о. Серафим Роуз

[Млађони]

Онда извините.

Бар сам ја схватио да ниши није оптужен за критиковањем личности у теолошком смислу

[Ignjatije]

Прва православна књига коју сам ја прочитао јесу Мисионарска писма, владике Николаја Велимировића. За овог светог оца могу рећи да је мене привукао Православљу, увео ме у Цркву, од лутајућег ума направио литургијског човека. Поред владике, мој почетак погурале су и Посланице апостола Павла. Ето, тако сам ја почео. Николај и Павле су моји кумови.

Kako da kažem, moj put u Pravoslavlje je donekle sličan ocu Serafimu, samo što je On otišao puuuuno dalje i više od mene

Prva pravoslavna knjiga koju sam pročitao je " Pokajanje- put u život večni " . Posle toga je došla " Cilj hrišćanskog života zadobijanje Duha Svetog " , Lestvica, Sv. vl. Nikolaj, starac Tadej, pouke Sv. Antonija Velikog .....

Čudni su putevi Gospodnji

[Александар Милојков]

Бар сам ја схватио да ниши није оптужен за критиковањем личности у теолошком смислу

Ја сам крив. Убацио сам се у дијалог без проверавања контекста.

[Sanela]

Сад, наравно, ти можеш да пред таквим стварима затвараш очи и да се правиш да не постоје, то је твоје легитимно и неотуђиво право. Али не можеш због тога спочитавати свакоме ко има вољу и жељу да се таквим стварима бави неправославност, нецрквеност, и сличне ствари.

Најефикаснији начин борбе против свега што си навео је избацивање свих тих недостатака из себе, а из других то је јако, јако високо. Имати времена првенствено за себе ( молити се Богу), а делити га тек када се појаве вишкови. Ми нисмо тикве без корена, ако би већ да се бавиш делом Серафима Роуза, помислиш ли шта би на исту тему, о њему, рекао светитељ који ти је посебно драг, или чиме ( ким) се бавио он за живота.Сигуран сам да ту не би нашао никакво нојевско завлачење главе у песак, вероватно не би нашао ни револуционарно деловање пре ону златну, узану и тешку средину.

[nishizawa]

Најефикаснији начин борбе против свега што си навео је избацивање свих тих недостатака из себе, а из других то је јако, јако високо. Имати времена првенствено за себе ( молити се Богу), а делити га тек када се појаве вишкови. Ми нисмо тикве без корена, ако би већ да се бавиш делом Серафима Роуза, помислиш ли шта би на исту тему, о њему, рекао светитељ који ти је посебно драг, или чиме ( ким) се бавио он за живота.Сигуран сам да ту не би нашао никакво нојевско завлачење главе у песак, вероватно не би нашао ни револуционарно деловање пре ону златну, узану и тешку средину.

Помислим на то шта су светитељи Цркве који су живели давно пре Светог Серафима, а чије је учење Црква препознала и прихватила као истински и исправан израз своје вере, имали да кажу на теме којих се Свети Серафим дотиче у свом тексту.

Па онда то изнесем.

Симпл ез дет.

[Sanela]

Помислим на то шта су светитељи Цркве који су живели давно пре Светог Серафима, а чије је учење Црква препознала и прихватила као истински и исправан израз своје вере, имали да кажу на теме којих се Свети Серафим дотиче у свом тексту.

Па онда то изнесем.

Симпл ез дет.

И ја помислих на Соломона па ти кажем...у праву си. katanac

[nishizawa]

У сваком случају, не заборавимо оно што је у целој причи најважније:

[rahela]

ima li neko u pdf ˝Svetlost sa zapada˝ ili njegovo žitije i delo (hilandarsko izdanje iz 3 dela) da mi pošalje?

[w.a.mozart]

http://www.kupindo.com/Pravoslavlje/16114090_SVETLOST-SA-ZAPADA

[JESSY]

Зашто хришћани страдају за веру

Додао садржај:: Пријатељ Божији

 

Наша вера је страдално Православље. Оно је такво од самог почетка. Први следбеници Распетог Бога су били подвргнути гоњењима и мучењима. Скоро сви Апостоли су примили мученичку смрт. Хришћани прва три века трпели су немилосрдна страдања. Православне службе, које ми и данас служимо скоро исте, створене су тада, у катакомбама, у амтосфери непрестаног очекивања смрти.

 

 

Прошле године сам водио дуг разговор са случајним сапутником у возу (у стварности, ништа се случајно не дешава), који ми је рекао да он изучава руски језик. Тај амерички младић је у својим религиозним потрагама прошао цео низ група и секти, које су себе називале хришћанским и није открио ништа, осим лажи и лицемерја.

