Afrika - taj čudesni kontinet...

[JESSY]

Keniju zovu – „afrička Švajcarska“ – pošto leži na visini od 2.000 metara.

 

U mesecu februaru kada je kod nas sneg zelena trava koju nazivaju – savana bila je zelena.

Neobično i lepo drvo akacije koje prvi put vidim – ima zaravnjenu pljosnatu krošnju sa sitnim lišćem i mnoštvom ptica, njegovo tanko i nisko stablo izbušeno je rupama u kojima žive razni insekti ono razbija monotoniju niske trave. Ogromni baobab navodi na pomisao da je priroda slučajno pogrešila i okrenula ga natraške; korenje na gore, a krošnju zatrpala pod zemlju.

 

O tom neobičnom drvetu ćemo čuti kasnije kad budemo bliže planini Kilimandžaro, cilj našeg današnjeg putovanja.

Visoravan kroz koju putujemo zove se Amboseli, „prošarana“ je crvenkastom afričkom zemljom i niskom travom – hranom za mnoge od životinja na ovom prostoru.

Jedina planina u ovim prostorima se zove Kilimandžaro – njeno podnožje je naš cilj.

Putovanje će trajati ceo dan, vreme dolaska se ne može tačno odrediti – jer onog momenta kad smo napustili Najrobi, ništa se ne može predvideti, kako kaže naš Kristofer koji je ujedno i vozač i vodič. Prvo nam je objasnio da džip kojim se vozimo ima blindirana vrata, tako da u slučaju prevrtanja niko ne može ispasti. Pokazao je da se platneni krov vozila može podići kad bude bilo potrebno tako da možemo stojeći posmatrati nešto što je posebno interesantno. Šta je to, i kad će biti ne može se znati, jer ovo je Afrika, ovo je savana, mesto boravka životinja kroz čiju teritoriju se upravo vozimo.

 

Sedim napred i posmatram crvenu afričku zemlju, najmanje impala-antilope sa pufnastim repom uplašeno beže i nestaju u oblaku ružičaste prašine koje vetar raznosi. Krov vozila je izdignut: vidim crno-bele žirafe u čudnoj pozi, jedino ako rašire prednje noge, mogu da pasu travu. Zastajemo kod mladog drveta akacije – glava žirafe je blizu moje. Ima krupne oči, male uši i dva meka roščića, pružam ruku da je pomilujem, ona ne misli isto pošto ode na drugu stranu…

Krdo afričkih bivola je podalje od nas. Mnogo veći od našeg vola imaju zastrašujuće rogove; kažu da sa njima poduhvate lava i bace ga ili probodu. Lav njih napada samo sa boka ili od pozadi, a često i kad su u vodi, jer su manje pokretni. Afrički bivoli su agresivni i treba ih u širokom luku zaobilaziti, naglašava Kristofer; na tamnom licu mu osmeh pun bleštavo belih zuba. Posle izvesnog vremena džip usporava. Prolazimo pored dva geparda. Hm, najbrže od svih divljih životinja, baš kao dve velike mačke opružene na suvom stablu spavaju posle dobrog ‘ručka’ koji su ulovile i pojele. Dve hijene podvijenih repova čekaju da oglođu kosti.

Putujemo dalje. Nigde puta ni putokaza, samo crvena zemlja i poneki životinjski kostur.

Podne. Toplo je. Nigde ni vlati trave samo crvena zemlja, prašina, drvo i poneki žbun.

„Kristofere, pa gde su te životinje?“

„Ooo, pa one su svuda oko nas!. U prašini, na drvetu, u travi su svuda okolo“, kaže Kristofer i nastavlja: „U travi, na grani, u zemlji i morate znati da – nas budno posmatraju. Neke su uplašene, neke dremaju, a neke mogu svakog momenta da se pojave. Ovo je Afrika!“

danas.rs

 

[JESSY]

Džip je napravljen od materijala koji ne može da se razbije; krov mu se podiže ali tako da kad ustanemo, samo naša lica mogu da stanu u taj prostor, što je dobro, jer mogu da udišem besprekorno čist afrički vazduh.

