Православна психотерапија- Митрополит Јеротеј (Влахос)

[slovoA]

пре 2 минута, Милошшш рече

Најбоље лагано, саветује се да се ово чита стално, изнова, ради подсећања.

Наравно, и то вриједи за сваку истину вјере, да се стално и изнова враћамо на њих, јер смо по природи пада такви да лако заборављамо добро (Божије). И управо зато те истине не треба усвајати некритички, не остављајући простора Богу, да кроз нас дјелује. И Свето Писмо може човјеку постати златно теле, ако он ту не остави простора Духу Божијем да дјелује кроз та слова, па она постану само окоштале ријечи на папиру, као да их није Он Живи лично упутио нама, не, да созерцамо та слова, него Њега Живог у тим словима.

Праштај, ако сам претјерао, али "некако" си ме навео да ми мисао оде на ту страну.

[Милошшш]

"Као што је то случај са свим душевним и телесним болестима, исто тако и у погледу помисли постоји "превентивни поступак", као и терапијски поступак након исцелења. Осврнућемо се на оба ова поступка. 

"Превентивни поступак" или предострожност се састоји у настојању да нечисте помисли не приступе и не заробе ум. То се постиже трезвеноумљем, пажњом, безмолвијем (тиховањем, исихијом) и одсецањем нечистих помисли. Апостол Павле опомиње ученика, Тимотеја, на непрестану будност: А ти буди трезвен у свему (2. Тим. 4,5)."

[Милошшш]

"Pre svega treba da kažemo da je đavo individualno biće i ličnost koja samim tim ima i sopstvenu slobodu. Bog poštuje slobodu čak i samoga đavola. Zato mu dopušta da čini zlo, ali njegovo delovanje ipak ograničava čovekovim pokajanjem. Osim toga, Sveti Maksim Ispovednik kaže da Bog iz pet razloga dopušta da se podiže rat na čoveka. Prvo stoga da bismo stekli raspoznavanje vrline i zlobe, tj. za šta da se borimo i od čega da se branimo. Drugo zato da bismo s naporom i trudom stekli vrlinu, da bismo je još bolje i neodstupnije čuvali. Treće da bismo naučili da se ne preuznosimo kada steknemo vrlinu, već da se smiravamo, pošto dođemo do saznanja da smo do te pobede došli pomoću Božijom. Četvrto da bismo stekli savršenu mržnju protiv zlobe. Peto da ne bismo zaboravili svoje slabosti, kao ni silu Božiju koja nam je pomogla da dođemo do bestrašća. U suštini, dakle, rat koji đavo podiže na čoveka da kraju krajeva pomaže čoveku. Pruža mu dovoljno saznanja o duhovnom životu, dovodi ga do poznanja ljubavi Božije, ali i do poznanja đavolove mržnje." 

[Милошшш]

On 31.10.2020. at 17:11, slovoA рече

Наравно, и то вриједи за сваку истину вјере, да се стално и изнова враћамо на њих, јер смо по природи пада такви да лако заборављамо добро (Божије). И управо зато те истине не треба усвајати некритички, не остављајући простора Богу, да кроз нас дјелује. И Свето Писмо може човјеку постати златно теле, ако он ту не остави простора Духу Божијем да дјелује кроз та слова, па она постану само окоштале ријечи на папиру, као да их није Он Живи лично упутио нама, не, да созерцамо та слова, него Њега Живог у тим словима.

Праштај, ако сам претјерао, али "некако" си ме навео да ми мисао оде на ту страну.

Brate, videh da u novom izdanju knjiga ima celo poglavlje više, oko 600 strana ukupno, tako da ću da otkucam ovih 100 koje nedostaju ovom PDF dokumentu, ako Bog da u skorije vreme. 

[Милошшш]

Последње поглавље (којег нема у ПДФ варијанти)

М. Медведев, Т. Калашњикова- ЧОВЕКОВА ПРИРОДА И ЊЕГОВО ПРИЗВАЊЕ 

 

   Да бисмо описали тако сложен проблем као што су узроци болести, неопходно је да напустимо оквире болести. Ради тога морамо да дамо јасне одговоре на питања: шта је човек и какво је његово назначење у свету? Шта је добро, а шта је зло? Потпуне и јасне одговоре на ова питања даје православно вероучење. Православно учење о човеку не само што не противречи подацима савремених наука, што су много пута потврдили истакнути научници, рачунајући ту и научнике невернике, него и у многим питањима може значајно да допуни те науке.

   На пример, савремена наука- општа теорија патологије- релативно недавно је почела да схвата узроке патолошког (ненормалног) стања било којег живог организма. Тај узрок, по њеном мишљењу, јесте фрагментарност, неусклађеност система који улазе у његов састав. Али ово сазнање је одавно познато хришћанству које узрок човековог ненормалног стања сагледава у расцепљености двеју страна његовог живота- душе и тела (отуда и реч исцељење као васпостављање целовитости). То је и један пример. Најважније је да на део питања која се односе на нечији поглед на свет, питања повезаних са проблемом човека, савремене науке уопште не могу да дају одговор- не само због свог недовољног развоја, већ зато што та питања не улазе у предмет њиховог проучавања.

