Критички осврт на богословље Јована Зизјуласа - Николаос Лудовикос

[Milan Nikolic]

Можда је проблем у препричавању и имитирању других теолога, уместо да изграђујемо пут сопственог доживљаја познања Бога и тајни богословља. Потребно је да допринос теологији долази од аутентичних богослова. Вл.Атанасије Јевтић рекао је да таквих богослова који ће дати развој савремене теологије још нема код нас. Закључујем да морамо много да се потрудимо.

[Макрина]

Можда је проблем у препричавању и имитирању других теолога, уместо да изграђујемо пут сопственог доживљаја познања Бога и тајни богословља. Потребно је да допринос теологији долази од аутентичних богослова. Вл.Атанасије Јевтић рекао је да таквих богослова који ће дати развој савремене теологије још нема код нас. Закључујем да морамо много да се потрудимо.

Тако је.

[Александар Милојков]

Наравно. Није поента да "зизијулишемо", већ да квалитетну и праву мисао растумачимо на појмљив и делотворан начин. То и ја тврдим. Проблем је "зизијулисање", рецитовање Зизијуласа, без смисла да се суштина његове мисли представи на начин да "обични" људи разумеју.

[Sherlock H.]

U svojoj kritici Zizjulasa,Ludovikos primecuje nesto sto mi je privuklo paznju:

У Зизијуласовој монархији у основи је само једна Личност делатна - Отац. Ова је Личност независна чак и у односу на своју сопствену суштину/ousia. За Зизијуласа је једино Отац "неузрокован", док су остала Двојица "узроковани"; тако, само је један који "узрокује" и он је једини давалац другости - у противном "монотеизам је у опасности", као што сâм Зизијулас каже (стр. 144). Митрополит Јован би могао бити у праву само у једном случају: ако бисмо увели време у происхођење Двеју божанских Личности - и то је оно ка чему он несвесно тежи када тврди да "Његова (тј. Очева) слобода да их приведе у биће (мој курзив) не намеће Њега Њима, јер они нису од раније (мој курзив) ту, и Њихова сопствена слобода не захтева да од Њих буде затражена сагласност, с обзиром да Они нису засновани као бића пре свога односа са Оцем (мој курзив)" (стр. 122). Уколико ја добро читам, овај текст каже да су Две Личности постојале тек након што их је Отац родио те тако није било потребе да се од њих тражи сагласност, јер они нису постојали пре; другим речима "било је када њих није било", како је Арије веровао. Али, осим ако не уметнемо време у Божје постојање, бити узроком и бити узрокован нису два сукцесивна "момента" у животу Тројице и њих не треба посматрати на "сукцесиван" начин. Пошто се не могу посматрати на "сукцесиван" начин то значи да се "узрок" и "узрокованост" у крајњем исходу узајамно претпостављају. То је оно на шта ја мислим када кажем да се иницијатива Оца не састоји у узроковању "једнаких" других путем наметања (dictation), већ се она састоји у увођењу на велика врата узајамности у онтолошком смислу, а не моралном, као што то Зизијулас мисли. Ово је револуција за онтологију, док је зизијуласовска револуција "наметнуте другости" (dictated otherness) добро позната у историји филозофије (и у новијој историји психологије, као што ћемо видети). Наша другост је "наметнута" онда када нам давалац наше другости не дозвољава да му дамо његову другост за узврат. На дубљем нивоу, ми не дајемо истински некоме другост уколико му истовремено не дозвољавамо да пружи другост нама за узврат. Због тога се зизијуласовска "асиметрична" архитектура монархије и овде руши. Тиме што је "узрокован" од Оца својом вољом, Син у истом "моменту" нуди да буде такође Његов "узрок", а исто је и са Духом Светим. Син и Дух тиме свакако не постају "узроци" Оца, али јесу узроци Очеве "узрочности", заједно са Њим. (Термин "асиметричан" није адекватан чак ни када је у питању људска љубав. Онај који иницира израз љубави не осећа се ни у ком смислу "првим", јер, премда он иницира љубав, ова љубав према другоме је већ дар живота за онога који воли; кроз праву љубав ти већ добијаш своје биће од другога; љубав је дакле по природи отворена за узајамност). Овај "детаљ" је толико важан да овде слободно могу рећи да нема никакве сличности између тројичнога богословља заснованог на једној оваквој узајамности и онога које је засновано на наметнутој другости.

