Богумили - шта знамо о њима ( или не знамо)?

[Срндаћ]

1 hour ago, SerbCro рече

Ucili smo iz istorije da su bili progonjeni, tako da prica da su asimilirali u islam, ne pije vodu.

Не видим како једно има везе са другим. Чак напротив, итекако има везе да су због прогона од стране других хришћана радо прихватили ислам који је само тражио да изрекну шахаду како би их оставио на миру и оставио им Босну на локалну управу.

Може се лако утврдити да су хришћани, а међу њима и богумили, прелазили на ислам - јер су Османлије све записивале:

 

[Tumaralo.]

Više od 50 % tadašnjeg hrišćanskog sveta je primilo islam.

Antiohija, Jerusalim, Aleksandrija odmah... i posle vekova brobe Carigrad.

Sve istorijske eparhije osim Rimske.

[SerbCro]

Moguce, ali mi djeluje  nelogicno da nisu poklekli pod progonstvima pravoslavnih, a onda jesu pod progonstvom islama. No sad smo vec usli u domen pretpostavke, mozda su ovo ili ono, a mozda su otisli dalje na zapad.

[Tumaralo.]

пре 9 часа, SerbCro рече

Moguce, ali mi djeluje  nelogicno da nisu poklekli pod progonstvima pravoslavnih, a onda jesu pod progonstvom islama. No sad smo vec usli u domen pretpostavke, mozda su ovo ili ono, a mozda su otisli dalje na zapad.

Niko nikada nije pobedio muslimane u kulturnoj razmeni.

Islam osvaja neprestano.

[Срндаћ]

On 27.1.2019. at 13:34, SerbCro рече

Moguce, ali mi djeluje  nelogicno da nisu poklekli pod progonstvima pravoslavnih, a onda jesu pod progonstvom islama. No sad smo vec usli u domen pretpostavke, mozda su ovo ili ono, a mozda su otisli dalje na zapad.

Није немогуће, јер Србија, Хрватска и Угарска никада нису покориле Босну. Али Османлије јесу. И то страховито лако да се причало како је Босна "пала шапатом".

Још к томе, Османлије су присутне у Босни читавих пола вијека ( најмање ) прије њеног освајања, јер су држали Ходидјед ( мислим да је негдје изнад Сарајева ) као своје војно упориште, са сталним гарнизоном. Дакле, деценијама су раније вршили агитацију међу становништвом и објективно су били једини могући фактор стабилности између 1400-1463, јер су Босну у том периоду нападали сви живи. Угари под Жигмундом Луксембуршким, Млечани су стално роварили да узму неке градове, Србија је грабила Сребреницу ( ох историјске ли ироније ) када год би могла, па онда стални сукоби Котроманића и Косача, па Косача и свих осталих... И тако је трајало деценијама.

Замисли онда ситуацију да доживиш како ту трулу и распалу државу замијени стабилна империја са јасном религијском одређеношћу која ти да чак мање намете и више мира и локалне аутономије - поготово ако прихватиш њену вјеру. Нема ту онда пуно да се размишља.

[Срндаћ]

On 27.1.2019. at 23:03, Tumaralo. рече

Niko nikada nije pobedio muslimane u kulturnoj razmeni.

Islam osvaja neprestano.

Рече то Србин...

[Tumaralo.]

пре 13 часа, Срндаћ рече

Рече то Србин...

Pa naš primer je veoma slikovit u pomenutom smislu.

Istorijski gledano, islam nas je bitno osakatio, a obnova koju smo doživeli se u svetlu savremenih dešavanja sve jasnije pokazuje kao privremena.

[о.Небојша]

пре 13 часа, Срндаћ рече

Није немогуће, јер Србија, Хрватска и Угарска никада нису покориле Босну. Али Османлије јесу. И то страховито лако да се причало како је Босна "пала шапатом".

Још к томе, Османлије су присутне у Босни читавих пола вијека ( најмање ) прије њеног освајања, јер су држали Ходидјед ( мислим да је негдје изнад Сарајева ) као своје војно упориште, са сталним гарнизоном. Дакле, деценијама су раније вршили агитацију међу становништвом и објективно су били једини могући фактор стабилности између 1400-1463, јер су Босну у том периоду нападали сви живи. Угари под Жигмундом Луксембуршким, Млечани су стално роварили да узму неке градове, Србија је грабила Сребреницу ( ох историјске ли ироније ) када год би могла, па онда стални сукоби Котроманића и Косача, па Косача и свих осталих... И тако је трајало деценијама.

Замисли онда ситуацију да доживиш како ту трулу и распалу државу замијени стабилна империја са јасном религијском одређеношћу која ти да чак мање намете и више мира и локалне аутономије - поготово ако прихватиш њену вјеру. Нема ту онда пуно да се размишља.