 

Keniju nazivaju: „Afrička Švajcarska“ pošto se nalazi na visoravni odakle bezbedno posmatram sve što me okružuje. Najednom začuh tutanj iza nas.

Ogroman afrički crno-beli noj juri za vozilom. Kristofer dodaje gas, noj nam je sve bliži, vidim mu oko plave boje. Najednom začusmo riku. Iz zelenila iskoči lav i skoči na haubu džipa. Vidim mu otvorenu čeljust, oštre zube…“Aaaa…!“, vrištimo.

 

Vozač naglo okrenu džip, svi smo se našli na desnoj strani, džip se zaljulja i naglo skrenu levo, dok lav zgrabi – noja! Svi smo van opasnosti, svi pričamo uglas jer je opasnost prošla samo što u daljini je krdo slonova, sa njima su dve bebe, izgledaju kao igračke. O

nog časa kad najveći raširi uši – naš džip naglo zaokrete u suprotnom pravcu. Za razliku od azijskog slona, koji je pitom, dresira se, i pomaže ljudima u radu – afrički je agresivan i nepredvidljiv, dobismo objašnjenje…

U daljini, iz tople izmaglice, naziru se obrisi Kilimandžara. Selo gde ćemo stati zove se Voi.

Po dolasku okružuju nas deca. Gestikuliraju i govore svi uglas.

 

Domoroci su vrlo sujeverni, ne smemo da ih snimamo. Smatraju da im slikanje oduzima deo duše, objašnjava Kristofer. Zemlja u selu je utabana, kuće su od trske, sa slamnim krovom. Odrasli nas posmatraju sa interesovanjem.

Moja plava kosa naročito im privlači pažnju. Na kraju prilaze mi i dodiruju je, posle čega je usledilo opšte klimanje glava i živa rasprava.

“Zaključili su da nije trava”, prevodi mi vodič. Na kraju sela je benzinska pumpa. Visok vitak crnac vešto barata crevom za benzin.

Plava hemijska olovka mu zadenuta u kosu i to – uspravno. Vraćamo se istim utabanim putem. Nebo je prošarano sivim oblacima. Barice pokazuju da smo izbegli pljusak.

Posle nekoliko kilometara put je prašnjav; s desne strane leži beživotno telo dugačke zmije smeđe boje. “Mamba!”, kaže Kristofer i priča da postoji crna i zelena – najotrovnije su u Africi.

Živi svuda – u prirodi; u travi, na grani, čak u cvetu, a napada. apsolutno sve što se kreće. Otrov deluje veoma brzo, za nekoliko minuta nastupa smrt. Kreće se brzo i koliko god čovek trčao ne može joj pobeći, tvrdi Kristofer… (naravoučenije: u Africi se možete diviti bilo kom cvetu, ali ga nemojte mirisati!).

[JESSY]

Stižemo u Kilimandžaro-lodž, prenoćište gde ćemo biti smešteni.
“Dobro došli”, piše na drvenoj kapiji, sa obe strane su poređane okrugle kućice sa slamnim krovom i drvenim tremom. Na sredini je niska kuća i prostrana terasa za ručavanje. Daju nam ključ kućice-sobe.

 

Na tremu su dve ljuljaške. Ostavljamo stvari na trem, sedamo na njih – i opčinjeni, bez reči posmatramo ogromnu planinu obavijenu magličastim plaštom… spontano naviru reči velikog, Papa-Hemingveja:

”Kilimandžaro je snegom pokrivena planina visoka 19.000 stopa i kažu da je to najviša planina u Africi.
Njen zapadni vrh Masaji nazivaju Ngaja-Ngaji-Božja kuća. Uz njega se nalazi smrznuta lešina jednog leoparda. Niko nikad nije razjasnio šta je leopard radio na toj visini…”

 

Bez reči udišemo miris tek pokošene trave, planina postaje ljubičasta, pesma cvrčaka nagoveštava suton. na otvorenoj terasi zatreperi čkiljava svetlost. 