Ja nisam nigde nasao da Zizjulas kaze da Sin i Duh uzvracaju na Ocev poziv u postojanje,tako da mi se cini da je Ludovikos ovde u pravu.

[Александар Милојков]

Читам Лудовикосову "Евхаристијску онтологију" и не могу да разумем зашто је касније променио мишљење. Када упоредите његову дисертацију (мислим да је ово дело његова докторска теза, ако се не варам) са овим каснијим писањем, "Страхови личности и муке ероса", онда видите једну драстичну промену мишљења. Поготово се та промена односи на однос према ставовима његовог учитеља +Зизиуласа.

"Евхаристијска онтологија" је једно од најбољих теолошких дела које сам прочитао. "Страхови личности и муке ероса", пак, су паланачко, аматерско, чак сујеверно наклапање и извртање чињеница, поготово она студија о +Зизиуласовом богословљу "Личност уместо благодати". Све оно што је маестрално изнео у "Евхаристијској онтологији", тумачећи мисао Светог Максима, отац Лудовикос је просуо, потпуно негирао у "Страховима...". Зашто, то ваљда само он зна.

[Александар Милојков]

U svojoj kritici Zizjulasa,Ludovikos primecuje nesto sto mi je privuklo paznju:

Ja nisam nigde nasao da Zizjulas kaze da Sin i Duh uzvracaju na Ocev poziv u postojanje,tako da mi se cini da je Ludovikos ovde u pravu.

То што ти ниси нашао не значи да тога нема. +Зизиулас то тврди на малом милону места у својим делима. Пишем студију на ту тему па ћу показати.

[Александар Милојков]

Петре, ево неких +Зизиуласових реченица које потпуно чине неоснованим Лудовикосове оптужбе:

Луодвикос оптужује: "наметнута другост"

+Зизиулас:

"...нема принуде или нужности у овој врсту узрокованости (Отац као Узрок), а како би то био случај да се рађање Сина и исхођење Духа одигравало на плану суштине."

Отац као Узрок

"Стога, ако у Оцу препознамо једну онтолошку архи у Тројици, морамо да кажемо не само да Отац узрокује постојање Сина и Духа као појединачних бића и то да јесу они који јесу, тј. јединствени идентитети, већ и то да је Отац овим, као "ималац воље", зачетник божанске слободе. Слобода у овом смислу је онтолошка, не морална, тј извире из самог начина којим су ипостаси утемељене, из Очеве личности као зачетника и личног постојања и слободе уједно....."

Да видимо зашто овакве поставке "муче" Лудовикоса. Ево одговора (ово што сам подвукао):

"Све ово, у извесном смислу, остаје загонетно нашој обичној логици, зато што смо ми склони повезивању слободе са индивидуалношћу: како неко може бити слободно утемељен ако га неко други утемељује својом слободом? Да ли је Отац "питао" Сина и Духа за њихов слободан пристанак пре него што их је привео у постојање? Овако формулисано питање претпоставља индивидуализам зато што, како ти можеш "питати" некога за његов пристанак да постоји ако тај још увек не постоји? Онтолошки индивидуализам тачно представља утемељење јединке пре њених односа. Опонент онтолошком индивидуализму јесте утемељење јединке кроз саме односе који утемељују њено постојање. То је оно на шта ми мислимо када говоримо о односном карактеру "божанске суштине", или о Оцу, Сину и Духу као односним јединкама. Отац као односна јединка несхватљив је без Сина и Духа. Његова слобода у привођењу поменуте двојице у постојање не намеће себе њима будући да њих још нема ту, а њихова сопствена слобода не захтева да буде питана за њихов пристанак будући да они нису утемељени као јединке пре свог односа са Оцем."

Очигледно да је личност и слобода схваћена као индивидуа, проблем код оца Лудовикоса. Одатле и "наметнута другост". Отац Лудовикос је, како и сам каже, бивши психолог. Психологија је, пак, као наука била и остала учвршћена у схватању личности као индивидуе. Није тешко закључити да су ови "остаци из прошлости", оставили трага у схватању оца Лудовикоса. Нажалост, изгледа де је "бивши психолог" у њему ипак превладао.

