Критички осврт на богословље Јована Зизјуласа - Николаос Лудовикос

[timjančica]

Dosta je polemike vođeno oko stava mitropolita J.Zizjulasa po pitanju morala i etike, pa se Ludovikos dotiče u svom viđenju mitropolitovog rada i tog pitanja. Ludovikos kaže:

„Moguće je ne samo da naša drugost bude nametnuta; moguće je takođe i nametnuti drugost drugima. U ovom slučaju „prirodne ili moralne osobine Drugoga, pozitivne ili negativne, „dobre“ ili „loše“, ne utiču na naš stav prema njemu ili njoj“ (str. 91). Ovo na prvi pogled izgleda divno, ali da li zaista jeste?“

Evo jednog primjera gdje mitropolit navodi svoje viđenje kako se ophoditi sa pitajem vrline i etike.

„Pošto sav problem duševne bolesti nastaje zbog lišenosti užitka - uvek u sprezi sa samoljubljem- što veću lišenost izazivamo toliko veći broj strasti rađamo. Šta ovo znači? Da li to: da bi se iscelili od strasti, treba da dozvolimo strastima da postoje i da funkcionišu? Svakako ne. Nego znači da koliko god vremena traje samoljublje, odsecanje konkretnih strasti je ne samo nedostižno, nego i, kad se postigne, opasno, jer sa lišenošću uživanja koje pripada samoljublju, ono rađa druge strasti.

Nema, prema tome, reči o lečenju kada se uklanjaju konkretne strasti. Jedino izlečenje nalazi se u iskorenjenju samoljublja, koje je koren svih strasti.“ (BOLEST I LEČENJE U PRAVOSLAVNOJ TEOLOGIJI, str. 182 J. Zizjulas, Sabrana djela)

Koliko god donekle ova izjava imala smisla trebamo li nositi kišobran kad pada kiša?

Prekrivamo li time time realnost da ona pada i osim toga ne možemo je time zaustaviti?

I još mitropolit zaključuje:

„Pošto je bolest ušla u egzistenciju putem čovekove slobode, i lečenje ne može a da ne prođe kroz ista vrata“.

Hajde da budemo precizniji i kažemo: pošto je bolest u prvoj liniji ušla na vrata grijeha, iz domena čovjekove slobode, kako govore pravoslavni Oci, tako i ne može a da ne prođe korz vrata pokajanja, vrlinu.

[timjančica]

Beseda 24,3.

ne znam o kojoj besjedi je riječ, na koju misliš?

[Milan Nikolic]

Лудовикос непотребно користи Зизјуласа да би путем критике наводно донео нешто ново и битно, али уствари само тиме улази у погрешан пут. То је моје мишљење које ми учвршћује горе наведени цитат. Ту се сада види да је на крају целокупног промишљања, а желећи да буде достигнут виши ниво путем философије - али и психологије -, запостављен и заборављен крајњи циљ, који је љубав и служење другом, живот за другога.

[Дика Израиљева]

Нисам ишчитавао све овдје, тек површно, а и Митрополита сам читао што је било потребно (а потребно је све smej.gif ) из Догматике...желим само да кажем следеће:

Не узимајући никога за апсолутан ауторитет, а на основу мог скромног (не)знања и поимања, сматрам да је Митрополит направио радикалан искорак у богословљу, што има великог одражаја и код нас, рецимо на +Игнатија, а преко њега на студенте, а преко њих на народ. То  тако иде. И то гледам у позитивном контексту дешавања (иако су "ревнитељи" то све изопачили).

Ја некако вјерујем да је Зизјулас утицао и на наше велике теологе (+Амфилохија, +Иринеја, +Атанасија).

Осим тога, наравно да +Игнатије са "сјећањем на будућност", са непрекидним наглашавањем "другости" итд. слиједи Зизујуласа али ан свој начин. Но да ту нешто не штима тешко да се на то не би реаговало, посебно након Артемијеве интевенције на Сабору.

Додао бих ("не узимајући никога за апсолутни ауторитет") да је +Атанасије у једној својој дигресији лијепо рекао за Зијуласа ( а пошто је остало само на обичној дигресији једног предавања значи да "језичави Таса", не би остао дужан никоме па ни Зизјуласу да све није потаман)  да му замјери "што много систематизује однос Личности Свете Тројице".

Е сад...нека свако тумачи ово како хоће, али то, иако је била тек дигресијица, има она значаја...и мислим да се то одражава и у овој дискусији, за коју нисам "квалификован". Да додам да су Зизјуласова поимања мојој маленкости разријешила многе загонетке, и "одршрафила" вијуге у мозгу.