Није ту Србија вршила освајања кад је ту живио исти народ и кад је велики дио данашње Босне улазио у састав области којом је владао краљ Драгутин. Деспот Стефан и Ђурађ Бранковић су имали руднике у Сребреници и ту држали саборе, са друге стране неке области западне Србије припадале су административно Босни, као што је била зворничка митрополија или Дринска бановина у Краљевини Југославији.

С друге стране обични људи, кметови и занатлије који су чинили већини нису учествовали у одлучивању, али ни у борбама. Турци су испочетка имали тактику што тим слојевима друштва нудили мање намете да их задрже на имањима, а после примањем ислама, те намете додатно смањивали. Код др Анте Зирдума у монографији о ман.Плехану, налази се податак да су после турског освајања Славоније око 40.000 кметова римокатолика прешли на ислам.

[Срндаћ]

пре 6 часа, о.Небојша рече

Није ту Србија вршила освајања кад је ту живио исти народ и кад је велики дио данашње Босне улазио у састав области којом је владао краљ Драгутин. Деспот Стефан и Ђурађ Бранковић су имали руднике у Сребреници и ту држали саборе, са друге стране неке области западне Србије припадале су административно Босни, као што је била зворничка митрополија или Дринска бановина у Краљевини Југославији.

С друге стране обични људи, кметови и занатлије који су чинили већини нису учествовали у одлучивању, али ни у борбама. Турци су испочетка имали тактику што тим слојевима друштва нудили мање намете да их задрже на имањима, а после примањем ислама, те намете додатно смањивали. Код др Анте Зирдума у монографији о ман.Плехану, налази се податак да су после турског освајања Славоније око 40.000 кметова римокатолика прешли на ислам.

Није вршила освајања јер није могла. Једини пут када је Србија војно заузела Босну било је под Душаном, и то на кратко вријеме као одговор на Тврткову агресију према Хуму ( којег је Босна касније ипак освојила ). Након тога борбе су вођене око Сребренице, али и у пар наврата конкретно са Косачама. Национални романтизам ипак мора устукнути пред простом чињеницом да су се Босна и Србија, као двије независне државе, бориле и ратовале, али и да су сарађивале. 

Драгутин је ту посебно небитан, јер он је владао Усором и Соли у веома кратком периоду, када се упореди са периодом којим је конкретно Босна владала тим областима. То што је једном некад неки наш нешто државо у власти на краћи период не брише магијом постојеће подјеле и границе.

Е сад, што се тиче подвученог и подебљаног - небитно је ко је доносио одлуке. Народ је прешао због олакшица и због стабилности коју су Османлије нудиле. А богумилство је било најраспрострањеније међу обичним Бошњанима у Босни ( док је Хум/Херцеговина био православан, а западни дијелови краљевине католички ). Дакле макар се слажемо око тога зашто се народ исламизовао.

пре 6 часа, Tumaralo. рече

Pa naš primer je veoma slikovit u pomenutom smislu.

Istorijski gledano, islam nas je bitno osakatio, a obnova koju smo doživeli se u svetlu savremenih dešavanja sve jasnije pokazuje kao privremena.

Па и није, јер су Србија, Црна Гора и Херцеговина остале православне, тј. Срби у тим земљама. Једино је Босна изузетак, а и то стога што није имала јак национални, државни и религијски хришћански идентитет, јер је увијек била подијељена по тим линијима. 

Срби се не поисламише ни током највећих зулума ни током најблаже османске власти.

[о.Небојша]

Босна је због брада и шума увијек била незгодна за освајање, што се види из угарских покушаја да у крсташким походима покатоличе Босну, углавном безуспјешно. Богумила који су исповиједали манихејску јерес је можда било у траговима, док грађевине и писани извори свједоче о Босанској цркви, која еј уз извјесне особености била православна. Назив Бошњани може се схвати у смислу географаске припадности и ни муслимани га нису користили до 1990.године.

 

[Степекс]

Stvarno ne znam apsolutno ništa o ovoj temi, ali pronašao sam nešto po meni interesantno za diskusiju:

https://www.slideshare.net/mobile/MECAYU/la-ibogumili

Verujem ipak da je ovo deo neopaganisticke propagande, ali voleo bih da čujem mišljenja.

[Qala Davidov]

Prenosim, za one koje tema interesira, iz svoje arhive tekst iz davne 2003. prenesen sa jednog starog foruma (ne znam više kojeg). Autor je nick koji se tamo i tada zvao "PORTO". Tekst će ići kroz neki broj postova i nije mu namjera poticati rasprave, već da prenesem što imam. A tko želi, slobodno neka komentira.

