Критички осврт на богословље Јована Зизјуласа - Николаос Лудовикос

[Морал]

Идентитет представља природу изражавајући њено биће. Њиме се одређује разлог и циљ, т.ј. смисао постојања и из њега, као из почетне и уједно коначне речи о стварима, произилази свеукупна синонимност именовања, узрочности и разликовања, односно, својеврсни субјективитет и судбина сваког суштаства.

Јер идентитет је задња инстанца суштине и устројство вере као учитељице узајамног прилагођавања. Њиме се означава воља, симболизују заложбе и субјективишу догађања у стварности. Он афирмише изворно назначење и савршену намену створења, дајући спаситељан закон, заповедима и наређењима, кроз примере склада и упутства ка равнотежи, неразумнима, а проповедима пристојности и подвигом умећа, о месту и улози у достојанству и части, разумнима, т.ј. о апсолутном бићу њихове природе у Премудрости Божјој, свима њима.

Сам по себи, идентитет потиче из непоимљиве, Светотроично-личносне Божје природе. У њему се остварује јединство и узајамни склад свега постојећег, изражавајући узвишено добробитне пориве својствене божанству и Његовом стваралаштву. Идентитет је у ствари, једини предмет благодати у коме се савршава дар љубави Божје, која се као апсолутно ненасилна воља распредељује феноменологијом хришћанске личности, проничући и избављујући сву уподобљену стварност облицима благовидног идентитета.

Подражавање одређеног идентитета не може произвести суштину коју исти представља, због чега, пука је симулација идентитета, без способности учествовања у његовој природи, најобичнија камелеонска маскарада којом постајемо чиниоци варљиво прерушеног привида.

Сва су речита (словесна) створења бесмртна, односно, природно самобитна, суверена и субјективна бића, енергетски неограничено артикулативна и непосредно надовезана на божанску благодат, коју својим расположењем, добровољно сведоче и правилно спроводе или лажним идентитетом изопачују и сквернаве. Благодат је оличење љубави, лепотом и милошћу и она се не поприма односом, понашањем, субјективношћу или свиме осталим што се именује идентитетом, већ унунташњим настројењем према истини и доброти, т.ј. благодати божанске љубави.

Према томе, јединство словесних бића је унутрашње и остварује се у њима самима, усаглашавањем њихове личносности, свесним учешћем у речима и делу божанствености, приопћивим благодаћу Слова Божјег, исцело предатог личношћу Сина Божјег, нашег Господа и Спаситеља Исуса Христа.

Због свега тоа, идентитет не може бити сматран и уважаван самим бићем, већ симболичном, т.ј. искреном и непосредном манифестацијом нечијег благородства, васпостављеног суштаственим сједињењем уподобљене личности, мимо којег, податци нашег постојања остају пусто празнословље.

Времени и вечни идентитет су у напоредној органској вези, ради чега, ниједан од њих не може бити симулиран, нити, наметнут, а још мање, произведен или фабрикован, већ само, истинитим и добрим примопредањем усвојен или обмањивим одрицањем и злурадим ограђивањем, одбачен.

Генеза племена и историја народа и језика, несумњиво има свој континуум и консеквенце у вечности, тако да, произвољно и идеолошко идентификовање, као насилан упад у историји, неминовно бива пропраћен обратним настаном, т.ј. отпадањем из перспективе вечности.

Непоткрепљиве идентификациске идеје воде у још веће идентитетске кризе, које су иманентно стање сваког агностичког друштва. Мноштво наших сувременика трате лавовски део својих живота у потрази аргументованих сазнања за поткрепу медиокритетски подметнутог и прелестљивог временог идентитета, острашћујући и отупљујући своја духовна чула и способности поистовећивања с васцелим човечанством у Бога.

Логична последица апостазије целих народа је њихово појединачно обезличење, а затим и губитак колективног етничког идентитета, што гура човечанство у посветовњачење, тзв. глобализам у друштвеном и синкретизам у духовном животу последњих времена.

[Sherlock H.]

Је л' ово опет Борис или неко други?

[Milan Nikolic]

Проверено је Борис. Сваку његову ставку морам да прочитам скоро пет пута.

Жао ми је да износим свој коментар. Не бих желео да будем прегруб.

[Sherlock H.]

U sustini, i ovaj tekst sadrzi iste one greske kao i onaj o licnosti. Nema svrhe ponavljati.

[Milan Nikolic]

Тако је. Открива се да је то написао Борис.

