Светиње светима!...

[Благовесник]

Да ли је Христос икада говорио о достојном и недостојном причешћу, читао сам Нови завјет али не могу да се сјетим?

 

Шта су апостоли говорили о истом?

Po Apostolu Pavlu nedostojno se pričešćuju oni koji  - ne razlikuju Tela Gospodnjeg tj. koji ne veruju u osvećenje darova,

oni koji Sveto Pričešće drže za običan hleb ili samo sliku Hristovu.

Takodje posredno tvrdi da svi koji čine velike grehove a ne kaju se i ne ispravljaju nedostojno se pričešćuju,

jer za iste tvrdi da neće naslediti Carstva Božijeg.

 

Sam Gospod nas Isus Hristos je dao uslov da je osoba krštena i izmirena sa suparnikom (savešću):

,,Miri se sa supranikom svojim brzo, dok si na putu, da te suparnik ne preda Sudiji",

te da se živi u miru sa drugim, o tome: ,,Ako dojdes da prineses darove Bogu,

a znas da brat tvoj ima nesto protiv tebe, idi izmiri se sa njim, te onda dodji i prinesi."

[Ljubičasta]

Da li je dostojno ujutru da se pricestim iako sam postila uglavnom hranom?! Borim se sa nekim navikama i bas imam velika iskusenja,molitvom sam odsutna nekako,ali se uporno molim.Razmisljam da li da se pricestim zbog ovog sto sam navela jer se bojim da je nedostojno.A sa druge strane znam koliko ce pricest da mi prije.Neopisivo mnogo.

Recimo,prosle godine sam se pricestila u jednom manastiru iako nisam imala namjeru da se pricestim.Imala sam veliku zelju da se ispovijedim i tom prilikom mi je receno da dodjem ujutru na pricesce iako nisam ni dana postila prethodne sedmice.U tom periodu sam prolazila kroz ogromna iskusenja,i na ispovijesti sam plakala kao kisa.Ne mogu da opisem koliko je ta pricest za mene bila blagorodna.

Sad je obrnuta situacija jer sam postila,ali je moje srce hladno nekako.I ne znam sta da radim.

Sad ce neko reci da idem na ispovijest sutra i da na ispovijesti kazem sve ovo.Medjutim,u nasoj parohijskoj crkvi svestenik kada je "velika guzva" skoro i da ne pita nesto konkretno vec samo ocita molitvu kojom razresava od grijeha i ide se na pricest.

Neko misljenje?!

[Драган άσημος :)]

Један је свет, један је Господ Исус Христос....који нас собом освећује и чини светима.

 

Шта очекујете од причешћа?

 

Јесте ли свјесни, освећења које примате сједињујући се са Христом кроз причешће?

 

Примјетите ли у себи дејство причешћа?

[Дијана.]

ДОК СЕ ДРУГИ ПРИЧЕШЋУЈУ

    Не причешћујемо се сви на свакој служби. Даће Бог да доживимо време кад ће после речи свештеника «са страхом Божијим и вером приступите» Чаши прилазити огромна већина оних који се моле. Али и тада ће остати неко ко не може да се причести због здравственог стања, или кога задржаве епитимија, или неки други разлог. О чему да размишља и за шта да се моли човек који се сад не причешћује сам, али види другу браћу и сестре како се с рукама прекрштеним на грудима приближавају причешћу?

Као прво, треба да се радује за људе који се причешћују Христом. Треба да се моли да им причешћивање Светим Тајнама не буде на суд и на осуду, већ на умножење вере, на исцељење душе и тела, на потпуно освећење. Наша је свагдашња обавеза да се молимо за себе, једнако као и обавеза да увек дишемо. Али молитва за друге је дело љубави и треба што чешће ширити своје срце, примајући у њега туђе потребе.

Као друго, гледајући друге, човек се нехотице сећа и себе. Сетићеш се и замолићеш Господа да те «не лиши причешћивања Светим Тајнама». Замолићеш и за то да се причешћујеш достојно и без осуде, управо онако како свештеник каже: «са страхом Божијим и вером». То ће бити права припрема за Причешће. Јер «припремити се» не значи само ишчитати молитве које треба да се прочитају пре службе. Спреман је онај ко често размишља о достојном причешћивању Христом, ко жели ово јединство, ко се за њега моли чешће него што то захтева црквена дисциплина.

Као треће, свако од нас има људе који су драги нашем срцу, али се у главном – у вери, не слажу с нама. Ако нису крштени, молимо се за њих на јектенији «за оглашене». Али ако су крштени, али нису уцрквљени причешћивање је право време да се молимо за њих. «И њих призови, Владико. И њих удостој да се нахране бесмртном храном. И њихових срца се дотакни, да будемо заједно – они и ми – пред Лицем Твојим.»

Ове и друге сличне молитве нека се откидају ка Небу док хор поје «Тјело Христово примите, источника бесмертнаго вкусите.»

Треба ли подсећати на то да време причешћивања, чак и ако се лично не причешћујете, није време да изађете из храма или шетате по њему, да није време за разговоре и остала докона занимања?

