "шизофренију"; и та "шизофренија" трује Цркву, поткопава сам темељ црквеног живота" (стр. 10) - да бисмо схватили да он нема право да се назове црквеним учитељем. Али његово учење се интензивно пропагира и, као што видимо, доноси плодове.

Вриједи се замислити: коме то одговара?

2. О. Николај апсолутно истинито причешће назива Хљебом Живота за нашу душу, али из тога извлачи неправилан закључак о неопходности свакодневног причешћивања. Јер причешће се може назвати и лијеком за душу. Али не смијемо због тога прописивати причешће као лијек, нпр. три пута на дан. То није ругање са о. Николајем, то је реалност која се пријетећи надвија над нас. Код мене је на исповијест дошла једна жена и рекла: "Баћушка, мени су благословили да се причешћујем три пута на дан. Како да то организујем?"

Јер, у суштини, управо такав смисао имао ријечи о. Николаја (3. писмо, 2. пасус одозго): "Замислите гладног човјека којем не дају сваког дана да једе хљеб, него га једе само 5-6 пута на годину. Зар може преживјети такав човјек?"

Хтио бих питати о. Николаја: да ли он сматра мртвом преп. Марију Египћанку, која се за 47 година свог подвижничког живота причестила свега два пута - на почетку и на крају подвига? А оца Макарија Оптинског, који се причешћивао по правилу схимника, тј. једном мјесечно? Било би веома страшно када би благодатно дејство причешћивања Светим Тајнама трајало 24 часа. Наш прост народ говори: треба настојати сачувати причешће, тј. што је могуће дуже живјети свето под његовим благодатним дејством.

3. Веома слободно се о. Николај понаша према канонима. Бојим се да их он није ни читао, него да о њима говори из треће руке (надам се да у манастиру или код неког од баћушки има "Књига правила": када бих наводио правила у цјелини, раширио бих и овако предуго писмо). Тако, напримјер, он 9. апостолско правило тумачи као заповијест свим присутним да се причесте, а заправо се њиме прописује само да се литургији присуствује до краја. А из 3. канонског одговора св. Тимотеја Александријског, које дозвољава неким ђавоиманим да се с времена на вријеме причешћују, он некаквим чудом извлачи заповијест о причешћивању сваке недјеље.

Уопште, у "Књизи Правила" има само једно правило које заповиједа причешћивање - то је 8. апостолско, по којем су свештенослужитељи који учествују у служби обавезни да се причесте, или да покажу увјерљиво оправдање за не-причешћивање. Следеће, 9. правило, као што смо видјели, говори о мирјанима: они морају учествовати молитвом у вршењу тајанства, присуствујући тајанству до краја службе. Када би се и њима налагало обавезно причешћивање, због чега би се то одвајало од 8. правила: једноставније би било, у духу о. Шмемана, заповиједити свим учесницима - и свештенослужитељима и мирјанима - да се причешћују Светим Тајнама. Али апостоли (тачније мужеви апостолски који су слиједили апостолску праксу) одвојили су у дјелу причешћивања свештенике од мирјана.

И до дан-данас свештеници се причешћују на свакој литургији коју врше (при чему не морају да посте прије тога нити да се исповиједају), а мирјани се причешћују тек послије темељите припреме. А пракса показује да је посљедње душеспаситељније, и да, ако свештеник није прије рукоположења научио како треба да се припрема за причешће, њему је касније веома тешко да сачува достојно благоговеније према Тајанству Причешћивања. Неки 2. правило Антиохијског Сабора схватају као заповијест причешћивања, али то није тачно. Ово правило не осуђује оне који се уздржавају од причешћа, већ оне који се "одвраћају", другим ријечима, који се гнушају од Светог Причешћа. Конкретан примјер таквог гнушања даје нам 4. правило Гангрског Сабора, које ставља клетву на оне који сматрају да је за њих недопустиво да се причесте од ожењеног свештеника. Сва остала правила која се односе на Причешће, налажу на хришћане једну или другу врсту ограничења у дјелу причешћивања. Тако, напримјер, не смије се причешћивати послије супружничког општења (св. Тимотеј, 5.), жене у стању нечистоте (Дионисије, 2., Тимотеј 7.), послије нечистог сновиђења ако си му сам дао повод (Дионисије 4., Тимотеј 12.), ако си попио воду прије причешћивања, осим ако си је нехотице, испирајући уста, прогутао (Тимотеј, 16), и тд. Онај који се припрема за причешће мора да се уздржава од весеља (такав је смисао 66. правила 6. Васељенског Сабора). Нарочито мјесто у правилима заузимају забране причешћивања на многе године онима који су пали у тешке гријехе (Василије Велики, 56 и даље). Ова правила садрже сложену покајничку праксу: ...да буде двадесет година без причешћа Светим Тајнама... четири године он мора да плаче, стојећи изван врата молитвеног храма... Послије четири године да буде примљен међу оне који слушају Писмо... Седам година да буде са онима који се клањајући моле... Четири године само да стоји са вјернима, али да не буде удостојен Причешћа. Када испуни ово, нека се причести Светим Тајнама (Василије Велики, 56.).