Мислим да је добро што се разбија погрешан приступ основним стварима у односу човјек-Бог, а што се пренијело површним поимањем Отаца. Има неки страшни Бог и ја, и ако згријешим гинем одмах. Ако би се могао изразити просто: "вјера страха" се замјењује "вјером разумијевања", а она никако не умањује оно "страх од Бога почетак спознаје", напротив.

Ипак....бојим се да Зизјулас не буде погешно схваћен, да се не оде у другу крајност, па да се занемари благодат и аскеза (подвиг). И мислим да на то циља Таса са опаском о "систематизацији".

[Milan Nikolic]

Зиизјулас је знао да његове речи могу бити тешке за разумевање, па је наглашао да треба много јасније да се говори. Оно што еп.Игнатије и други раде тумачећи и подражавајући Зузјуласа, међутим, у неким моментима замара и претерано се компликује.

[Дика Израиљева]

Зиизјулас је знао да његове речи могу бити тешке за разумевање, па је наглашао да треба много јасније да се говори. Оно што еп.Игнатије и други раде тумачећи и подражавајући Зузјуласа, међутим, у неким моментима замара и претерано се компликује.

Мислим да се Игнатије "спотакао", не догматски, о не, него "стилски", да се тако изразим. Он има ту "жицу" да се јасно формулише, то се види кроз раније радове (иначе код свакога је то тако у "полету"), али постоји опасност да се "спуштајући Бога на земљу", не постигне други ефекат - "да се човјек (умом) не дигне у небо" заборављајући да је само човјек и ту на земљи, у паду, немоћи, са ближњим немоћним. Да се тако не потцијени, не засјени онај подвижничко-благодатни дио. Да се не заборави да се од нас очекује сарадња са Богом, не само умна која може да охладни срце, него и дјелотворна која отопљава срце. Да не постанемо "теоријски хришћани" да тако кажем.

И мислим да баш отуда долазе критике на њега, тј. неразумијевање од злобника.

Рецимо мени је непојмљиво да се испит из догматике држи писмено. Чему онда сва та силна "систематизација". Ваљда кроз разговор треба да видиш, да осјетиш, колико је ко "загризао" те тешкопојмљиве ствари - али суштински битне!

Таса рецимо има другачији приступ стварима. Он рецитује Мирослава Илића па каже "све што сам волео волео сам ТОБОМ", дакле другим! Или да Пироћанац виче "где је Бог да га уватим за гркљанче", у којем он види боготражитељство иконе која се осјећа богооставњена, а сама је оставила Бога. Није то вулгаризација теологије, ни близу, то је "оживљавање" или "оЖИВОТОвљавање" теологије.

Једно је то да СВИ схвате, прихвате, разумију, усвоје наше догмате, а друго је пак то како ће било ко од нас то да, и на који начин, да пренесе другима: да ли кроз научне радове, или пак са амвона, а сви опет у стварном животу дапримијенимо самим собом.

[Milan Nikolic]

Добро си рекао.

Мени је жеља да чујем конструктивне критике теологије Зизјуласа. И сам имам замерке на појединим местима његове теологије, али то сам тек од недавно уочио. Милим да је требало још раније да се огласе наши епископи, ауторитети теологије, у том смеру критике Зизјуласа. За сада постоји само безусловно подржавање и занемаривање онога што може бити спорно. Једино еп.Атансије Јевтић понегде спомене да има неких сегмената у којима се не слаже са Зизјуласом. Имам и ја, али треба то да дође на своје јер су ствари много сложене и деликатне.

[obi-wan]

Ипак....бојим се да Зизјулас не буде погешно схваћен, да се не оде у другу крајност, па да се занемари благодат и аскеза (подвиг). И мислим да на то циља Таса са опаском о "систематизацији".

Ozbiljna i sadrzajna kritika mitr. Zizjulasa tek treba da izraste, za to treba dosta vremena, ali da ce da dodje do nje - to je neizostavno... Ovo sto je vl. Atanasije rekao je samo blago zagrebano po povrsini...

[Дика Израиљева]

Ипак....бојим се да Зизјулас не буде погешно схваћен, да се не оде у другу крајност, па да се занемари благодат и аскеза (подвиг). И мислим да на то циља Таса са опаском о "систематизацији".

Ozbiljna i sadrzajna kritika mitr. Zizjulasa tek treba da izraste, za to treba dosta vremena, ali da ce da dodje do nje - to je neizostavno... Ovo sto je vl. Atanasije rekao je samo blago zagrebano po povrsini...