Небо је отворено! Христос Својим Телом и Крвљу храни верне! У току је пир вере и тајанствено очишћење душа које Господ воли!

То је време за пажљиву и ватрену молитву, како за оне који се приближавају Чаши, тако и за оне који су због нечега данас лишени причешћа.

***

Из књиге "Мисионарске белешке"

Протојереј Андреј Ткачов

Са руског Марина Тодић

03 / 11 / 2015

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/87353.htm

[Дијана.]

http://eparhija-zicka.rs/list-hram-broj-10-oktobar-2015-godine/

[Данче*]

Јеросхимонах Симеон Желњин (1869-1960) више од шездесет година подвизавао се у Псковско-Печерском манастиру. Он је био један од оснивача псковско-печерског стараштва двадесетог столећа. Старац је саветовао својим духовним чедима да се причешћују што је могуће чешће. Кад је сматрао за корисно, он је понекад благосиљао да се човек причешћује чак и два дана узастопно. При том је отац Симеон наглашавао да причасник пред примање Господњег Тела и Крви треба јасно да увиђа своју недостојност.

 

Једном приликом старцу Симеону дошла је на исповест његова духовна кћи монахиња Архелаја. После исповести старац је неочекивано рекао: - Сутра ћеш се причестити! - Не могу никако, - одговорила је матушка, - нисам спремна, јуче сам јела мрсно - чорбу са млеком, и недостојна сам. Види ти, - недостојна. Ето, добро је што ти је макар сада синуло да си "недостојна". Знајте да се она свагда причешћује "достојно"! Е па, сутра ћеш се причестити "недостојно".
Старац Симеон је својим прозорљивим духовним оком видео стање човекове душе. Он је свагда знао ко и када може да се причести, а ко треба да причешћивање одложи.

[Данче*]

Свест о светости Тајне Евхаристије и сопственој грешности неминовно доводи сваког од нас до питања: јесам ли достојан да се причестим и не причешћујем ли се на осуду? Кад тачно држимо правила припремања за причешће то нам у извесној мери даје за право да сматрамо да се заиста припремамо за примање Светих Дарова. Али спољашња правила служе само као оријентири за унутрашњу духовну припрему за Тајну. А ми им каткад придајемо пресудан значај и тада почињемо да идемо лажним путем.
Једном је свети праведни Јован Кронштатски пред причешће упитао нека своја духовна чеда: - Па, како сте? - Спремни смо, баћушка, - одговорили су једни. - А ви? - А ми нисмо добро, - признали су скрушено други, - нисмо се припремили јер смо били заокупљени пословним бригама, опростите! - Ево шта, - расудио је свети, - ви, неспремни, - приступите, а ви спремни, приђите Чаши Христових Тајни другом приликом. Тако је отац Јован Кронштатски ободрио смирене и уразумио самоуверене.

Ни један човек због својих заслуга, труда или чак подвига није достојан да се причести Христовим Телом и Крвљу. Зато припрема за причешће, као што је рекао један богослов, није у срачунавању и анализи своје "припремљености" и "неприпремљености", него у одговору љубављу на љубав. А људи, заборавивши на љубав према Христу, често приступају светој Чаши само са жељом да одрже редовност причешћивања. Сматра се да је најподеснија припрема за причешће за време дугих постова. Зато у том периоду у храмовима можемо видети велики број причасника. Међутим, да ли сви они, изабравши благопријатно време, достојно примају Христове Тајне?

[Данче*]

Једном је у време Великог поста један парохијанин цркве у којој је служио преподобни Севастијан Карагандински (1884-1966), радосно рекао: - Колико је много причасника било данас у храму!

- Причасника је било много, али оних који су се причестили заиста мало, - приметио је преподобни Севастијан. - Не треба да се горде они који се причешћују у право време, и не треба да очајавају они који због одређених околности то не могу да чине. Догађа се да се тек пред саму смрт човек удостојава причешћа на спасење душе.

Пред Свето Причешће треба да постимо, да читамо молитвено правило и да очистимо савест у Тајни покајања. Ипак, чак нам ни тачно испуњавање захтева које Црква поставља онима који желе да се причесте не гарантује достојно примање Христових Тајни. Зашто? Зато што, испуњавајући те захтеве, често заборављамо на циљ ради кога су они установљени. Господ не тражи од нас педантно држање поста, формално читање канона и механичко набрајање грехова на исповести, него дух скрушен и срце смирено. Ако у периоду припреме за свето Причешће нисмо постигли такво духовно стање, узалудан је наш труд.

Треба такође да имамо на уму да страхопоштовање пред тајном Светог Причешћа не треба да прерасте у неувереност, тугу и мрзовољу, што у нашој души може да изазове сумњу у неопходност причешћа. Преподобни Јефрем Сиријски је писао: "Бојим се да се причестим као недостојан, али још више се бојим да останем без причешћа да не бих погинуо".

[Данче*]

Једном је нека жена исповедила једном сада већ почившем епископу да је непрекидно увиђала своју недостојност и да зато није смела да приступа светој Чаши, а кад је и приступала, мучила се. Епископ је тој жени рекао: - Кад сматрате себе недостојном управо тада и приступајте, а кад сматрате себе "достојном" тада ми то реците и ја вам нећу допустити да се причестите.