Оваква сложена покајничка пракса постојала је прилично дуго, али је сво вријеме изазивала сумње у своју корисност, што се одразило у 106. правилу 6. Васељенског Сабора, који позива духовника да налаже епитимију у сразмјери са стањем покајника. Практично испуњавање овог правила је довело до изласка из употребе покајничке праксе св. Василија Великог.

Ја сам направио ову повећу екскурзију по канонским правилима са циљем да покажем како успостављање савремене праксе причешћивања није било нимало једноставно, колико много иза ње стоји духовног опита многих покољења јерарха и других духоносних мужева, те како непромишљено поступају они који јуре за сваким новим вјетром учења. Јер сви ови новитети нису случајни. Сатана мрзи средњи пут благочешћа који је установљен у нашој Цркви под утицајем Св. Отаца и подвижника благочешћа. Због тога "Држи што имаш, да нико не узме вијенца твога" (Откр. 3:11).

4. Сада је вријеме да се испуни обећање: да се покаже како је гнијев Божији побудио Цркву да почне разраду правила говења. Први хришћани, опонашајући апостоле, причешћивали су се на свакој литургији, која се обично вршила недјељним даном (Дј. Ап. 20:7). Како је при томе текло богослужење - не знамо. Знамо само да се са литургијом обично спајала такозвана агапа, тј. вечера љубави, чији је смисао био у масовном добром дјелу: на ову вечеру богати су доносили скупу и укусну храну и јели је заједно са сиромашним. Мислим да се у то вријеме није захтијевала нека посебна припрема за причешће - а ево због чега. Апостоле је први пут причестио Сам Христос на Тајној Вечери, послије које су истог часа почела Његова страдања. Успоменом на то дуго је живјела апостолска општина. То јест, оно високо стање душе, које ми - а и то само дјелимично! - достижемо трудовима и подвизима Великог Поста и која преживљавамо у Страсној Седмици, било је константно стање апостола и њихових сљедбеника, тим прије што је и њих чекао мученички подвиг. Они су се сасвим отргнули од реалија свакодневног живота, продавали су своја имања и дијелили сиротињи (Дјела Ап. 4:32-27), стално су пребивали у молитви и мољењу (Дјела 1:14) и у учењу Апостола (Дјела Ап. 2:42) и, причешћујући се, примали храну у весељу и простоти срца (Дјела Ап. 2:46).

Али потом су почела спотицања, јер тако високо расположење душе није било свима достижно. О једном од таквих спотицања свједочи нам ап. Павле. Молим Вас - са ове тачке гледишта - пажљиво прочитати 11. главу 1. Посланице Коринћанима, од 17. стиха до краја[1]. Као што се види из 21. стиха, богатим је почело да буде жао да дијеле своју храну са сиромашним, и журили су да је поједу сами. То јест - огањ љубави према ближњим се угасио. А из даљих напомена о страдањима Спаситеља (тј. настојања да се вјерујући уведу у дух Страсне Седмице - види стихове од 23. до 26.) види се да и огањ љубави према Христу само што се није угасио. И овдје ап. Павле изговара ријечи које су послужиле као темељ свог даљег рада Цркве на разради правила припреме за Причешћивање. "Који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив Тијелу и Крви Господњој. Али човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тијела Господњег (1 Кор. 11:27-29).

Осуда о којој говори апостол је вјечна, али постоје и тренутне посљедице: "Зато су многи међу вама слаби и болесни, и доста их умире" (1 Кор. 11:30).

Овај ред из Апостола неочекивано је илустрован догађајем из савременог живота. Мислим на чланак "Чашом се држи свијет", објављен у новини "Православна Москва" (бр. 39-42, децембар 1998. г.). Уз 100-годишњицу рођења архимандрита Тавриона (Батозског). Чланак је написан у похвалу о. Тавриону, али мени он објашњава због чега га је у своје вријеме братија Глинске Пустиње молила да се удаљи из манастира (Види: схиарх. Јован Маслов, "Глинска Пустиња", изд. Моск. Патр. 1994., стр. 513-514).

У Глинској пустињи његова обновљеничка дјелатност још се није била толико разгранала, а оно што је о њему речено у "Православној Москви", о томе шта је он правио од литургије и евхаристичког канона - ужасава, тако да је о. Георгија Кочетков у праву што сматра о. Тавриона својим духовним оцем и инспиратором. Баш тако!

