Свето причешће

[JESSY]

Врхунац свега сачињава Свето Причешће - Свето Причешће којим се сваки од нас причешћује, киме? Самим Господом Христом! Јер у Светом Причешћу сваки хришћанин прима васцелог Бога, прима чудесног Господа Христа, прима сву Његову Вечну Истину, сву Његову Вечну Правду, прима сав Његов Вечни Живот.
Кад се причестиш, брате и сестро, пази како ћеш живети од тога дана и надаље. Примио си Господа Христа, ти кроз Свето Причешће постајеш Богоносац, постајеш Христоносац, постајеш прави човек. Уствари, Господ у твојој души, гле Он скида сав мрак са ње, Он изгони сваки грех из ње. Зато се потруди да се грех више не врати у твоју душу. Он очисти сву душу твоју и она заблиста божанском лепотом, оном лепотом којом је Бог украсио створивши је као слику Своју, као Слику Божанску.
преп. Јустин Нови Ћелијски

[JESSY]

Треба да имамо на уму да страхопоштовање пред тајном Светог Причешћа не треба да прерасте у неувереност, тугу и мрзовољу, што у нашој души може да изазове сумњу у неопходност причешћа. Преподобни Јефрем Сиријски је писао: „Бојим се да се причестим као недостојан, али још више се бојим да останем без причешћа да не бих погинуо“

Једном је нека жена исповедила једном сада већ почившем епископу да је непрекидно увиђала своју недостојност и да зато није смела да приступа светој Чаши, а кад је и приступала, мучила се. Епископ је тој жени рекао:

- Кад сматрате себе недостојном управо тада и приступајте, а кад сматрате себе „достојном“ тада ми то реците и ја вам нећу допустити да се причестите.

Разуме се, пред причешће не треба без разлога да духовно мучимо себе. Ако имамо дубоки осећај сопствене недостојности, онда са надом на милост Божију можемо да приступамо причешћу без икаквих душевних мука. Преподобни Серафим Саровски је говорио: „Благодат коју дарује причешће тако је велика да ће човек, ма колико био недостојан и грешан и макар био од главе до пете покривен ранама грехова, само ако Господу, Који све нас искупљује, приступи са смиреном свешћу о својој великој грешности, бити очишћен благодаћу Христовом, да ће све више светлети и сасвим се просветлити, и спашће се“.

Један од послушника Саровског манастира исповедио се пред причешће, али ипак није решио да се причести. Налазећи се у олтару за време служења Литургије, мислио је: „Због своје недостојности, по суду Божијем бићу сажежен огњем или жив прогутан од земље, чим приступим Чаши“. Тако је размишљао у присуству преподобног Серафима Саровског. Прозревши мисли послушника, свети га је позвао и рекао:

- Ако бисмо океан испунили нашим сузама, ни тада не бисмо могли да задовољимо Господа за то што Он бесплатно дарује, хранећи нас Својим Пречистим Телом и Крвљу, који нас умивају, очишћују, оживљавају и васкрсавају. Дакле, приступи без сумње и не смућуј се: само веруј да су то истинско Тело и Крв Господа нашег Исуса Христа који се дају за исцељење свих наших грехова….

 

Старац Јосиф Исихаста

 

Пријатељ Божији

[lab_man]

Nešto najsvetije što nam je Gospod ostavio...

[Драган άσημος :)]

Зашто би било чудно да хлеб и вино постану Тело и Крв Христова и да у њима почива Христос, као душа у телу? Зашто би било чудно да се и ђаво гнезди у малој клици (у срцу) младенца, да заједно са рашћењем тела јача и да потом са њим долази на свет, скривен у срцу као у гнезду? О, како нам се бескрајна доброта и премудрост Господња открива у даровању Пречистих Тајни Тела и Крви Његове, тј. што их Хришћанин прима у своје срце, где [може да] се гнезди ђаво (који има моћ греха и смрти Јев.2,14), као противотров, а ради даривања светости и живота, ради прогоњења греха и смрти. Несумњиво је да се у нашем срцу често гнезди ђаво и сваки грех. Ван сумње је и да се у наша срца усељава Христос Животодавац, тј. Светиња наша. Већи је Господ од ђавола. Ђаво живи и делује у нашим срцима кроз разне привезаности за земаљске предмете. Утолико пре улази у срца наша Христос кроз веру и покајање. Оно је и створено да буде храм Божији. Како да Христос не улази у наше срце управо кроз Тело и Крв своју, саобразно нашој духовности и уједно телесности? Осим тога, уколико ђаво може да даје дух и реч лику звери (Отк.13,15), како Христос неће моћи да се усели у хлеб и вино и да их претвори, усвојивши их потпуно као своје Тело и Крв?