BOGUMILI ili BOGOMILI, su pripadnici ‘heretičkog’ pokreta koji se javio sredinom X st. za vladanja bugarskog cara Petra (927-969) u Makedoniji koja je tada bila pod bug. vlascu. Prvi podatak o pojavi hereze nalazi se u poslanici patrijarha Teofilakta caru Petru, u kojoj mu on razjašnjava da je ta hereza "pavlićanstvo pomijesano s manihejstvom". Vise podataka nalazi se u apologetickom traktatu prezbitera Kozme, poznatom pod naslovom 'Beseda na jeres', koji je nastao oko 972. Kozma optuzuje popa Bogumila da je poceo siriti novu, krivu nauku "po zemlji bugarskoj",

Pojava bogumila u Makedoniji i Bugarskoj pada u vrijeme teskog bizantskog pritiska na tu zemlju nakon smrti Simeona, a za vladanja Petrova.

No mjesati bogumile i nase bosanske krstjane...

Sve ima svoje nasljeđe, pa je isto takvo i ono koje su baštinili bosanski krstjani. Postoje akti katarskog sabora iz Saint-Felix-de-Caramana kao nedvosmisleni dokaz otkuda dolazi tradicija i inicijacija krstjanskih gnostika u Hrvatskoj i Bosni. Albignezi i francuski katari odlazili su u Bosnu na svoje naukovanje pa je čak i Vatikan smatrao da se tamo nalazi ‘protupapa’. Nakon što je pao Montésgure kao zadnje uporište katara i njihovih ‘Savršenih’ u Langadocu, mnogi od njih su svoje utočište pronašli i u Bosni. I Bosna je još stoljećima pronosila Svijetlo i nukleus duhovnosti i Duha u mraku srednjeg vijeka katoličke Evrope. Mješati u ovu cijelu priču bugarske Bogumile jednako je pogrešno kao i uspoređivati esene i zelote. No očevidna pogreška austrougarskih romantičara poput Ive Pilara utoliko je u stvari manja, ako se uzme u obzir gnostički kontekst unutar kojeg se eventualno mogu tražiti razlike između bugarskih Bogumila, koji su se razvili u nešto drugačiji, stroži oblik dualizma imamo li u vidu ideološki karatkter pokreta koji je u cjelini bio upravljen protiv bizantskih tlacitelja, protiv domace vlastele i hijerarhije vlastite kršćanske crkve, koja je po prikazu apologetickog traktata prezbitera Kozme ‘Besedi na jeres’ bila do krajnosti iskvarena. za razliku od katarskog oblika čiju je liniju učenja vrlo jedostavno pratiti. A sa time nemaju nikave veze arheološki artefatki i stečci koji su samo popratna manifestacija jedne kulture.

Morat cemo svi do prve knjižnice i knjige u ruke, pa makar do literature iz crkvenih izvora, ako ne već zarad argumentirane rasprave na ovu temu, a ono bar zbog opće kulture…

Bogumilstvo tj. Patarenska hereza kako su je nazivali, imala je svoje uporište u kako u Slavoniji tako i u Dalmaciji pogotovo u gradovima otkuda je progonima potisnuta u Bosnu krajem 12 st. Povjesni izvori koji spominju heretičke pokrete ukazuju na gradove Split, Trogir i Zadar. Toma Arhiđakon tako svjedoči da su se građani Zadra odbacili učenje Katoličke vjere i dopustili sebi da budu zaraženi heretičkom kugom.

Iz tog kuta možemo gledati i na razaranje Zadra 1202. g. od strane križarske vojske potaknute od strane Venecije kada su građani isticali križeve po zidinama ne zato da bi istaknuli da su kršćani nego da nisu heretici koji su držali štovanje križa zastupljeno u katoličkom svijetu idolatrijom i zlom.

Povijesni zapisi sačuvali su imena dva dalmatinska heretika, braće Aristudija i Mateja Zorobabela koji su širili gnostička učenja prije svega u Zadru. Oni su vjerojatno istjerani iz grada i naselili se u Splitu gdje su postali vođe heretičkog pokreta držeći dobre veze sa Bosnom gdje je bogumilstvo postalo oficijelna religija za vrijeme vladavine bana Kulina. Crkva je brzo reagirala pa su heretici istjerani iz grada, a ista sudbina je uskoro zadesila i Trogir. Pismo napisano 11.10. 1200, od strane Pape Innocenta III kralju Emeriku u kojem zaključuje da su protjerani Dalmatinski heretici našli svoje utočište u Bosni i da su toplo primljeni od strane Bana Kulina koji je dao kako sebe tako i zemlju njihovoj pokvarenosti.