У том чланку се говори ово: "Многи који су боравили у обитељи (код о. Тавриона - прот. В.П.) пожељели су да и у свијету тако живе, не схватајући да се за то треба много потрудити, а није ни дано свима. Кратко вријеме је постојао кружок младих људи који су одлучили да се у свијету причешћују свакодневно. Добили су такву могућност, договорили се са свештеником којег су познавали. Убрзо су на њих наишла тешка искушења, каква нису очекивали. Сви су се разбољели, а њихов вођа је сишао са ума и завршио у болници. Разишли су се на разне стране, један се чак одрекао од Христа" (4. ред одоздо). Као што видимо, до коринтских смртних случајева није дошло, али слика је, све у свему, јако слична.

Апостол Павле захтијева од хришћанина самоиспитивање "Нека испитује себе човјек") и отклањање онога што нас чини недостојним причешћивања Светим Тајнама. Шта конкретно треба уклонити - није рекао (Мада је вјероватно остало рекао усмено. Сјећате се: "остало уредићу кад дођем"). Али то је постала брига Цркве и њених предстојатеља. Не дотичући се осталог, говорићемо о томе - како често је препоручивано да се причешћује. Као што смо видјели из Књига Правила, постојала је устаљена пракса честог причешћивања. Она је долазила до крајности. Тако нпр. Свети Дарови су се давали на руке мирјанима, они су их чували код куће (као што ми то радимо са антидором и просфором) и, када су сматрали да је потребно, причешћивали се. Штавише, појавила се пракса гурања честице Светих Дарова у уста умрлом. Прву праксу прилично мекано покушава да ограничи 58. правило 6. Васељенског Сабора, али зато 38. правило истог Сабора одлучно забрањује другу - стављања Светих Дарова у уста умрлим.

Као што смо видјели раније, паралелно пракси честог причешћивања постојала је пракса одлучивања од причешћа на годину, двије, седам, десет, петнаест и двадесет година, некад и на сав живот. Она је постепено слабила и на крају нестала.

Али мало је примјетно да је постојала и трећа, средња пракса, пракса прилично ријетког причешћивања. А постојала је она већ и у вријеме св. Василија Великог. То се види из његовог 34. правила о жени која је преварила мужа и тајно се покајала. Њој се забрањује причешћивање на сав рок који је прописан за прељубу. Али у цркви она треба да стоји - не са онима који се кају, него са вјерним, тј. са онима који имају право да се причесте. Зато да не би њен муже сазнао за њен гријех и убио је.

Ако би се сви вјерни, или њихов највећи дио, причешћивали на свакој литургији - како би се она могла сакрити међу њима? Одавде је јасно да се већина оних који су стајали на литургији и молили се - није причешћивала, већ су се причешћивали смо они који су се за тај дан припремили.

И ето ова пракса је и издржала испитање времена, прешла из Византије у Руску Цркву и овдје добила законодавно оформљење у Православном Исповиједању и у катехизису светитеља Филарета Московског (питање 340. - како често се треба причешћивати Св. Тајанствима). "Древни хришћани су се причешћивали сваке недјеље; али данас само мали број људи има такву чистоту живота, да би увијек били спремни да приступе тако великом Тајанству. Црква материнским гласом говори чедима својим која стреме ка благоговејном животу да се исповиједају пред духовним оцем и причесте Тијела и Крви Христове - четири пута на годину или једном мјесечно, а свима обавезно барем једном у години" (види: Православно исповедание, ч. 1, вопрос 90).

Ово правило припада Синодалном периоду историје наше Цркве, у којем је она - без обзире на не потпуно повољне услове својег постојања - васпитала мноштво светих: светитеље-чудотворце, какви су били Теодосије Черниговски и Јосиф Белгородски; преподобне, какви су били Серафим Саровски и Амвросије Оптински; праведне, попут Јована Кронштатског и Блажене Ксеније; учитеље Цркве - Филарета, Игњатија, Теофана - и као завршницу Сабор велики веома - Сабор Новомученика и Исповиједника Руских, чији број, према посљедњим званичним подацима, надвисује број свих светих за сво вријеме постојања Православне Цркве. Ово представља најауторитетнију потврду дјелотворности Филаретовог правила о томе како често се треба причешћивати.

Већ у наше вријеме, када су се појавиле нејасноће у овом питању, наши свештеници су мене послали код духовника Глинске Пустиње о. Серафима (Романцова) који је живио у Сухумију. Питао сам га колико често се треба причешћивати. Он је одговорио: "Наши схимници су се причешћивали једном мјесечно - чешће не треба!". Исто то говори и његов друг и сатајник, схиархимандрит Андроник (Лукаш): "Они који се причешћују сваки дан - то су људи у прелести. То није потребно, то је од лукавог. Причешћивати се треба само једном на мјесец. Неопходно је припремити се за Причешће, отсијецати своју вољу, да би Причешће било на спасење а не на осуду. Сваки дан се може причешћивати схимник, болесни монах, свештеник" (схиарх. Јован Маслов "Глинска Пустиња", изд. Моск.Патр. М. 1994. стр. 467).