Он поистовећује суштину са бићем, и то ,,апсолутним бићем природе''. А ,,односи'' између идентитетâ - као и сам идентитет - не играју никакву улогу у односу на појам бића.

То је апсолутно супротно од учења Кападокијаца. Не знам како бих тачно окарактерисао Борисову философију, има доста тога савелијанског као и од средњовековне зепадне тријадологије, где је суштина схваћена као првоначални појам.

[Макрина]

Прочитајте последњу књигу митрополита Зизјуласа, "Заједница и другост" (скоро је изашла у продају). Обратите пажњу на прву студију у књизи, "Бити други". Обратите пажњу како тумачи аскезу, како говори о покајању, како тврди да је без тога немогуће бити хришћанин. Међутим, он је један од ретких који говори о смислу онога што радимо (аскеза, подвиг, покајање,...), доводећи све у везу са нашим постојањем, истинитим постојањем (=вечним постојањем). Дакле, +Зизјулас размишља из онтолошке перспективе. То мнои не схватају и зато га не разумеју. Отуда је ова Лудовикосова критика потпуни промашај. "Сада и овде" без утемељења у "оном будуећем", обична је пиетистичка флоскула. Без онтолошког утемељења свега што чинимо, комплетног нашег етоса, само је испразно сентиметалисање, неретко узроковано управо нашим притајеним самољубљем.

Ово што си ти написао + мала критика на рачун Митрополита од стране Лазара+Миланова објективност= то је то.Остало треба брисати,нпр,када би се сад састављао текст,критика на критику,ја бих овим редом ишла.

П.С. Не замерите остали

[Макрина]

Волим да текст разумем одмах и да се не лута.Такође поштујем,можда изнад свега,аутентичност(Лазар) као и објективност-годинама лутања и трагања,стеченим(Милан)

Мени бар тако одговара,да могу да разумем.

[Желе Зека]

Ni ovde se ne slazem - bas ga najvise citaju oni koji su neutvrdjeni u veri, i to ko?

Pa nasi studensti teologije, jer je on obavezna literatura za ispit...

A ti isti studenti, bez i minuta pravog i temeljnog duhovog iskustva, odmah se hvataju za - kao sto rekoh - "ol vi nid iz lav" varijantu, i time masu kao zastavicom kad god im se pomene nesto zaista temeljno i vazno kao sto je npr. askeza...

Ko je odgovoran za tako olako postupanje sa buducim nosiocima Hristove reci - ne bih sad o tome...

I sta uopste askeza? Mnogi od tih ljudi, koje znam licno, jednostavno svojim svakodnevnim zivotom odbacuju sam jevandjelski etos, upravo time sto - svesno ili ne - odbacuju najosnovnije vrline i sastradavnje s ljudima - a ovo su nesumnjivi imperativi naseg zivota u Hristu...

I kao sto rekoh - ovo gledam svojim ocima vec dosta vremena, ne pricam napamet...

Одлично.

[Макрина]

Много је студената а мало је богослова.То је увек тако било.

Незамисливо ми је само једно-не бити аутентичан.То је тужно и увек,увек,богословски некоректно.

[Milan Nikolic]

Само видите шта каже овај Борис(Морал) на ,,верујем-у'':

линк

Персонализам је неправославан концепт личности. Ако баш желите, Зизиуласово учење је сума свих тринитарних јереси, али, Ви не подносите када Вам неко прича о томе, па, сте ме брже-боље избацили са ЖРУ. Судбина овог лажног учења је неумољива, јер ће оно, као и све јереси, убрзо бити избрисано и анатемисано од стране Православне Цркве.

[свештеник Александар]

Баш читам Моралове галиматијасе или збркане изјаве,Упоредимо тај текст са текстовима Св.Григорија Богослова ,има на српском -Беседе - и видећемо лакоћу,једноставност и лепоту стила св.Григорија.Ово што пише Морал није богословље,нити је православно.Општа мисаона конфузија и неред.

[Александар Милојков]

Баш читам Моралове галиматијасе или збркане изјаве,Упоредимо тај текст са текстовима Св.Григорија Богослова ,има на српском -Беседе - и видећемо лакоћу,једноставност и лепоту стила св.Григорија.Ово што пише Морал није богословље,нити је православно.Општа мисаона конфузија и неред.

Питање је да ли он сам себе разуме. Много сам тога прочитао, али такву мисаону конфузију, такво незналачко коришћење појмова, нисам срео.