Na to se nadovezuje kronoloski najstarija vijest o pojavi krstjana u Bosni koja potječe od dukljanskog kneza Vukana koji izmedu 22. veljače 1199. i 21. veljače 1200. godine javlja papi Inocentu III da se u Bosni pojavilo krivovjerje uz koje su pristali bosanski ban Kulin, njegova obitelj i vise od 10.000 kršćana. U to vrijeme, kako se iz ovog i ostalih tekstova vidi, red "crkve bosanske" pokazuje sve značajke starinom vec posvećenog i dobro uredenog reda koji uziva dobar glas u narodu i povjerenje vladara i velikasa bosanskih. Jasno je da do toga nije doslo preko noci, te da je tomu prethodio duzi period nastajanja, sirenja i dokazivanja kroz "ilegalu", odnosno u okviru tajnih bratstava.

Aristudije (Aristodes) je vjerojatno ista osoba koja se proklinje pod imenom Rastudije od Bosne, od strane sinoda Sv. Save “ ..proklestvo na Rastudija od Bosne …i svih ..kršćanskih muškaraca i žena koji hule svete ikone i sveti križ…”

Vjerojatan je i slučaj da je taj isti Aristodes iz Zadra postao i prvi glavar, djed bosanskih Krstjana nakon što je protjeran iz Splita.

(...)

[Qala Davidov]

Da nastavimo malo uranjanje kroz mrak srednjevekovlja i pokušamo potaknuti daljnja pitanja otkud sad odjednom gnostičko manihejska učenja na ovim prostorima? I otkud vuku svoje korjene? Sama građa o tome je golema i ja ću s vremenom navesti zanimljive reference.

Latinski polemičari i hereziolozi gotovo su jedinstveni u stavu da prve katarske zajednice na talijanskom tlu osnivaju gnostički propovjednici iz Bugarske i Hrvatske (Slavonije). Na ovo Slavonsko nasljeđe vežu se pripadnici katarskih crkava iz Bangola, Firence, Spoleta, Verone i Vicenze. Pisac (nepoznati) rasprave “De heresi chatarorum in Lomabrdia” piše tako da su između 1210. i 1214. g. katari iz Mantove i Vicenze poslali svoje izabrane predstavnike (biskupe) u Slavoniju da tamo prime posvećenje Slavonskog reda “Ordo Slavoniae” Pisac raspravlja o razlikama Bugarskog I Slavonskog (umjerenijeg) dualizma.

U lipnju 1223. Kardinal Konrad iz Uracha piše francuskim prelatima da Albigezi (katari prozvani tako po gradu Albi) priznaju svojim ‘papom’, nekog hereziarha koji stanuje negdje na prostoru Hrvatske, Dalmacije i Ugarske. Talijanski dominikanac Anselmo, iz pijemontskog gradića Alessandrije daje nam oko 1270 g. mnogo preciznih podataka o postanku Katarske slavonske crkve. Pa piše da su “neki iz Slavonije, tj. zemlje koja se zove Bosna išli zbog trgovačkih poslova u Carigrad gdje su se upoznali sa krivovjernom naukom. Po povratku je propovjedaju te kad su brojčano ojačali osnovali su svoju crkvu, čiji se biskup zove biskup Slavonie” Usporedbom povijesnih dokumenata događaj o kojem govori lombardski inkvizitor dogodio se između 1147 i 1167. g. prema izvještajima ova bosansko-slavonska crkva brojila je oko 10 000 krstjana. Od toga nije naveden broj ‘savršenih’ ili ‘parfea’ kako su ih nazivali francuski katari koji su činili unutarnje jezgro zajednice. Prema procjeni dominikanca Rainera Sacconija, koji je i sam pripadao katarskoj zajednici broj ‘savršenih’ bugarske, dragovičke, carogradske i filadelfijske i slavonske crkve nije sredinom 13 st. prelazio 500. No pod pojmom Slavonije mislilo se na zemlje koje naseljavaju Hrvati, znači i Bosnu tako da npr. papa Grgur IX ohrabruje bana Kolomana i njegove križare da pođu “versus partes Sclavoniae” dok se pritom mislilo na Bosnu.

--------------------------------------------------------------------------------
Treći opći lateranski sabor osuđuje godine 1179. “sve krivovjerce, katare i patarene”, a šest godina kasnije dalmatinski biskupi osuđuju na sinodi u Splitu “sve krivovjerne sekte i njihove sudionike..” dok papa Urban III upozorava splitskog nadbiskupa Petra da ne dozvoli na svom teritoriju stvaranje “zborova (conventicula) koji se nazivaju bratstvima (fraternitates).

6. Svibnja 1198. Hrv. ban Andrija vraća zadarskim benediktincima njihov nekadašnji posjed u Suhovaru ‘koji su preoteli pseudo-kršćani” Pet godina kasnije Bosanski redovnici obećavaju papinom legatu ‘da neće u svoju sredinu više primati nikoga tko pripada manihejskom krivovjerju’; zanimljivo je da je jedan od potpisnika i Matej Zorobabel, brat Aristudija spomenutog u predprošlom postu. Rodom iz Apulije, odrasli u Zadru kao vrsni umjetnici i odlični poznavaoci latinske i hrv. knjige često su zalazili u Bosnu. 1200 g. privedeni su splitskom nadbiskupu zbog krivovjerja…daljnju priču znamo…

No kako je gnostičko krstjanstvo dobilo svoje posvećenje, svoj “consolamentum” za djelovanje na našim prostorima?