А данас старац архим. Јован (Крестјанкин) нас упућује на свт. Теофана.

Он је издао зборник "Настольная книга для монашествующих и мирян" (Псково-Печерски манастир, 1998), гдје је сакупио поуке разних лица високог духовног живота, и у предговору за њу пише:

"Питања, упућених мени као пастиру, било је много, а ни као пастиру-монаху их није било мање. Одговори, које сам налазио у дјелима Отаца, провјеравани су мојим дугим монашким животом, у времену, на личном опиту и на опиту других. И сада, као мрвице живог искуства, хоћу да оставим овај зборник у завјет и назидање и практично руководство монасима и у наук мирјанима: свима у чијем срцу ће се угријати љубав према тајанственом монашком житију у Богу" (стр. 3).

О. Јован је у овој књизи навео писмо свт. Теофана које је написао некој монахињи три недјеље пред своју кончину. Овако гласи:

"Милост Божија нека буде са Вама!

Након што сте се одлучили да говите за овај пост, закључили сте да сте незадовољни својим говењем, иако волите да говите и жељели бисте да чешће вршите ово дјело благочешћа хришћанскога. Али пошто нисте указали због чега нисте задовољни својим говењем, не могу Вам о томе ништа ни рећи... само ћу додати: настојте да говење доведете до тога да Вас задовољи. Можете питати свог духовника - како да поправите своје говење. Што се тиче оног "чешће", не треба учешћивати, због тога што та учесталост одузима велики дио благоговенија према овом највећем дјелу... мислим на говење и причешћивање.

Ја сам, чини ми се, Вама писао да је довољно говјети и причестити се за сваки велики пост од четири. А у постове пред Пасхом и Рождеством по два пута... А више од тога не тражите..." (стр. 341-342).

А о томе како се припремати за причешће, вјероватно је боље од свих рекао свт. Теофан у књизи "Шта је то духовни живот..." ријечима: "Слава Теби, Господе, ево и пост дође..." А детаљније и темељитије у књизи "Пут ка спасењу" (4. тачка 3. одјељка "Благодатна средства васпитања и укрепљења духовног живота").

Драге матушке! Шта сам могао, ја сам скупио за Вас. А практично остварење мора бити у рукама власти свештеночаластва, матере игуманије и Ваших духовних отаца и мајки.

Опростите и помолите се за мене и моју породицу!

Недостојни прот. Владимир Правдољубов.

17 (4) фебруара 1999. године.

_______________________

Да нисам имао ово писмо, никада оволико не бих написао.

Не љутите се ако се не појавим ускоро. "План је премашен" по обиму још од раније.

Обећавам вам да ћу интересантне поруке на ову тему показати оцу Владимиру.

прот. Андреј Правдољубов.

   

НАПОМЕНЕ:

  1. "17. А ово заповиједајући не хвалим вас, јер се не сакупљате на боље него на горе. 18. Јер прије свега, кад се сакупљате у Цркву, чујем да постоје подјеле међу вама, и нешто од тога вјерујем. 19. Јер треба и подвајања међу вама да буде, да се покаже који су постојани међу вама. 20. Кад се, дакле, сакупљате на једно мјесто, не једе се вечера Господња; 21. Јер свако своју вечеру прије других једе, те један гладује а други се опија. 22. Зар немате кућа да једете и пијете? Или презирете Цркву Божију? Шта да вам кажем? Хоћу ли вас зато похвалити? Не похваљујем. 23. Јер ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус оне ноћи кад бјеше предан, узе хљеб. 24. И захваливши преломи и рече: Узмите, једите, ово је тијело Моје, које се за вас ломи; ово чините у Мој спомен. 25. Исто тако и чашу, по вечери, говорећи: Ова је чаша Нови Завјет у Мојој крви; ово чините, кад год пијете, у Мој спомен. 26. Јер кад год једете овај хљеб и ову чашу пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође. 27. Тако који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив тијелу и крви Господњој. 28. Али човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије. 29. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега. 30. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире. 31. Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени. 32. А кад нам суди Господ, кара нас, да не будемо осуђени са свијетом. 33. Стога, браћо моја, кад се састајете да једете, ишчекујте један другога. 34. Ако ли је неко гладан, нека једе код куће, да се на осуду не састајете. А остало уредићу кад дођем." (1 Кор. 11:17-34).