Потпуно се разочаравши у религију, он је изненада сазнао да у Русији људи страдају за веру. „Где су страдања“, одлучио је, „тамо је сигурно и присутна религија, а на лаж као код нас у Америци.“ И ето, почео је да изучава руски, да би отпутовао у Русију и нашао садашње хришћане.

Можете представити себи, како су мене, свештеника Руске заграничне Цркве, поразиле његове речи! Заиста он није имао никаквих појмова о Православљу, ни једном није видео Православну службу, није слушао Православне проповеди. Дуго смо говорили са њим о религији и убедио сам се, да је он био у праву: ништа друго као страдање није способно да пружи почетак праве вере, док у то време наш прогрес ствара лажи.

Један од великих Православних богослова четвртог века, Свети Григорије Назијанзин (Григорије Богослов) је нашу веру назвао „Страдајућим Православљем“. И у стварности, такво је оно било од самог почетка и до дан данас. Први следбеници Распетог Бога су били подвргнути гоњењима и мучењима. Скоро сви Апостоли су примили мученичку смрт: Петра су распели наопако, Андреја на косом крсту. Хришћани прва три века крили су се у катакомбама и трпели немилосрдна страдања. Православне службе, које ми и данас служимо скоро исте, створене су заиста тада, у катакомбама, у амтосфери непрестаног очекивања смрти.

Затим је наступила борба за чистоту вере, када су многи јеретици својим ауторитетним именом покушали да замене, откривено свише, учење Господа Исуса Христа. Затим су православне земље биле подвргнуте нападу Арабљана, Турака и других нехришћанских племена и на крају, у наше дане – комунизма. Комунизам, дижући беспримерно жестоко гоњење на религију и пре свега је прогонио Православне народе Источне Европе. Као што видите, наша вера је – истински страдајућа вера; и у самом том страдању, садржи се нешто, што открива срца људи за Бога.

О чему нам говори сада страдајуће руско Православље, та најстрадалнија вера, коју је тражио мој млади сапутник? Да ли тамо има срца која љубе, којима се открива истина? По логици ствари – нема.

Комунизам заиста држи Русију, мртвим хватом већ 60 година, од самога почетка поставивши циљ себи да „искорени“ религију. И при крају 30-их година, када су скоро све цркве у земљи биле затворене, посао као да је био завршен. Да се због упада Хитлера, од руског народа уместо комунистичке идеологије није тражио патротизам и борбени дух, Цркву би у потпуности отерали у катакомбе. И да је положај сада и унеколико лакши, живот верујућих је као и раније, крајње тежак.

Гоњења су се обновила у 60-им, за време Хрушчова, када су поново биле затворене три од сваке четири активне цркве. У датом тенутку, ако не рачунамо центре међународног туризма (у Москви или Лењинграду, да кажемо, отворено је било неколико десетина храмова) крупни обласни центри скоро да немају цркви. Да би крстили дете, требало је понекад путовати стотинама миља.

Говорићу вам о томе, како Господ данас открива страдајуће хришћане Русије. Ви сте сви наравно чули о Александру Солжењицину, највећем руском писцу и мислиоцу: 1975. године су га прогнали из његове земље, јер је говорио истину о њој.

Његова биографија ничим не одскаче. Савременик револуције, он из детињства није понео никакве „остатке прошлости“. Растао је без оца, убијеног још у Првом Светском Рату; студирао је математику на универзитету; служио је у армији у Другом Светском Рату и стигао са совјетским војскама у Немачку. Године 1945 је био ухапшен за небитне примедбе о „бркатом“ (то јест, о Стаљину) у приватним писмима, и осуђен је на осам година логора.

На крају казне, 1953. године, Александар Солжењицин је био послан у везу (више не у затвор, али не ни на слободу) у јужни Казахстан, где се створила пустиња. Тамо су му открили рак; он је лежао у болници скоро без шанси да преживи, али је оздравио (касније је то описао у свом роману „Канцер корпус“). Ту је Александар Солжењицин предавао математику и физику, а у тајности од свих, писао романе и приче.

Када је Стаљин умро и настало краткотрајно „отопљавање“, Александар Солжењицин је био ослобођен, и 1961. године је изашла његова прва књига. Комунисти су брзо схватили да његово дисиденство превазилази допуштене норме и престали су да га објављују. Али је он почео да се штампа, ван граница, самим тим причињавајући масу непријатности за власти, посебно после доделе Нобелове награде 1970. године Александру Солжењицину, за чије уручење му није било дозвољено да путује. На крају крајева, њега су насилно прогнали у Западну Немачку.