 

Св. Јован Кронштатски

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ

[Драган άσημος :)]

Причешћујући се са вером и без сумње Животворним Тајнама ја се на опипљив начин поучавам свудаприсутности Христовој. На какав начин? У свакој честици Тела и у свакој капи Крви ја примам свецелог Христа. Ја очима срца видим да је Он у исто време сав у свим честицама и капима, ма колико много да их има. На исти начин је Господ у сваком храму, у Светим Тајнама и у свакој најмањој честици. С обзиром да се православни храмови налазе по свој земљи, Господ по свој земљи не присуствује само Божанством, већ и душом и телом својим, свуда се сав недељиво дајући верним и у њима производећи слатке плодове: очишћење од грехова, освећење душа и тела хришћанских, праведност, мир и радост у Духу Светом, сједињујући све са собом, са Оцем и са својим Духом Светим. Осим тога, ја знам да се Он и кроз усрдну молитву усељава у душе верних са Оцем и Духом својим Светим. Будући присутан у свом вештаственом свету, који оживљава и у целини и у сваком његовом делу, Господ је утолико више присутан у људима, нарочито Хришћанима, живећи у њима: Или не познајете себе да је Исус Христос у вама(2.Кор.13,5). Или не знате да је тело ваше храм Светога Духа који је у вама (1.Кор.6,19).

 

Св. Јован Кронштатски

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ

[Драган άσημος :)]

Причешће је у ствари енергетско јело и пиће.

Хљеб и вино, који постају тијело и крв, носиоци су Божанске енергије, као што је Исус Христос, док је земљом ходио, имао пуноћу благодати-Божанске енергије.

 

Питање је колико те енергије Божије остаје у нама, колико смо ми носиоци те енергије?

[мирођија]

...
Данас човек често сам расуђује да ли је достојан или није да се причести, да ли је расположен или није да приђе чаши, да учествује у Литургији како приличи сваком хришћанину или да туристички посматра лепе иконе и фреске и слуша појање. Замислите да сте позвани на свечани ручак на коме су постављена најлепша јестива и да у току ручка једе само домаћин, а да остали побожно гледају у предложену храну, а да потом сви заблагодаре Богу што их је наситио земаљских дарова и захвале домаћину на лепој вечери. Литургија на којој се нико не причешћује највише ми личи на ову сцену и искрено речено боље је и не ићи на Литургију ако по својој вољи и најчешће духовној заблуди нећемо да приђемо Св. Тајнама. У чему је проблем? Грешни смо, па приђимо са покајањем лекару. Нисмо се спремили? А шта је припрема за причешће него цео наш живот у коме се боримо да не повређујемо Бога и ближње и боримо се са својим страстима. Нисмо прочитали молитве пред причешће? Те молитве су важне али да у нама развију дух покајања и свести о томе шта примамо, а не саме по себи. Зато и постоје. Ако некада не стигнемо да их прочитамо помолимо се у срцу Богу и опростимо ближњима. То ће бити јаче од често расејаног и ужурбаног формалног читања правила пред причешће.  ...

 

  Отац Сава Јањић
 

[Драган άσημος :)]

Причешће је у ствари енергетско јело и пиће.

Хљеб и вино, који постају тијело и крв, носиоци су Божанске енергије, као што је Исус Христос, док је земљом ходио, имао пуноћу благодати-Божанске енергије.

 

Питање је колико те енергије Божије остаје у нама, колико смо ми носиоци те енергије?

Ми православни имамо хришћански изграђено осећање личне одговорности: ја лично сам крив што је у свету лоше, да сам се ја боље, достојније причестио, у мени би остале све енергије Божанства, остале би у мени и зрачиле би све шире, концентрично на цео свет. Разне утопије и лажне идеологије тумаче овако: увек је неко други крив што ми нисмо срећни, тачније речено, Ја сам непогрешив. Папа у малом... Епископ Данило Крстић

[Volim_Sina_Bozjeg]

Причешће је у ствари енергетско јело и пиће.

Хљеб и вино, који постају тијело и крв, носиоци су Божанске енергије, као што је Исус Христос, док је земљом ходио, имао пуноћу благодати-Божанске енергије.