U svibnju 1167 g. sastaju se u dvorcu Saint-Felix-de-Caraman, kod Touluse predstvnici južno-francuskih albigneza i talijanskih katara. Skupu je predjedavao vođa carigradskih gnostika “papa” Niquinta. Tom prilikom Niquinta daje francuskim i talijasnkim katarima “consolamentum” svoje carigradske “ Eccleasiae Graecorum”. U aktima tzv. katarskog sabora spominje se po prvi put i crkva hrvatskih gnostika. Niquinta savjetuje francuskim i talijanskim katarima da se organiziraju po uzoru na bizantsku, dragovičku, bugarsku melničku i dalmatinsku crkvu.

Znači po aktima katarskog sabora razaznaje se da je već 1167 g. postojala Katarska crkva u Hrvatskoj: “Ecclesia Dalmatiae”.

Od 1214. g. nalazimo zbir represivnih djelovanja na “Ecclesiu Sclavoniae” te konačno na “Ecclesia Bosniae” kad su potpuno potisnuti u Bosnu. Dakle gnostičko nasljeđe koje se ukorijenilo na našim prostorima i održalo oko 300 g. pod nazivom “Crkve bosanskih krstjana” vuče svoje korijene direktno iz Carigrada iz katarske “Eccleasiae Graecorum”

Katari odnosno gnostici nisu bili neki "narod" pa da se sele pred najezdama ovih ili onih. Oni su uvijek bili "negdje", rasireni diljem starog svijeta, samo sto je dramaticnost pisanih izvora o sirenju i suzbijanju "hereza" bila utoliko veca koliko su rasle ambicije pojedinog novonamjestenog biskupa ili ako govorimo o predkrscanskom dobu, nekog drugog predstavnika oficijelne religije. Gnostici su bili vrlo rasireni unutar sloja trgovaca ili obrtnika sto je podrazumjevalo materijalnu neovisnost, obrazovanost i prije svega mobilnost. Putovali su koristeci morske i kopnene puteve. Primjer toga je npr. Boka Kotorska, odnosno Boka Katarska koju su koristili za putovanja kako nebi kompromitirali svoje odlicne veze sa Dubrovnikom. Gradovi na nasoj obali su u ono vrijeme bili jos uvijek pod Bizantskom upravom, pod Carigradom gdje se izmedju ostalog nalazilo i sjediste Eclessie iliti Crkve, tako da je RKC koristila izlike da umanjuje utjecaj Bizanta u gradovima protjerivanjem bogatih i utjecajnih gradjana - gnostika u unutrasnjost kontinenta.

(...)
 

[Qala Davidov]

A sto se tice Legenda o Gralu, potrazi za njim, o sir Parsifalu, vitezu Galahadu i Kralju Ribara mozda je najpoznatija po Wolfram von Eschenbachovom „Parzivalu” (1210 . g.) sto je inspiriralo i Richarda Wagnera. No malo tko zna da je o «Zlatnom kalezu», Svetom gralu, Sangreal, sto znaci «sveta krv», o njemu je prvi pisao Chretien de Troyes u « Le Conte du Graal».

 
U svome djelu iz 1200 g. “Joseph d'Arimathie (Roman de l'estoire du Graal)”, francuski trubadur Robert de Boron explicitno kaze da je Gral kalez koji je koristo Krist na posljednjoj veceri, a kasnije je Josip od Arimateje koristio taj isti kalez da skupi Isusovu krv nakon raspeca. No u evandjeljima se tome ne pridaje nikakva paznja, niti se kalez pojavljuje kasnije u Bibliji. U jednoj od legendi, Marija Magdalena je zajedno sa Josipom od Arimateje doplovila do Francuske i donijela Sveti Gral. Kasnije je navodno Josip od Arimateje navratio i do obala Britanije, do Glastonburya i tamo donio Gral, gdje se cuvao sve do Arthurovih dana. Tu su u pricu uskocili i sir Lancelot i Sir Galahad koji su pronasli i Josipov grob.