Друга ствар је та, што те Зизјуласове (ајде назовимо их "омашке") нису тог калибра да треба потезати теолошку расправу, већ их треба сузбијати "на терену". То су ствари за које је битан не само догматски приступ, него и поднебље, и историјски тренутак (рецимо не форсирају џаба Јустинови ђаци, духовна дјеца, Зизјуласа, а Јустинову догматику стављају као секундарну, у питању је стил, и вријеме у којем се живи) и многи други фактори.

Друга ствар коју сматрам треба рећи је: Зизјулас је Јелин, а они су у Платоново вријеме као дјечаци философирали о смислу по улицама. Ми Срби смо то што смо, тако да иако Зијулас "проповиједа Христа распетога" (Павле), он, као Јелин (иако у Христу нема ни Јелна ни Јеврејина -Павле) ипак има "љубав према мудрости". Срби су, и историјски немајући прилике за то, више оног исихатичког духа, подвижничко-благодатног.

Но, наравно, све то није црно-бијело, само набацујем разне "нијансе" свега.

Но примијетно је, јако је примијетно, посебно код њега највише, Атанасијево залагање за "живи живот" како он то воли рећи. Сада и овдје, не сутра и не "горе". Дакле догматика само као оруђе, умно, оруђе, која ће да нас учврсти у подвижничко-благодатном животу.

Наравно да Зизјулас не сматра то теоријом, напротиц, и непојмљиво је ко то каже, али треба наћи ту мјеру, јер смо ми, као они који усвајамо оно што нам се предаје, само грешни људи, горди, салби, и лако се "одлепрша" умом у висине...а, ако полетимо високо, можемо, не дао Бог, пасти. Што је узлет већи, пад је болнији.

Зато ја Тасу поштујем, неизмјерно. Такође сматрам да је кроз многе радове, провлачећи нека догматска пирања (неодвојива од било чега у теологији) много јесније и прихватљивије разрадио него и Зизјулас и/или Игнатије.

Но добро....то сам само хтио да сугеришем кад се о Зизјуласу ради...толико сам имао храбрости, и неког "права", тако да кажем. За сагледавање његова рада треба висок ниво, много времена, велике студије. Ако се деси да зизјулас направи влику омашку, засигурно има оних који ће је "дочекати на нож", не из злобе, него из љубави ка Цркви.

Ипак сматрам да и ако дође до критичких теолошких расправа, свешће се на релацију - догматика као оруђе "жовог живота" (високопоштовани +Атанасије).

Поздрав.

[Александар Милојков]

Прочитајте последњу књигу митрополита Зизјуласа, "Заједница и другост" (скоро је изашла у продају). Обратите пажњу на прву студију у књизи, "Бити други". Обратите пажњу како тумачи аскезу, како говори о покајању, како тврди да је без тога немогуће бити хришћанин. Међутим, он је један од ретких који говори о смислу онога што радимо (аскеза, подвиг, покајање,...), доводећи све у везу са нашим постојањем, истинитим постојањем (=вечним постојањем). Дакле, +Зизјулас размишља из онтолошке перспективе. То мнои не схватају и зато га не разумеју. Отуда је ова Лудовикосова критика потпуни промашај. "Сада и овде" без утемељења у "оном будуећем", обична је пиетистичка флоскула. Без онтолошког утемељења свега што чинимо, комплетног нашег етоса, само је испразно сентиметалисање, неретко узроковано управо нашим притајеним самољубљем.

[marko_13]

По чему то митрополит Јован може бити одговоран, јер неко разуме погрешно његово учење!? Код +Зизјуласа је јасно да нема омаловажавања аскезе или подвига. То што неки који нису дорасли покушавају да је прилагођавају својим богословским и животним погледима је њихова ствар и критку треба упутити њима. Мислим да је код митрополита пергамског све јасно, а људи који немају или довољно знања или довољно могућности не би требало тако лако да дају себи за право да критикују нешто што не разумеју.

[obi-wan]

Brate Aleksandre, ne bih se bas slozio sasvim ovde s tobom...

Nemam vremena sad nasiroko da pisem jer spremam poslednji ispit i radim diplomski, ali kratko cu da iznesem jedno bolno zapazanje:

Velika vecina ljudi za koje znam da se - tako da kazem - kunu u mitropolita, u stvarnosti nema prakticno skoro nista sto zivotom pokazuje da se oni uce sa pravog izvora... Drugim recima - oni koji njega potezu najvise, ponajmanje imaju askezu, a vrlo cesto ni one najosnovnije vrline bez kojih ne moze da se mrdne ka Hristu...