 

Питање је колико те енергије Божије остаје у нама, колико смо ми носиоци те енергије?

Божанска енергија је сами Бог.

[JESSY]

Изузетно важно и неопходно за спасење душе свакога Хришћанина је причешће Светим Христовим Тајнама, и то што чешће то боље! Смућивати се због своје недостојности и због тога се уклањати од причешћа Св. Тајнама грехота је.

Када бисмо ми и океан испунили сузама својим, ни тада не бисмо могли да се одужимо Господу за оно што на нас излива бесплатно.

Благодат која нам се даје кроз Свето Причешће тако је велика да би се човек, када би био и још толико недостојан и грешан, очистио и обновио, ако само са смирењем и свешћу о својој грешности приступа Господу.

Ко се причешћује тај ће се свугде спасти, а онај ко се не причешћује - не верујем.

И када бих на коленима морао да се вучем до цркве, ја бих то чинио - само да не останем без Светог Причешћа.

Једној удовици, која је страшно туговала због тога што јој се супруг пред смрт није исповедио и причестио, о. Серафим је рекао за утеху: "Не тугуј због тога, радости моја, не мисли да ће због тога душа његова погинути! Бог само може да суди кога ће чиме да награди или казни. Покаткад бива овако: овде на земљи човек се причешћује, а Господу, у суштини остаје непричешћен; други, пак, жели да се причести, али се због нечега његова жеља не испуни - такав се на невидљив начин удостојава Светог Причешћа преко Анђела Божијег!"

 

св Серафим Саровски

[JESSY]

Приступајући светој Чаши, причасник треба да прекрсти руке на прсима, јасно изговори своје име и широко отвори уста. Како је саветовао преподобни Амвросије Оптински, малу частицу Светих Дарова треба уцело прогутати. Ако је частица велика, може се пажљиво раздробити зубима. Након што ђакон или црквенослужитељ отре усне убрусом, причасник треба да целива доњу ивицу чаше. У близини чаше не треба да се крсти нити да се чине поклони.

Обичај је да се после причешћа пије "теплота" - млака вода помешана са вином. Овом "теплотом" треба исплакнути уста да у њима не би остале частице Христовог Тела, а затим је прогутати [руски обичај].

Кад се причасник удаљава од Чаше и упућује према сточићу са "теплотом", не треба да се клања пред иконама нити да их целива. Такође, на дан причешћа не треба да приклања колена или да чини земне поклоне. Земни поклони су израз покајне жалости због грехова, а причасник треба да пребива у духовној радости и да славослови Бога. После причешћа Светим Тајнама треба да заблагодари Господу и да у храму пажљиво одслуша или код куће прочита молитве после светог причешћа. Неки Хришћани не придају велики значај овим молитвама. Да ли су у праву?

Митрополит Венијамин (Федченков) писао је да је знао једног благочестивог свештенослужитеља који је сматрао да је узрок многих искушења нечитање или ужурбано и површно читање правила после Светог Причешћа. На свом искуству он је доживљавао да га у том случају Божанска благодат коју је добио у Тајни напушта, а да искушења наваљују на њега.

Господ је човекољубив, али ми не треба и не можемо да Га некажњено вређамо својим занемаривањем, не сматрајући за потребно чак ни да заблагодаримо за неизрециву милост према нама.

Један од парохијана храма у коме служим испричао ми је случај који се догодио с његовим рођаком, слугом Божијим Василијем. Тај човек има врло дубоку веру и труди се да води благочестив живот. Сваке године он се причешћује седамнаест пута. Ипак, уза све његово усрђе за спасење своје душе, Василије није придавао велики значај читању благодарних молитава после причешћа. Наравно, он је свагда благодарио Богу, али је сматрао да је довољно да, кад дође кући, изговори пред иконама само: "Слава Теби, Боже, слава Теби!"

Једном је после причешћа Василије радосно расположен дошао кући, стао пред киот (одвојено направљени, по могућности украшени рамови или места за смештање светих икона) и, по обичају, од свег срца изговорио: "Слава Теби, Боже, слава Теби!" И одједном се зачуо строг заповеднички глас: "Зашто не читаш благодарствене молитве после причешћа?!" Василије се тако уплашио да је задрхтао целим телом. Од тада после примања Светих Тајни он свагда неизоставно чита предвиђене молитве.