Sveti Gral zaista ima veze sa Katarima i nasim dobrim Krstjanima. Oni zaista jesu bili cuvari Grala, ali zasigurno ne u kontekstu kakvog znamo kroz legende o Gralu i o „tajnom katarskom blagu koje su iznjeli iz Montésgurea, u noci prije njegova pada”. Sveti Gral je simbol i oznacava nesto sasvim drugo od nekakvog predmeta, nekakve zlatne posude. Njegova simbolika uistinu ima vazno znacenje unutar gnostickih sistema, ali pravo znacenje i misterij „Svetog grala” trebalo bi traziti upravo u misteriju posvecenja, „consolamentumu”, koji su poznavali Katari. Nikako u nekakvoj „biblijskoj arheologiji”. I upravo to i povezuje vremena Isusa, Marije Magdalene i Josipa iz Arimateje, esene, manihejce, aleksandrijske, grcke i ostale gnostike sa 12 stoljecem i izvjestajem sa katarskog sabora.

Isto je i sa ostalom simbolikom sa stecaka (krizevi, drvo zivota, itd...). No to nije tema ovog topica.

--------------------------------------------------------------------------------
no to samo znaci da je ideja manihejstva, preko zoroasterizma i njegovog dualizma, ("dvopocelnistva" kako ga nalazimo kod pojedinih autora koji su izucavali gnostike na ovim nasim podrucjima) vrlo lagano naisla na plodno tlo. naime, to se nalazi u nasoj "krvi". a kako se veli, krv nije voda!!!

upravo oko te krvi, na tzv. krvnoj dusi, te informacijama pohranjenim kako u njoj tako i na morfogenetskom polju naseg naroda, odnosno kolektivno nesvjesnom, temelji se znatan dio patarenskog nauka. samo primjera radi, ciscenje te krvi bio je jedan od preduvjeta postanjanja "parfeima", savrsenim. to je podrazumjevalo dokidanje svih veza sa ovim svijetom i ovom prirodom, a nuzan preduvjet za to je i..ne jedenje mesa. vegetarijanstvo. kao sto se zna, nasi bosanski krstjani, odnosno barem ono jezgro koje je cinilo Crkvu bosansku nije jelo meso.

i sam hrvatski grb, sahovnica, simbolozira zoroastrijsko dualisticko vjerovanje, na ravnotezu relativnosti "dobra" i "zla" koje odreduju ovaj svijet. no tu se sad kod vecine autora javlja jedna greska: naime oni pretpostavljaju da je dualizam bilo vjerovanje gnostika, dakle nasih patarena. no to nije istina.

oni su samo dualizmom objasnjavali ovaj svijet. no tezili su necem sasvim drugom: nadvladavanju ovog svijeta i njegovih relativnih vrijednosti, njegovih polariteta. Tezili su Kraljevstvu Bozjem, apsolutnom dobru, polju Statike u smislu nepromjenjivih i vjecnih kvaliteta. Tezili su, i uspjevali u svojim teznajma, Besmrtnosti Duse. I upravo u tome lezi kvaka za pracenje odakle je doslo to ucenje. Ono nikako ne potjece iz perzije, makar su perzijski Kaldejski magovi, od kojih je jedan bio i onaj mudrac, Gaspar ako se ne varam, utjecali i na elemente primitivne zidovske te suptilnije esenske gnoze.

No kako cemo pratiti to ucenje? Ono se razvilo prije svega unutar sistema starog egipta i hermeticke misli. Tzv. egipatska pra-gnoza. Upravo je Mojsije bio veliki (po)svecenik egipatskih misterija, preko primitivne zidovske te suptilnije esenske gnoze. Nakon razlaza gnosticke i ortodoksne judeokrscanske struje unutar ranog krscanstva te kasnije prevage kulta Isustva na Nicejskom saboru, nastavila se razvijati u Alexandriji, pa je i poznamo pod tim imenom. Aleksandrija je odrzavala svoje bliske veze sa Grckom i njenim gnostickim misterijskim skolama predstavnik kojih je bio i Pavao. Ta podjela unutar ranog krscanstva bila je jedan od razloga zasto su ortodoksni krscani i spalili alexandrijsku biblioteku. A direktna povezanost nasih i francuskih katara sa “ Eccleasiae Graecorum”ocituje se iz navedenih akti katarskog sabora o kojima sam pisao. Oni predstavljaju jednu umjereniju verziju gnosticizma kakva je krasila nase i francuske katare, za razliku od strogog bugarskog "bogumilstva" koji je svoje korjene vukao iz manihejstva.

--------------------------------------------------------------------------------
sto se tice veze egipat-->eseni-->aleksandrija-->grcka-->crkva bosanska samo primjera radi, u egipatskim misterijama, besmrtnik se nazivao "Djed". U cemu svjedoci i tzv. "Djed pillar" o cemu mozete procitati i na internetu. Da ne duljim. Pripadnici unutarnjeg kruga Crkve bosanske, oni koji su se smatrali sasvrsenima («parefi» kod franscuskih katara), besmrtnima, dakle oni koji su za zivota nadvladali ovu prirodu i razvili duhovnu dusu, nazivali su se upravo «Djed»

Kod Egipcana, «Djed» je obredni simbol i kao takav koristio se u misterijama oko Ozirisa i njegovog uskrsnuca. Upravo Djed kao sredstvo se smatrao neophodnim pri transformaciji ljudskog mesa u spiritualnu formu za koju se smatralo da sadrzi besmrtnost.