Сада Александар Солжењицин живи у Вермонту и наставља да пише. (Овај тексте је писан пре неколико деценија). Опет и опет он се обраћа Западу са веома важним питањем: о смислу атестичког експеримента у Русији. На тај експеримент он гледа не толико под политичким, колико под практичним и духовним углом гледања.

Могло би се рећи, да Александар Солжењицин олицетворава руску православну обнову наших дана: 60 година, као и сва Русија, он је трпео страдања, и издржао је, износећи из њих тврду веру и за цео свет, највредније искуство. То монуметално дело Архипелаг Гулаг неопходно је да прочита свако, ко жели да схвати, како се ширило безбожје у Русији, како оно делује на човекову душу.

Без горчине, Александар Солжењицин пише о својој прошлости у логору и о осталим искушењима: он је из њих изашао као победник, јер је у њему изникла вера. Он се убедио, да безбожје уопште није некаква искључиво руска одлика; напротив, то је заједничко стање душе као такве. Само ако дође мисао да је атеизам истина, да Бога нема, тог тренутка – по Достојевском – све постаје дозвољено: било који експеримент са било чиме, било који нови посао, нови поглед, нови друштвени систем.

Александар Солжењицин нам показује, да би се утврдило безбожје и подигла идеја о искорењивању сваке религије (на чему се и држи идеологија комунизма) да је то стање друштва без конц-логора неоствариво. Ако је вера под претњом, а људи и даље продужавају да је траже, онда заиста треба некако да се избави од нарушитеља. Ако је безбожје засновано на злом начелу у људској природи, онда и атеистички експеримент на природан начин добија форму ГУЛАГ-а.

Али главно – није у томе. Главно је, морам вам рећи о томе, шта се десило са Солжењицином на крају: заиста, управо овде му се открио Бог. ГУЛАГ, откривајући у људима зло, заједно са тим даје почетак духовног рађања човека. Зато је садашња духовна обнова Русије несравњено дубља по својој природи, од свемогућих „обнова“ на Западу. Сам Александар Солжењицин описује свој прилазак вери, на следећи начин:

“Сагнутим, умало поломљеним леђима, дано ми је било да изнесем из затворских година тај опит: како човек постаје зао, и како постаје добар. У заносу младим успесима, осећао сам себе непогрешивим и од тога био суров (служио је као официр – С.Р.), у сувишку власти био сам убица и насилник. У тренуцима највећег зла, био сам уверен да чиним добро, био сам заузет најдоследнијим разлозима. На затворској дасци која је трулила, осетио сам у себи прву појаву добра.“

Тако се његово срце смекшава, постаје осетљиво, способним да прими откровење истине: „Постепено ми се открило, да линија, која дели добро и зло, пролази не међу државама, не међу класама, не међу партијама – она пролази кроз свако људско срце – и кроз сва људска срца… чак у срцу, обузетом злом, она задржава мали кутак добра. Чак је и у најбољем срцу – неискорењени угао зла.“ (Александар Солжењицин „Архипелаг Гулаг“ т.2. стр. 602-603).

Како је ово запажање дубље од свега оног што можемо извући из сопственог животног искуства у западном свету! Дубље, јер је у његовој основи – страдање, саставни део земног живота и почетак духовног живота: заиста се и Сам Христос јавио кроз страдања и смрт на крсту. Озбиљно схватити то, било је дано ономе, ко је страдао и трпео заједно са Русијом.

То и јесте корен руског хришћанског поновног обнављања.

 

Блажени Серафим Роуз

Извор: pravoslavni-odgovor.com 

[Данче*]