Kompleks je napravljen tako da se uklapa u divljinu i ne razlikuje od nekog afričkog sela – barem spolja! Unutra – je bilo nešto sasvim drugo.

Otvarajući teška drvena vrata zakoračismo u ‘parče’ civilizacije. Centralno mesto u prostoriji zauzimaju dva kreveta sa ružičastom mrežicom protiv insekata. Oba imaju cvetne prekrivače i stočiće sa plinskom lampom.

Pod nije zastrt, gladak je i sjajan. Vrata u dnu, vode u kupatilo. Soba ima prijatan miris jasmina…

 

Večera je ispred niske kuće na terasi. Svi smo na okupu; u moj tanjir sa supom uskače ogroman skakavac što izazva sveopšti smeh. Na stolu su sveće čiji plamičci podrhtavaju na povetarcu.

Pun mesec se kupa u maloj vodenoj površini. Povremeno se čuje zvuk zvončića – kompleks je ograđen bodljikavom žicom sa niskonaponskom strujom, kao najbolja zaštita od životinja, kada u mraku naleti na žicu, doživi mali strujni udar, žica zazvoni i još više je poplaši. Mnogi odahnuše sa olakšanjem. 

Večera je završena i Kristofer nas savetuje da, pre nego što legnemo, dobro pregledamo svoje krevete da se u njih nije uvukao neki ‘nezvani gost’.

Videvši naše preplašene poglede smeje se grohotom. Pomalo nespokojni, nerado odlazimo na spavanje ali, umor i omamljenost čine svoje. Ušuškani u (pregledanom) krevetu ispod guste mreže, gasimo plinsko svetlo očekujući san.

Ali – ovo je Afrika – i taj isti mrak, probudi hiljade malih nevidljivih bića. Izmešaše se zvuci svih božijih stvorenja koja tog časa krenuše u svoj noćni provod.

 Ispod debelih ulaznih vrata, pa do ivice mog kreveta provukao se uski mesečev zrak.

 

Napolju neprestano zvone zvončići, čuju se krici životinja, prepoznajem neprijatno kikotanje hijene. Znam zašto zvončići stalno zvone…šta još može proći kroz kroz ova vrata, a što nije unutra?

“Da li je… i tebe strah?”, pitam Petra šapatom.

“Uh, tek sam zaspao…” odgovori mamurno, i to me smiri, popusti napetost, nestade uznemirenosti, i sa svom tom menažerijom, crne Afrike, koja je ipak prodrla u ovo parče civilizacije – okrenuh se na drugu stranu; uski mesečev zrak mi dodirnu obraz.

[JESSY]

Nebo je gorelo od nerođenog sunca skrivenog iza vrhova Kilimandžaro planine.

 

Džipom jurimo savanom. Svež vazduh ranog jutra mrsi suve vlati trave. Ustali smo u tri sata ujutru da stignemo na pojilište kad su sve životinje na okupu – i jedino na tom mestu mirne i bezopasne. Jedino smo mi nemirni i uzbuđeni; užurbano spremamo kamere i aparate.

Pojilište podseća na manje jezero. Voda je crvenija od neba – džip usporava; lagano i u velikoj tišini prilazimo.

 

Ugledah ogromna jata ružičastih flamingosa, gnjuraju svoje lepe glave, pelikani sa velikim gušama bili su već siti, male bele čaplje su se jedva videle pored zebri i zastrašujućih bafala (bizona). Uz snažnu riku slonovi su usisavali vodu surlama prskajući se. Mnogo znanih, i prvi put viđenih, životinja, nalazilo se na istom mestu bez imalo neprijateljstva.

Razlog je – sve su bile site. Na opšte negodovanje Kristofer okrete „džip“ i pođe u suprotnom pravcu. Iznad planine se pomaljalo ogromno crveno sunce. Na suvim granama račvastog drveta čuče velike ružne ptice. Marabu, lešinar, je čistač prirode. U toj ulozi smo ga viđali kasnije, svojim ogromnim kljunom kidao je meso sa lešina.