Можемо ли својим речима да благодаримо Господу? Наравно, можемо од сувишка срца својим молитвословљима да благодаримо Господу за Његову милост према нама грешнима. Али при том не треба да пропуштамо читање молитвеног правила које нам је Црква одредила.

"Од самог тренутка причешћа Светим Христовим Тајнама, - поучавао је преподобни Никон Оптински, - док их не прогутате, треба да пазите да их не испљунете. Из страха Божијег неки се старају да се уздржавају пљувања током целог тог дана, иако о томе нигде није указано, и у томе нема греха". О овом питању старац јеросхимонах Сампсон строже је судио. Једном су га упитали:

Каткад на дан причешћа случајно пљунемо. Је ли то грех? Не треба то чинити, - одговорио је старац Сампсон. - Обавезно треба прикупити [испљунуто]. А ако је неко испљунуо у марамицу, онда је треба прати одвојено. Кроз причасника се освећују сви предмети, укључујући и одећу, па и келију.

У погледу једења хране после причешћа поучне су речи митрополита Венијамина (Федченкова): "Између осталог, запажена је врло необична и карактеристична појава: после причешћа нисмо гладни "масног", него нечег "лаганијег", поснијег.

Овде се испољава инстинктивна физичка "свест" о неслагању "телесног" са духовним стањем у које је и тело уведено заједничењем са Богом, Господом Исусом Христом и Светим Духом. Познавао сам човека који на дан причешћа скоро уопште ништа није јео, осим што је пио обичан чај.

И обрнуто, када се човек наједе масних јела или уопште преједе се после причешћа, може одмах да запази како у њему нестаје све оно светло, танано и духовно што је непосредно пре тога јасно осећао. Несродне стихије не могу да буду заједно.

Међутим, у пракси ми тако често поступамо управо супротно и искуству и савести: после причешћа не знамо за меру у храни и пићу. И због тога губимо и "телесну" и "духовну" благодат Причешћа"[3].

Душа и тело човека који је примио Тело и Крв Господа испуњени су Божанском благодаћу коју треба пажљиво чувати. Ова благодат посећује не само самог причасника, него и простор око њега. Понекад се по промислу Божијем људи удостојавају да својим телесним чулима осете благодат која исходи од причасника.

Једном се старац Гаврило (Зирјанов), будући болестан, причестио Светим Даровима. После причешћа навратио је у његову келију монах отац Епифаније. Осетивши миомирис у соби, он се обратио келејнику:

- Чиме си намирисао старца? Боже мој, вероватно су то неки скупоцени мириси? Како лепо мирише...

Ускоро је оцу Гаврилу навратио у посету још један монах - отац Авенир. Он је такође осетио необичан миомирис у соби и поставио слично питање келејнику: где и по којој цени су купљени тако дивни мириси? Међутим, ни старац Гаврило ни његов келејник нису користили мирисе. "Ја сам, - сећао се касније старац Гаврило, - лежао исцрпљен, као онај човек који је запао међу разбојнике. Али био сам причасник Христовог Животворног Тела и Крви; и ево: Дух оживљује! и сви ми осећамо Његов миомирис чулом мириса. Он као јеванђелски Самарјанин уљем и вином Своје благодати залива ране човека запалог међу разбојнике".

После причешћа треба да се са нарочитом брижљивошћу старамо о томе да Господ, Који је ушао у наша срца, не буде ожалошћен неким сагрешењем. По речи схиигумана Саве: "После смрти бићемо много испитивани и мучени ако не чувамо благодат Светога Духа. Ако се деси да се на дан причешћа раздражимо, озлоједимо или осудимо неког, онда треба да се трудимо да ту мрљу у души очистимо покајањем. Најбоље је провести тај дан у ћутању и молитви или у читању Светог Писма и поука Светих Отаца, јер је душа у то време нарочито пријемчива за добро и чудесне јеванђељске речи пашће у дубину срца".

Ако смо се удостојили да по милости Божијој за време причешћа добијемо благодатне дарове, потребно је да их чувамо, строго надзирући покрете свога срца, помисли ума и коришћење телесних чула. Преподобни Алексије Зосимовски говорио је: "Плодови Светог Причешћа делују ако не вређамо светињу. Ако је вређамо, онда ће она на сам дан причешћа престати да делује. А чиме вређамо светињу? Видом, слухом и другим чулима; многим говорењем и осуђивањем. Зато на дан причешћа треба да уздржавамо првенствено чуло вида и да више ћутимо и држимо језик за зубима".