Јеромонах Серафим Роуз: Писмо читаоцу Рене Генона

Уводне напомене

Пред крај свог живота oтац Серафим је написао писмо следеће садржине, упућено младом човеку са ким се никада није срео, али за кога је чуо да је заинтересован за дела француског метафизичара Ренеа Генона. Као што је раније поменуто, Генон је био први аутор преко кога је отац Серафим схватио неопходност правоверја и традиције. Овакво схватање је довело до тога да вреднује кинеску духовну традицију са својим јаким осећајем за правоверје - и упозна Џи Минг Шиена као аутентичног представника те традиције - што га је на крају довело до тога да прихвати традиционални израз Христовог открoвења у Православљу. У необичном преокрету идеја, отац Серафим показује у овом писму како му је његов пут до традиције и правоверја омогућио да пронађе Истину која je коначна, а не само уопштени облик традиције. Он признаје свој западњачки идентитет и афирмише хришћанске корене Запада, а затим објашњава да Христов пут није специфично ограничен западњачком културом. Делови овог писма, можда најважнијег од свих писама оца Серафима која су сачувана, укључени су у књизи Not of This World: The Life and Teaching of Fr. Seraphim Rose. Ради се о биографији оца Серафима Роуза коју је написао јеромонах Дамаскин Кристенсен, српски превод може наћи под насловом Отац Серафим Роуз: Живот и дело, у три књиге, издавач је Света Гора : Света српска Царска Лавра манастир Хиландар (прим. прев.).

У овом писму ће се видети колико је далеко отац Серафим био далеко и од „фундаментализма“ и од синкретизма. Верски фундаментализам (верујући да ништа ван сопствене традиције не може бити истина) представља интелектуалну сатисфакцију за уске интелектуалне погледе на свет, док верски синкретизам (верујући да су свe традиције једнакe) задовољава само људе са површним погледима на свет. У избегавању обеју крајности, отац Серафим следи пут који за њега уопште није био интелектуално задовољавајући, јер je пут Истине такав сам по себи. Као што је и сам написао - „Када сам постао хришћанин ја сам добровољно разапео мој ум, a сви крстови које носим били су само извор радости за мене. Hисам изгубио ништа, a добио сам све. “

Садржај писма Oца Серафима Роуза

Драги Кен,

Соломонија (Ронда) је са мном поделила твоје скорашње писмо које си јој послао и током читања осетио сам у теби сродну душу којој би моје речи можда могле бити од користи.

...Десило се да се мој поглед на свет уобличио углавном под утицајем Ренеа Генона (при чему сада не говорим о улози Православља). Ревносно сам читао и проучавао све његове књиге које сам могао да пронађем; захваљујући његовом утицају сам студирао старокинески језик и постао решен да урадим за кинеску традицију оно што је Генон учинио за хиндуистичку; чак сам био и у могућности да се састајем и учим од истинског представника кинеске традиције (Џи Минг Шиена), тако да сам добро разумео на шта је он (Генон) мислио када је говорио о разлици између таквих аутентичних учитеља и универзитетских професора. Захваљујући Генону научио сам да тражим и волим Истину, стављајући је изнад свега и да се не задовољавам ничим другим до саме Истине; управо ме je то на крају довело до Православне Цркве. Можда ће ти моје искуство бити од помоћи. Годинама сам се у својим трагањима задовољавао тиме што сам осећао да сам „изнад свих традицијa“, а истовремено, на неки начин веран свима њима; дубље сам ушао само у кинеску традицију јер je нико до тада на Западу није представио са потпуно традиционалног становишта. Када сам посетио Православну цркву, то је било само како бих упознао још једну од „традиција“ – знајући да су Генон и један од његових ученика (или један од његових ученика2) описали Православље као најаутентичнију хришћанску традицију.

Ипак, било је потребно тек да прекорачим праг Православне цркве (руске цркве у Сан Франциску), па да ми се догоди нешто што дотад нисам доживео у ниједном будистичком или другом храму; срце ми је дошапнуло да је ово мој дом и да сам коначно нашао оно што сам тражио… Ја нисам разумео значење свега овога, (мисли се на Фритјофа Шуона, прим. прев.). јер ми је начин службе био непознат, а и служба је држана на мени непознатом језику. Почео сам да присуствујем православним службама све чешће, постепено учивши језик и обичаје, али сам задржао моје основне геноновске идеје о свим аутентичним духовним традицијама.

Када сам почео да упознајем Православље и православце, нова мисао је почела да обузима мој ум - да истина није никаква апстрактна идеја, за којом се трага и која се спознаје умом већ да је нешто лично, чак и Личност, за којом трагамо и коју волимо свим својим срцем.

И тако сам срео Христа. Захвалан сам што ми је за приступање Православљу било потребно неколико година и нисам имао никакво емотивно узбуђење због тога опет је било због Геноновог утицаја, и то ми је помогло да одем дубље у Православље без успона и падова са којима се неки преобраћеници сусрећу када нису довољно спремни за нешто дубоко као што је Православље. Моје приступање Православној цркви је дошло у самом тренутку кад сам напустио академски свет и одустао од покушаја да пренесем кинеску традицију у западни свет. Мој кинески учитељ је такође напустио Сан Франциско непосредно пре овога, тако да је мој једини стварни контакт са кинеском традицијом, у Геноновом стилу нестао без трага, не оставивши ни нову адресу. Са љубављу га се сећам, али након што сам постао Православац видео сам колико је ограничено његово учење: он је говорио да ће кинеско духовно учење потпуно нестати из света ако комунизам истраје на власти у Кини. То показује слабост кинеске традиције, но, Православље које сам пронашао преживеће све и истрајаће до краја света, зато што у случају Православља није било само речи о преношењу учења из генерације у генерацију, као што је то код свих других традиција; већ је оно човеку било предато од Бога.