 

[Милошшш]

   Све је то послужило као повод за да наш разговор о проблему обољења и здравља почнемо радом у којем ћемо покушати да изнесемо основе православног учења о човеку. Професор В.В. Зењковски, ученик познатог психолога Г.И. Челпанова, истиче да ван вером прихваћеног библијског откривења о човеку као образу и подобију Божијем, не можемо правилно схватити његову природу.

   Шта православна вера говори о човеку? Човек је двострук по свом саставу и његов живот се састоји од душе и тела који су се од самог почетка налазили у пуној хармонији.

   Тело има своје функције: потребу за сном, храном, одржавањем одређене размене материја и тако даље. Кроз душевну делатност доживљавамо одређена осећања, судимо, формирамо понашање ради задовољења текућих потреба. Душевни живот се испољава у делатности ума, осећања и воље и повезан је са нашим искуством, не излази ван његових оквира.

   Човекова душа, будући да је у њу удахнут дух Божији (Пост. 2,7), тежи духовном свету. Зато, као што је 1901. писао класик психијатрије С.С. Корсаков, сваком психички здравом човеку је својствено религиозно осећање. Духовни живот није ништа друго до живот у Духу Светом. То није откривање неких "резервних" могућности, као што уче окултисти, није откривање стваралачких потенција и није ерудиција. Религиозна потреба је трагање и неутољива жеђ за општењем са својим праизвором- Богом. Религија се не може сводити на неурозу или колективно несвесно- истицао је наш савременик, психијатар и оснивач "треће бечке психолошке школе" Виктор Франкл. Исти је тврдио да "духовна димензија не може бити игнорисана... јер нас управо она чини људима." 

[Милошшш]

   Православна антропологија потврђује да је управо у души утемељена основа наше индивидуалности- самосвест. Ту човек у себи открива неистраживу дубину, одјек, одсјај Апсолутног, лик Божији у човеку. Увиђање свог "Ја" је "другоприродно", оно се не рађа из утробе свести, оно је ванвременско и ванузрочно. Али управо је ту утемељена могућност моралног усавршавања, могућност преображаја. Управо је у самосвести утемељена наша личност као тема стваралачког разоткривања. Лик Божији у човеку, то су богоподобна својства (слобода, ум, воља, способност за стваралаштво), а подобије је могућност преображаја. Зато је циљ личности, по сведочанству Светих Отаца уподобљење Богу кроз стицање Светог Духа- то јест, кроз "обожење".

   У духовном језгру личности утемељена је тежња према стицању смисла сопственог живота, тежња која представља првобитну мотивациону снагу човековог понашања. Важно је не замењивати више духовне тежње свакодневним и обичним. Духовна реалност, њена природа и вредности не могу бити једноставно пројектоване у психолошку раван. Грешка псилогизма се састоји у замени тих појмова и одражава тенденцију према обезвређивању највише истине. 

   Духовно се пројављује у душевном животу гласом савести. Савест је универзални облик моралне свести, то је реалност, закон с којим се свако сусреће унутар себе. Како сведоче Свети Оци, то је средство за непогрешиви избор добара, заштита која не дозвољава човеку да пропадне у провалију греха...

   На тај начин, добивши од Створитеља духовну природу, човек постаје биће које спаја цео свет, заузима царски положај у свету. "У човеку се садржи јединство супротности између горњег и доњег, небеског и земаљског, разумног и неразумног, слободног и неслободног, духа и материје" (Св. Григорије Нисијски).

[Милошшш]

Трагедија греха

   Али човек је изгубио свој царски положај кроз грехопад, сведочи православно учење. Грех је злоупотреба своје слободне воље, покушај да живи без Бога, па чак и побуна против њега. Нарушавање воље Божије довело је човека до раскида са својим Творцем и с духовним светом.

   Зло има личносну природу и његов носилац је ђаво и свет палих духова. Схиархимандрит Софроније Сахаров пише: "Зло, као и добро, постоји само тамо где постоји личносни облик бивствовања. Ван оваквог живота нема зла, већ само детерминисани природни процес."

   Важан је став о неизводљивости греховног начела нити из телесних потреба, нити из друштвених услова: његов узрочник је у духовној сфери. Грех је отровао човекову природу и ствара у нама склоност према злу. Грех је реална морална (наравствена) болест, он се не може заменити психотраумом, стресом и њему сличним појмовима: грешкама и промашајима. Грех је сложено и разнолико оштећење које се испољава кроз : грешке на плану вредносних оријентација, скретање човека од циља, од истинитог и вечног предназначења, што од личности захтева да савлада инертност воље; неконтролисаност осећања; искривљено опажање стварности; окренутост према привидном добру, при чему се виши смисао људског постојања замењује тренутним и привидним интересима; нарушавање наравствених норми које одређују однос човека према природном животу, према другим људима и према Богу. То се, са своје стране, испољава у егоизму, у непријатељству према људима и одступању од божанске благодати; потчињавање душе телу и његовим потребама. "Неразумна плот је почела да управља разумом, разум је почео да живи по жељама плоти. Човек је од духовног постао плотски. На тај начин, Богом установљена хијерархија вредности се преокренула у човековој свести" (архимандрит Алимпије, архимандрит Исајиа, Догматско богословље, Света Тројице- Сергијева лавра, 1994, стр. 239).