Познати грчки духовни писац архимандрит Херувим (†1979) у данима своје младости неко време је живео на Атону под духовним руковођењем једног од светогорских стараца. Једном је тај старац позвао у своју каливију (колиба, посебна грађевина са окућницом, намењена за живљење мањег броја монаха) неколико атонских подвижника на празнично богослужење. Свеноћно бдење и Литургија трајали су целу ноћ. У зору монаси су се причестили. Отац Херувим је био потресен пламеном молитвом праведника, горењем њиховог духа и обиљем суза које су текле из њихових очију.

Чим се Литургија завршила, отац Херувим је отрчао да скува кафу за учеснике богослужења. Али, није ни стигао да запали ватру, а сви су већ отишли. Тада је отац Херувим упитао свог старца: "Зашто су оци отишли не попивши кафу?"

- Могу ли они после овог свеноћног бдења да седну да пију кафу? Они су примили у себе Христа, многоцени Бисер, и одмах отишли да у разговорима не би губили оно што су им подарили свеноћно бдење и Литургија, - одговорио је старац.

Треба истаћи да многи атонски подвижници после причешћа проводе време у молитвеној будности. Једном су по завршетку богослужења послушници предложили старцу Гаврилу Пустињаку да легне да се одмори. Одговарајући старац је рекао:

- Не! Не треба да спавамо после Божанствене Литургије и Божанственог Причешћа, јер смо примили у себе Пречисте Христове Тајне и заједнички непријатељ, ђаво, не сме да нас затекне заспале да нас не би кушао, скрнавио наше тело и душу и уносио у нас нечисте помисли и штетне похоте, од којих ишчезава благодат Божија која је ушла у нас са Божанственим причешћем.

"Примећено је, - писао је митрополит Венијамин (Федченков), - да ако причасник убрзо после причешћа легне да спава (нарочито после заситног ручка), кад се пробуди не осећа више благодат. Као да се празник за њега већ завршио. И то је разумљиво: преданост сну сведочи о небрижљивости према небеском Госту, Господу и Владики света; и благодат се удаљава од немарног учесника Царске вечере. Боље је да то време проводимо у читању и размишљању, па чак и у пажљивој шетњи. Имао сам прилике да то посматрам међу монасима. А у свету људи могу да посете болесника, да чине неком добро или да уживају у благочестивом дружењу са браћом или да оду на гробље својим упокојенима".

Преподобни Нектарије Оптински саветовао је својим духовним чедима да после причешћа не журе да обављају било какве послове, него "да дају себи олакшицу до половине дана, да читају Свето Писмо и пребивају у молитви и благодарењу Господу".

Уопштимо све горе наведено. Дакле, како треба да се понашамо после причешћа?

    1. Треба да пребивамо у размишљању о томе какав страшан у својој величини дар смо добили. Треба да благодаримо за то Господу и да будемо духовно трезвени, да ничим не повредимо Божанску благодат коју смо се удостојили да добијемо у Тајни Евхаристије.
    2. Имајући у себи Самог Господа, треба да искористимо време после причешћа за продубљивање нашег духовног живота, стицање врлина и борбу са страстима и греховним навикама.
    3. Господ који обитава у нама неизмерно појачава нашу духовну снагу. Зато је период времена који следи после примања Светих Дарова - драгоцен. Треба да га високо ценимо и неопходно је да га разумно искористимо.

   

ПРОТОЈЕРЕЈ ВЈАЧЕСЛАВ ТУЛУПОВ

[Дијана.]

Moraces na licu mjesta da pitas svestenika, pa kako kaze.

Druga opcija je da das prednost svojoj potrebi i da prosto pridjes...

ja kad god sam pitala, takodje osjecajuci bolnu potrebu, odbili su govoreci da se strpim; nikad se nisam usudila da pridjem bez pitanja ili nakon takvog odgovora.

[makikiss]

Хвала Дијана,

некако сам и очекивала такав одговор..

Ипак,и даље сам у недоумици шта радити..Први пут ми се овако потрефило..бзвз..

[Дијана.]

ja gotovo nijedan Vaskrs ni Bozic ne mogu da se pricestim zbog toga.. ali ta pricesca na veliki praznik su gotovo ritualna; gore je kad ti bas treba, mimo toga.. ali zaista osjecam jako one rijeci 'da mi ne bude na sud i osudu'.. pa nekad treba valjda vjezbati i trpljenje, sta znam.. kao i mnoge druge stvari u crkvi -nije fer mozda, ali je gordost i samovolja gora..