Када погледам уназад са радошћу се сећам Ренеа Генона као мог првог правог учитеља у Истини, а ја само се молим да узмеш оно што је добро од њега и да не дозволиш да те његова ограничења свежу. Чак и психолошки, „источњачка мудрост“ није за нас западњаке од крви и меса; Православље је јасно традиција која нам је дата, а може се јасно пронаћи у западној Европи у првих десет векова, пре него што се десило отпадање Рима од Православља. Међутим, Православље није само једна у низу „традиција“, „преношење“ духовне мудрости из прошлости; већ је то Божја истина овде и сада – она нам даје непосредан контакт са Богом као што ниједна друга традиција не може да уради. Постоје многе истине у другим традицијама, како оних пренесених из прошлости када су људи били ближи Богу, тако и оних које су открили надарени људи из дубина својих умова; али је потпуна Истина само у Хришћанству, Божјем откривењу њега самог човечанству. Узећу само један пример: постоје учења о духовним обманама у другим традицијама, али не тако темељно пречишћена као она која су проповедали православни Свети Оци; и што је још важније, ове обмане које потичу од стране сила зла и наше пале природе су толико свеприсутне и тако темељне да нико није могао да им побегне осим ако је Бог љубави кога је открило Хришћанство био надохват руке да их избави од њих. Слично: хиндуистичка традиција учи многим истинама о крају Кали Југе; али онај ко само зна ове истине биће беспомоћан да се одупре искушењима тих времена, а многи који препознају Антихриста (супротност хиндуистичком Чакравартију) ће га, ипак, обожавати кад дође – само моћ Христа може дати срцу снаге да му се одупре.

Молим се за тебе да ти Бог отворити срце, а ти ћеш учинити све што можеш да Га упознаш. Тамо ћеш наћи срећу о којој раније ниси могао ни да сањаш; твоје срце ће се ујединити са твојим умом у препознавању правог Бога, и свака неистина за коју си икад чуо ће се изгубити. Молим се да ти Бог то подари! Слободно напиши све што ти је на памети или на срцу.

С љубављу, отац Серафим

Извор: Hieromonk Damascene - Christ the Eternal Tao, Appendix Two
Превод: Никола Димитријевић

Извор: Катехон

[ines]

Јеромонах Серафим Роуз: Писмо читаоцу Рене Генона, sjajan tekst! trebalo bi ga staviti na fejs i bolje uputiti mlađi narašataj koji hrle hinduizmu i meditacijama

[grigorije22]

,,На данашњи дан се 1982. упокојио отац Серафим Роуз.
Смрт о.Серафима (Роуз) донела је са собом нешто крајње задивљујуће за наше време.
Његово тело, на жеги позног калифорнијског лета које је лежало у кивоту посред манастирској цркви, на изглед је остављало утисак да је савршено живо, а лице је било тако светло и утешитељно, да га ми, упркос старом монашком обичају, нисмо покрили. Чак су деца стајала око ковчега, без снаге да се склоне. Пред нама је лежао човек светог живота, који је нарушио природни процес распадања, и наша срца су одреаговала на Божју благодат!"
(Игуман Хризостом)

[Istopljeni kamen]

пре 35 минута, grigorije22 рече

,,На данашњи дан се 1982. упокојио отац Серафим Роуз.
Смрт о.Серафима (Роуз) донела је са собом нешто крајње задивљујуће за наше време.
Његово тело, на жеги позног калифорнијског лета које је лежало у кивоту посред манастирској цркви, на изглед је остављало утисак да је савршено живо, а лице је било тако светло и утешитељно, да га ми, упркос старом монашком обичају, нисмо покрили. Чак су деца стајала око ковчега, без снаге да се склоне. Пред нама је лежао човек светог живота, који је нарушио природни процес распадања, и наша срца су одреаговала на Божју благодат!"
(Игуман Хризостом)

[Ninoslav]

 https://www.youtube.com/watch?v=5qVsXl_iMdA