Upravo je "Djed", stup koji je povezan na jedan specifican nacin i cija je funkcija da se u njima i po njima desi to nadvladavanje ove prirode.

Kada se npr. nalazi unutar piramide, kombinirajuci se i preklapajuci se sa kolosalnom figurom Ozirisa u Khufuovoj piramidi, predstavlja "obogotvorenog" Kralja-Svecenika, Krist u Isusu, slican koncept kao sto je bio i Mesija, predstavlja mjesto, predstavlja nas same gdje ce se doticni, dakle spasitelj, Krist u nama i roditi kako predskazuje i prvo poglavlje Egipatske knjige mrtvih:

"I am He of the Djed pillar,
the son of He of the Djed pillar.
I was conceived in Djedu,
I was born in Djedu."

Sin covjecji, duhovna Dusa u nama da proslavi sina Bozjeg, besmrtnu Monadu, Mikroskomos.

Funkcija Djeda je u prijevodu i "da izdrzi", "da ustraje", "da bude stabilan", " da nadvlada", "endura" kako su ga nazivali Katari. Proces nadvladavanja ove prirode koji se desava paralelno sa transfiguracijom osobnosti. Zato se gnostici medjusobno i pozdravljaju na nacin da si zazele da izdrze "do dobroga kraja" po ovoj prirodi. Ili da "umru prije smrti" kako stoji u svetom Hadis Kudsi unutar Islama, termin kojim se koriste islamski gnostici-Sufiji.

Da ne ulazim u detalje njegove simbolike, ali upravo o tome naucava i krscanski misterij i Sveti Pavao u svom nauku o uskrsnucu i transfiguraciji osobnosti, o preobrazaju smrtnog tijela u besmrtno, o tome da «meso i krv ne mogu nasljediti Kraljevstvo Bozje..."

Dok je opet "Hiža", Djedova kuca, mjesto od kud je on stolovao rijec perzijskog, odnosno iranskog porijekla.

Zanimljivo, zar ne?

moje misljenje, barem kada je rijec o tzv. ortodoksnim religijama kao sto je i katolicanstvo koje se i razvilo iz gnosticizma, a putem se i izgubilo od svojih izvora razvijajuci kult isustva, da ono samo imitira izvorne obicaje i rituale bez ikakve istinske osloboditeljske uloge, u smislu spasenja u svemu tome.

ono kroz stoljeca svoje aspiracije gradi u ovome svijetu, samo se vjesto sluzeci i manipulirajuci zarad svojih ciljeva, cijelom pricom i dogadjajima oko Isusa. Kao i cijeli ovaj svijet, cijela ova priroda ono samo imitira, glumi Istinu, namecuci se kao posrednik izmedju covjeka i Boga. Takva je i funkcija njezinih rituala, obreda, pehara, tijara, kipova, idola, ikona i zlatnog sjaja i unutrasnjosti crkava koji bi ljudima trebali docarati Kraljevstvo Bozje. Kao kompenzacija za ono sto im NE MOGU pruziti u Duhu. Za ono sto se moze vidjeti iskljucivo u Duhu. Ocima Duhovne Duse.

Rimska crkva, svojevremeno samo jedna sekta unutar krscanstva, odrekla se Krista, kao svog spasitelja, Mesije i postpisala ugovor s rimskim carom Konstantinom, proglasila (nje)ga Mesijom ustanovivsi tako svoj kult kao oficijelnu religiju carstva, te se nakon toga krvavo obracunavala sa svim neistomisljenicima. Zato su se kroz povijest tako nemilosrdno obracunavali sa katarima i nasim patarenima, zatiruci ih ognjem i macem gdje god su stigli, uklanjajuci na taj nacin svjedoke svoje prevare i svoje sramote. Dobre i bogobojazne krstjane koji nisu odbacili kamen ugaoni Krista, zarad gradnji crkava i sinagoga unutar ovog svijeta.

Kao sto Isus rece, mi smo Hram Duha! Kraljevstvo bozije je u nama i medju nama. O tome su naucavali i drevni egipcani, o tome su naucavali i katari.

(...)