Разуме се, пред причешће не треба без разлога да духовно мучимо себе. Ако имамо дубоки осећај сопствене недостојности, онда са надом на милост Божију можемо да приступамо причешћу без икаквих душевних мука. Преподобни Серафим Саровски је говорио: "Благодат коју дарује причешће тако је велика да ће човек, ма колико био недостојан и грешан и макар био од главе до пете покривен ранама грехова, само ако Господу, Који све нас искупљује, приступи са смиреном свешћу о својој великој грешности, бити очишћен благодаћу Христовом, да ће све више светлети и сасвим се просветлити, и спашће се".

[Данче*]

Један од послушника Саровског манастира исповедио се пред причешће, али ипак није решио да се причести. Налазећи се у олтару за време служења Литургије, мислио је: "Због своје недостојности, по суду Божијем бићу сажежен огњем или жив прогутан од земље, чим приступим Чаши". Тако је размишљао у присуству преподобног Серафима Саровског. Прозревши мисли послушника, свети га је позвао и рекао: - Ако бисмо океан испунили нашим сузама, ни тада не бисмо могли да задовољимо Господа за то што Он бесплатно дарује, хранећи нас Својим Пречистим Телом и Крвљу, који нас умивају, очишћују, оживљавају и васкрсавају. Дакле, приступи без сумње и не смућуј се: само веруј да су то истинско Тело и Крв Господа нашег Исуса Христа који се дају за исцељење свих наших грехова.

Кад човек схвати дубину своје огреховљености и сматра себе недостојним било какве Божије милости, она га неочекивано посећује.

Старац Јосиф Исихаста (+ l959) имао је велики духовни углед међу атонским подвижницима, од којих су многи били његови ученици. Неко време старац Јосиф се налазио у затворништву и није излазио из своје испоснице чак ни на Литургију. Једном је уочи великог црквеног празника пребивао у својој келији у осами и безметежности. Током целе вечери старац Јосиф је непрестано мислио да ће се на тај празник други иноци причестити, а да је он због својих грехова тога недостојан. Старац је затворио очи и са горчином погрузио свој ум у самоосуђивање, али при том је у њему жеља да окуси Хлеб Живота све више расла. Изненада је осетио нечије присуство. Подвижник је отворио очи и пред собом угледао анђела од чије појаве се тамна келија испунила светлошћу не од овога света. Анђео је држао у руци красан сасуд, приближио се старцу Јосифу и са великим страхом Божијим и пажњом ставио му у уста частицу Христовог Тела. Затим је анђео са осмехом погледао на причасника, покрио сасуд и кроз кров се узнео тамо одакле је дошао. У току дана и ноћи после чудесног причешћа старчево срце је било испуњено неизрецивом љубављу према Христу и он није помишљао ни о чему земаљском.

[Данче*]

Свако од нас треба да зна: ништа не скрушава наш дух и не смирује наше срце као истинско покајање и плач због грехова. Али постоји пет узрока који нам сметају да се чистосрдачно кајемо због почињених грехова. Које су то сметње?
Можемо се причестити на осуду ако се: 1) уместо искреног покајања бавимо самооправдањем; 2) опраштамо својим увредиоцима и саблазнитељима на речима, а у свом срцу настављамо да се гневимо на њих; 3) кајемо за грех, али при том не осећамо одвратност према њему, него чак остајемо и привезани за њега; 4) приликом покајања не дајемо обећање да ћемо се убудуће клонити грехова, искорењивати страсти и исправљати свој начин живљења; 5) приступамо Тајни покајања формално, само зато да би нам било допуштено Свето Причешће.

Због своје грешности сви смо ми недостојни Христових Тајни и удостојавамо се да их примимо само по великој милости Божијој. Безгранично Господње човекољубље покрива наше грехе и допушта нам да приступимо светој Чаши. Али, кад човек прима Свете Дарове без самоосуђивања, скрушености и смирења, лишава се милости Божије и причешћује се на осуду. Који су знаци таквог причешћа? Од човека одступа благодат Светога Духа, и он: а) губи љубав према Богу и људима; б) лишава се ревности за славу Божију; в) више нема страха Божијег; г) постаје небрижљив и равнодушан према свом спасењу.
Свети Анастасије Антиохијски писао је: "Они који приступају Светим Тајнама са страхом, трепетом, исповешћу и умилењем, добијају опроштај, а они који приступају без страха и са потцењивањем, добијају казну. Таквима не само да се не даје опроштај грехова, него им, поврх тога, ђаво још лакше приступа. А они који са страхом прилазе Божанским Тајнама, не само да се освећују и добијају опроштај грехова, него и ђавола од себе прогоне". 
Дакле, за којег причасника се може рећи да се причестио достојно? За оног ко је, не видећи своје духовне врлине, приступио светој Чаши са свешћу о својој ништавности, са смиреним срцем и скрушеним духом.
 

Извор: facebook.com/Pravoslavlje-Je-Zivo

http://www.prijateljboziji.com/_Ko-je-dostojan-pricesca/43315.html