[Борис Михаил]

Самопрозвана теологија божанске личности, судећи о Богу људском слабошћу и потребом за слободом одговорности, разматра личност божанства замишљајући је одвојено од Његове надсуштаствене суштине, предпостављајући је истој као Њен узрок и циљ.

Ова парадоксална тврдња представља негацију самог појма личности и уводи онтолошки абсурд неморалног постојања као апсолутност бића, што ће рећи, Бог није наравно добар и ништа му добро није природно својствено, већ, то постаје у мери свог очинства, синовства и духовности, т.ј. да Он може желети и сходно таквој лудости, постати р`ђав и зао! У противном, ови „теолози“ не могу прихватити Њега као пуномоћног Бога (достојног себи), приписујући му немоћ, Самом Себи допустити слободу од Самога Себе, управо онако, као што такви могу и чине, себи и Њему.

Размишљање да Богу може сметати Његова природа и да Он постоји независно од Ње, те, да је све што му је природно својствено последица Његових личних својстава, представља највећа могућа увреда коју можемо нанети Богу, а да је по природи недовољно моћан и добар, т.ј., по роду недостојанствен своме особеном бићу, или опет, да је по личности недовољно способан да се носи са својом природом као таквом.

Схоластичка теологија заснована на окултном појму личности као субјекта иницијације божанске стварности, тврдећи да Отац, својим личним постојањем и сачињавањем осталих ипостаси, по својој вољи и по свом нахођењу успоставља саму суштину божанства, представља покушај да се сама надсуштаствена суштина божанства представи као лични квалитет и својство Очеве ипостаси, ради доказивања онтолошког примата персоналности.

Таквим се учењем укида сама метафизика, јер по њему, суштине божанства уствари нема, а сама је божанственост последица прозвољног особењаштва и различитости, односно, начина постојања (заједништва) извесне тројице, те, да су њихови узајамни односи титуларног и викарног карактера, сама суштина и сама божанственост или другачије, да су модуси заједничког постојања еманација њихове идентичности једној суштини, што нас доводи до закључка да се ради о обрнутом савелијанству које модалитетима идентитета еманира исту суштину, јединственим начелом осуштествљујућих односа.

Велико је снисхођење и неоправдиво милосрђе, овакво богословско становиште оквалификовати само као наметнута другост или различитост уместо благодати, јер у тријадолошком смислу, оно постулира личност уместо саме Благости и Њене надсуштаствене суштине.

[Milan Nikolic]

Овакво (Борисово) богословље неминовно води до психолошких проблема. Али свакоме је могуће да спозна своју заблуду, само треба бити искрен да у таквом богословљу нема никаквог познања Бога.

Чак се у тим речима налазе клевете на рачун савременог богословља, и злоупотребе важних појмова, које доводе до већ познатих заблуда у виду савелијанства и средњовековне западне тријадологије. Све то карактерише одбацивање личносних односа, непризнавање егзистенцијалне важности тих односа, и уздизање суштине изнад Божијег бића (= ипостаси), тј. проглашавањем суштине за првоначални појам Бога.

Али за православну веру првоначални појам Бога је личност. И није истина оно што Борис тврди да неко од православних теолога говори да Бог постоји ,,независно од Његове природе'', то је потпуна лаж од стране Бориса и захтевам да он покаже одакле му таква тврдња, јер то не постоји нигде у учењу православних теолога.

Борис је већ имао одговоре од мене поводом овог истог проблема (на форуму ,,верујем''), али он није узео у обзир ништа од тога, и чак је сада наставио са истим - слободан сам да кажем - провокацијама. Његово изопачавање тријадолошких истина постаје упорно, без обзира на аргументе других.

Сада се још показује да одговорност за овакве испаде носи и сам Лудовикос. Заиста је дошло дотле да све у сазнању о Богу, код оваквих тумача, има темељ у психологији и идеологији.

[Борис Михаил]

У своме познатом делу „Од личности до маске“, Зизијулас дословно каже:

Према томе, суштина Божја је биће Божје само зато што поседује ова три начина постојања, која не дугује суштини него једном лицу, Оцу. Бог, тј. божанска суштина не постоји ван Свете Тројице, зато што је онтолошко начело Божје – Отац. Лично постојање Бога (Отац), сачињава, чини “ипостаси”, Његову суштину. Биће Божје се поистовећује са лицем, личношћу – προσωπον.[29]