[Qala Davidov]

"Manihejski dualizam" se najcesce sasvim krivo interpetira, a pogotovu u kontekstu gnostickog krscanstva Crkve Bosanske. ... Upravo te predrasude o dualizmu, same temeljne postavke "dobra" i "zla" te uzroke nastajanja ovog potonjeg, (a od kojeg je radi obracuna sa gnostickom strujom krscanstva koji se proteze jos od rane crkve cemu mozemo zahvaliti i cijelu patrologiju) zamagljuju uzroke vrlo jednostavnog konvertiranja na Islam, koji je u sebe, makar je cvrsta Monoteisticka religija, ostavio inkorporirane elemente dualizma sasvim prihvatljive obicnom puku koji je cinio izvanski krug Crkve Bosanske. Fragmenti su to razgovora izmedju Allaha i Iblisa koji se ponavljaju u sedam sura i ajeta Kur'ana i u kojima se opisuje kako se Iblis, Satanael kako su ga nazivali bosanski krstjani, odbija pokloniti Ademu, sto njemu i svim ostalim Andjelima naredjuje Allah. Iblis se cudi zasto bi se poklonio Ademu kad je on, Iblis, nacinjen od vatre.., a Adem, od kala zemlje, materije koja je dana njemu Iblisu na upravljanje.

No Allah je u Adema udahnuo svoj Duh, svoju Bozansku esensciju, dok Iblis i andjeli predstavljaju samo jednu od njegovih emanacija. To je ono sto sto Iblis previdja i gdje pada na testu jer odbijajuci se pokloniti Ademu, odbija se pokloniti i Bozanskom u njemu. I upravo ta iskra Bozanskog Duha, nukleus, zametak Duhovne Duse u covjeku, zrno goruscice kao sjeme Kraljevstva Bozjeg u covjeku je ono ocemu je naucavao Isus, a naucavaju i gnostici sto predstavlja i nukleus njihovog nauka u soterioloskom smislu. Ta bozanska iskra duha je i zalog za spasenje, koje se postize ponovnim budjenjem/rodjenjem Bozanskog u covjeku, duhovne Duse. Uskrsava ona, a ne tijelo u svojoj dualnosti ove materijalne prirode. "Meso i krv ne mogu bastiniti Kraljevstva Bozjeg..." , pojasnjava Pavao.

U svome neznanju znanstvenici tumace njihovo vjerovanje kao neku sinktericku sintezu iranskog dualizma te soteriološkog učenja i kršćanskog nauka o spasenju. No nauk o Spasenju je nauk o spasenju i on nije izmisljotina neke konfesije, on nije dogma. On je kao takav oduvjek prisutan bez obzira na to sto su se pojedine krscanske denominacije upustile u manipulaciju nekim od osnovnih postavki, uskrsnuce mrtvih npr.

Rimska crkva naucava da se uskrsava materijalnim tijelom.
Gnostici da se uskrsava dusevnim tijelom, ali dok je tijela, u tijelu, za zivota tijela u kojem se u jednom procesu razvija Dusevno tijelo dostatno za ponovno bastinjenje Kraljevtsva Bozjeg.

Ista stvar je u tumacenju ovog svijeta kojeg su gnostici objasnjavali dualizmom i otuda "dualizam" izvjestajima crkvene inkvizicije. No oni su se sasvim "radikalno" drzali nauka koji je zapisan i u sv. Pismu u kojem se decidirano tvrdi da "Kraljevstvo Bozje NIJE od ovoga svijeta..." To su za njih bile, a i dan danas jesu neke elementarne postavke, da ne nabrajam ostale, oko kojih nema govora o priblizavanju sa Rimskom ili Pravoslavnom crkvom.

Iz toga je jasno zasto su, sto se tiče liturgijskog prakticiranja, bosanski krstjani, kao njima slični i ostali suvjernici u Bizantu, Makedoniji, Bugarskoj i na Zapadu, u Italiji i južnoj Francuskoj, odbacivali sakramente, pokore, krizme i bolesnicka pomazanja, zasto ne koriste specifična kultna mjesta za molitve (crkve, kapele), odriču se tradicionalnih kršćanskih simbola (križ, svete slike, ikone), ne vjeruju u zagovor svetaca, stran im je marijanski kult. Posebni animozitet gajili su prema primatu rimskog Prvosvećenika (Pape). Za sebe su vjerovali da su jedini i pravi nasljednici Petrove apostolske stolice (katedre).

Iz tih osnovnih postavki, svedenih na Isusove rijeci "caru carevo, a Bogu bozje", proizlazi i njihov stav prema svjetovnoj vlasti. Bosanski krstjani su joj izričito osporavali pravo na izricanje smrtne presude. Specificnost Crkve bosanske u odnosu na sve druge etablirane i hijerarhijski ustrojene crkvene institucije iz toga doba, a i prije i kasnije, je to da ta Crkva nije bila feudalno kontaminirana. Nije bila u političkoj simbiozi s vladajućim političkim establišmentom iako često od njega tolerirana a koji put i otvoreno štićena. Nije bila niti feudalni zemljoposjednik, nije ubirala ili dobivala ikakve daće, namete, desetine, glavarine ili druge materijalne privilegije.

Vrlo jednostavno, drzali su se osnovnih krscanskih nacela.

(...)