[Александар Милојков]

Да још мало прецизирам ту разлику између психолошког и теолошког, кападокијског поимања личности. Психологија личност схвата као индивидуу. Ти јеси на основи интроспекције. Постојиш и ЈЕСИ ка јединка са одређеним власитим својствима, па се тек као такав ОДНОСИШ према другим јединкама. Када је теолошко поимање личности у питању (=догмат о Светој тројици), онда су поставке другачије: ОДНОСИШ се, дакле ЈЕСИ. ОДНОСИ утемељујуе ЈЕСТАСТВО, БИЋЕ, а не обрнуто. Зато, су Отац, Син и Свети Дух незамисливи један без другог, без односа рађања и исхођења. Ти односи их утемељују као Оца, Сина и Светога Духа.

[Александар Милојков]

Погледајте колико је отац Лудовикос у овој својој студији "Личност уместо благодати" променио мишљење у односу на ставове у својој дисертацији "Евхаристијска онтологија". у "Евхаритсијској онтологији", тумачећи Светог Максима, отац Лудовикос долази до истог закључка као и +Зизиулас: биће, идентите и заједница се поистовећују, заједница даје конкретно постојање:

" Отац благоволи, Син самодејствује, а Свети Дух покреће заједницу бића, дакле води их ка обожењу, укључујући читаву творевину у људску природу и управљајући је ка живоносном призиву Оца заједници у Христу. То што Отац делује промислитељски значи да делује животодавно (моје питање оцу Лудивикосу овде: зашто сада не тврди како Отац "намеће другост", ако делује "животодавно"?), пружајући непрестано дубље приступе дејствујућем животу који је заједница у Хрису, и само тај живот чини да бића заиста јесу, јер су бића и заједница очигледно поистовећени."

Одличан закључак. Али шта оста од овога код Вас оче? Где вам је ово "поистовећење бића и заједнице" у тумачењу тројичног догмата у Вашој студији "Личност уместо благодати"? Зашто сте спали са коња на магарца, са "поистовећења бића и заједнице" на поистовећење "личности и индивидуе"?

У цитирином делу отац Лудовикос се у фусноти број 26. позива на +Зизиуласа, на његову студију "Истина и заједница" (чије ставове сада, авај!, толико критикује). Цитира следеће речи +Зизиуласа: "...то се може довршити само ако се индивидуализација природе (=индивидуализам, управо оно што сада заступа отац Лудовикос) преобрати у заједничарење - а то значи, ако се заједница поистовети са бићем." Затим, у истој фусноти отац додаје: "Сматрамо да је код Светог Максима у потпуности верификовано ово поистовећење бића са заједницом. Аутентично, истинско биће, постоји само као заједница и у заједници.

Па шта би сада оче? Ако биће "постоји само као заједница и у заједници", како онда Отац "намеће другост"? Он може да "намеће другост" само ако Га схватимо као индивидуу, и ако тако схватимо Сина и Духа. Међутим, Он никада не може да "намеће другост", ако га схватимо као личност - односно, како сте и сами рекли, као "биће које постоји само као заједница и у заједници".

[Milan Nikolic]

Врло добро Александре!

Важно је чути такво објашњење о Лудовикосу, поготово што је он данас, код неких младих теолога, као некакав мистички мудрац. Јер нити суштински разумеју Зизјуласа нити могу да расуде у чему је проблем код Лудовикоса.

[Александар Милојков]

Размишљам да анализирам ову проблематику. Да укажем од чега је Лудовикос одступио (користећи његову "Евхаристијску онтологију" и "Страхове....") и шта је на крају побркао. Можда се решим да напишем неку мини студију.

[Guest - . . .-]

Ајде Ацо, то би било феноменално. Заиста, што каже Милан, нико се није озбиљно озабавио овим проблемом. Не смемо овом проблему приступати острашћено.

[Александар Милојков]

Ма какви острашћено. Само аргументима. Оно што Лудовикос пише "Евхаристијској онтологији" нема благе везе са оним потоњим у "Страховима личности и мукама ероса". Показаћу не само да је променио мишљење (то је мање битно), већ да је то ново мишљење погрешно.

[Александар Милојков]

Премијерно најављујем наслов:

"Од личности до индивидуе - коначно богословско становиште Николе Лудовикоса"

[Guest - . . .-]

Премијерно најављујем наслов:

"Од личности до индивидуе - коначно богословско становиште Николе Лудовикоса"

Унапред се радујем!