„A sada, tražimo nosoroga“, reče Kristofer, zaustavi se iza grma ruže.

„Sve turističke grupe, kao i pojedinci, prijavljeni su u Najrobiju“, šapuće: „Tačno se zna vreme kad izađu iz grada, a preko radio veze se sazna i vreme dolaska u određeni lodž. Ako iz bilo kog razloga ne stignu, specijalno obučene ekipe kreću helikopterima u potragu, sem tehničkih stvari nema drugih nezgoda… naravno, izuzeci su pojedinci, kao – Nemci, Amerikanci, koji iznajme vozilo i vodiča i sami krstare savanom. Vrhunac uživanja im je provesti noć u divljini pored upaljene vatre. Često nam se dešava da posle toga pronađemo „džip“, ostatke vatre i – dva kostura…“

 

Kristofer naglo prekida priču i stavlja prst na usta. Tišina, šiblje se pomera… Prvo ugledah rog kao od kamena, pa oko, i najzad životinju koja svojom veličinom premašuje sva moja očekivanja.

„Ukoliko nas primeti, može rogom da prevrne „džip“, šapuće Kristofer. Zaustavljamo dah. Zemlja tutnji dok prolazi pored nas. Sad je sasvim blizu, osećamo podrhtavanje džipa… Vreme prolazi kao večnost, dok se udaljava ne primetivši nas. Najednom se razleže strašan vrisak iza mene. Mislim da nam je svima srce stalo. U panici svi vrištimo:

„Sve je u redu!“, Kristofer vlada situacijom, dok smo, napetih nerava, posmatrali nosoroga, mnoštvo malih majmuna se popelo na krov vozila – Desilo se da je jedan skočio na gola leđa naše saputnice, baš kad je situacija bila najnapetija. Dugo nam je trebalo da se smirimo, a onda i da ih se rešimo, pošto su u međuvremenu svi ušli u vozilo.

[JESSY]

Sunce je već odskočilo. Predeo se menja, umesto niske trave pojavljuju se žbunovi i stabla jedinstvenog baobab drveta…

 

Cveta jednom godišnje, i to preko noći. Plod, nešto slično našem dudu, samo mnogo veći, kad opadne dolazi do brzog vrenja i stvaranja alkohola. pošto je sladak – životinje ga rado jedu.

Naravno, onda nastaje lako pijanstvo i groteskne situacije kada ogromni ‘pijani’ slon posreće, majmun koji bezuspešno hvata granu, žirafu koja stoji ukrštenih nogu, ili zebru kako se kreće čas na jednu, čas na drugu stranu. 

 

Posmatrajući ogromno stablo baobaba, njegovu glatko-beličastu koru, pa tu čudesnu krošnju golih grana, ne mogu, a da se ne zapitam – da li postoji podatak – koliko majušnih, malo većih i velikih – nalaze utočište na njemu.

Podne je prošlo. Ispod stabla, pod debelom krošnjom drveta, leže lav i lavica. Žmure i kao pitome mačke lenjo mahnu repom braneći se od mušica. Siti su i bezopasni. Nisu nas udostojili ni pogleda, ni mi nismo bili baš impresionirani njima.

Međutim, kad nam je Kristofer ispričao da mu je jedan takav nedavno skočio na “džip”, ipak smo bili zadovoljni što odlazimo dalje. Zaustavljamo se da Kristofer proveri gumu.

Sa desne strane spazih pljosnato drvo zabodeno u zemlju i nevešto ispisana slova: “Ako na putu do pojilišta sretneš divlju životinju, stani mirno i nemoj se pomerati sve dok ona ne prođe”. Na gornjoj ivici tog, drvenog upozorenja ugledala sam nepomično telo ‘lepotana svih gušterova’. Gekon. 