[Срђан Шијакињић]

Здраво, Потребан ми је одговор на једно питање које се већ вероватно постављало,мој духовник је врло заузет да бих га сад узнемиравала овим питањем,а стварно немам времена да сад претражујем форум. Питање је у вези причешћа код жена. Наиме,цео овај пост сам  постила по типику и примпремала се за причешће за сутра,евентуално на дан Васкрса,и сад схватим да сам добила менструацију доста раније. Шта сад да радим,а стварно имам потребу за причешћем.. Да ли ми је једина опција да се надам да ће проћи до уторка,па да се причестим на Васкршњи уторак? А наредну службу не могу да сачекам,јер се одмах након празника враћам назад(не живим у Србији),а тамо се не исповедам и не причешћујем. Хвала пуно унапред на одговору. Поздрав

 

BESEDA NA VASKRS

 Sveti Jovan Zlatoust

Ako je ko pobožan i bogoljubiv, neka se naslađuje ovim divnim i svetlim slavljem. Ako je ko blagorazuman sluga, neka radujući se uđe u radost Gospoda svoga. Ako se ko namučioposteći se, neka sada primi platu. Ako je ko od prvog časa radio, neka danas primi pravedni dug. Ako je ko došao posle trećega časa, neka praznuje sa zahvalnošću. Ako je ko stigao posle šestoga časa, neka nimalo ne sumnja, jer ničim neće biti oštećen. Ako je ko propustio i deveti čas, neka pristupi ne kolebajući se ni malo. Ako je ko stigao tek u jedanaesti čas,neka se ne plaši zakašnjenja: jer ovaj divni Gospodar prima poslednjeg kao i prvog, odmara onoga koji je došao u jedanaesti čas, kao i onoga koji je radio od prvoga časa. I poslednjeg miluje i prvoga dvori; i onome daje, i ovome daruje; i dela prima, i nameru celiva; i delanje ceni, i prinos hvali. Stoga dakle, uđite svi u radost Gospoda svoga; i prvi i drugi, platu primite; bogati i ubogi, jedni s drugima likujte; uzdržljivci i lenjivci, dan poštujte; vi koji ste postili i vi koji niste postili, veselite se danas! Trpeza je prepuna, naslađujte se bogatosvi! Tele je ugojeno; neka niko ne izađe gladan; svi uživajte u bogatstvu dobrote! Neka niko ne oplakuje siromaštinu, jer se javi opšte Carstvo. Neka niko ne tuguje zbog grehova, jer oproštaj zasija iz groba. Neka se niko ne boji smrti, jer nas oslobodi Spasova smrt: ugasi je Onaj koga je ona držala, zapleni ad Onaj koji siđe u ad, ugorča se ad okusivši telo Njegovo. I predviđajući to, Isaija zaklikta: ad se ugorča susrevši Te dole! Ugorča se, jer opusti; ugorča se, jer bi ismejan; ugorča se, jer se umrtvi; ugorča se, jer bi srušen; ugorča se, jer bi okovan; primi telo Hristovo, a naiđe na Boga; primizemlju, a srete nebo; primi ono što vide, a pade u ono što ne vide. Smrti, gde ti je žalac? Ade, gde ti je pobeda.

Vaskrse Hristos, i ad se stropošta!

Vaskrse Hristos, i padoše demoni!

Vaskrse Hristos, i raduju se anđeli!

Vaskrse Hristos, i život živuje!

Vaskrse Hristos, i nijednog mrtvog u grobu!

Jer Hristos, ustavši iz mrtvih, postade prvina preminulih. Njemu slava i vlast kroza svevekove. Amin!

Hristos vaskrse!

 

П.С: Нисам свештеник, па ни теолог, није моје да делим савете, али мој разум и моја осећања (колико год били грешни, недостојни и у незнању) не виде ниједан једини разуман разлог зашто се жена не би могла причестити у те дане. Можемо свакако наћи многе цитате ауторитета, можемо се позвати и на традицију, али све то ми није ни приближно задовољавајући одговор, кад га упоредим са суштином и величином самог Васкрса, тј. онога што се тада догодило. Са друге стране, ако свештеник одбије да те причести због тога, то је онда, уколико греши, што би народ рекао њему на душу , а ти сигурно нећеш бити ускрећена помоћи Божије, како год да поступиш.