To sto oni praktikuju je jedna bedna sholastika bez i trunke zivota... cak i neke veoma ucene doktorske glave... kako to?

Drugim recima, mitr. Jovan je ocigledno posluzio mnogim nasim savremenim teolozima kao puki paravan za visokoumlje i lenjost, a kod ne malog broja njime se pravdaju kad sasvim otvoreno i do kraja bas ODBACUJU askezu...

Ovo je moje zivotno visegodisnje iskustvo, koje redovno gledam oko sebe...

Kako bi tako nesto bilo moguce, ako su reci onog koji poucava (mitropolita) jasne i nedvosmislene, i ako - kao sto ti kazes - direktno upucuju hriscane na askezis kao jedini put preobrazaja u Hristu?

On svakako jeste vrlo bitan za izucavanje, ali mozda tek za jedan mali krug iskrenih bogoslova, koji jos pride veoma vole i filosofiju, i mogu da razumeju do kraja sta on zeli da kaze...

E sad se postavlja jedno vrlo razborito pitanje (uz svo duzno postovanje prema samom mitropolitu): zasto onda forsirati takvog teologa, kad imamo druge koji su neuporedivo jasniji i konkretniji?

A mitropolit se kod nas - to moras da priznas - sasvim neosnovano i pristrasno forsira kao apsolutni i maltene jedini autoritet u dogmatici, iako on to realno nije...

Zasto je to tako - to je pitanje...

[Александар Милојков]

Velika vecina ljudi za koje znam da se - tako da kazem - kunu u mitropolita, u stvarnosti nema prakticno skoro nista sto zivotom pokazuje da se oni uce sa pravog izvora... Drugim recima - oni koji njega potezu najvise, ponajmanje imaju askezu, a vrlo cesto ni one najosnovnije vrline bez kojih ne moze da se mrdne ka Hristu...

To sto oni praktikuju je jedna bedna sholastika bez i trunke zivota... cak i neke veoma ucene doktorske glave... kako to?

Drugim recima, mitr. Jovan je ocigledno posluzio mnogim nasim savremenim teolozima kao puki paravan za visokoumlje i lenjost, a kod ne malog broja njime se pravdaju kad sasvim otvoreno i do kraja bas ODBACUJU askezu...

То је њихов проблем а не митрополитов. Многи су убијали тумачећи Христове речи. Секта "Божија деца" практикују оргије, позивајући се на Христа (!?)

Дакле, требало би критиковати управо то и такво погрешно тумачење +Зизјуласа. Ту је проблем, а не у ономе што митрополит пише. Онај ко је прочитао само ову студију коју сам помену, на памет му неће пасти да одбацује аксезу. Онај који није схватио да бити значи бити личност а бити личност значи волети до границе Крста, до границе страдања властитог споства, волети без икаквог "ако", не тражећи своје - тај није ни читао ни разумео +Зизјуласа.

[obi-wan]

Ja recimo kad citam i slusam jednog vl. Atanasija npr., njegova rec prosto ne ostavlja mesta dilemi, dok je kod mitropolita malo drukcija situacija, to je ono sto sam hteo da kazem...

[Александар Милојков]

Ja recimo kad citam i slusam jednog vl. Atanasija npr., njegova rec prosto ne ostavlja mesta dilemi, dok je kod mitropolita malo drukcija situacija, to je ono sto sam hteo da kazem...

То је тако. О томе су и Свети оци говорили. Према стомаку - и храна се одређује. Видиш, многи ће рећи да и +Атанасијева реч оставља дилему. Зар га мало пљују данас разни "ревнитељи"? Зар није и он сврстан у групу "јеретика"? То је једноставо крст великих људи, светитеља. Људи, њихови савременици, углавном не могу да поднесу оно што они говоре, раде и пишу. Тако је сваки Светитељ живео своје време - прогоњен и пљуван. Неке друге генерације схватиће и показаће колики су људи и теолози били и +Атанасије и +Јован Зузјулас. Ја сам убеђен да су то двојица светих људи.

Оно што треба да нам буде јасно је следеће: нема писца, нема говорника кога су сви људи једнако разумели. Не, чак ни Богочовека нису сви једнако разумели. Зар нисмо ми хришћани најбљои доказ? Погледај колико разумевања (=разних конфесија) Христа имамо данас.