 

Nepomičan, baš kao najverodostojniji suvenir iz ovih predela, izgledao je kao – nebeska duga. Crni rep, svetloplavo telo, ljubičast vrat, glava u svim nijansama zelene sa sedefastim prelivom oko očiju. Toliko je miran da se pitam je li živ – ali, kad dugim jezikom munjevito zgrabi bubu u letu i ostade u istoj ‘pozi’ – razbi svaku sumnju.

***

Hotel se zove “Stenli” i najstariji je u Najrobiju. Englezi, čija je Kenija bila kolonija, rado su dolazili ovamo u lov. Centralno mesto u nevelikom hotelskom vrtu zauzima ogromno stablo bodljikavog drveta. Načičkano je mnođtvom papira u obliku pisma…kao strasni lovci Englezi su ovamo dolazili sa svojim prijateljima na duže vreme.

Čekajući svoje društvo i po nekoliko dana, zabavljali su se igranjem bridža, pićem ili dugim sedeljkama. No, svako strpljenje imalo je kraj, oni koji su ga pre gubili, ostavljali su pisane poruke i zabadali ih u bodlje drveta, takođe i oni koji su promenili smer kretanja.

Takav način je godinama funkcionisao, pa smo i mi videli jednu koja je još ‘39. napisana izvesnom Hariju, nije mu uručena…

[JESSY]

                         

Ulice Najrobija oivičene su drvoredom džakarandi, njihovi ljubičasti cvetovi pokrivaju pločnike.

 

Među betonskim oblakoderima tesne se stara naselja niskih kuća sa drvenim stubovima. Na ulicama je mnogo ljudi, Kenijci su vitki, nasmejani i dobronamerni.

Prisećam se ogromnog crnca koji je svako veče dolazio u našu hotelsku sobu. Dubokim glasom bi rekao „džambo“, a potom počinjao da prska pumpicom po sobi.

 

Izgleda da je smatrao da smo mi najopasniji insekti jer je pumpica najčešće bila upravljena prema nama. Gušeći se bežali smo od „džamba“. Tek kasnije nam je Kristofer objasnio da na svahili jeziku „džambo“ znači „zdravo“.

Od Najrobija ka jugoistoku i okeanu vodio je širok asfaltni put. Njegove ivice su krasile raskošne bugenvilije otežale od cvetova.

U luksuznom autobusu slušamo kenijsku muziku sa naglašenim zvucima bubnjeva. Nema više „džipa“, nema savane, pored nas promiču šume. „Svratićemo u fabriku drveta“, kaže vodič i tog časa autobus uranja u zelenilo gustih stabala.

Ukazala se čistina sa nadstrešnicama od suvog palminog lišća. Ispod njih su čučali ljudi zaneti poslom. Pored njih su improvizovane tezge sa figurama od drveta. To je „fabrika“, shvatih. Približila sam se najbližem radniku i posmatrala kojom je veštinom od suve crne grančice stvorio kolonu sa pet malih slonova. Na kraju je ustao i pružio mi svoje delo.

 

„To je abonos, crno drvo, i on želi da ti to pokloni“, kaže Kristofer.

Put opet vodi pored šuma i preko pruge. Kristofer poče priču:

„Kad se gradila pruga Mombasa-Najrobi, najmljeni radnici su bili uglavnom Kinezi i Indusi. Njih stotinak… danju su radili, noću spavali u drvenoj baraci. Radovi su sporo napredovali… Jednog jutra, kad su predradnici došli, zatekli su stravičan prizor – raskomadana i unakažena tela ljudi ležala su svuda unaokolo. Niko nije preživeo, i nikad nije razjašnjen uzrok njihove smrti. Pričalo se o dve mogućnosti: ili su to uradili lavovi, ili pleme Masai. Misterija je ostala. Zbog straha i sujeverja dugo posle toga niko nije hteo da radi na pruzi. Ipak, jednog dana je završena. A mene ne pitajte zašto još ni jedanput nisam seo u taj voz“, smešeći se završi Kristofer.